ВЕРА

ПРИЧА СА НЕЗНАНЦЕМ: АКО ЈЕ КО ПОДНЕО ПРИЈАВУ ЗА СИЛОВАЊЕ ПРОТИВ ШИПТАРА ДОБИО БИ КРИВИЧНУ ЗА РУШЕЊЕ „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“ И ЈОШ РЕЧ ПО РЕЧ…


Случајно сам у једној чекаоници сео поред једног човека и он ме је, не знам зашто, ословио као да сам из Приштине. Био је сигуран да се оданде некако знамо и у почетку је са неверицом примио моја разуверавања, нешто нисам могао ни да се присетим да ли сам уопште и био у Приштини.

09.06.2012. ФБ Borac Republike Srpske

Због тога сам се и сам мало нелагодно осећао, па му о томе нисам ништа рекао, али споменуо сам му да моји воде порекло из оних крајева, још нешто јужније. Природно, наставили смо разговар о ономе што се догађало и што се догађа у Приштини и на Косову.

Мој нови, иеочекивани саговорник, још једном ме је изненадио својом отвореношћу. Као да му је свега било преко главе (чекали смо у здравственој установи), није се обазирао на све већу „будност” полиције, која се одавно опоравила после шока у чисткама којима је била изложена шездесетих година. Пошто је изгон Срба са Косова и Метохије добио размере лавине, полиција нарочиту пажњу обраћа на “узнемиравање јавности” које произлази из прича о узроцима и разлозима исељавања Срба, па исказе људи о својим невољама и јадима оквалификује као „блаћење политике друга Тита”, Савеза комуниста Југославије, нарушавање „братства-јединства” итд. Осим батинања тих људи по затворима, они се упућују код судија за прекршаје, а често и на суд, где добијају и више година робије. Тиме се и затвара логички круг политике: режим који их је прогонио тамо, наставља да их прогања и у местима где су избегли, а са њима и „саучеснике” који учествују у разговорима са тим прогоњеним и прогнаним људима.

„Православци”, каже мој саговорник и — он то можда и не зна — мој сапатник, „морају оданде да оду, и то што пре”. Не каже „Срби”, или неки други, већ „православци”. Разговор је био дуг и не могу изнети шта је све речено. Уосталом, све то су мање-више познате ствари, само се овде уместо уопштеног, апстрактног оквира јавља индивидуална драма, лично сведочење једног грцајућег патника. Негде у почетку разговора почеле су да му извиру сузе, имао сам утисак не само из очију већ из целог тела, а он је покушавао да их заустави, правио се да их не примећује, само је успоравао говор, а и ја сам се правио да их не примећујем, али све нам то није вредело, била је то својеврсна лаж у том нашем отвореном разговору. Ипак морао је да заћути, заћутао сам и ја, избегавајући и да га погледам онако орошеног сузама. И иначе је говорио тихим гласом, не из страха, као да је био нечим згњечен, а ја сам избегавао да га погледам, не из пуке учтивости већ због сопственог стида.

Све је са православцима било неправедно и лажно, каже ми Незнанац. Прогон Срба се после рата само наставио и у првим месецима „ослобођења” имао је чак и оштрије и веће размере од прогона под Немцима, Италијанима и балистима. Комунисти су одмах почели без икаквог суда да стрељају виђеније Србе и сваког оног који је комунистима представљао потенцијалног противника, а било је случајева и када су људи стрељани буквално за једну једину реч. Стрељања су вршена јавно ради масовног застрашивања Срба, и то је био једини случај да се на тај начин врши смртна казна у Европи. Он је као дете гледао та стрељања и сви још увек памте тај ужасни страх који је прострујао кроз српски део становништва на Косову, утолико већи што смртне казне над Србима нису извршавали Шиптари, већ „српске” јединице (партизани, комунисти). Истовремено, то је силно охрабрило Шиптаре, јер њихови чак ни највећи злочинци нису уопште кажњавани, чак су довођени на важне друштвене положаје, тако да су Срби поново морали од њих да зависе и у свакодневном животу. Током рата Шиптари су убијали Србе, палили њихова села, истеривали их са њихових огњишта и брутално „слали у Србију”, али ти злочини су ипак имали парцијалан карактер, јер су се многи Шиптари (балисти) плашили шта ће бити после рата, а многи Срби су сматрали да је њихов изгон привремен. Сада је то „после рата” дошло, највећи број злочинаца остао је некажњен или награђен извршеном пљачком, многи други Шиптари су се придружили прогону Срба, готово сви који су „послати” нису могли да се врате на своја огњишта, њихова имања су упропашћена или „дата’‘ Шиптарима, а на многе Србе се поново сручио талас терора, овога пута од „својих”.

