Избори

Балабан: Народна влада – последња нада?


Милован Балабан

Балабан: Народна влада последња нада?

08 јун 2012
Милован Балабан

Како ствари тренутно стоје Тадић и ДС имају великих проблема да саставе скупштинску већину. Анимозитети појединих кругова из ДС-а према Динкићу као и страх Дачића да дели власт са ЛДП-ом, чија би косовска политика и став о „геноцидној“ Републици Српској, представљали баласт (уз остале проблеме који прате преговоре некада стабилних коалиционих партнера ДС-а и СПС-а), каквом таквом, патриотском имиџу његове странке и претило њеном значајном урушавању. То су разлози (наравно и уз неке друге) за Тадићеве тешкоће око састављања владе. Но, свакако је најјачи разлог за све већу запетљаност, досадашњих „богова“ са српског Олимпа, победа Николића на председничким изборима. Она им је одузела оно што је најбитније, а то је сигурност и вера у сопствену снагу, убедљивост у могућност даљег владања над овим народом опробаним механизмима застрашивања, манипулације и симулирања, како способности да се носе са економском кризом тако и жеље да одбране виталне националне интересе.

Нова политика или капитулација

Са победом Николића, како су неки рекли, заиста се десио земљотрес, но сада су се све структуре (и у иностранству и у земљи) удружиле да санирају његове последице, те да ситуацију у Србији поврате у пређашње стање. Оно стање „стабилности“ у којем она перманентно и неумитно пропада држећи се „хуманих“ и глобалних принципа који су јој прописани и по којима мора да уништава себе да би остала на безалтернативној прузи која води у ЕУ, које можда већ колико сутра неће бити.

Управо зато је удар на Николића у старту његовог председниковања тако оштар, бескомпромисан и нервозан. Споља се покушава разним притисцима (ЕУ, САД, регион) извући од њега оно што није тражено ни од Тадића (изјава да се у Сребреници десио геноцид, конкретнији потези у напуштању одбране севера Косова), док га изнутра покушавају састављањем скупштинске већине око ДС-а потпуно развластити. За све то време разни прозападни и прожути аналитичари покушавају га омаловажити, док разне прозападне НВО врше притисак на њега те хоће да га натерају на изјашњавање по разним питањима чиме би обележо и оградио правац своје политике.

По јутру се дан познаје, уколико Николић поклекне одмах пред Бриселом, или оде у другу крајност те „одбруси“ дрско западу (тиме и његовим испоставама у земљи), у многоме ће у старту одредити координате у којима ће се моћи кретати током читавог мандата. Оно што је најбитније за његов тренутни положај је да би у случају већег попуштања Бриселу изгубио упориште у народу, а то је једина тачка ослонца новоизабраног српског председника. Таквим гафом би у многоме и смањио шансе да својом победом истински неке ствари промени и окрене Србију правцем који би давао бар мало наде народу да се неке ствари могу променити на боље.

Но, оно што је најважније, уколико буде дуго сам неће моћи да се одржи на курсу који би у овим тешким околностима давао наду да се могу извући бар минималне користи по државу. Да се не лажемо, уколико остане усамљен и принуђен на кохабитацију са Тадићевом клијентелистичком владом, или ће поклекнути, и то ускоро, или ће бити онемогућен за било какав корак који би артикулисао српски државни брод у колико толико повољном смеру. У том случају такво, за запад повољно а за српски народ и државу најнеповољније, стање би одржавала прозападна пета колона, која би кроз све структуре, нарочито медије, била спремна да ступи у акцију те да га врати у „мишију рупу“ када год покуша да провири из исте.

Управо због тога, да би његова победа имала реалног ефекта, и да би заиста могла да покрене многе ствари са мртве тачке артикулишући истинске народне и државне интересе, потребна му је подршка. Не треба много наглашавати да за кључне националне, а и многе економске, пројекте из Брисела је неће и не може добити. Од прекоокенског великог брата још мање, а од оних у земљи, којима су термин европљанин и антисрбин синоними, још мање (читава прозападна пета колона састављена од странака, НВО, аналитичара итд, потпомогнута дoбрим делом ДС-а).

Дакле Николић има једино подршку народа који је за њега гласао. Али та подршка је недовољна и остаће јалова уколико не буде институционализована и материјализована кроз парламент. То може да се деси једино уколико би се створила скупштинска већина, која би се преточила у владу која би верно одражавала вољу народа. Значи Србији је преко потребна влада која би имала легитимитет и колико толико јасан национални курс, уместо досадашње која је била на безалтернативном и самоубилачком бриселском колосеку. Иза такве владе, уколико би се понашала одговорно, убеђен сам стао би и већински део народа.

За нову политику није довољан председник


Да би та влада била носилац истинских промена, самим тим и наде, и да би била легитимна, стожер скупштинске већине, која би деловала у координацији са председником, требало би да буде СНС, као најјача странка у држави. Са разлогом колебљиви, када су у питању тренутни преговори са ДС-ом, СПС би из више разлога требао да се прикључи тако састављеној већини, наравно ако везе Дачићеве са жутима нису толико чврсте како се у неким тренуцима чини. Наравно трећи партнер би требао бити ДСС, упркос томе што је то услед западног фактора рискантно. Ситуација у држави је алармантна тако да ко год жели да исту поведе путем опоравка мора рескирати. Рескирањем би тако састављена влада добила додатни легитимитет и упориште у народу што би јој дало шансу да повлачи и непопуларне потезе, који су неопходни уколико желимо на дугорочне стазе какав такав опоравак

