Језик

Драгољуб Збиљић: ФАЛСИФИКАТОМ ДО „(ОПШТЕ)СРПСКЕ ЛАТИНИЦЕ“…


ФАЛСИФИКАТОМ ДО „(ОПШТЕ)СРПСКЕ ЛАТИНИЦЕ“

 


 

Пише: Драгољуб Збиљић

 

Према увиду у оригинално издање Вуковог Првог Српског буквара из 1827. године сасвим је очигледно да је његово решринт издање из 1978. године чист фалификат. Наиме, убачена је утабела с „илирском латиницом“, коју је Вук убацио, али тек у свој превод Новога завјета (1847), тачно 20 година после објављивања Буквара.

 

 

1. И тако је латиница преименована у „(опште)српску“

 

          Фалсификовано репринт издање из 1978. (у сарадњи Графичког предузећа „Зајечар“, Центра за нов. изд. делатност „Интерпреглед“ и Народне библиотеке Србије) Првог Српског буквара Вука Стеф. Караџића, објављенјог у Бечу, у штампарији Јерменскога намастира 1827. године садржи неколико страна „вишка“, које су, у ствари, фалсификат оригинала у једном врло важном податку. Како смо се у то уверили?

         Озбиљан и млади научник Владислав Ђорђевић предао нам је 2011.године, ради нашег личног увида, један свој рад под насловом „Да ли је Вук творац латинице“.[1] Не, наравно, латинице као једног од светских писама, него карактеристичног абецедног састава који је и пре установљења и трајања квазинауке о српском језику „сербокроатистике“ био познат под називом „гајица“, „гајевица“, „хрватска латиница“, „хрватско писмо“. Реч је о абецедном писму у чијем је састављању (уобличавању) практично учествовало више стручњака, а посебно: Људевит Гај и Ђура Даничић, али и Вук Караџић. Последњи, познати српски реформатор, додуше, доказано, само – саветодавно. Како је доказао проф. др Радоје Симић (Симић 2005: 153-160), а наша маленкост својим увидом потврдила налаз проф. Симића (Збиљић 2009:  732-744), Вук Стефановић Караџић јесте обећавао некакав латинички састав за српску браћу „римскога закона“ и за Хрвате, али никакав његов састав те абецеде није се за његовог живота, а ни касније, појавио, што значи да је Вукова улога у томе била уистину само саветодавна. Једино ако се у будућности докаже некакав „илегални“ састав абецеде под Вуковим ауторством, у шта је тешко поверовати!

 

 

2. У чему је фалсификовано репринт издање

Вуковог Првог Српског буквара

 

          Да видимо у чему је фалсификовано споменуто репринт издање Вуковог Буквара? Да бисмо то очигледније показали[2], отишли смо у Матицу српску и у Одељењу раритетних издања добили оригинал Вуковог Првог Српског буквара[3] из 1827. године. Понели смо били свој примерак репринт издања из 1978. године ради поређења. И ево шта смо уочили.

         Оригинал Вуковог Букавара има тачно 17 страна а последња 18. страна је, у ствари, задња корица. Друга страна насловне корице у оригиналу је празна. На првој непагинираној страни почиње с крупнијим насловом ОГЛЕД СРПСКОГА БУКВАРА (с тачком иза друге речи, јер је тада ту правописно ишла тачка), а спационирано пише верзалом: П Р Е Д Г О В О Р. Затим следе пагиниране стране од 2. до 17. Затим још иде осамнаеста (непагинирана, наравно) страна која је, како малопре рекосмо, у ствари, задња корица.

