ДЕШАВА СЕ...

Грачаница: Чије смо ми жртве?


Док асфалт одваја ђонове, лимене беле кутије у контејнерском насељу Падалиште у Грачаници цврче од врелине која жари стално пребацујући 30 степени. Житељи, интерно расељени Срби покушавају да ухвате дах у импровизованој хладовини. Једина чесма је и једини спас, али нема разбацивања воде. Због нараслих дугова могу да остану и без тог „луксуза“.

11. 07. 2012. Ј. Л. Петковић – Вести | фото: А. Чукић

Нема где да се врати: Добрила Раденковић

Ту су више од шест година. Од 24 породице становништво се и множило, па проредило. На крају су остали они којима је деценијама живот као летњи ужегли дан – без наде да ће икада доћи олакшање.
Љиљана Уламовић из Ђаковице је отишла 1999, под кирију је живела у централној Србији, да би се пре седам година вратила чекајући кров над главом.
– Живимо као пси по слами. Нико ни од Срба, ни од Албанаца да нас обиђе. Ни председници општина, а тек из Београда да не причам! Овде се не поштују основна људска права. Шта смо ми овде? Чије смо ми жртве – разочарано пита ова 48-годишњакиња.

Привремени контејнерски смештај постао јој је стално станиште. У куће изграђене по Грачаници уселили су се други, а „прекобројни“ и даље чекају трошећи здравље.
– Набијени смо у овим контејнерима и нема нам спаса. Министарство за Косово и Метохију је саградило куће, али уместо да предност имамо ми који смо интерно расељени, државни секретар Звонко Стевић је дао миг и многи који имају смештај уселили су се у те куће – жали се Љиљана Уламовић.
– Астматичар сам. Социјално не примам од децембра, па живим од ваздуха. Ако некоме треба, идем и чистим за парче хлеба. У контејнеру сам живела са сином, снахом и унучићима, али сам им рекла да се врате у Србију. Није било хране за све.

Дане станари Падалишта крате седећи на гајбицама, крај офуцаног стола на којем се испод излизане маслинасте фарбе назире ЈНА. Све су одавно једни другима испричали, али тежак живот врте испочетка све у нади да ће их можда неко чути.
Добрила Раденковић, пореклом из Косова Поља, разгрнула је завесу на вратима свог дома са бројем 54.
Унутра су само преко потребне ствари, осим карте Србије, јединог „украса“ који заузима пола зида. Све што се налази у тих 10 квадрата – два кревета, ормар, две полице, сто, столице, судопера врело је као жеравица:
– Најгоре је увече када је време за спавање. Тада не могу да дишем. И ја сам астматичар. Пумпе купујемо и делимо их, а када се гушимо не смемо да потрошимо све, јер шта ћемо после. Писали смо општини и тражили једнократну помоћ, али нисмо ништа добили – прича Добрила.

Ова деца сањају о играчкама

Добрила нема где да се врати. И у Косову Пољу је изнајмљивала стан.
– Овде сам живела са сином, снајом и унуком и очекивала да ћу добити кров над главом. На крају сам остала сама. Чекам, ако добијем стан, вратиће се и они, али ако остане овако – сигурно неће долазити назад. А ја? Не знам – каже Добрила.

Контејнерско насеље има два купатила – мушко и женско, али кажу да због 7.000 евра дуга за воду морају да се устежу од купања. Како је толики рачун одрезан људима који живе у беди, нико од станара не уме да објасни. Осим воде, плаћају и струју. Многи знају за њихову муку, као и да у насељу живи седморо деце, али разумевања је мало.

Помоћ таксисте Миливоја

Највећу помоћ мештанима Падалишта пружа локални таксиста Миливоје Ивановић. У контејнерском насељу он је стекао добре пријатеље. Увек је ту када треба да их одвезе код лекара или довезе шта им је потребно. Када им понестане новца, спреман је да са њима подели и своје парче хлеба.

Као и све малишане на свету, ни малене житеље Падалишта врућина не може да сврти. На питање како су, Александра Банић, Марвета и њен брат Шериф Бериша одговарају углас:
– Па, тешко нам је. Једном су нам искључили струју, па нисмо имали скоро годину дана. Нисмо је имали ни преко зиме. Ух! Баш је било хладно!

Живи од ваздуха: Љиљана Уламовић

Деветогодишњи Никола Стевић хвали се да је тада Александри дао рукавице, иначе, не би могли да се грудвају.
Најмлађа житељка овог насеља, двогодишња Анђелина Статовци жели да има лутку. Ова деца имају много жеља, али не траже много.
– Ево, имамо ову вијачу. Некад имамо и неку лопту, а понекад и неку играчкицу, па се сви заједно играмо по цео дан – причала је Марвета која би волела да има „винкс“ лутку.

Дечја срца пожелела су и спајдермена или нинџа корњаче, а кажу, довољна би била и кошаркашка лопта…