АУТОРИ

Удар на Сирију – удар на Иран, Кину, Русију и Јужни ток


Удар на Сирију – удар на Иран, Кину, Русију и Јужни ток

  • 12:54 05.08.2012.
  • ПИШУ „ФАКТИ“

ДИРЕКТОР РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ О СКРИВЕНОЈ ПОЗАДИНИ ЗАПАДНЕ АГРЕСИЈЕ НА СИРИЈУ

  • „Догађаји” у Сирији су припрема за напад на Иран и својеврстан удар на Кину, светску силу која силовито расте и већ је упутила историјски изазов Сједињеним Државама
  • Кина је за време Гадафија из Либије обезбеђивала до 13 одсто свих потреба за нафтом. Тај извор је прекинут. Други – Иран који својим испорукама Кини обезбеђује  26 одсто свих енергената – биће следећи на удару. Решавајући проблем Техерана, САД истовремено убијају две муве – успостављају контролу над Ираном и „искључују кисеоник” Кини
  • Сирији је намењена судбина Ирака који се након америчке агресије, у суштини, распао на неколико квазидржава. Погледајте само курдске регионе Сирије, они су се већ оградили разним рампама од остатка земље и спремни су да сваког момента објаве независност
  • У случају насилног свргавања режима Башара Асада, Русија не само да ће изгубити Сирију као савезника у региону, већ ће бити присиљена да уступи многе позиције на Блиском Истоку. И да затвори пункт за материјално-техничко обезбеђење ратне морнарице у сиријској луци Тартус
  • Појавиле су се информације о плановима изградње цевовода преко територије Сирије којим треба да буде транспортован природни гас из Катара у Европу. Јужни ток би тада био непотребан, а био би смањен и значај Северног тока за Европу
  • А што се тиче Сједињених Држава: мислим да није случајно што демократе и републиканцида већ два пута узастопно  кандидују за положај шефа државе неједнаке претенденте од којих је један унапред осуђен на победу. Знате, иза тога нешто и неко стоји

КОНФЛИКТ у Сирији траје од марта 2011. године. Претпоставља се да је у том конфликту погинуло 20 хиљада људи.

Западне и неке арапске земље треже да председник Башар Асад оде са власти, сматрајући да ће на тај начин насиље бити заустављено. За разлику од њих, Русија и Кина изражавају забринутост да ће спољно мешање и губитак државности у Сирији  довести до ширења конфликта.

Власти Сирије такође тврде да се боре са добро наоружаним бојовницима које опремају споља.

Како ће се догађаји даље развијати? Како тај конфликт може да се одрази на ситуацију у региону? Које последице може имати за Русију? На ова и друга питања у интервјуу „Красној звезди” одговарио је директор Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонид РЕШЕТЊИКОВ.

  • Дакле, Леониде Петровичу, шта треба даље очекивати у сиријском кофликту?

– Ову фазу конфликта можемо назвати грађанским ратом јер се налази управо у тој фази. Развија се по најгорем од свих могућих сценарија: због одсуства и најмањег прогреса на дипломатском фронту – стране у сукобу су изабрале ратно решење проблема. Експлозија која се 18. јула десила у згради сиријског Савета за националну безбедност лишила је Башара Асада неколико најближих сарадника, што само сведочи да је наоружана опозиција заузела курс за физичко уклањање сиријског председника. Зато се у скоро реме могу очекивати нови покушаји да се „домогуну” Башара Асада, односно понављање онога што смо видели у Либији када су ловили Моамера Гадафија.

Не искључујем могућност да ће овај конфликт проћи без директног војног мешања споља. Јер, индиректно се  води тако од самог почетка – управо спољне силе разбуктавају конфликт, обучавају, опремају и финансирају бојовнике опозиције. При том затварају очи на чињеницу да су међу њима исламисти и терористи свих боја. Шта кошта, на пример, непосредно учешће бојовника Ал Каиде коју су прогласили за „најгорег непријатеља САД”. Не каже се узалуд: за остваривање циљева сва средства су дозвољена.

