АУТОРИ

ФБР ФЕЉТОН: У загрљају Милосрдног анђела (29), Б. Станић


Бранко Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (29)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Први дани

Удружено против Србије и Црне Горе

Уторак, 22. јун 1999.

Најтеже нам је било првих дана док нисмо видели какав је то рат. Схватили га нисмо ни данас. Све је чудно. Много тога необјашњиво. Овакав рат до сада у историји није вођен.

А те вечери у среду, 24. марта, знали смо да ће се нешто догодити.

Дан раније Народна скупштина Републике Србије одбила је да прихвати споразум из Рамбујеа. И исте вечери, у уторак, док је емитован ТВ програм појавила се трака са натписом у врху екрана:

САВЕЗНА ВЛАДА ЈЕ ПРОГЛАСИЛА СТАЊЕ НЕПОСРЕДНЕ РАТНЕ ОПАСНОСТИ

Програм није прекидан, само је преко екрана промицала порука слева на десно. Поновљена је више пута. У Дневнику је дата шира информација.

Те среде, нешто пре 20 часова, звао сам (сестриће) Каћу и Ацу телефоном. Били су Београду. Јавила се Каћа.

– Имате ли склониште у близини?

– Имамо. Ту је у дворишту.

– Ако чујете знак за опасност идите право у склониште!

– Хоћемо, ја сам све припремила и ставила у торбу. Рекли су нам ако чујемо сирену то неће бити проба већ стварно.

– Јесте ли сви ту?

– Јесмо, ту је и Аца Зељановски.

На свим програмима РТС-а емитован је Дневник првог програма. Тачно у 20 и 20 спикер саопшти вест:

– Непријатељска НАТО алијанса пре неколико минута извршила је агресију на нашу земљу…

Спикер такорећи није ни завршио саопштење, а сирена је потврдила његове речи. Дотле сам је слушао када би се негде нешто запалило, и то ретко, а редовно прве среде у месецу ради провере и једно време када је 4. маја оглашаван час Титове смрти. Раније је то био једноличан тон, а сада сам је чуо први пут како завија тачно онако као што већ деценијама стоји на прашњивим паноима Центра за узбуњивање по ходницима у зградама, а баш сам се као клинац трудио да замислим те тонове по нацртаној шеми.

Били смо свесни шта се дешава, али све је деловало нестварно и несхватљиво. Народ је прихватио реалност и поступао је по препорукама Штаба за цивилну заштиту.

Покушао сам поново да зовем Београд и проверим да ли су се деца склонила. Телефони су били тотално блокирани. Било је немогуће добити било који број. Из слушалице је зујало као да је телефонска жица натегнута. Цела Југославија је посегла за телефоном.

– И тај Стева, досад их је звао да дођу кући и кад треба и кад не треба, а сад их је оставио тамо – рече моја кева док сам ја безуспешно покушавао да добијем везу. Ћале је остао у селу.

Линија се најзад откачи и зачу се уобичајени тон. Окретох број. Нико се не јавља.

– Сигурно су се склонили – рекох гласно.

Струја је нестала. Не можемо ни вести да чујемо. Са балкона гледам комшије напољу. Мрачно је. Неко је ухватио вести на транзистору.

– Бомбардовали су Куршумлију, Батајницу, Нови Сад, Косово… – набрајали су гласно доле у мраку.

Опасност је трајала око 2 сата, можда и мање, заборавио сам. Дошла је струја. На телевизији синоћна трака добила је нови текст:

ЗЕМЉА ЈЕ У РАТНОМ СТАЊУ

Можда сам мало промашио текст, али је сигурно писало “ратно стање”.

Поново сам звао Београд. Добио сам везу. Добро су. Аца Зељановски не може да добије његове у Бајиној Башти. Обећао сам да ћу ја покушати.

Размишљао сам, шта ли је с рачунарима, сигурно је и у фабрици нестајало струје, размишљао сам. За њих није проблем кад нестане, проблем може настати кад струје дође. Узео сам бицикл и отишао да проверим. Портир рече:

– Није нестајала! За сада је овде мирно.

Фабрички круг је био осветљен. Сијало је к’о на длану. А бела оплата новог магацина под снопом рефлектора још се више белила.

– Чудо да нису искључили осветљење!

– Ни мени није јасно!

Рачунари су радили нормално. Оставио сам их и даље укључене. Рачунао сам, ако ујутру не буде струје рачунари нам и онако неће ни требати, а ако буде биће све спремно.

И сада ми се мота у глави да ли се те прве ноћи сирена огласила три пута или двапут. Два пута је било сигурно, а трећи… Не могу баш да гарантујем.

А како је протекла та прва ноћ писао сам вам и пре три месеца.

Моја прва примопредаја дежурства у фабрици – Бранко и Гера

Подрум у згради где ја радим, испод моје канцеларије, одређен је за склониште. Некада је то била стамбена зграда у којој су становали радници Зорке. Обична, трошна зграда на спрат од цигала. Подрум је распремљен раније, унете су столице, клупе, неке старе фотеље. Још две такве зграде у близини, мајстор Јоле и његове колеге, уредише као склониште.

