Анализа

„Сулејман Величанствени“ – ИСПИРАЈУ НАМ ПАМЕТ И ЗАТИРУ ВРЕДНОСТИ


 

ИСПИРАЈУ НАМ ПАМЕТ И ЗАТИРУ ВРЕДНОСТИ

/8.6.2012/ Српска.ру

Однедавно се на телевизији приказује серија „Сулејман Величанствени“ која је изазвала бурне расправе међу гледаоцима. Опсег гледишта је врло широк – од одушевљења па све до одвратности. О чему се ту заправо ради?

Започећу ово разматрање узгредном опаском о „Првој српској телевизији“ на којој се серија приказује. Да ли је то „Прва турска телевизија“ како многи на интернету сматрају? То је, свакако, претерана оцена, али… Да ли њено име значи да Срби раније нису имали телевизију? Да ли је њен власник Србин? Ваљда би, да је српска, користила српско писмо? А какав закључак следи из онога што се на њој приказује? И онда: да ли је то лажно име – просудите сами…

 

Поуке из садашњице

      Прво је зарад усијања стања приређен игроказ: гледаоци треба да изгласају која ће од понуђених (страних) серија бити приказана. Каквих је ту острашћених окршаја било! А онда су неки прокљувили да је серија већ давно откупљена… Значи, све то је бура у чаши воде, рекламни трик! Сем тога, народу су бацили коску да се око ње гложи, док у међувремену важни возови пролазе! Спретно, нема шта!
У најави пише да је „серија изазвала контроверзе у исламском свету, јер је Сулејман представљен као неморалан човек, без поштовања према људима и склон личним задовољствима“. Хајте, молим вас, који султан није био такав? Муслимани су се заправо бунили против тога што је за јунакињу узета Словенка, због које је султан занемарио харем, са њом имао више од једног прописаног детета, чак се и оженио њоме! Зато ћемо бити у прилици да гледамо турско распредање о томе како словенска роспија обрлаћује умишљеног а поводљивог слабића, успут газећи сваког ко јој се нађе на путу. И све то у европским `аљинама – нигде димија, шалвара, зарова, фереџа… Баш ме занима да ли је у Турској приказан наш филм „Бој на Косову“? Или „Бановић Страхиња“? А шта би било да је снимљена серија о неком другом султану? Јер, млетачки посланик из XVI века Марино Сануто бележи да је Сулејмана „красила и та околност да, за разлику од оца и многих других султана, није имао склоност према педерастији“.

     Питам се, ако је већ љубав између Сулејмана и Рокселане толико занимљива нашим гледаоцима, зашто онда није откупљена украјинска серија (свакако и јефтинија!) „Роксолана – султанова заробљеница“, која говори управо о њиховој љубави? А и глумци су лепши (видите слике)! Ко год жели а разуме руски, нека се и сам увери: http://serialu.net/roksolana-nastunya/. Уз то, била би то ретка прилика да чујемо неки словенски језик… што канда није „политички коректно“. (Овај закључак извлачим и зато што нам је руски филм „Сибирски берберин“ у једном биоскопу приказиван… на француском!?)
Оволика навала турских серија у нашем „Сирбистану“ баца сасвим одређено светло на изјаве министра иностраних послова Турске Ахмета Давутоглуа: „Ми желимо нови балкански регион, утемељен на… културној хегемонији. Такав је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити тај Балкан… Отоманска столећа на Балкану су успешно време и сада га треба васпоставити… Турска је ваше сигурно уточиште, ваша домовина“. Нека мало размисле о томе они који на интернету пишу: „не видим зашто не бисмо гледали мало историју из њиховог угла, па побогу неће нас опет напасти!“ А савремени ратови се другачије воде… зато имају и друго име: мрежноцентрични ратови. О томе се може прочитати у књизи Александра Дугина „Геополитика постмодерне“.

     Зар нико други осим Турака не снима серије на историјске теме? Зар постоје само јужноамеричке и шпанске серије? Зашто на телевизији нема ничег нама ближег? Да ли су Чеси после изванредне серије „Болница на крају града“ (1977-1981) ишта снимили, сем што су школовали наше режисере? Постоји ли уопште телевизија код Бугара? О Русима да и не говорим… Код нас је тако мало приказано: серија „Кнегиња Анастазија“, при том највероватније преведена са ЕАА (енглеско-америчко-аустралијског). Затим: „За цара и отаџбину“. Од савремених: „Сашина екипа“ о ужасима руске транзиције, и тренутно „Тајни знак“, о којој нема никаквог одјека на интернету… И то би мање-више било све. Штавише, чујем да се води велика борба како и сам руски језик не би избацили из школских програма…