Друге комбинације, она о великој коалицији, или састављање владе које се покушава остварити у режији старих коалиционих партнера око ДС-а, сем што би се одразило катастрофално по државу, било би и изузетно лоше за све странке које претендују на задржавање политичког утицаја у земљи. ДС би идући у сусрет проблемима који чекају нову владу, које је добрим делом сам створио, се највероватније потпуно урушио са малим изгледима на, не брз, него било какав опоравак. СПС би, за разлику од ситуације од пре четири године, када је ушавши у владу ојачао утицај, сада у коалицији са ДС-ом творио владу која нема ни капацитете ни жељу да се суочи са великим ломовима који очекују државу у скоријој будућности. Неуспехом у таквој влади, који је неминован, социјалисти би додатно изиритирали своје бирачко тело, које евидентно у великом броју није гласало за Тадића, како им је препоручио Дачић, већ за Николића, тиме показујући жељу за променама, али и курсом којим би требао да иде Дачић, уколико не жели да дође до потпуног осипања чланова и симпатизера странке.

ДСС би коначним повратком у власт показао преко потребну флексибилност и жељу да делује у реалним оквирима што би дугорочно отворило странку за нове кадрове и смањило могућност новим националним покретима и странкама да им у будућности, колико већ на следећи изборима, заузму место у парламенту. И на крају СНС би преузимањем одговорности, и рескира, формирањем владе показао да је инвестиција у коју је исплативо улагати, чиме би избегао дводеценијску радикалску судбину вечитих опозиционара, што дугорочно странку чини непривлачном за потенцијалне чланове и гласаче.

Потребна је заиста нова влада

Само формирањем такве владе, која би одражвала народну вољу изражену на последњим изборима, новоизабрани председник би добио преко потребног савезника и самим тим шансу да постепено покуша на разним фронтовима са преокретањем ситуације у српску корист. Сигурно је да ће то бити тешко, да је потребна стрпљивост, да ће се кораци који се буду предузимали чинити безначајни, али они радикалнији потези, који преферирају безмало Душаново царство, немогући су.

Не треба нарочито напомињати колико би снажан притисак имала таква влада из иностранства и од готово свих структура које држи прозападна квазиелита у земљи. Но, то је управо шанса да таква влада потпуно, као што је то учинио и председник давањем оставке на место шефа странке, промени модел размишљања којим су се руководили претенденти на српски престо. Нека та влада, притиснута непријатељима и у иностранству и у земљи, истински засуче рукаве и ухвати се у коштац са проблемима који нас чекају у најскоријој будућности. Нека заиста истакне као правило стручност и жељу да се помогне народу и држави а истисне праксу по којој је најбитније ко је које министарство добио. Нека не дозволи феудализовање унутар ње саме, већ поради на јачању тима који само хомоген може одговорити надолазећим, и економским и националним, изазовима. Нека буде искрена и каже реалну ситуацију без обзира колико је тешка.

Ако би то све урадила и народ, којем је доста лажи и евроатланских бајки, би је истински подржао. И то и онда када би чинила и непопуларне потезе. Штавише народ би непопуларне потезе прихватио, чак и разумео и следио, само од владе која би функционисала на потпуно новим, горе наведеним, принципима. У том случају би стао уз њу и када би била изложена притисцима из иностранства и самим тим јој давао снагу да одоли разним уценама којима би била изложена.

Ако неко помисли да је оваква влада не би била довољно патриотска тај не размишља у реалним оквирима, а политику не разуме као вештину могућег. Са друге стране онај ко помисли да је формирање овакве владе немогуће услед стега западне окупације којима смо обмотани, такав, иако има аргументованог основа за овакво размишљање, не схвата колико је разваљена држава и народ. И не схвата да уколико сада не будемо рескирали све могуће притиске следеће генерације то сигурно неће морати, јер неће имати ништа што би подсећало на државу, док српски народ неће постојати ни у читанкама и уџбеницима, а камоли у реалности као историјски народ и као значајан субјект на овим, вековима турбулентним балканским просторима.

1 reply »

  1. ПРИДРУЖУЈЕМ СЕ ОВИМ СТАВОВИМА!

    Ево добили смо један разложан став: СНС+СПС+ДСС, кога сам ја пре пар дана изложио.
    Мало је излизано, али политика је вештина реално могућег. Не можемо одржавати изборе сваки дан. На талону то је што је. За формирање већинске коалиције постоје две могућности, око ДС или око СНС. Од два зла, ово друго је сигурно мање. И не само мање зло, него мање капитулантска и више народна опција и још опција која објективно може да донесе нешто ново.
    Чак и остваривање минимума, а то је заустављање спирале зла страни фактор – домаћа пета колона, је већ нешто ново.
    У тој новој, не само народној већ и програмској коалицији би смо имали један носећи центар са два пола: ДСС за државно и национално и СПС са партнерима за социјално питање. А СНС и јесте добио поверење бирача јер је у мери изборног резултата одговорио на оба питања.
    Мислим да са ДСС и Коштуницом добијамо и на државничкој и дипломатској мудрости, закопчаности и непоколебљивости која гарантује да се не наседа на сваку провокацију и један пут ка националном достојанству.
    Тачно је да ће ова коалициона комбинација разбеснети наше непријатеље са Запада, али је исто тачно да је Русија довољно ојачала да може амортизовати њихове акције.
    Непријатни потези и болна решења су неминовност, али са СПС-ом и ПУПС-ом ће терет кризе и изласка из ње сигурно бити равномерније распоређен и за народне масе подношљивији.
    Тако гледајући, ово ће бити не само народна већ и оптимално програмска коалиција.

    Свиђа ми се