Америка

ФБР ФЕЉТОН: „У загрљају Милосрдног анђела (24)“, Б. Станић…


Бранко Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (24)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Кроз Београд

Субота, 12. јун 1999. године

Сестра и зет пресељавају децу, студенте у Београду, Каћу и Ацу, у нови стан.

Пошао сам са њима.

Већ сам и заборавио када сам последњи пут био у Београду.

На путу нема никаквих трагова разарања. Нема ни дима у даљини.

А нема ни торња на Авали кад се прикучисмо Београду. Само се види планина. То је за нас први знак разарања. Странац то не би ни приметио. Нема он појма да је на Авали некада постојао ТВ торањ који се издалека видео и путницима наговештавао да се приближавају Београду.

Овога више нема

Пролазимо поред нове хале у којој је требало да се одржи Светско првенство у стоном тенису, ако се добро сећам, пре неких месец и по дана. Због рата у Југославији ту част је добила нека друга држава. Не знам која. Ова хала као да је уклета. Пре неколико година је требала да буде домаћин светског првенства у кошарци на којем би први пут у историји овог спорта играли и амерички професионалци, играчи НБА лиге. Због санкција које је против Југославије увела међународна заједница Београду је одузето право да буде организатор овог грандиозног такмичења.

А баш су се овог пута чланови Градске владе трудили да све буде на време готово. Баш нема среће ова хала.

Са леве стране указа се пословна зграда Ушће. Сабласно црна, без живота. Антена на крову је смотана у ролну. Први видљиви знак протеклог рата у Југославији у Београду.

И већ са Газеле се виде разорени Савезни и Републички МУП, мада не баш најбоље.

Деца су нас чекала. Већ су спаковали ствари. Имају цимера. Као и наш Аца и он се зове Аца. Станују заједно већ трећу годину.

Пре, и пар дана касније, након поновљеног бомбардовања

Ја се са Ацама упутих мало по Београду.

Отишли смо да Абердарове улице у којој је до скоро био РТС. Једно крило зграде је потпуно уништено као да га је неко ножем вертикално одсекао. Шупљине просторија, као после неке археолошке ископине у слојевима, казују колико је било спратова. Метална ограда око зграде од силине експлозије је просто одувана, као кад полегне жито. Зграда у стаклу иза РТС-а је остала нетакнута, а са предње све је полупано.

– Зграда Владе Србије и није много оштећена – рекох видевши у даљини зграду са десне стране у улици Кнеза Милоша.

– Сад ће тек видети! – рече ми други Аца.

И заиста, када смо пришли ближе видео се степен разарања. Зграда је погођена одозго и разнет је цео кров и спрат. Како су прошли низи спратови не види се са улице. Купола на згради је остала читава, бар онај део до улице.

Овако изгледа зграда Владе

Мало даље, са леве стране, Генералштаб и Савезно министарство одбране у рушевинама. На њих се НАТО посебно острвио. Изручио је у више налета ко зна колико пројектила.

Од силине експлозија издувани су читави спратови. Не зна се која зграда је горе прошла, она са леве или она са десна стране Немањине улице. А где су избијени зидови плоче су спаковане једна на другу. Испред једне од зграда Генералштаба лежи подебља јела пресечена гелером на метар изнад земље. И баш иза те јеле једна ТВ екипа, рекао бих страна, а испред рушевина правила је репортажу.

Генералштаб

На хотелу „Београд“, у суседству, није остао читав ни један прозор. Зјапе рупе.

– Да видите графите на америчкој амбасади! – рече опет други Аца.

Очекивао сам обичне шкработине, кад оно, изненадише ме калиграфски исписани текстови у разним бојама.

UNCLE SAM, JEBEM TI UJNU

ВИ ИМАТЕ МЕК, МИ ИМАМО ТВРД

МИ НИСМО ИНДИЈАНЦИ, БРЕ

MISSION IMPOSSIBLE

Ј.БАЋЕМО НАТО, МОЈ БАТО

BILU DEBILU

Америчка амбасада

У близини је и албанска амбасада. На њој нема ничега. Ту је и немачка амбасада. Графити су нажврљани слободном руком.

DUVAĆEMO, DUVAĆEMO I ODUVAĆEMO TORNADO

MIRKO END SLAVKO IS NOT DEAD!!!

TORNADO HA HA HA

Немачка амбасада

Нешто ниже са леве стране је канадска амбасада. А у њу као да је улетео томахавк. Све је полупано. Била је веома захвална, сва у стаклу, за разлику од америчке која је боље прошла због малих прозора и обичне фасаде. Канађани су имали и ту несрећу да је у близини срушена нека кућа поред које су цигле биле уредно сложене. Многе су завршиле у амбасади и још увек леже разбацане у холу и на улазу.

Ни на њој нису изостали графити.

N acistička

A merička

T eroristička

O rganizacija

KILLERS

CHILD KILLERS

BRIDGE KILLERS

UBICE, GO HOME

Улаз у канадску амбасаду

У близини амбасаде иза једног ћошка вири рушевина, уредно спакована као шпил карата. И да није плоча не би се ни знало колико је спратова имала. Избројах четири плоче. Минус једна, значи то је била троспратна зграда. Четврта је била кров.

На крају улице Кнеза Милоша зграде Савезног и Републичког МУП-а су доживеле страховита разарања. Нарочито је лоше прошао Републички МУП. Једна обична гомила бетона, гвожђа и крша. На супротној страни улице Савезног МУП-а, одмах до Републичког, у згради су избијани прозори заједно са рамовима. Висе исцепане и искидане завесе. У просторијама малтер је пао с таваница и оголио трску. Са спољашње стране у зиду су две рупе од гелера, као човечја глава.

Није ни чудо што је улица Кнеза Милоша добила ново име, Гарави сокак.

Али ово нису сва разарања у Београду. Има их много, а тек околина.

Београђанке носе дуге и танке сукње на преклоп с предње стране, са дугмићима који не морају сви бити закопчани, а ветар дува.

Јутрос, у 5 и 10, на територију Косова крочише Британци иако је та почаст била резервисана за Американце. Руси им покварише планове. Џаба им онолика журба. Могли су причекати да се окупе и Американци. Сат раније или касније не мења ствар. Историја ће забележити да су они ипак били само други.

И НАТО трупе дочека народ, овај пут албански, одушевљено и с цвећем. Било је ту и бацања два војника ваздух у оделима надуваним као скафандри.

Вече у Шапцу.

Сија улично светло. Раде кафићи. Млади седе напољу или су унутра. Неки шетају. Из једног кафића чује се прастари глас Даворина Поповића и ништа млађа музика његових Индекса. Преко пута, исто у кафићу, је момак са гитаром окружен друштвом.

Људи су престали да се штрецају када неко изненада снажније залупи врата на ауту чији тресак је до пре неки дан изгледао као удаљена детонација, нити се јеже од зујања аутомобила за које су у први мах помишљали да су авиони.

Тако је било и пре НАТО авио рата.

Како се све брзо мења и заборавља!