Најзад, могло би се очекивати да и ми „коња за трку имамо“… „Црни Груја“, велите? Мени се није дало да гледам карикираног Вожда Карађорђа који је и главом платио борбу за наше ослобађање од турског ропства! То ми је попут Краљевића Марка у реклами (стране) банке. Ако већ морам да трпим спрдање са славним личностима наше прошлости, макар не морам то и да гледам! Исто се може рећи и за наше савремене филмове уопште. Постоји ли у свима њима скупа макар један нормалан човек!? А која је сврха свег тог млаћења празне сламе? У ком грму лежи зец? Са свих страна нам утувљују како смо најгори, те су сасвим у праву сви они споља (и изнутра) који из петних жила упињу (сасвим несебично и некористољубиво, јакако) да нас приведу „европским вредностима“, успут нам намећући лажну одговорност због наше наводно „мрачне прошлости“ са којом морамо да се „суочимо“ и „раскрстимо са њом“. Нисмо ваљда ми једини народ на свету у чијој прошлости нема ничег доброг? Ту се и крије одговор на многа постављена питања на интернету, на пример: „зашто неко не направи домаћу серију, рецимо, о цару Душану Силном“? А што се тиче тих извиканих „вредности“, питам се: спада ли и „хуманитарно бомбардовање“ у њих? А упорно прећуткивана трговина људским органима?..

Поуке из прошлости

Серија „Сулејман Величанствени“ приказује историјска збивања гледана из турског угла. Тако у њој имамо прилику да нам мађарског краља Лајоша II, погинулог у двадесетој години живота, дочарава времешни дебељуца. Зато је верно приказан уштројени Зумбул-ага (ко би то боље умео од Турака?)… Само – нешто не видех црнце-рмпалије као стражаре (евнуси, онако слабашни и женскасти, нису за телохранитеље). Зашто црнце? Зато да се ако нека робиња роди црнче одмах зна да није султаново, после чега – зна се: у врећу, па у море! Заправо, иста казна следила је и за мање прекршаје… Нама је поучно да сазнамо и о свиленом гајтану, набијању на колац, братоубиству, данку у крви, преверавању, тефтишу (они са јачим живцима могу га видети у филму „Рој“ Миће Поповића)… Зашто? Зато да бисмо више ценили своје јуначке претке који су се против свега тога одважно и упорно борили, желећи бољу судбину за своје потомке.

Занимљиво је да у серији досад нико ни да зуцне о Србима… Чак ни после освајања Београда, што је један гледалац овако доживео: „Иако је у серији приказано да су Османлије такорећи пријатељски ушетали у Београд, а њихов султан Сулејман љубазно проћаскао са шачицом заробљеника, објашњавајући им да долази у миру, историја говори сасвим другачије! Према књизи Сулејман и Рокселана српског историчара и академика САНУ Радована Самарџића, османски поход на Београд био је највећи до тада. ‘Мере које је Сулејман, чекајући пад Београда, једну за другом смишљао и без одлагања спроводио на рачун Срба биле су изузетно свирепе’, пише Самарџић. Остављени без обећане помоћи Угара, неколико српских одреда (око 900 људи) изгинуло је под бедемима Калемегдана“.

А за оне који и даље сматрају да су Београд бранили само Мађари (премда Турци наш град зову Белград а не Фехервар), ево још мало историјске истине: „Одреди Ахмед-паше покушали су 16. августа да смелим јуришима на тврђаву пробију одбрану. Ахмед-паша је своје ратнике бодрио слагавши их да је тог дана Видовдан, дан када су Срби поражени на Косову. Јованка Калић, српски историчар и академик, на основу овог податка долази до закључка да је Ахмед-паша за највеће непријатеље у тврђави сматрао Србе, јер нема много смисла да српским празником бодри своје ратнике на борбу против Угара… Након предаје града Мађари су пуштени, док су Срби одведени у ропство у Цариград… Око 10. септембра српске породице кренуле су из Београда. По одобрењу Турака понели су са собом своје светиње: мошти свете Петке, мошти царице Теофане и икону Богородице. Ове светиње откупио је тадашњи патријарх, јер је султан претио да ће их уништити“. Данас на Србе у Цариграду подсећа Београдска шума (Белград ормани), популарно излетиште где се некад налазила Белград махала, место где су пресељени становници Београда. Њихова дужност било је одржавање византијског водовода, пошто је тај систем био сличан оном у тадашњем Београду који је и даље радио беспрекорно. Треба споменути и Београдску капију у југозападном делу бедема у близини Једи куле, седмоугаоне куле која је крајња тачка Цариградског друма.

Такође, српски језик је и сам Сулејман знао (као и Мехмед II). Насмејаћете се, прочитавши у Википедији на босанском (!?) језику следеће: „Meхмeд II je гoвoриo сeдaм језика (укључујући Tурски, Грчки, Хебрејски, Aрaпски, Пeрзијски и Лaтински)“. Чик погодите који је био седми језик? Размислите: толико врдање само да избегну реч „српски“! А српски и ћирилицом написан је чак и мировни уговор између султана Бајазита II и мађарског краља Ладислава из 1498. године! Сачувана су и српска писма муслиманских великодостојника цару Фердинанду Аустијском. И сам султан Бајазит II три-четири пута пише на српском херцеговачком санџак-бегу. Павле Јавијус у своме мемоару о Турској, написаном 1531. за Карла V, вели да у Турској царевини, после турског као језика којим султан говори, и арапског на којем је Куран писан, највећу важност има језик словенски којим и јаничари говоре.