         Ево сада у чему је разлика између оригинала и споменутог репринт издања. У репринту је насловна корица, осим што је у различитој боји, подударна у тексту с насловном корицом у оригиналу. Прва страна иза корице је празна (као у оригиналу), 2. страна садржи податке о томе ко је заслужан за овај очигледан фалсификат оригинала и место и годину издања (то смо све на почетку овог нашег текста навели), трећа страна је, данас уобичајена, насловна страна књижице, затим следи четврта страна (празна), потом иде непагинирана 5. страна с табелом (под насловом ALPHABETI SERBICI ) с тадашњих девет европских писама од којих је прво писмо ДАНАШЊА (стоји Serbic.) српска ћирилица, друго Ilyr. (alphabet), што значи „ilirska latinica“, што је данашња латиница којом се служе у српском језику првенствено католички Срби (не знамо колико се католика данас слободно изјашњава Србином по националности), затим сви Хрвати, углавном сви Муслимани, тј. данас Бошњаци, као и већина (ако још не сви) Црногораца. Они су, додуше политички преименовали стандардни српски језик у „хрватски“, „босански“ (међу Србима се он именује као „бошњачки језик“) и „црногорски“. Треба рећи да у тој латиници стоји само двознак djуместо каснијег једнознака Ђуре Даничића đ.На шестој страни у репринту иде текст на руском под насловом ДЛЯ РУССКИХъ, а на седмој страни иду наслови из оригинала: ОГЛЕД СРПСКОГА БУКВАРА, а испод тог наслова  П Р Е Д Г О В О Р. Даље следе и у репринту, као и у оригиналу стране од 2. до 17, а онда иду две следеће (18-19) стране непагиниране, додате: с напоменама о Буквару из књиге Љубомира СтојановићаЖивот и рад Вука Стефановића Караџића, затим иде непагинирана страна (20) која је, у ствари, импресум с именима заслужних за ово издање, потом је ту следећа непагинирана страна (21) у чијем је дну дата напомена приређивача у три реда, па онда иде следећа непагинирана и празна страна (22). После те стране у репринту стоји корица.

         Да фалсификат буде мало још очигледнији и већи, у нашем другом примерку Буквара из личне библииотеке, после непагиниране 22. стране грешком је поновљена непагинирана 19. страна (овде 23), а онда следе оне још две стране (импресум и напомена приређивача.

         Фалсификатом не сматрамо у репринту другу страну (с именима заслужних за ово обновљено издање, не сматрамо фалсификатом трећу (насловну – поновљену с насловне корице оригинала) страну, четврту (празну) страну такође не сматрамо фалсификатом, а чистим фалсификатима у односу на оригинал морају се сматрати пета страна с табелом европских писама тога доба и шеста страна (поменути текст на руском језику). Остале напомене после 17. стране све до краја, па чак ни ону грешком поново прилепљену страну не тумачимо као фалсификат.

         Према томе, недопустивим се фалсификатом у репринт издању морају сматрати најмање две убачене стране којих нема у оригиналу. Те су стране, рецимо још једном: табела с девет тадашњих европских писама од којих су прва: српска ћирилица и србокатоличка и општехрватска латиница, позната и под именом „гајица“, „гајевица“, „хрватска латиница“ и „хрватско писмо“ која је овде назначена у преводу на српски као „илирски алфабет“.

         За овај фалсификат, односно за убацивање нечег материјалног чега нема у оригиналу, у репринт издање више је потписаних заслужника, а нарочито: „саветник у припреми репринт издања“ др Голуб Добрашиновић, али нису без одговорности потписани „главни и одговорни уредник“ др Александар Пејовић, па ни „уредник посебних издања“ Милутин Поповић. Свеједно је за лоше последице ко је кривац, а најодговорнији би морао бити „саветник“ издања др Голуб Добрашиновић.

