Јелена Бркић

Јелена Бркић: „МИЦА УБИЦА“


МИЦА УБИЦА

17 август 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

Како ми, срби, имамо склоности да се често шалимо на рачун сопствене муке, уколико неко није имао прилике да чује Мићков скеч „Дивља шалтерска службеница – Мица убица“, ја му од срца препоручујем да исти погледа на YouTube – http://www.youtube.com/watch?v=FTbXSTe7BIg.

 

Иако дубоко поштујем рад Драгољуба Љубичића, познатијег као Мићко, и њему сличних уметника, који кроз хумор указују на проблеме, ја ћу се ипак овом темом позабавити на онај досадан, озбиљан начин. И извињавам се унапред, бићу опширнија него иначе, па коме не смета, нека скува кафу и крене у читање.

 

Свима нам је јасно да је државни апарат прегломазан, неефективан, неефикасан и скуп. Ако некоме није јасно, онда нека се присети последњег реда у коме је чекао и потребног броја папира које је требао да прикупи да би: извадио личну карту или пасош, регистровао ауто, добио копију плана плаца, изабрао лекара, добио грађевинску дозволу, пријавио новорођено дете или одјавио умрлог члана породице, итд. безбој је прилика за чекање у реду и малтретирање. И сви се довијају на свој начин, траже „везу“ тј неког кога познају, како би у, бар пристојном року добили потребан докуменат који су притом дебело платили. Уколико немаш никог „свог“, осуђен си заувек на ФТЈП (поменута Мица убица – фали ти један папир)!

 

Нови стари министар финансија и економије, обећао је још пре осам година да ће доћи до „сече прописа“. Сада изнова обећава реформски пакет мера за санацију српске привреде, за чије је упропашћавање у последњих 12 година, поприлично заслужан! Како је до сада својим радом доказао да се сво његово економско знање своди на проналажење зеленаша код којих ће нас додатно задужити, док коначно не упропасти српску привреду, ја му не верујем! Поготово зато што се поменути пакет мера изнова муља иза затворених врата и без учешћа стручњака и привредника, осим оних привредника којима се тај пакет и прилагођава!

 

Како некоме може бити чудно што повезујем ове две теме, покушаћу да образложим свој став да „шалтер“ има врло важну улогу у српској економији, и то са социјалног, економског и   организационог аспекта.

 

ЧИЊЕНИЦЕ

 

У Србији, по првим резултатима пописа из 2011.године, живи 7.120.666 грађана. Укупан број запослених у априлу ове године био је 1.733.802.  Малолетних грађана Србије има око 1,3 милиона, а пензионара око 1,6 милиона. Да не заборавим инвалиде и друге грађане Србије који из других разлога нису у могућности да раде (нега болесних чланова породице, и др.), у Србији има минимум 2,3 милиона радно способног становништа. Дакле, од радно способног становништа око 33% нема посао, а 24,3% има! Да ли је сада јасније зашто не сме да дође до додатног отпуштања радника (не могу да верујем да се у нечему слажем са Динкићем)?

 

Осим чињенице (коју ми савест не дозвољава да пропустим) да је од наведених 35% незапослених, 700.000 људи гладно, у овом тексту нећу се бавити даљом анализом тог процента, биће прилике.

 

Али зато ћемо 24,3% детаљно расчланити. Ако бих желела да будем малициозна, рекла бих да у Србији има 45 парламентарних странака или 450.000 људи у њима (10.000 је минималан број по Закону), а то је отприлике број запошљених у јавном сектору! Пошто злобу сматрам за једну од најлошијих људских особина, сматраћу да је ово само случајност, те да је знатно мањи број запошљен по политичкој основи. Још око 150.000 људи ради у јавним предузећима. Остаје 1,1 милион запослених у приватном сектору. Ако изузмемо финансијске институције (банке, осигуравајућа друштва и сл.), трговински и услужни сектор који запошљава око 400.000 људи, остаје свега 700.000 запослених у оном делу привреде који ствара нову вредност. Међутим, ако одузмемо број оних који су запослени само на папиру (што због очајних приватизација, што због других разлога пропадања, а због којих њихове фабрике не раде, а они не примају плату) остаје јадна цифра од једва 500.000 људи или 7% запослених (у односу на укупан број становника) који ствара нову вредност!

 

Коме није јасно да овако постављен однос снага ниједна привреда не може да издржи, тај дефинитивно није паметан. Коме је то јасно, а не жели да тај распоред снага измени (а при том има могућност да утиче на измене), тај нашој земљи не жели добро!

 

СОЦИЈАЛНИ АСПЕКТ

 

Запослени у државном сектору имају строго дефинисано радно време од 8 часова, прековремено се ради изузетно ретко и то се плаћа, зараде су веће за 40% него у приватном, годишњи одмори се користе до последњег дана и при том њихово радно место нема никакве везе са оствареном продуктивношћу. Другим речима: „не могу они тако мало мене да плате колико ја могу мало да радим“. Са друге стране, није да не разумем тај став. Много људи се запосли са жељом и да раде и да науче, међутим, кад схватиш да можеш да будеш одличан радник, али да без партијске књижице нема померања са шалтера, просто се утопиш у масу и прихватиш њене „законе“. Да не заборавим, нису само партијске књижице – има ту и родбине и разноразних швалерских комбинација (тако запошљени су најбахатији), које тек убијају сваку мотивацију и наду да се радом ишта може постићи!