Међутим, постављени задатак – свргнути режим Башара Асада – још није решен. Очигледно је да су се инспиратори и иницијатори конфликта прерачунали. С једне стране, испоставило се да су снаге опозиције некако разједињене, да се за сада не могу објединити у неки јединствени покрет. А са друге стране – владине трупе, посебно њихов алавитски део, без обзира на приче о масовном дезертерству, успевају да одрже високу борбену способност. Оне чак за време конфликта одржавају маневре, што је било почетком јула када су јединице противваздушне одбране, ратне морнарице и копнених снага увежбавале, како су то саопштили сиријски медији, „дејства за одвраћање напада са мора, ваздуха и копна”. А и већина становника земље, за разлику од Либијаца који су живели далеко боље од Сиријаца, подржава постојећи режим. Посебно након што је режим предузео низ политичких реформи.

Ипак, нису мала средства извана уложена у овај конфликт. Зато, на жалост, треба очекивати да ће га они довести до за њих логичног завршетка. Наши експерти сматрају да тренутно траје планирање прикривених и полуприкривених акција страног војног мешања. Они посебно истичу да се на Западу све чешће чују изјаве о потреби да се поуздано сачува хемијско оружје Башара Асада и не искључују могућност да управо то може да послужи као изговор за војну операцију против Сирије.

А насилно решење конфликта у Сирији било би трагедија не само за народ те земље већ и озбиљна претња миру у региону.

  • Рекли сте да у конфликту није решен задатак уклањања режима Башара Асада. Међутим, то није једини циљ који су поставили они који су распалили сам конфликт?

– Наравно да није. Конфликтом у Сирији, као и „чишћењем” Блиског Истока и Северне Африке у целини, организатори желе да реше цео комплекс задатака, како видљивих тако и оних скривених. Видљиви се односе се на проблем Ирана. Уверен сам да је Запад већ закљчио да га може решити само употребе силе. Међутим, када буде кренуо у војну операцију против Техерана – Западу неће бити потребан „други фронт” од уједињених арапских савезника Ирана. Зато је и био организован ланац „обојених револуција” у арапским државама које су очигледно имале значај „обезбеђења позадине” пре почетка велике војне операције у региону. Сирија је задња карика у том ланцу, при чему веома важна, имајући у виду да су Дамаск и Техеран изградили посебне односе. Мада, дубоко сумњам да би Сирија Башара Асада у војној операцији против Ирана започела било каква војна дејства против својих суседа. Али, без обзира на то, доната је одлука да се за сваки случај „очисти” и она.

Други очигледан проблем је милитаризована шиитска организација Хезболах која тежи да у Либану изгради исламску државу по узору на Иран. Хезболахн је свима већ прилично „досадио”, посебно Израелу. Зато је овде следећа рачуница: кад остане без финансијске и војне помоћи Сирије и Ирана – Хезболах ће или сасвим нестати или ће приметно смањити активност.

Ова „чистка” имала је и мање видљиве циљеве. Међу њима бих на прво место ставио Кину. То је светска држава која силовито расте, која ће ускоро пожелети да саопшти свету о свом новом статусу и која је, у суштини, Сједињеним Државама упутила историјски изазов. А оне грозничаво траже начине и могућности да га прихвате – почеле су да изјављују „о свом повратку” у Азијско-пацифички регион где повећавају војно присуство за случај директног сукоба са Кином, спремају нови продор у индустријске и финансијске технологије, теже да прекину испоруку фосилних горива Кини без којих би њена економија почела да грца.

Ово последње управо и представља један од задатака „арапских револуција”. Треба имати у виду да је за време Гадафија Кина из Либије обезбеђивала до 13 одсто свих потреба за нафтом. Тај извор је прекинут. Други – Иран који својим испорукама Кини обезбеђује  26 одсто свих енергената – биће следећи на удару. Решавајући проблем Техерана, САД истовремено убијају две муве – успостављају контролу над Ираном и „искључују кисеоник” Кини.

