АУТОРИ

ПРИШТИНА: ШИПТАРСКО-НАТО ОКУПАЦИОНЕ ВЛАСТИ УКИДАЈУ ПОСЛЕДЊУ „ОАЗУ СЛОБОДЕ“ ЗА СРПСКЕ СТАРЦЕ!


Приштина: Старце избацују на улицу

ПОНЕДЈЕЉАК, 30 ЈУЛ 2012 12:09
  • СРПСКЕ НОВИНЕ, Ц.Г.

Тридесет квадрата у центру Приштине, једино место окупљања преосталих најстаријих Срба, биће „ослобођено и промениће намену”, а 1. август је рок за исељењеПриштина – Једни са штапом, други несигурним успореним ходом, неки иду лако и брзо, док појединце – с тешком муком – доводе у Центар за мир и толеранцију у Приштини. Тако, тринаест година, улазе у мали, стаклено-мермерни простор заборављени, остављени, пребијани и шиканирани српски старци из Приштине. Томе је дошао крај. Њих ће за неколико дана избацити Полиција Косова из јединог простора где су могли да се окупе и где се у протеклој деценији одвијао сав њихов јавни живот. Тридесет квадрата у центру града у згради Полиције биће „ослобођено и промениће намену”. Они који су овде долазили остаће у својим становима без права на излазак, без права на место састанка, без права да у граду, коме су посветили свој живот и где су одлучили да изгубе старачку слободу и сачувају Приштину, имају кутак за сусрет, разговор и лечење. Последњи остатак четрдесет хиљада приштинских Срба враћа се мемлу својих усамљеничких станова. Неки од њих, у периоду 1999–2001, нису уопште ни један једини пут, због страха и опште атмосфере, прешли праг својих станова. „Ово значи да су нас сви потпуно одбацили и изоловали, да не сматрају да постојимо, да у Приштини нема Срба”, каже Драгица Јанићијевић, која овде редовно долази. Унмик је одлучио да овај простор на неограничено коришћење припадне Србима и то је једино место где стижу новине и где се могла добити понека информација. Шта је онда основна порука ове акције? Показати странцима ко је господар ситуације, ставити до знања свима да неће бити повратка и уступака Србима и да им, упркос томе што цео проблем дуже траје, баш сада ваља одузети оно што имају и то у доба посете Унмиковог шефа Бан Ки Муна. Поред хиљада квадрата намењених за лечење болесника у главном граду покрајине, Центар за мир и толеранцију је једино место где је долазио лекар и где су, ове сенке од људи једног уништеног града, могле да се лече и одакле су могле бити послате на лечење у Грачаницу, Косовску Митровицу или Београд. „Ако нас буду истерали одавде, ми немамо куд. Остаћемо на улици, а ја ћу радити као патронажна сестра. Ићи ћу од стана до стана, од куће до куће јер се овим људима мора помоћи”, каже докторка Славица Чанковић. Обрачун институција с немоћнима је уредно покривен папирологијом. Тако се од ових других врло уљудно „неколико пута захтевало да пронађете неки алтернативни избор, а што ви нисте урадили”, пише у обавештењу. Нико не помиње аргумент да су старци безбедни у том простору и да је један од разлога за њихов останак и безбедност управо та локација. „Немоћни смо да урадимо било шта”, каже Ненад Максимовић, извршни директор Центра за мир и толеранцију, и тражи реакцију од свих, а посебно српских представника у косовској власти. Рок за исељење је 1. август, а где нико не зна. Заштита Срба и осталих је врло динамична категорија, она се мења из дана у дан и може се пратити и „читати” само на терену, она се не може утврдити законима и нормама,она зависи од расположења већине и одлука које долазе из масе. Полицајац, чиновник, институција или обичан грађанин спреман је да реализује вољу масе и етноса и ту вас нико не може заштитити. Долазак генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна и његова, како је то протумачено, „претерана посвећеност Србима, одлазак у Дечане, шетања по црквама у Призрену” драстично су угрозили положај Срба јужно од Ибра. Комплетна, иначе тешко сношљива, атмосфера још је погоршана последњим акцијама и променама. Специјалци с црним капама преко лица упали су у пословнице Дунав банке у Штрпцу и у Грачаници и однели све што може да послужи истрази. Однели су све што је користило сиротињи коју су њихови команданти 1999. године избацили с посла из Електропривреде или фабрика у Приштини, Косову Пољу, Обилићу, Липљану. Веза између сиротињског београдског минималца и његових корисника на Косову је прекинута, а обавештење – образложење, препуно кроатизама, говори о увођењу реда и „регистрирањуи инспектирању” које се на Косову одвија „без лиценцирања од стране централне банке Косова”. Када је појединац у питању и где се очекује да неће бити претеране галаме врши се репресија и крше сопствени закони. Полицајац с регистарским бројем 5407, без иједног упоришта у закону, послао је аутора овог текста на суд јер нема косовска документа и успут вози кола са ознакама „стране државе”, тј. Републике Србије. Поред тога, пронашао је још неколико „ситница” за кажњавање. Да ли једна група људи, овако третирана, може бити слободна? Заштита Срба на Косову и Метохији је термин који је ушао у политички речник и непрестано се понавља као образац и опште место међународних, српских и понеког албанског политичара. Могу ли се штитити Срби и сви остали, а да им се при том укидају везе, права, слобода употребе докумената и језика? Међутим, основно је питање да ли је без демократије на Косову могуће заштити Србе и како се они у албанском контексту могу сачувати? Безусловна лојалност Срба политичара који учествују у Тачијевој власти није их заштитила. Између осталог, и зато пада у воду једна од београдских теза, настала – што због незнања што због економског колапса – да ће препуштање Срба јужно од Ибра Приштини и Албанцима повећати њихова права и слободе. Вероватно би на улици, у сусрету и у општој друштвеној клими горе прошли да су у тим косовским институцијама експерти или борци за људска права. У општој недемократији, лошим намерама и незнању све се своди на живот у филозофији тамног вилајета јер шта год да урадите, ко год да вам дође, какву год одлуку донесете – покајаћете се!

Живојин Ракочевић (Политика); Илустрација: Никола Оташ