 

 

3. Опасне последице фалсификованог оригинала

Вуковог Првог Српског Буквара

 

         Зашто је фалсификовано ово оригинално Вуково издање Буквара, може се само (на)слутити, али се не може беспоговорно утврдити. Међутим, беспоговорно се може утврдити настала даља опасна штета у српској језичкој науци коју је, ослањајући се на ово репринт издање, а не на оригинал Буквара, писац Српских писама (Милосављевић 2006: 395) „пресликао“ спомињану табелу из фалсификованог Буквара Вука Караџића и потом је то писмо преименовао у „Вукова/српска латиница“ (Милосављевић 2006: 289-294, 396). То је Петар Милосављевић понављао и у још неким књигама и у више чланака у часописима и на другим местима, тако да је раширен данас међу неким Србима и назив „српска латиница“, а „српска“ је, без икакве Милосављевићеве сумње, једино зато што је ту латиницу под називом „илирска“ „Вук Караџић представио у Првом српском буквару (1827“ (Милосављевић 2010/2011: 89), а видели смо малопре да такву латиницу Вук није „представио“, јер те такве табеле нема у оригиналном издању Буквара Вука Караџића из 1827, него у фалсификованом репринт издању од 1978. А занимљиво је даље објашњавање проф. Петра Милосављевића у вези с тим када каже: „Ако се 29 слова данашње латинице већ налазе код Вука, а последње, 30, слово đ(ђ), у абецеду је увео Ђура Даничић, онда је и ова латиница творевина српских филолога, дакле, српско писмо“ (Милосављевић 2010/2011: 89).

       Тако је један најочигледнији фалсификат у једном репринт издању Вуковог Буквара изазвао низ врло чудних и опасних данашњих закључивања о „(опште)српској латиници“.

 

 

4. Милосављевићево закључивање о Вуковој „(опште)српској латиници“ засновано на фалсификату Вуковог Буквара

 

          Тако је Петар Милосављевић (иначе изузетно значајан филолог који је најуспешније раскринкао потурено од Ватрослава Јагића и хрватских филолога криво тумачење Бечког књижевног договора (1850) и, добрим делом, криво тумачење од српских сербокроатиста Новосадског договора 1954), потурио Вуку после смрти да је баш он састављач овог иначе  објективно лоше састављеног латиничког писма које је данас регистровано у свету као општехрватско национално писмо. П. Милосављевић је могао једино попут исправног тумачења Р. Маројевића да дотичну латиницу прозове „стрпском“ по принципу „чији језик онога и писмо“ (Маројевић  1991:167), а није могао да, на основу тога што је Вуку подметнуто састављање те латинице, њу назове „српска латиница“. Ваљало би да схвати да то јесте било писмо наметнуто Србима, али само католицима, а не и православцима, и Хрватима. И тако је било све до комуниста и српских лингвиста сербокроатиста када је то писмо насиљем и заблудама наметнуто и већини Срба православаца тек у време комунистичке диктатуре у Југославији када је спровођен линч против српске ћирилице, па је она замењена и у Србији у 90 процената том наметнутом латиницом. То је, дакле, Србима насиљем наметнуто писмо уместо српског слободно изабраног бољег ћириличког писма. Уосталом, чак и кад би се, неким новим фалсификатом или чудом, показало да је састављач те латинице и сам Вук Караџић, то опет не би било (опште)српско писмо, баш исто као што се никада не рачунају у српске голове они погоци које у хрватским клубовима постижу српски играчи.

         Дакле, нема истински и чињенично никакве српске, поготово не општесрпске латинице јер њу нико до сада није састављао за Србе. Та латиница је састављана изворно само за Србе католике и Хрвате (касније стање преузимања те латинице од преименованих/створених других народа нешто је сасвим друго). Онај ко ишта зна о католичанству и латинизацији и латиничењу у историји дугој више од хиљаду година, зна да је било немогуће да Срби католици и Хрвати под „крижом“ наставе да користе ни глагољицу ни ћирилицу. Они су, објективно нужно, морали прећи сви на латиницу. Све друго је фалсификат као и ово с репринт издањем Вуковог Првог Српског Буквара[4]. Опрезни научници обично воде рачуна кад нешто тврде. Ми смо, на пример, „наговарали“ великог лингвисту проф. др Драгољуба Петровића да не преузима „здраво за готово“ Милосављевићево тумачење о „српској латиници“ и тврдњу у Уводу за Фонологију српског језика, по којој „Реформу латинице Вук је спровео 1827. у свом Првом српском буквару дајући ,илирски алфабет‘, који се од данашње ,хрватске латинице‘ разликује једино словом đ уместо Вуковог (дво)слова dj“ (Петровић – Гудурић 2010: 43), али је Петровић ипак у томе подржао назив „српска латиница“ коју је саставио Вук. Ми и Милосављевића сматрамо великим научником, али, ето, свако понекад и у науци „задрема“ или бива неопрезан, да не кажемо – потпуно нетачан.)