Експерти нашег Института сматрају да иза „арапских револуција” стоји и међуцивилизацијска борба која данас све више из међународне праксе потискује традиционалне форме конфликата који су настали на сукобу интереса нација-држава. У овом случају дешава се сукоб англосаксонског и блискоисточног модела – сваки има своју слику света и систем вредности. Сматра се да је водећим државама које теже светском лидерству корисније да направе међународни конфликт којим ће управљати, а затим га искористити за своје циљеве.

Другим речима: у стратешкој комбинаторици која се данас одиграва у региону, Сирија је само пролазна карика, степен од кога ће у целини зависити развој читаве операције. У вези са тим је и смишљено преформатирање Сирије. Експерти РИСИ сматрају да јој је у оваквим условима намењена судбина Ирака који се након америчке агресије, у суштини, распао на неколико квазидржава. Погледајте само курдске регионе Сирије, они су се већ оградили разним рампама од остатка територије земље и спремни су да сваког момента објаве независност.

  • А Русија? Дакле, то што се данас дешава у Сирији усмерено је и против наше земље…

– Апсолутно сте у праву. А још та усмереност против наше земље има вишевековни карактер. Конфликт се већ негативно одражава на економску и војно-техничку сарадњу Русије и Сирије. У случају насилног свргавања режима Башара Асада, Русија не само да ће изгубити Сирију као савезника у региону, већ ће бити присиљена да уступи многе своје позиције на Блиском Истоку који нашој земљи служе као најважнији чвор укрштања светских комуникација и огромно тржиште за пласман робе.

Русија ће у том случају  морати и да затвори пункт за материјално-техничко обезбеђење ратне морнарице који је смештен у сиријској луци Тартус што ће довести, на жалост, до смањења њеног присуства у Медитерану и на Блиском Истоку, па и на регионалном тржишту оружја.

Међутим, то није све. У средствима јавног информисања појавиле су се информације о плановима изградње цевовода на територији Сирије којима треба да буде транспортован природни гас из Катара у Европу. Јужни ток би тада био непотребан, а био би смањен и значај Северног тока за Европу. Зна се да Русија на реализацији пројекта Јужни ток ради већ дуже време…

Довољно о свему говори и то што нове политичке реалности, које се финансирају на Блиском Истоку, на непосредан начин утичу на ситуацију и у самој Русији. Наши експерти истичу да се у земљи дешава радикализација исламске умме, активирају се присталице Муслиманске браће које су давале тон „арапскм револуцијама” у Египну, Либији и Тунису, а чији истомишљеници данас сеју насиље по Сирији. Познато вам је, а то потврђују објављени подаци, да су у 49 региона Русије, као и у земљама ЗНД, откривене структуре емисара Муслиманске браће. У Русији је њихов основни циљ – распаљивање сепаратистичких расположења у „муслиманским регионима” и убацивање у свест људи идеје да се на простору државних творевина исламског типа оснује такозвани „Велики исламски Калифат”. емисари Муслиманске браће пружају идеолошку, војну и финансијску подршку бојовницима на Северном Кавказу.

Треба такође истаћи да сви ти процеси воде истискивању Русије са југа где се она појавила пре неколико векова, покушавајући да обезбеди излаз на топла мора. Углавном, од тих јужних земаља које су припадале Русији остала је само још понека избочина слична полуострву која обухвата територију Северног Кавказа, а као излаз на мора – само још лука у Новоросијску.

  • Чему се, очито, радује турска елита јер је познато да се Русија вековима борила са Османском империјом за утицај у том региону?

– Не бих тако рекао. Наравно да је Анкара заинтересована за продор на Северни Кавказ и у муслиманске регионе Русије, али не по сваку цену. За њу насилно решавање сиријског конфликта означава нарастање опасности од курдског проблема који може озбиљно да заоштри ситуацију у самој Турској. Зато Анкара од самог почетка није заинтересована за пад режима Асада и говори против војне интервенције у Сирији. То је, уосталом, више пута, налазећи се у Москви, истицао премијер Турске Реџеп Таип Ердоган. Ипак, у медијима циркулише доста информација да се на територији Турске врше припреме за војно мешање у сиријски конфликт.

