АУТОРИ

ФБР ФЕЉТОН: У загрљају Милосрдног анђела (23), Б. Станић


7 јун 2012, за ФБР Б. Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (23)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Петак, 11. јун 1999. године

Пазарни дан у Шапцу. Гужва у граду. Враћа се мирнодопско стање. Мада народ није много мировао ни за време агресије.

Телевизија јавља да су се близу југословенске границе, на македонској територији, данас потукли амерички и британски војници.

Спор западних војника, припадника специјалних јединица, настао је приликом заузимања места код граничног прелаза Блаце, одакле ће јединице кренути у јужну српску покрајину.

Добро обавештени извори тврде да су место привременог смештаја јединица пронашли и резервисали британски војници, али су га заузели амерички маринци, пре него што је стигла британска трупа.

Свађа је брзо прерасла у тучу, чије су разбуктавање спречили виши официри.

Сва је срећа сто обе војске говоре истим матерњим језиком, енглеским, па се добро разумеју. И док су се натовци свађали, Руси у Босни су на својим возилима префарбали слово „С“ у „К“ и од СФОР-а постали КФОР. У журби нису стигли да префарбају свако С, па је понеко заостало на задњој страни возила. Код Бадовинаца су око 10 часова прешли Дрину и упутили се ка Косову.

И већ исте ноћи (између петка и суботе око 1 и 30) стигли су у Приштину. Народ, српски, их дочека одушевљено и с цвећем. У НАТО табору наста пометња, сви су били у шоку. Њихове трупе су се још мувале по Македонији и никако да крену преко границе, а тако су силно желели да они први уђу на Косово иако тада то још нису ни знали. Можда се НАТО-у није много ни журило, јер ко би други, забога, осим њих, могао да пређе границу. А можда је генерал Џексон изгубио драгоцено време замајавајући се са матором Олбрајтовом по Македонији.

Срби су дочекали Русе у Приштини, 11. јуни 1999. године

Било како било али Руси се не задржаше дуго у Приштини. Продужили су даље и посели аеродром Слатину.

НАТО је одмах тражио званично објашњење од руске Владе, као ономад Кинези од њих, за непримерени инцидент. А у Москви нико ништа не зна. Сви се праве луди. Нико није изд’о наређење, а руски војници стигли на Косово. Једино се Игор Иванов правда, мора да је нека грешка, вратиће се назад, обећава он. Да га Јелцин поново не повуче, нешто му превише истрчава а нико га не бије по ушима или су се они тако договорили.

А баш се лепо између себе нагодише Американци, Британци, Немци, Французи и Италијани. Сами себи доделише право да између себе деле Косово на интересне зоне. А Руси? Они им служе само за понижавање. Њима не одредише никакву мировну зону. И зато су Руси пожурили да док још нико није стигао запоседну свој комад Косова па нека их онда неко одатле истера ако сме. Сада су они у ситуацији да се погађају са натовцима, па где се нађу.

После дужег времена на Студију Б се поново огласи Аврам Израел, командант Штаба цивилне заштите Београда. Нема више ваздушне опасности. Аврам своју изјаву заврши, као што је увек завршавао и најаву ваздушне опасности, са:

– Готово!

Да ли је заиста све готово?

Сутра идем у Београд.

Бранко Станић