 

 

5. Само је ћирилица проверено општесрпска

 

          Истина је, ипак, права – нико још није састављао никакву латиницу за све Србе. А док је српске ћирилице, најсавршенијег писма на свету и по тумачењу многих странаца, стварање „српске латинице“ није потребно. Свака латиница у српском језику корисна је само као помоћно писмо за неке специфичне потребе (математика, физика, хемија и сл.), а за свакодневну употребу у српском језику српска ћирилица је незамењива, осим кад се то чини под насиљем и(ли), како се то чинило, у току окупација српског народа и Србије.

         Ето, да није било фалсификата приликом вештачког убацивања „илирске латинице“ у репринт издање Вуковог Буквара 1978. године, ни П. Милосављевић, вероватно, не би био тако бујне научне стваралачке маште. Та његова непостојећа у стварности „српска латиница“ данас код неких Срба наилази на прилично допадање по логици: „није лоше све да буде српско, па и ,српска латиница‘“! А то што нам нестаје проверена српска ћирилица, многе није брига. Напротив, то не сматрају неким разлогом за нарочито узнемирење јер „ми имамо и српску латиницу“! Боље је, наравно, чувати оно што је проверено своје, а не своје на фалсификатима. Понављамо, та латиница јесте писмо преименованог српског језика, али „само је ћирилица српско писмо“ (Ковачевић 2005: 153), како и ми тврдимо и Милош Ковачевић и многи други. (Треба уважавати у овом случају мишљење и уверење лингвисте Ковачевића, ако се некоме наша маленкост, због нечега, не допада.)

         Табелу с називима европских писама онога доба с називом србокатоличке и хрватске латинице „Illyr.“ и на следећој парњачкој страни с објашњењима на руском тексту ДЯА РУССКИХъВук је унео у свој превод Новога завјета објављеног у Бечу у издању Јерменскога манастира 1847. године. А зашто су издавачи репринт издања Буквара из 1978. године учинили фалсификат у издаваштву и убацили ту табелу и текст ибјашњења на руском ДЯА РУССКИХъ, могу да објасне, наравно, само издавачи и саветник за то репринт издање др Голуб Добрашиновић. Додуше, више не може да објасни то ни саветник др Голуб Добрашиновић јер је, нажалост, недавно преминуо.

 

 

6. И Д. Петровић несмотрено поверовао

П. Милосављевићу

 

         Тај фалсификат Вуковог Буквара навео је, због несмотрености, проф. др Петра Милосављевића да Вуку неоправдано и сасвим погрешно припише да је баш он творац овако лоше састављене латинице Срба католика и Хрвата, да преименовањем те латинице у „(опште)српску латиницу“ нанесе велику штету на рачун српске ћирилице која је у нестајању, а Срби доживљавају у ово време коначно полатиничење, иако је то противно већинској народној вољи Срба утканој у Члан 10. Устава Републике Србије. И ту није крај. Ту тврдњу проф. П. Милосављевића прихватио је и проф. др Драгољуб Петровић, као један од ретких србистичара у данашњој српској лингвистици.

         Тако, ето – никад краја српским језичким заблудама. (Ми писмо сматрамо, наравно, језичким питањем (иако је оно и државно, и националнио и још много какво питање), јер писма без језика нема нити је писмо без језика потребно.)