Важна историјска појединост

А шта ме је у серији одушевило и због чега све ово пишем? Саветујем свима који серију гледају да обрате пажњу на сцене у којима се неки странац појављује пред султаном. Двојица грмаља га приводе, држећи га сваки за по једну руку, стоје све време уз њега, и исто тако га одводе. А знате ли зашто? Толики им је страх у кости Милош Обилић утерао!

Тиме је потврђено оно што Мавро Орбин пише у књизи Краљевство Словена објављеној 1601. у Пезару: „Стога од оног времена… код Турака важи закон кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да га двојица стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату“. Мавро Орбин такође наводи да је изнад гроба где је сахрањена утроба султана Мурата обешена одсечена Милошева рука (она којом је убио султана) сва окована у сребро. „На том месту беше распорено Муратово тело, извађена утроба и ту покопана. Тако се још и данас види онде једна кула коју називају Муратовим гробом и пирамидом. Потом је његово тело пренето… у Брусу, па ту положено у гроб његових предака који се налази близу Бање Брусе, а за успомену, на гроб је обешена Милошева рука окована у сребро“.

Други Милош, М. С. Милојевић, у делу „Путопис дêла праве – старе – Србије“ (1872) пише: „Са Муратовим цревима напореду је био погребен Милош Обилић; десна му рука, окована у сребро, била је непрестано на труњи (одру) Муратовој… па однета у Брусу и тамо и данас стоји на гробу Муратовом“.

Нек је знано: султан Мурат I био је једини султан који није пао од турске руке у читавој петовековној историји Отоманског царства. Зато се Турцима Милош Обилић дубоко урезао у историјско памћење, те и дан-данас у Ески-сарају дворског комплекса-музеја Топкапи чувају његово оружје и узду његовог бојног коња.

А кад смо већ код речи „петовековни“: стално слушамо (читамо) о 500 година робовања под Турцима. А да ли је то тако? Размислите сами: коначан крај српске средњовековне државе представља пад Смедерева 1459. године. А такозвани Први српски устанак подигнут је 1804. године. Зашто такозвани? Зато што је и пре њега било устанака. Те гуслар Филип Вишњић с правом закључује: „Србија се умирит` не може!“

Закључак

И шта следи из свега реченог? Тресла се гора, родио се миш? На вука повика а лисице месо једу? Вештачки изазвана жудња задовољава се осредњом серијом, којом нам протурају нама толико стране и далеке вредности, док наше сопствене истрајно оцрњују и пљују. Гледаоци, сурово одсечени од већине садржајног и ваљаног (оскудан избор између свакојаких „ријалити“, „сурвивор“, квизова, страних сапуница и домаћег смећа), на летећем ћилиму даљинског главињају по виртуелном свету далеко од онога што нам се дешава сада и овде, после чега неће бити у стању да за себе разјасне шта им ваља чинити у сопственим животима него ће се немоћно препустити наметнутим гуруима. И никог више нема да дигне глас против толиких ТВ-Бастиља… А читава ова прича представља очигледан пример технологије превласти путем манипулације свешћу, коју је Сергеј Кара-Мурза потанко описао у истоименој књизи.

Хоћемо ли се једног дана пробудити из омаме и, попут старца из Пушкинове бајке о рибару и рибици, поново наћи крај распуклог корита без посла, државе, будућности? Кад сам већ код те бајке, да ли сте икада гледали руски цртани филм, снимљен по њој? А да ли сте видели било који руски цртани филм? И да ли уопште можете да гледате савремене цртаће које телевизија приказује нашој деци?

Не знам како стоји ствар са муслиманским џенетом, али уместо нас запитао се Његош: „Су чим ћу изаћ` пред Милоша“? Па, како ћемо погледати претке у очи? Шта нам све „испод жита“ чине док смо ми упиљени у надгорњавања између Хурем и Махидевран?

        Књиге „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе (718 страна, 950 динара) и „Геополитика постмодерне. Доба нових империја. Осврти на геополитику XXI века“ (302 стране, 600 динара) Александра Дугина могу се наручити код Петра Росића, телефон: 064/92-58-932

Извор: СРПСКО-РУСКИ ГЛАС бр. 7

Сава Росић

 

2 replies »

  1. Setite se samo emisije koja je propratila prikazivanje serije Sulejman veličanstveni. Perjanica intelektualne rasprave je bila istoriski potkovana Goca Tržan. Lepo nam je objasnila šta su turcizmi, ko su Turci i kako su nam oni , u najmanju ruku, braća….strašno.

    Свиђа ми се

  2. Ја сам се такође питао зашто се у Србији не снима серија или филмски спектакл о Цару Душану или било којем другом владару или догађају из средњевековне Србији.Требало би то снимити и то на Старословенском језику.
    (По узору на филм Страдање Исусово, где је цео филм на Арамејском).

    Свиђа ми се