После обрачуна са „четницима” и „класним непријатељима”, што је све био други назив за виђеније Србе, наишла је друга фаза терора, за коју саговорник тврди да је такође била благовремено и добро планирана. Требало је одузети оружје Србима. Формално, то је требало учинити и са Шиптарима, али практично оружје је одузето само Србима. У њиховим кућама вршени су темељни претреси, од Срба је тражено да потказују своје рођаке и комшије, док су Шиптари, из „политичких” разлога, били поштеђени тог терора. Док је готово свим Србима одузето све оружје, само неким Шиптарима одузето је само делимично оружје, углавном оно које су они сами понудили. Право оружје остало је у њиховим рукама. Сада су сви знали да је сва власт у рукама Шиптара (са појединим српским извршиоцима и да су готово све српске породице остале без икакве могућности самоодбране која је основни услов биолошког опстанка. То је био знак Шиптарима да се могу понашати према Србима онако како им је драго и да им при било каквом насиљу не прети опасност нити од државе ни од будућих жртава.

Све је, у ствари, било организовано да Србе стави у крајње несигуран положај, било да је у питању материјални, биолошки или духовни интегритет. Режим се није много трудио да ту политику сакрије, али није погром Срба ни широко обзнањивао. Све што је радио било је праћено запенушаном виком о „братству и јединству”, а оно што је очигледно водило повлашћености Шиптара објашњавано је као „правилна политика равноправности”. Када је извршена ликвидација челника Удбе (Ранковић и остали), на Косову је и оно мало маске пало и отворено је проглашен слободан одстрел Срба. Тајна полиција на Косову је збиља била претежно у рукама Срба, али комуниста, који су смерно извршавали све „задатке” режима. У ствари, Озна (касније Удба) је вероватно побила већи број Срба на Косову од балиста и Италијана или Немаца, а у сваком случају је изгнала више Срба са њихових огњишта после рата него што је то учињено за време рата од свих окупатора. Али почетком шездесетих година стрељања „четника” и обрачуни са „класним непријатељем” нису више били могући и полиција је ипак морала да се обрачунава са шпијунима суседне Албаније или са бруталним силовањима жена (Српкиња), паљевинама летине (Срба од стране Шиптара) и другим видовима криминалитета чији починитељи су углавном били Шиптари, јер их је претходна политика управо на криминал и упућивала. То је сигурно био један од разлога пада Ранковића и дефинитивног обрачуна са свим преосталим српским руководиоцима у Комунистичкој партији Југославије. Када више нису пристајали да истребљују и изгоне Србе, или када то више није било могуће на полицијски начин, та полиција је распуштена и постављена је нова. Та нова полиција била је вођена од Словенаца и Хрвата, а на Косову — претежно од Шиптара. Сада је целокупни институционални систем на Косову био у рукама Шиптара а они нису крили да ће то безобзирно искористити. Било је бесмислено пријављивати било какву материјалну штету почињену од Шиптара — најчешће намерно. Онај ко је био довољно наиван да тужи неког Шиптара суду, био је подвргаван подсмеху. За пријаву силовања или убиства неки Србин је прекршајно кажњаван зато што „руши братство и јединство” као и „политику друга Тита”, а у неким случајевима он је сам извођен на суд, јер је пријављено силовање оцењено као „клевета”, а почињено убиство као „несрећан случај”. Сви подаци са којима режим иступа у јавности су лажни, све до своје инверзије. Пре рата било је око 70% Срба на Косову и Метохији, а многи „Шиптари”, стварно прекрштени Срби, с краја прошлог и почетком овог века, почели су да се враћају православљу и поново преузимају своја некадашња породична имена. Чак и они са већим стажом преобраћеника, који су такође памтили своје порекло, почели су да се колебају, или бар нису више пристајали на антисрпску политику која им је сервирана из иностранства. Због ратног изгона Срба, тај однос становништва се после рата свео на око 50% : 50% (у оних других 50% спадали су и други, а не само Шиптари). А онда је настало панично бекство Срба и сада је тај проценат у корист Шиптара отприлике у сразмери као што је пре рата био у корист Срба, мада режим стално смањује број Срба у званичним извештајима застрашујући преостале Србе и тражећи политичко оправдање за своје поступке.