         Последице овакве неозбиљности српских филолога и лингвиста, нажалост, показују се сваким даном све штетније, јер се психолошки и чињенично смањује брига за српско писмо ћирилицу, пошто по овом фалсификату, Срби сада мање брину за своје писмо кад „имају“ и ово друго писмо „српску латиницу“, и то у „производњи“ никог другог до Вука Стеф. Караџића. То је неправедно и према Вуку, и према ћирилици и према српској језичкој науци која, на овај начин, показује неозбиљност њених тумача.

 

         (У књизи Д. Збиљића Латиничење Срба  на овом месту је дата фалсификована страна из репринт издања Букавара Вука Караџића из 1978. године. Реч је о табели која је објављена, али тек 1847, дакле тачно 20 година касније у Вуковом преводуНовога завјета. Овде је у књизи дат фалсификат: на следећим двема илустрацијама где смо предочили две стране убачене 1978. године у репринт издање Вуковог Првог Српског букавара из 1827. године по идеји „саветника у припреми репринт издања“  др Голуба Добрашиновића. На основу тог фалсификата проф. др Петар Милосављевић преименовао је србокатоличку и хрватску латиницу у „српску латиницу“, можда по принципу: „није лоше да је све српско“, а то што нам нестаје проверена српска ћирилица, мало је кога брига: табела убачена 1978. као фалсификат у репринт издање Вуковог Буквара.)

 

 

7. И Вук сведочи да није састављач ни „српске“

ни „хрватске латинице“

 

 

 

         Ми врујемо Вуку (јер у његово време он се није бавио сербокроатистиком и није могао бити у данашњим наметнутим заблудама) да је боље од нас данас знао чије је неусавршено абецедно писмо које је данас потопило Србију. То се види из дате табеле коју је наш реформатор језика и правописа приложио у свом Српском рјечнику (друго издање, Беч, 1852).

           (Укњизи Д. Збиљића Латиничење Срба на овом је месту приложена табела из другог издања Вуковог Српског рјечника из 1852. године, у којој међу девет тадашњих европских писама за ову данашњу латиницу у српском језику стоји „Croat.“. Дакле, Вук је оставио назив за ту латиницу „хрватска латиница“, а не Збиљић или ма који други мањи или већи лингвиста од Вука.)

 

        Вук је на овај начин осигурао себе, јер је, изгледа, знао да ће бити каснијих српских филолога сербокроатиста – двоазбучњака који ће га „оптужити“ за „састављање“ изузетно лоше данашње општехрватске абецеде која је насилно и политичким притисцима наметнута и Србима православцима за писање српског језика, а латиничко писмо које је обећавао Србима католицима није никада саставио, јер је он био лингвиста по приодном осећају, а не по каснијем сербокроатистичком учењу. И знао је да је бесмислено и непотребно наметати Србима два (алтернативна) писма. Знао је и осећао да је српска ћирилица у његовом коначном решењу српском језику апсолутно довољна, као што је и данас сваком престижном језику довољно једно писмо, а „богатство двоазбучја“ за српски језик и српски народ појавило се тек после Вукове смрти као заобилазан начин да се од наметнуте србокатоличке, касније општехрватске националне абецеде истисне српска миленијумска азбука и да се тако замени савршеније писмо (ћирилица) мање савршеним писмом латиницом.

 

            (С малим изменама уредничке природе овде, текст је објављен најпре у књизи Драгољуба Збиљића Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011, стр. 51-64), с тим што су у књизи приложене и илустрације које и визуелно потврђују да је реч о фалсификату.)

 

 

 

                                                                ЛИТЕРАТУРА

 

1.      Вук Стефановић Караџић, оригинално издање Првог Српског буквара (Штампарији Јерменскога намастира, беч,1827)

 

2.      Фалсификовано (у неколикострана на почетку) репринт издање из 1978. (у сарадњи Графичког предузећа „Зајечар“, Центра за нов. изд. делатност „Интерпреглед“ и Народне библиотеке Србије) Првог Српског буквара Вука Стеф. Караџића

 

3.      Драгољуб Збиљић, Српски лингвисти двоазбучкем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009.