Тог првог дана, у четвртак, склониште је било најпуније.

Радници су прво били доле, а кад им је досадило, јер се ништа није дешавало, почели су излазити напоље, а кад се неком учини да је видео авион сви нагрнуше опет доле у подрум. Касније, када су људи схватили какве су то бомбе никоме више није ни падало на памет да уђе у импровизовано склониште. Те зграде би се срушиле и да бомба само пролети поред њих. А тек од директног поготка!? Да не причам!

Касније, за време опасности, неколицина радника би се увек нашла испред улаза где су била та склоништа и чекала да сирена јави да је опасност прошла. Ту је било још ризичније. Бити на отвореном у случају експлозије и није баш паметно. Подрум бар штити од гелера.

Преко пута постоји право склониште. Радници су неко време одлазили преко, па су пред крај рата и тамо проредили одласке.

Сада ми није јасно где су се све дели радници за време узбуна. Фабрика је тада била прилично празна, а оживела би кад опасност прође.

Бане и Саша, моје колеге, су почетак рата дочекали у Хановеру на сајму рачунара. Јавили су се мобилним у четвртак, имају проблема са авионом, не знају како ће се вратити у Југославију. Време повратка им се сваки час помера.

Телефони, тог истог четвртка, су у фабрици били блокирани. Нема шансе да се добије излаз. Око једанаест неким случајем добих Београд. Јавио се Аца. Управо су се вратили са факултета, он и Аца Зељановски. Предавања су одложена за почетак априла. Сирена их је затекла на улици. Само су, каже, видели једног човека да трчи. Остали, ретки пролазници, су мирно ишли. А видели су у том моменту и једног господина у парку како шета куче.

– Како сте прошли ноћас?

– Није било лоше. Чули смо само удаљене детонације. И стакла су мало подрхтавала.

– Је ли се Стева јављао?

– Јесте. На путу је за Београд. Чекамо га и чим стигне одмах крећемо за Шабац – рече на крају.

Повели су и ћерке Боре зубара, Весну и Милицу, и Бојану студенткињу електротехнике. Њих шесторо, са Стевом, угурало се у ауто.

Не знам како други Аца оде кући у Бајину Башту.

А с десне стране аутопута, док су путовали, извијао се дим с Батајнице.

Батајница под димом

У току вожње са радија су чули да је управо престала ваздушна опасност.

Поред пута су видели многе студенте, младиће и девојке. Кренули су из Београда пешке. Стигли су чак до Сурчина. Успут су се одмарали седећи на торбама, а понеки и на земљи. Ти последњи дани марта били су топли. Покушавали су стопирањем да се пребаце даље. А возила не да су била ретка, него их на путу скоро није ни било. Исто тако је било и на улицама Београда. Саобраћај скоро да је потпуно замро.

Велики број студената напустио је Београд у понедељак и уторак, док је још радио превоз. Тако је било и прошлог октобра, прича Аца. На аутобуској станици је тада била гужва као да је неки државни празник.

Стигли су у Шабац нешто пре три сата.

А нас раднике, тог првог дана рата пустише да одемо кући раније.

У петак ујутро опасност је престало после седам, или тако нешто. Нисам се тог јутра баш ни журио да на време стигнем на посао, а и легао сам доста касно.

Касније је речено да на посао морамо долазити на време, и у случају да још траје ваздушна опасност. Таква је радна обавеза.

У току дана ситуација је била слична јучерашњој. Само се људи нешто боље сналазе.

Бане и Саша још нису стигли. Јавили су да су синоћ кренули аутобусом према Аустрији.

Отпрема робе у фабрици иде интензивно не би ли се смањиле залихе у магацину.

Остадох после три сата да направим копије програма и података. Нешто сам промашио па морадох све поновити. И баш тад свирну сирена.

– Е, до ђавола! Сад не могу отићи кући – рекох сам себи гласно.

У згради и ван зграде су се мувале чистаце и понеки заостали радник. Нико ништа није радио. Чекали су крај опасности па да иду кући.

У 10 до 5 сам се нашао напољу, кад се зачу авион.

– Нешто му је чудан звук.

– И не лети баш брзо – рече неко од присутних.

Облачно је. Ништа се не види. Мумлање се изгуби према западу. Касније смо сазнали да се један авион срушио у Босни близу Бијељине, отприлике у исто време када смо и ми чули прелет.

Батајница пре напада

Батајница после напада

И раније је испред шалтера у банци владала тишина, али те прве суботе тишина у банци је била несвакидашња. Народ је стрпљиво чекао да подигне оно мало пара што је још остало на рачуну. Нико ништа не прича. А шта би и причали, чак и са оним кога познају. Само се чује кратак поздрав и ништа више. Коме је сада до приче.

Озбиљна лица, и без речи, све су говорила. Муклу тишину прекиде једна жена. Ушла је у банку гласно кукајући.

– Ајој, шта нас задеси!

Заустави се испред шалтера баш поред мене. Шумно је уздисала. Отвори торбу и стаде претурати по њој тражећи документа.

