АУТОРИ

Стублински: Г Р А Ч А Н И Ц А


Г Р А Ч А Н И Ц А 

Ноћна хорда нечастива сила,
на Сунцу је осванула рану,
у црно је Косово завила,… 
српском тугом на Газиместану.

Из гробова крв у небо вришти,
Божури су сузом орошени,
У колевци српска нејач пишти,
Манастири ватром покошени. 

До Пећи су мошти расејане,,
До Призрена наумиле звери,
Монахиње крстовима бране,
Да се српске на затворе двери.

Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку, 
Са Богом их Архангели вежу.

Тугу носе светиње и свеци,,
Одолели и ветру и веку,
Али нису непостидној деци,
Што корене Немањићке секу.

У срцу ти наложили ватру,
Изгореле хиландарске двери,
Пламеном би језик да ти затру,
Непомјане бесловесне звери.

Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку,
Са Богом их Архангели вежу.

Миодраг Томић СТУБЛИНСКИ

1 reply »

  1. ГРАЧАНИЦА

    Грачаница Српство слави,
    као око је у глави.
    Око горке лије сузе,
    слободу нам душман узе.
    Ту колевку српског рода,
    издајица би да прода.
    Ал срамота траје дуже,
    вечно је на врату уже.
    Чије дело је дотакла,
    творила врата паскла.
    Грачанице српска славо,
    ти Србима дајеш право.
    Вековима борбу воде,
    да се дотакну слободе.
    Манастире цркве граде,
    да остваре своје наде.
    Да би веру сачували,
    да у ропство не би пали.
    Да им деца и унуци,
    не живе у болу муци.
    Да поносни као људи,
    да им душманин не суди.
    Да Српство, та звезда сјајна,
    да та светлост, буде трајна.
    Уздамо се ми у Бога,
    свемоћан је, свесни тога.
    С вером у Бога ко крене,
    не муче га сумње сене.
    Бог на искушења ставља,
    да ли веру запоставља.
    Пример је праведног Јова,
    шта значи моћ вере ова.
    Пати а мирна му душа,
    ко верује Бога слуша.
    Истрајан у својој вери,
    народ по Божијој мери.
    Од кад постоји Планета,
    понос су овога света.
    Увек смо за пример били,
    с нама су се поредили.
    Србима се други диве,
    Срби најпоносније живе.
    Он говори српски,
    ћирилицу пише.
    Ко друкчије ради,
    из Срба се брише.
    Срби, браћо, Срби, роде,
    знамо вредност ми слободе.
    Свога писма и језика,
    најсличнија божја слика.
    Своју веру, своје име,
    поносни смо, ето тиме.
    Не дајмо да нас заведу,
    са пута правде одведу.
    Захвалан Свевишњем Богу,
    Србин се, назвати могу.
    Србин само од рођења,
    дар божијег провиђења.
    Промени ли Србин име,
    вечно везу брише тиме.
    По вери се препознаје,
    вером Србин доказ даје.
    Коленима Србин био,
    од оца је наследио.
    Крсну славу, свеца свога,
    заступника му код Бога.
    Ћирилицу, писмо наше,
    и хајдуци њега знаше.
    Наш учитељ, Свети Сава,
    ћирилица, српска слава.
    По потпису Србин зна се.
    Ћирилицу чува за се.
    Ко поноса свога нема,
    одриче се и имена.
    Ко се туђим писмом служи,
    ко човека себе ружи.
    Корак је ка туђој вери,
    и да претке изневери.
    Ка срамоти корак ближе,
    отуђењу које стиже.
    Србин који понос има,
    и пред другим народима,
    Више даје, мање прима,
    обдарен је даровима.
    Тим божијим даровима,
    које само Србин има.
    Које прави Србин има,
    да је ближњи људма свима.

    Љиљана Ћуић

    Свиђа ми се