 

4.      Драгољуб  Петровић – Снежана Гудурић, Фонологија српскога језика, Институт за српски језик САНУ – Београд, Београдска књига – Београд, Матица српска – Нови Сад, 2010.

 

5.      Милош Ковачевић, Против неистина о српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Источно Сарајево, 2005.

 

6.      Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 2006.

 

7.      Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова – огледи о српској етничкој и културној самосвести, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

 

8.      Радоје Симић, „И латиница је српско писмо“ (неоснован само наслов, доказивање да Вук није творац никакве латинице исправно је – примедба Д. З), часопис Нова Зора, прољеће 5/2005, стр. 153-160)

 

 

                [1]Реч је о раду који је саставни део Ђорђевићеве будуће књиге Препород Срба, а мисли се, свакако, на латинички састав који је од појаве тзв. „хрватског или српског“, „српскохрватског“ и „хрватскосрпског језика“ био познат под називом „гајица“, „гајевица“ или „гајевско писмо“. А откако је гро Срба католика, милом или силом, асимилован у хрватски национални корпус, та је латиница била позната у сербокроатистици под називом „хрватска латиница“ или „хрватско писмо“.

 

                [2]Нисмо били неповерљиви према младом научнику В. Ђорђевићу, али ми у науци ни себи не верујемо тек тако. Зато смо огишли да се својим очима уверимо у фласификат. А отишли смо да проверимо и зато што је мало чудно да се научници баве фалсификатима.

 

                [3]Називе књига треба наводити изворно, што се у нашој науци понекад не чини. Тај изворни примерак Вукове књиге има сваку реч исписану великим словом, па то треба чинити и данас кад се наводи изворан назив, јер то нешто значи. Значи, наравно, да је данашњи правопис у писању великог слова отишао нешто даље од Вуковг правописа, што је и нормално: правопис се мења, јер је он, у знатној мери, ствар договора правописаца.

 

                [4]Српски лингвисти редовно фалсификују (пишу погрешно) и назив Првог Српског буквара Вука Караџића, сводећи тај назив на дашњи правопис: Први српски буквар, што није добро. У оригиналном наслову сва су почетна слова написана великим словом.

4 replies »

  1. Latinica je ISKLJUČIVO i JEDINO….SRPSKO PISMO! Prviput se pojavljuje u Vukovom rečniku Srpskog jezika koji je takodje štampan u Jeronimskom NAMASTIRU 1817 godine, prva kolona tabele pod nazivom „SRBSKA LATINICA“…Mnogo je kompromisnih razloga koje autor ne spominje a koji su primorali Vka da to nazove prvo Ilirsko pismo pa tek 1852 Hrvatska latinica. Autor konstatuje sa pravom:…да то јесте било писмо наметнуто Србима, али само католицима,…..Čemu to naglašavanje ali samo katolicima. Pa i to su Srbi!!!

    Свиђа ми се

  2. Замундије је потпуно у праву.
    Латиница је увек коришћена од окупатора против Срба и њихове културе. А чињеница да је Србима ћирилица више пута забрањивана уредбама и законским одредбама, то само потврђује. И сви српски стручњаци, културни посленици и државни службеници који не допуштају да се у стварности догоди уставни суверенитет ћирилице у српском језику, из незнања или намерно, иду наруку непријатељима ћирилице и српскога народа. То је потзпуно јасно када се зна да су и страни истраживачи и стручњаци за писма српску ћирилицу после реформе Вука Караџића у њој оцењивали као најсавшеније, најекононмичније, наједноставније и најподешенихје писмо за потребе природе српскога језика.

    Свиђа ми се

  3. Можда није толико у питању да ли је чиста српска или хрватска латиница већ које писмо представља део наше културе и традиције, што је веома јасно, и наметање латинице као „равноправно писмо“ значи потчињавање српске културе аустроугарској и западној култури што значи да наша култура постаје култура нижег реда наспрам западне, и управо због тога ћирилицу треба учинити доминантном а ово друго задржати само за пресловљавање и ( врло умањеним словима) важније путоказе.

    Свиђа ми се