Тешко обремењени разговор за кратко време дотакне многа питања и креће се између широких генерализација и безбројних специфичних детаља. Развијена прича често се односи и на индивидуалне случајеве и тада добија страховиту драматичност која подсећа на старе грчке трагедије. Па ипак, све ми је то деловало као нешто давно познато, толико да се тиме нисам ни бавио, сматрајући свима нама добро познате чињенице исувише познатим да би се њима требало посебно бавити. Међутим, то је управо оно што указује на нешто чиме бисмо се морали нарочито бавити, а што се, у ствари, односи на нас. Зашто смо толико навикнути па нашу трагедију да је сматрамо готово природном и нечим што је свакодневно и банално, па је не треба чак ни спомињати, укључујући ту и ове белешке? И најшугавији историјски пацов, и најдроњавија пришипетља великим силама сручили су се на нас са бестијалношћу и свирепошћу последње кукавице, а Срби то сматрају некако нормалним, неком врстом свог уобичајеног историјског „следовања” и прихватају то као неку порцију коју морају прогутати. То се добро видело током и после I светског рата, када су почињени слични злочни према Србима као и ови који су се скоро одиграли или који се управо одигравају, а Срби ништа нису предузели против злочинаца, мада су имали могућности ла их изведу на суд. У току и после II светског рата Срби су се нашли у стању окупираности па практично нису ни могли ништа да предузму против злочинаца. Али, бојим се да су и тада сматрали да је покољ српског становништва нешто сасвим нормално. То је отприлике и била она струница у излагању мог саговорника која ми се није допадала. Било је у том излагању неке судбинске помирености са злочином извршеним над својим сопственим бићем и помирљивости са том чињеницом. Једва да је ту било оне осуде зликоваца, која је нужна и без које се не може живети, било кад, на било ком месту. Да ли се став апсолутне трпељивости може схватити као став узвишене моралности, како се то у традицији Срба и чини? Не мислим само на рационални део моралности и на ружне и тешке практичне последице које из таквог става следе. Шта са жртвама насиља? Ко има право да заборави очајни крик жртве и да на тај начин достиже неку своју етичку узвишеност?

Поновна, трећа, или ко зна која по реду велика сеоба Срба са Косова морала је имати иза себе не само дивљачки и подли притисак читаве једне државе на један народ, већ и трпељивост тога народа. Претходно речена морална узвишеност Срба и спремност на трпљење и патњу имала је и своју компоненту оштећености инструментаријума односа са реалношћу. Можла је цинично мешати морал и ослабљени его, и то на обрнути начин од циничног односа психоанализе, која је у прејаком суперегу видела један од могућих узрока слабљења ега. Та психоаналитичка тврдња одувек ми је изгледала неуверљива. Али ево где ми изгледа доста уверљива тврдња да ослабљени его може довести до на свој начин ојачаног морала, али по цену мимоилажења са реалношћу — најблаже речено. Тај морал је превише апстрактан, налази се у некој есхатолошкој равни, али нема додир са реалношћу. Водим рачуна да тај прекор свима нама, а не само изгнаницима са Косова, не буде превише груб. Добро знам да је из заветрине у којој се налазим (уз утешну напомену да нисам увек био у таквој заветрини) лако бити судија. У ствари, напомена о којој је реч једва да се уопште и може односити на људе са Косова, јер они су били уцењени на најгрубљи и најподлији могући начин, углавном преко судбине своје деце. Питање односа ега и морала најпре и највише се тиче свих нас осталих. Ипак, Срби су као читав један народ доживели страшан прогон у целини, где је изгон са Косова, само једна епизода тог прогона, можда његова завршна секвенца. Они су прогоњени и прогнани из Лике, Баније, Кордуна, других делова Хрватске, из делова Словеније, из Славоније, из Далмације, Херцеговине, Босне, Барање, Бачке, из Македоније, чак и из Црне Горе, срца Србије, да не спомињем суседне државе. Да ли је пораз Срба и Србије био таквих размера да је омогућавао тако свеобухватан прогон читавог народа практично у свим његовим стаништима, укључујући ту и матичну Шумадију? Ваљало би признати да су Срби можда превише били (несвесно) убеђени у свој пораз и његову тоталну величину и да су можда пребрзо журили да се сједине са својом матицом. Била је то подмукла игра режима који је побуђивао антагонизам према Србима где год је и кад год је то могао, али изгледа да су Срби поверовали том антагонизму и унапред прихватили пораз већих размера но што је он то стварио био.