Овакав двоструки став Анкаре могуће је објаснити њеним специфичним односима са Техераном. С друге стране, Иран је међу десет највећих трговинско-економских партнера Турске. Само у прошлој години је робна размена између ове две земље била већа од 10 милијарди долара. А са друге стране – Турска је под влашћу Ердогана заузела курс да оствари лидерску позицију у исламском свету. Међутим, на том путу јој се испречио Иран чији потенцијал такође гарантује претензије на улогу регионалног лидера.

  • Сличан став турском, у сиријском конфликту има и Израел…

– То је тако, али само у извесној мери. Израел има прилично чврсте радне односе са Сиријцима. За Израелце Сирија је „ђаво којег познају”. Идеја да имају сунитску владу на северо-источној граници коју контролишу Муслиманска браћа плаши Израел. Зато се Израел од самог почетка супротставља свргавању Асада. Међутим, под притиском инспиратора „арапских револуција” и могућности јачања иранског присуства на северној граници, Израел је почео да мења став. Зато је министар одбране Израела Ехуд Барак изјавио да жели да види `убрзани пад режима`.

  • Током овог разговора све време користите изразе „организатори конфликта”, „инспиратори револуција”, а да при том не наводите конкретне земље. Може се претпоставити да су то Сједињене Државе. Али, ако анализирамо резултате тих „арапских револуција” или узмемо у обзир опасност да на власт дођу Муслиманска браћа или чак Ал Каида, онда ће испасти да све што се данас дешава на Блиском Истоку и у Северној Африци није у интересу Сједињених Држава…

– Дотакли сте се вемома озбиљног проблема који захтева дубоко изучавање. Нипошто ме не сматрајте присталицом фамозне теорије завере, али ћу ризиковати и претпоставити да постоје наднационалне структуре које се баве променама светске конфигурације у сопственом интересу. Али, њихова делатност се не испољава само у арапском свету.

Узмимо, на пример, Европску Унију. Зар нису знали како се живи у Грчкој? Знали су, али су је ипак примили у европску заједницу и нормално наставили заједно да живе. Међутим, онда је ЕУ ојачала и почела да испољава самосталност у неким питањима спољне и војне политике. И, онда се одједном почело формирати мишљење да је Грчка слаба карика која може да уништи читаву ЕУ. Већ се чују изјаве да ће уместо ње бити формирана нова Унија од 5-6 водећих европских земаља.

А што се тиче Сједињених Држава: мислим да није случајно што демократе и републиканци да већ два пута узастопно  кандидују за положај шефа државе неједнаке претенденте од којих је један унапред осуђен на победу. Знате, иза тога нешто и неко стоји.

Премда, могуће је да су наднационални и национални интереси западног естаблишмента толико преплетени да их је тешко разликовати. Генерално, ово питање захтева допунско изучавање. Као и оно: шта ће даље бити са Сиријом.

Превео: Горан Шимпрага

1 reply »

  1. Ovde je sve jasno osim jednog: ako se već zna scenario i redosled napada na pojedine zemlje, sa konačnim ciljem: Rusija, Kina, zašto sada, dok neprijatelj stvara klimu za napad, Iran, Rusija i Kina ne upadnu i Siriju i reše problem za 24h!? Ako je NATO napao Srbiju bez odobrenja SB UN-a, sa obrazloženjem da je to humanitarna akcija, a Iran, Sirija i Kina, zajedno, nimalo ne zaostaju za NATO-om u pogledu vojne sile, zašto ne upadnu munjevito u Siriju i zaustave krvoproliće, te time osiguraju i sebi bezbednost, a zlikovcima pokažu da su zajedno i da su jaki i odlučni?
    Bojim se da masonske lože imaju uticaja na odlučujuće faktore u Kini i Rusiji i da je to opravdanje njihove sulude kolebljivosti.

    Свиђа ми се