ДЕШАВА СЕ...

Обавештајне службе (2): Чувари тајни откључали врата


За њихове пропусте сви знају, за успехе нико, реченица је која можда најбоље описује тајне службе. Чиме се заправо баве тајне службе, питање је које често постављају грађани Србије. Недавна изјава председника Томислава Николића да га у извештајима безбедносне службе обавештавају и која је војна јединица на вежби, понукала је припаднике безбедности да објасне свој посао.

23. 07. 2012. Љ. Ивановић – Вести | фото: Љ. Ивановић

За разлику од можда распрострањеног мишљења, БИА и остале тајне службе у свету не баве се тиме с ким се који политичар швалерише, ко је са ким седео у кафани и осталим пикантеријама. Главни циљ рада безбедносних служби и њихових извештаја, које председник, премијер и председник Народне скупштине добијају, јесте да их обавесте о најбитнијим догађајима који могу да утичу на безбедност државе. Чланови БИА тврде да „треба знати како се читају ти извештаји, за шта ипак треба искуство“.

Репортери „Вести“ обишли су српску тајну службу, Безбедносно-информативну агенцију и са Јованом Стојићем, шефом кабинета директора, у њиховом музеју погледали експонате из богате историје ове службе.

– Прва безбедносна служба у Србији основана је 5. октобра 1899. и носила је назив Одељење за поверљиве полицијске послове, у склопу Министарства унутрашњих дела. То је претеча данашње БИА.

Оснивачки акт потписали су краљ Александар Први и тадашњи министар Ђорђе Генчић, а служба је организована и устројена по узору на француску и аустроугарску тајну службу, што се тада сматрало добрим моделом за Србију. За првог начелника изабран је судија Јован С. Миловановић – прича Стојић о почецима модерне тајне службе у Срба.

Безбедност државе

БИА, Војна обавештајна агенција и Војно-безбедносна агенција праве заједнички извештај о најважнијим стварима битним за безбедност државе, који се достављају појединцима из врха државе. Они се праве сваких неколико дана, а по потреби и свакодневно. Периодично се шаљу и анализе стања, а свако од прималаца извештаја има право да од безбедносних служби затражи додатне информације о проблемима које сматрају важним.

У осам ормана налазе се оснивачки акти и неколико извештаја агената из Србије са почетка прошлог века. Међутим, највише пажње изазивају експонати из новије српске историје.

Ту су предмети који су припадали вођи равногорског покрета генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, нађени када су га ухапсили оперативци Одељења за заштиту народа (ОЗНА), формираног током Другог светског рата и из којег су касније изникле Служба државне безбедности и војна Контраобавештајна служба. Поред његових, налазе се и предмети које је код себе имао четнички војвода Никола Калабић, ухваћен неколико месеци раније.

Од Михаиловићевих личних ствари у музеју се налазе наочаре, техничка оловка, пенкала, велика турска муштикла и курирска торба са катанцем. Можда најзанимљивији експонат заплењен од Драже је његова ратна карта. Њу су одштампали Немци 1943. године и не зна се поуздано да ли су је четници запленили у сукобу или добили од Немаца.

На карти се виде границе оног доба, па је Србија сведена на територију од Београда до Косовске Митровице, гранична линија иде преко Косова, које припада Италијанима, Земун и Срем су у НДХ, а Бачка у Мађарској. Карта је изузетно квалитетна и након 70 година и даље се налази у изванредном стању. Занимљиво је да Дража на њој ништа није уцртавао.

Можда су најзанимљивији експонати који су припадали Стојану Жупљанину, кога је Хашки трибунал тражио због ратних злочина. Он је приликом бекства обријао браду, смршао, па је на две фотографије са неке кућне забаве био потпуно непрепознатљив. Чак и комшије код којих је био на забави, иако су га често виђале, нису могле да га препознају и биле су изненађене кад су сазнале ко им је долазио у госте.

Током бекства писао је дневник о светској завери против Срба, а након што је пребачен у Хашки трибунал, тражио је да му се песме које је написао и дневник врате, јер су његово власништво. На крају је одлучио да му се проследе фотокопије дневника, а за оригинални је дао дозволу да се изложи у музеју БИА.

Лична карта преко везе

Међу експонатима се налазе и личне ствари генерала Ратка Младића, заплењене приликом хапшења. Ту су пиштољ глок и још један мањи пиштољ, такозвани дамски пиштољ, које је имао при себи, војне књижице ЈНА и Војске Републике Српске, као и лична карта из 1999. године, која му је незаконито издата, јер је није лично преузео нити дао отисак прста.

Радована Караџића оперативци БИА открили су током једног предавања и фотографија која је направљена, где се види сед човек, дуге браде, јесте прва његова фотографија коју су направили агенти БИА, посумњавши да се управо он крије из лика доктора Дабића. Ипак, требало им је неколико месеци да провере све податке и буду сигурни да је то „њихов човек“.

Међу експонатима у музеју БИА налазе се и прислушни уређаји и уређаји за снимање, који су еволуирали деценијама. Док је данас довољан мобилни телефон да сниме и сликају „безбедносно интересантне ствари“, некада су ти уређаји једва могли да стану у повелик кофер.

Посебно занимљив уређај је апарат за регистровање телефонских бројева, како би оперативци знали са ким комуницира особа коју прислушкују. То је производ Института за безбедност и представљао је право чудо технике свог времена.

Данас се Институт за безбедност труди да за потребе БИА произведе што више своје опреме, иако нисмо технолошки напредни као што су то, рецимо, Немци. Тако уместо да БИА купи софтвер за прислушкивање од неке стране службе, одлучили су се да произведу свој јер никад се не зна да ли ће та служба убацити „бубицу“ и имати увид у све оно што ради српска служба.

„Бубица“ у бетону

У витринама музеја се налазе и „бубице“ које су биле уграђене у зидове кућа људи који су прислушкивани. Приликом скидања прислушни уређаји су морали да буду избијени заједно са бетоном.

***

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Обавештајне службе (1): Шпијунирање и Бога и људи