Не треба сумњати да ће овај народ умети да идентификује изворе општих дезинтеграционих процеса. Мало више сам се задржао на њиховој унутрашњој природи, иако не сматрам да је та страна проблема овде преовлађујућа. Основно је питање увиђања спољних услова у којима се српски народ нашао, а они су све време маскирани на много начина. Процеси увиђања већ су почели и они се одражавају на односе Срба према онима који су се приказивали као њихови савезници и браћа. Није случајно што сам чак и ја морао постати озлојеђен њиховом заједничком улогом у прогону Срба, а неће нимало бити случајно што ће ускоро много више њих бити озлојеђено истином која се помаља. То ће се нарочито односити на непријатеље Срба унутар Југославије. Уједињење Југославије је већ сада спорно, јер је тим чином уништена одбрамбена способност Срба који су традициоиално били спремни да се боре само против спољњег, а не и унутрашњег непријатеља.

Одмах после уједињења, у мирнодопским условима, дејство унутрашње мржње одражавало се на моралном и психолошком плану, а у ратним условима, испоставило се да је мржња монструозних размера. У протеклом столећу та мржња је била једина константа на југоистоку Европе, а све остало могло се мењати. Мржња је била не само монструозна већ и фантастична у својим модалитетима. Она је уједињавала све, без обзира на верску, етничку, идеолошку или партијску припадност, и није била омеђена административним или државним границама. Словенци, покатоличени Срби као Словенци, Хрвати, покатоличени Срби као Хрвати, Мађари, Немци (Фолксдојчери), исламизирани или покатоличени Срби у Босни или Херцеговини, Албанци, Шиптари, исламизирани или покатоличени Срби као Албанци и Шитари, побугарчени или грцизирани Срби у Македонији, римокатолици, муслимани, протестанти, припадници ко зна којих секти, присташе комунистичке, национал-социјалистичке, фашистичке идеологије, припадници фашистичких, нацистичких и комунистичких партија (да споменем оне најглавније, а све су биле људождерски тоталитарне) али и припадници социјастичких, социјалдемократских, демократских, либералних, сељачких и других партија (које би у концепту требало да носе са собом отворену свест, али су се у контексту мржње према Србима такође нашле у положају тоталитарно затворене свести) — сви они били су сјајно уједињени против Срба, не показујући готово никакве разлике у мржњи, мада су њихове међусобне разлике биле далеко веће од оних које су их делиле од Срба. Као под палицом неког чудовишног диригента, чије су канџе држале палицу која је дотицала сваки кутак Југославије, сви они, као у хору, певали су једну те исту, лажну и дречаву пеому, чије је извођење само привидно личило на хистерично пренемагање, а у ствари то је била опасна, параноидносхизоидна песма. И сви су убијали на исти начин. Жртва је морала да буде измрцварена и искасапљена, пререзана ножем или здробљена маљем, а лобања детета морала је да буде смрскана ударцем о зид, то су чак и увежбавале убице-почетници, било је важно како ухватити дете за једну ногу и како га треба замахнути и треснути о зид да прво удари главом. И ништа их није могло зауставити у тој махнитој песми ни у побеснелој мржњи. Ни згуснути хропац у пререзаном грлу жртве, ни врисак деце која су бежала по собама, ни молбе мајке са дететом на грудима, ни ћутња стараца на праговима својих кућа.

