ДЕШАВА СЕ...

Трагична прича о дечаку Слободану: Убиство уз шоту


Не зна се тачно шта је било стравичније у тој причи старој тачно 20 година. Да ли то што нико досад није одговарао за злочин или то што је једно људско биће страдало само зато што је покушало да из ратног вихора спасе свог кућног љубимца.

29. 07. 2012. Ђ. Баровић – Вести | фото: Н. Јојић

Илија Стојановић са сликом свог сина

Не зна се ни да ли је било језивије то што је један живот нестао у ритуалном убиству које је пратила музика шоте или то што је у питању 11-годишњак, дете које још није ни схватило шта је то живот.

Прича о дечаку Слободану Стојановићу из Доње Каменице код Зворника леди крв у жилама, мада је универзална прича о огромној љубави људи и животиња, али и о трагедији коју сваки рат доноси.

Центар за истраживање злочина над српским народом својевремено је покренуо акцију да трагична Слободанова судбина буде овековечена. Љубиша Ристић из ове организације са седиштем у Београду каже да је пре четири године завршена скулптура „Дечак и пас“.

– Чак су безбеђена и средства, али са пројектом се стало зато што су се муслимани побунили да овај споменик буде постављен код села Дрињача, на тромеђи пута ка Србији, Сребреници и Сарајеву. То нас чуди јер је вајар Миодраг Живковић учинио све да тај споменик не вређа ничија осећања – каже Ристић.
 

Подршка генерала Младића

Неколико стотина километара даље, у Босни, уз магистрални пут од Зворника ка Милићима, тик уз Дрину, живи 61-годишњи Илија Стојановић, дечаков отац.

– Ово је село Ђевање и ја сам ту захваљујући Сави Ерићу, директору Зворник путева. Хвала му до неба што ме није заборавио и што ми је дао ову кућу да у њој живим – вели човек коме се у очима све види.

Ми смо му прва новинарска екипа после четири године. Колеге које су ту биле 2008. вратиле су се са сузама у очима, необављена посла.

– Тада ми је и супруга била жива. Када је сниматељ укључио камеру, а моја Десанка почела да се присећа, само је пала. Ево ту, у овој соби. Пола године је трајала агонија доктора по Београду да је спасу, али био је то јак мождани удар… – сузи око овом човеку, али жели све да исприча.

Са зида скида урамљену фотографију сина Слободана. Грли ту слику као да је жива и враћа се у прошлост, у јун 1992.

– Живели смо у Доњој Каменици. Миран и питом живот са комшијама муслиманима. Онда је кренуло… Због напада муслимана цело наше село се повукло у Дрињачу. Жена и ја смо спаковали само најосновније и 26. јуна 1992. кренули са кћерком Слађаном и сином Слободаном. Чувајући нам леђа, три човека су погинула. Када смо тамо стигли, мој Слоба, који је тада ишао у пети разред основне школе, сетио се да није одвезао пса: „Тата, оставили смо Лукса на ланцу.“ Много је волео то куче, а и оно га је обожавало, гинуло за њега. Питао ме је да ли може да се врати да га доведе. Заклео сам га у нас и сестру да не покушава јер је превише опасно. Сећам се да је тог 27. јуна био неки светац и ја сам га заклео да не иде речима: „Три наша човека су погинула, видео си колико је опасно.“ Обећао ми је да неће ићи и не могу да прежалим што сам му поверовао – прича у једном даху Илија.

Његов син је кренуо рано ујутро. Није још почело да свиће. Те ноћи није ни спавао, а родитељи су слушали његове тужне јецаје. Када их је на крају ипак ухватио сан, он се искрао и пошао по свог Лукса. Никада се није вратио.

– Ни сам не знам где сам га све тражио и кога сам све преклињао да ми се дете врати живо. Када је генерал Ратко Младић чуо за нашу трагедију, одмах је послао новинаре ББЦ да нас интервјуишу и да се та прича чује по целом свету како му се нешто не би догодило. Стално се интересовао како смо, чинио све да нам олакша муку – сећа се Илија.

Ни истине, ни правде
 

Споменик који још није постављен

Слободана су пронашли годину дана касније, у Новом Селу, код каменолома. Био је покривен неким радничким мантилом, а око њега су била поређана и тела пет бораца Војске РС из Каракаја.

– Генерал Младић ми је први саопштио да је мој син пронађен мртав. Казао ми је да је један дечак из Милића лутао тим шумама тражећи свог несталог оца и да је набасао на ова тела. Брзо су ме позвали у Ватрогасни дом у Зворнику. Као јуче да је било, сећам се био је 16. јун 1993. када сам поново угледао свог анђела. Ту је већ био и патолог Зоран Станковић. Он ми је рекао да мисли да ми је син око месец и по дана био у животу, а да су га после зверски убили – прича овај несрећни човек.

Очи заковане за наше док прича како му је дете страдало.

– Стомак му је био расечен у облику православног крста, а срце извађено. Ногице су му биле одсечене, а по глави су се виделе бројне расекотине од ножа. Патолог је пронашао и рану од метка на његовој глави. Казао нам је да је пуцано из непосредне близине и да је метак прошао кроз леву чеону кост и изашао кроз десну.
Илија Стојановић је већ тих ратних година чуо да је убиство изведено у ужасном ритуалу, уз тактове албанске песме шота.
– Неколико људи ми је рекло да је то направила Албанка Елфета Весели, која је ратовала у формацијама Насера Орића. Вероватно је на овај начин желела да се докаже пред својом муслиманском браћом јер је раније била удата за Србина. Кажу да је тај ритуал трајао целе ноћи и да је прво са њега свукла сву одећу, а онда узела нож…

Не може даље да прича Илија. Сећања су превиша болна. Са трема куће у којој живи Дрина се види као на длану. Тече мутна вода и носи сломљене гране. Илијина душа нема где да иде, враћа се на столицу и наставља потресну исповест.
– Знам да никада нећу доћи до истине и правде. Три сата сам 2007. давао изјаву у Тужилаштву БиХ, али и они су ми рекли да без сведока тешко да било шта могу да ураде. Рекао сам им да пронађу ту жену која је пре рата живела у Власеници и Сребреници, а после отишла код брата у Швајцарску, а затим и у Француску где се наводно удала. Неки су ми после испричали да се вратила, да живи у Тузли. Али, све су то приче. Не знам због чега је држава одмах није пронашла и питала да ли је убила мог сина. Највише ме боли што су сви заборавили мог Слободана – каже на крају Илија Стојановић…

Иживљавање и после смрти

Патолог Зоран Станковић се и даље одлично сећа обдукције малог Илије Стојановића.

– Пронашли смо га у једној јами, са телима још неколико убијених Срба. Тело је било у поодмаклој фази распадања. У горњој вилици избијено му је свих шест предњих зуба. Отвор чмара био је знатно проширен, пролазан – како смо констатовали – „за три прста“. Имао је више секотина у пределу главе и трбуха. Неке од њих су нанете, највероватније, после смрти. Поврх свега, стомак му је био распорен у облику крста. Ако се не варам – било му је одсечено десно уво и на крају испаљен метак у слепоочницу из непосредне близине. Монструозно, свирепо убиство – каже др Станковић.

Лекција из историје

– Ако мене питате, ја бих највише волео да тај споменик буде постављен на шеталишту у Зворнику. Нека мог Слободана виде млади људи и тако сазнају нешто из историје. Наводно и градска власт подржава ту идеју – вели Илија Стојановић. 

3 replies »

  1. Мислим да је идеја за споменик у Зворнику паметнија. Поставити споменика на некој вјетрометини само ће бити мета рушења.

    Свиђа ми се