За дивно чудо, радили су сви шалтери, што је у последње време реткост и кад су у питању редовне исплате. У банци се не задржах дуго.

Стигли су и путници из Немачке – Бане и Саша. Једва су их пустили у Аустрију јер нису имали визе, а Бану пред пут сам рекао, прави је авантуризам путовати у Немачку у овом моменту. Заиста су се намучили.

Никако да се сетим који је то дан био. Петак сигурно није био. То знам. Да ли је била субота или понедељак, не могу тачно да тврдим, али поподне је сигурно било. Никада у историји фабрике није ишла толика отпрема као крајем тог марта и почетком априла, чак ни у време кад је фабрика најбоље пословала. Мада ми ни сада нисмо тако лоши, а баш смо добро почели ову годину. У том тренутку је било битно што више робе извући из магацина и разнети је на разна места. Момци су радили без предаха. И нова опрема, пуштена у рад пре нешто више од годину дана, показала је своју ефикасност.

Дошао је и Мијатовић, генерални директор, да види како иде посао. У једном тренутку рече:

– Надам се да ово што радимо, радимо узалуд.

– Ма пристао бих ја да преносимо робу и пет-шест пута само да ово стане – надовезах се ја.

Мало поћутасмо. Момци су и даље радили.

– Изгледа да су мало олабавили – прекиде ћутњу директор, мислећи на НАТО.

– И ја имам такав утисак, бар судећи по ономе што чујем на CNN-у.

Тако нам је то изгледало тада, након три-четири дана од почетка агресије, с неком притајеном, а неуверљивом надом да ће сво ово лудило престати за пар дана.

Милошевић је заборављен. Сви су јебали матер Клинтону и Блеру, чак и опозиција. А ако је неко и опсовао Милошевића била је то права реткост.

Можда сам био мало преопширан и досадан, али да чујете како је то било првих дана рата када се још ништа није знало, а најмање се знало где ће бомбе почети да падају с неба у следећем тренутку.

3 replies »

  1. Пс. Оно што рекох да не мислим на народе , рекох генерално ,али мислим на дебиле који су се кладили на гађање НАТО- злочинаца, на комјпутерима играли игрице Милосрдног анђела. 19 ђавола на једну малу државу.Мени савест ,по цену губитка свог живота , неби дозволила учествовање у ТАКВОМ ЗЛОЧИНУ. Мислим и мом народу , и да ви то добро знате
    НЕМА ОПРАВДАЊА НИКАДА, БАР СА МОЈЕ СТРАНЕ,А ДОБРО ВАС ПОЗНАЈЕМ , МИСЛИМ НА МЕНТАЛИТЕТ, под плаштом КУЛТУРЕ.

    Свиђа ми се

  2. Пс. Оно што рекох да не мислим на народе , рекох генерално ,али мислим на дебиле који су се кладили на гађање НАТО- злочинаца, на комјпутерима играли игрице Милосрдног анђела. 19 ђавола на једну малу државу.Мени савест , цену живота , учествовање у ТАКВОМ ЗЛОЧИНУ неби дозволила.
    НЕМА ОПРАВДАЊА НИКАДА, БАР СА МОЈЕ СТРАНЕ,А ДОБРО ВАС ПОЗНАЈЕМ , МИСЛИМ НА МЕНТАЛИТЕТ, под плаштом КУЛТУРЕ.

    Свиђа ми се

  3. „И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању.“ Није баш тако удаљена нама ,који смо то НЕМИЛОСРДНО ДЕЛОВАЊЕ “ Милосрдног анђела “ трпели и чије последице тек сада долазе до изражаја. Знате ли „молосрдци“ шта смо преживљавали ,ТО СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ, мени је у сећању као да је јуче било. Кажу да сте могли бити немилосрднији , па успели сте шта сте наумили , СТРАШНО ЈЕ БИЛО, без хлеба сте нас оставили у 2 милионском граду. Доста их је помрло од последица ваше акције ,доста је оболело ,а крајњи исход ће забележен бити у историји. Ја вам никада то НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ ,надам се и цео српски народ. Направили сте због својих циљева, прљавих, Г Е Н О Ц И Д над целим народом ,то је јасно по свим важећим светским конвенцијама. Када ћете ОДГОВАРАТИ за НЕЧУВЕН ЗЛОЧИН?
    Зар је народ крив , за поступке своје власти???? СТИДИТЕ СЕ , КАЈТЕ СЕ, АЛИ Бог Вам неће опростити тај ЗЛОЧИН. Што не урадите, као што један попут вас уради после Другог светског рата ( знате добро ко -јер тобож не волите помињање тог имена)? Стидим се ја , да се зовете ЉУДИМА , не мрзим вас ,али вас и не волим ( не мислим на народе јер су их завели медијима , али на СВЕ ОНЕ КОЈИ СУ ИЗВЕЛИ ОПЕРАЦИЈУ И ПРИПРЕМИЛИ ЈЕ , коју називате МИЛОСРДНИ АНЂЕО. Баш је иронија како сте назвали свој злочин.Наш народ би рекао : “ ДАЛЕКО ВАМ ЛЕПА КУЋА“.

    Свиђа ми се