Скривено у својој драми, али пођеднако фантастично, било је јединство спољних непријатеља Срба. Програми истребљења Срба, које је дефинисала бољшевичка Коминтарна, нису се уопште разликовали од програма „коначног решења” које је још раније дефинисао Ватикан и које је Римска црква већ покушавала да оствари, раније парцијално, а сада тотално. У борби за светску супремацију то су, иначе, биле две веома конкурентне „куће”, али у погледу планова за истребљење Срба оне су достигле апсолутну сагласност. Тоталитарна по својој унутрашњој природи, тотална по својој спољној операционализацији, тотално ирационална, изван сваког разума и, стога, тешко појмљива, веза између Ватикана и комунистичких партија у простору југоистока Европе била је допуњена исто тако неочекиваном и морбидном везом масонерије са обема странама претходно направљеног пакта, или је редослед сарадње био можда другачији. Све три организације биле су „интернационалне”, што се по правилу претварало у интернационалне (међунационалистичке). Својим „услугама” обухватале су читав свет, али нигде нису биле тако једногласне као у свом негативизму према Србима. Формално, те организације су међусобно биле „теоријски” конкурентне, али пошто су биле полутајне у својим практичним делатностима, оне су лако скривале пред својим чланством и историјом свој сарађујући или неутралан однос једне са другом. Оно што су те организације радиле у Србији, међутим, на објективизиран начин открива њихову унутрашњу и „интернационалистичку” природу. Онолико колико је Србима стало да открију ту везу и да је изложе пуном сазнању, толико ће тим организацијама бити значајно да на сваки начин спрече то разголићавање њихове делатности на овом простору и тоталног рата који су објавили Србима, идући и на њихово биолошко уништење. У датим историјским околностима, комунизам се показао као најделотворније и, можда, једино могуће средство за обрачун са Србима и наведене организације су све учиниле да би га довеле на власт у Југославији. Не треба сумњати да ће бити исто тако безобзирне у настојању да тај режим очувају и спрече, бар за живота ових генерација, откривање сваке истине о комунистима и онима који су их довели на власт.

Сличне ирационалности и апсурдности могле су се уочити и у међудржавним односима. Ко је могао замислити да ће антагонизам великих сила према Србима ићи тако далеко, да ће их, упркос њиховим иначе многобројним суревњивостима, ујединити у одлукама које су имале за циљ брисање Србије са историјске позорнице? И Немачка и Енглеска, и Совјетски Савез и САД и, најзад, Италија, државе које су иначе међусобно ратовале, оставиле су овде овоје крваве трагове, и они су били заједнички, и то само у Србији и на просторима где су живели Срби у Југославији. На свим другим местима супарничке стране су убијале једне, а штитиле друге, и обрнуто, а само на овом тлу разарале су српска насеља и стрељале српско становииштво, мада су Срби (Југославија) само са једнима били у номиналном рату. „Савезници” – Енглези и Америкаици су, на пример, више и теже уништили српска насеља од Немаца, бомбардујући их немилосрдно из ваздуха, и то при крају рата, када су сви исходи били познати, и када је то бомбардовање имало једину сврху — биолошко уништење Срба и олакшавање власти режима, који је требало силом и дипломатском подвалом довести на власт у Југославији. И оно мало Енглеза које се искрцало на јужном приморју одмах је приступило артиљеријском бомбардовању насеља у Црној Гори и колона четника, стварно припадника Југословенске војске у отаџбини, чија се влада налазила у Лондону, призната од енглеске владе и влада свих савезника. Какав би тек списак убијених Срба настао ако би се бројале непосредне интервенције Енглеза у грађанском рату, као што је то било: „преузимање” партизанског штаба под своју заштиту у јесен 1943, заузимање острва Виса, интервенције морнарице у Јадранском мору, наређење Италијанима да се предају искључиво партизанима макар и по цену борби са четницима или снабдевање партизана аутоматским оружјем и неограниченим количинама муниције. Тај списак би морао бити допуњен и десетинама хиљада Срба који су се предали „Савезницима” (Енглезима) на територији Италије и Аустрије, а ови су их цинично предали партизанима на стрељање, које је било и извршено одмах при преласку границе.

