АУТОРИ

СТАНИЋ: КОЈИМ ТО ЈЕЗИКОМ ЗБОРИМО?


7 јун 2012, ФБР

Пише: Бранко Станић

Расправа о језику…

КОЈИМ ТО ЈЕЗИКОМ ЗБОРИМО?

 

Својевремено се на БК телевизији, у емисији Клопка, коју је водила Оливера Ковачевић, расправљало којим то језиком говоре Црногорци, а и сви ми остали.

Евидентно је, да су се уз рађање нових држава на Балкану почели гомилати и нови језици. Јер, сачувај Боже, какве би то државе биле, а да немају свој сопствени језик, изведен из имена саме државе. Тако и Његошеви потомци имају своју државу, Црну Гору, имају и свој народ, Црногорце, ал’ немају свој језик, црногорски. Само им то још фали па да буду комплетни као нација. Иначе, овако су некако крњави. Јер, сви велики народи имају свој језик, па је ред да га напокон и они добију. Додуше, они не негирају да је основа њиховог језика српски, али пошто се већ осећају Црногорцима, онда је нормално да црногорски говоре. То се само по себи подразумева. Па и Хрвати говоре хрватски, и Словенци словеначки. Зашто онда не би и Црногорци говорили црногорски? Ето, и Бошњаци се полако привикавају да је језик којим они говоре заправо бошњачки, а не српски. Јер и ту има, као, неке разлике. Није то баш као у Срба или како они кажу, Србијанаца. Они у Босни га некако мало отежу и сладе кад говоре, па према томе, то никако не може бити исто.

И многи Београђани се некако бенаве кад говоре, па како примети једна млада гледатељка у студију, могли би га по тој својој особености назвати београдским језиком. Гост из Црне Горе као да је то баш чекао па спремно рече да он нема ништа против да га зову како год хоће, ако тако мисле и ако се тако осећају. По његовом резону, мада то није рекао, али се тако закључује, и Шумадинци би могли говорити шумадијским, Мачвани мачванским, Пироћанци пироћанским… И тако до последњег засеока у Србији. Колико би нам само преводилаца требало.

Црногорци су већ покушавали, тако сам бар читао у новинама, да Његошев Горски вијенац преводу на црногорски. Није ми познато да ли су у својој накани успели. Вреди причекати. Али, први посао би требао бити да се направе речници, српско-црногорски и црногорско-српски, па тек онда приступити преводу. Да не би, не дај Боже, погрешили кад црно преводимо у црно, а бело у бијело. Ко би нас у супротном могао разумети.

Не знам шта чекају Американци, па језик којим говоре већ нису назвали америчким. Исто тако и Аустралијанци. Могли су већ давно да уведу аустралијски језик, а Канађани канадски. Они су много даљи од матичне земље у којој се говори енглески језик, а Канађани и од Енглеске и Француске. Њима то, наравно, не пада на памет нити ће икад пасти, поготово што енглески све више постаје интернационалан језик. На свим светским скуповима говори се искључиво енглески.

Све више народа, намерно или ненамерно, свесно или несвесно, и у свом језику прихвата речи енглеског порекла као своје. Ко зна, можда ће једнога дана цео свет, као у она прадавна времена, опет говорити једним језиком. Исто онако као што је то било на почетку, када је Бог створио свет и човеку дао говор, да би се могао споразумети са другим људима. Којим се језиком тада говорило не знамо, али овај будући, сасвим је сигурно, биће енглески.

 

7 replies »

  1. Добро је, Станићу. Указујете на проблеме у које је запоао српски језик над којим су Срби као народ изгубили сувереност поиф заблудом о „југословенској идеји“ и под катартрофаалном језичком политиком које су водиле у српском језику две најзналајниј српске имнституције САНУ и Матица српска. Прешавши на лажну лингвистику сербокроатзистику, српски лингвисти су помогли српском народу да изгуби право мна назив свог јзика српски језик. А усвајањем Новосадског договора 1954, српскин лингвисти су прихвцатили предлог комуниста да Срби замене своје најсавршенијхе писмо ћирилицу хрварском и србокатоиличком латиницом. Никоме на свету, дакле, и уз наше грешкје, није отето име језика и једно писмо као што нје то учињено Србиома. Узроке и циљеве тога отимања најбоље и најтачније је досад објаснио Драгољуб Збиљић у свом животном делу „Латиничење Срба по прописима српскох лингвиста сербокроатисњта“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011) на 1072 стране.

    Свиђа ми се

    • Хвала, господине Мирићу на објашњењима у вези српског језика, мада са закашњењем. Тек данас сам видео Ваш коментар.

      Свиђа ми се

  2. Писац, Бранко Станић се пита: ”Којим се језиком тада говорило не знамо, али овај будући, сасвим је сигурно, биће енглески…” Плашим се, да на Балкану, тј. на територији бивше ”Yuge“, то неће лако бити…

    Свиђа ми се

    • Е, мој Шећо, одавно ти ниси био на Балкану, већ се ломаташ тамо у свету на туђим брдетинама. Кад би сад разговарао са данашњом младежи у Србији можда би ти био потребан и речник. Много тога не би разумео. Од многих енглеских именица направили се српске глаголе. Можда бих само на оно „енглески“ могао додати „српска варијанта“.

      Свиђа ми се