Све ово личи на неку параноидну причу. Ма како сумануто било претпоставити да су Срби били предмет толике пажње и таквог антагонизма и великих интернационалних организација и великих држава — остаје чињеница да они то стварно јесу били. Ако има нечег параноидног у тој причи, онда је то параноја оних који су у Србима морали видети главну сметњу свом утицају на овом простору. Да није последица које су из тога произашле са широким трансфером на општи менталитет европске цивилизације (такав закључак би већ могао са моје стране да буде параноидан), а не само по трагику Срба, параноидност такозваних великих могла би да буде названа обичном блесавошћу и неспособношћу. Нажалост, као и свака параноја, и ова је имала тешке последице. Србима и Србији је нанета страховита штета, али по цену да један добар део европске и светске историје личи на лудницу.

Косово је само једна епизода те ружне и прљаве луднице. Оно што се одигравало на Косову и што се и сада дешава зна барем неколико стотина хиљада људи — Срба и оних који су то хтели да сазнају, или оних који нису одбијали да нешто сазнају. Властодршци знају шта су урадили и надају се да ће све на томе и остати, али ни они ни њихове газде чини се да не знају које праве историјске последице морају произаћи из тог прљавог посла. Пре или касније, прича о Косову мора да се отвори, а тада ће морати да се отвори и једна шира прича. Онако како је Косово само једна епизода опште историјске пометње у Европи и шире, тако ће са њим почети крај не само тоталитарног система у Југославији већ и крај једне епохе смутњи у европској историји. Стога се од отварања историјске странице о Косову плаши не само диктатор и његове слуге већ и газде диктатора и сав тај медиокритетски свет Европе који је у скорашњем времену правио европску и светску историју.

1 reply »

  1. Против Срба је спровожен на Космету дуже од 60 година геноцид у тзв. миру. На то су сви затварали очи, па чак и многи Срби. једна народна целинба је разбоијана, национално уништавана, срби су расрбљивани на разне политичко-насилне начине с највишег места у Југолсавији, сви су то знали, а нису хтели да збнају, сви су то видели, а нису видели, сматрало се да су Себи нешто из „прошлости криви“,а нарвно да крици нису били, али је њима наметнута непостојећа кривица да се се терен за овбо данас приопреми. И та припрема је извршена за време Брозове владавине: део Срба је сељен отуда, део је политички ућуткиван, део је убијан, тако да су те три мере дале данашње резултате. То и у иностранству збају, али терен /становнишзво) је промењен, једцни су се ражачи (Шиптари), једни су протеривсани, убијани и нису се довољно рађали,м па је резултат свега тога ово данас. рекох, то и у свету све знају, али о томе не размишљају, Амнерику то не занима, они имају свој „национални интерес“ на Косову већи него што је национални интертес Срба и сви раде на томе да се Косово и метох9ија отму Србима.
    Али, не каже се џабе, отето не може бити срећно, него мора бити прокјлето, па зато шта ће када и како бити на Сосову и Метоји9хи у будућности знају само ђаво или Бог. Ја се надам да ће Бог више од ђавола одлучивари. једно само мора бити јасно српским властодршцима. Косовцо и Метохија не припадају само живим и овим данас Србима, него свима који ће икада ж+ивети и свима који су икада умрли. Срби без Косова и Метохије заувек не би били они ранији Срби, а мислим да без Косова и Метохије заувек тешко би и постојали у будућности.
    Косово је по правди Бога Сриново, али и свих тамо стамновника који КЈосоцо и метохију не би Србима отимали. Али, нажалост, и данас им се и даље отима. И даље Срби замо не да немају никаквог мира за живот, него им се не да ни да ж+иве. Зато их и протрерују оруда.

    Свиђа ми се