 

Кад код таквог, демотивисаног, обесправљеног и, донекле, с правом незадовољног државног чиновника дође на шалтер радник из приватног сектора коме се не зна радно време, са платом 40% нижом, са максимум 10 дана годишњег одмора, и још притом мора да намонтира осмех, стрпљиво објашњава зашто нема још тај један папир и да моли да добије одмах документ који је платио, јер не може опет да изађе са посла, онда заиста помислим да не греше они који кажу да у Србији морају мотке да раде!

 

Дакле, са једне стране, државни службеници на шалтерима, нервозни су због малих плата, лоше организације у сопственом колективу, недостатка мотивације, а поједини и због личне некултуре и бахатости (по принципу – „може ми се“).

 

Са друге стране, грађани у редовима, нервозни су јер губе много времена, новца и живаца да би дошли до потребног документа.

 

И онда долази до сукоба, и у мору подела у Србији, до још једне.

 

Ако смо, на тај начин, сви незадовољни и нервозни, поставља се питање: коме то одговара да се срби сукобљавају и зашто се кочи преко потребна коренита реформа државног апарата?

 

Хаотично стање и јавашлук у државном апарату, одговара само онима који не седе за шалтером и онима који се никада испред њих не налазе! Да ли је икада ико од нас видео било ког државног функционера да чека у неком реду?

ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ

 

Како зараде радника у државном сектору одређује директно, или индиректно Влада Републике Србије, тако одређује и цене својих услуга. Често можете да чујете да су цене телекомуникационих услуга, гаса и електричне енергије испод тржишних у односу на регион. Какве су у односу на плате, број запослених или ефективност и ефикасност који они остварују, то нико не анализира. Или бар не јавно. Такође, ако знамо да се кроз јавне набавке украде једна милијарда годишње или да тај исти гас или струја „пролазе“ кроз више десетина фирми да би дошле до крајњег потрошача, као и да се кроз велике зараде руководиоца новац „упумпава“ у политичке партије, поставља се велико питање је ли цена тих услуга заиста мала или се краде много, па монополисти (нпр. ЕПС И Србијагас) упорно исказују губитке у пословању?

 

Са друге стране, далеко од тога да су баш све услуге „јефтине“. Навешћу пример: Такса за упис непокретности износи 8.014 динара (Републички геодетски завод – катастар). Законски рок да се решење откуца је 30 дана. Уколико желите решење одмах морате да платите дупло, по Уредби Владе Србије. Катастрофа се огледа у томе да висина таксе износи једну четвртину просечне нето зараде у Србији, или половину ако хоћете да вам одмах штампају папир?!?  Дакле, износи су тотално нереални, без идеје колико кошта услуга, већ са идејом да узму колико им треба!

 

Замислите сада ситуацију да је предузеће у приватном сектору тако понаша: то би практично значило да уђете у трговину и да вам хлеб продају за 45 динара данас, а да га преузмете сутра, а ако сте баш гладни и хоћете данас да једете онда би цена била 90 динара! И како после да се не запита нормалан човек: КО ЈЕ, БРЕ, ОВДЕ ЛУД?

 

Са таквим понашањем, ниједно приватно предузеће, било оно у власништву тајкуна или малих предузетника, са оваквом пословном политиком, не би опстало ни месец дана на тржишту.

 

Не бих да, не дај Боже, испадне да браним тајкуне, али да расчистимо неке дилеме када је у питању приватан бизнис: Србија је прилично затворено тржиште када је у питању извоз. Можда је поједним тајкунима у прошлости и одговарало да финансирају одређене политичке опције и тако стекну боље позиције на тржишту. Међутим, дошло је време када они више те своје позиције не могу да бране зато што капитал има своје законитости на које ама баш нико не може да утиче. Шта то значи: циклус постојања и функционисања једне фирме изгледа као синусоида – када достигне одређену тачку, фирма мора да уложи додатне ресурсе за раст или мора да има залиху којом може да издржи пад на неко време. Како је велика економска криза прилично исцрпла залихе, а могућности за раст нема (јер нема извоза), предузећа се бране повећањем цена. Али, долазимо у ситуацију да грађани немају више новца, те тако за већу цену они продају мање робе. Финансијски ефекат је тренутно за предузеће исти, али су зато други ефекти кобни – мање произведене робе значи мање запослених, мање запослених значи мање новца за потрошњу и нову производњу и тако, полако али сигурно, предузеће пропада. Како богатство предузећа и његовог власника треба раздвојити, дешава се да предузеће пропадне, а власник остане са новцем који углавном прокоцка одмах наредна генерација размажене деце. Је ли ово познато? Колико и сами знате предузећа која су изникла 90-тих и опстала до данас? Врло мало. Али није нама њих жао, како дошло, тако и оде, али хорде људи остаје без посла, а то је проблем свих нас!

 

Са друге стране, тајкуни се бране увозом, то је, за сада, једини сигуран бизнис уз финансијске марифетлуке (државне обавезнице и друге хартије од вредности). Међутим, и то је кратког даха. Јер дугорочни развој земље могу да покрену искључиво пољопривреда и производња. И ништа друго. Ако неко мисли другачије, ту је пример Кине да га одмах демантује.

 

Тако да сам сигурна, да овакво стање привреде у Србији, врло брзо неће одговарати ни тајкунима, а камоли малим привредницима који су већ сада на издисају.

 

Ово за сада одговара само политичарима који се, чим усфали новца, узајме, што држава Србија скупо плаћа губитком територије и слободе!

 

Међутим, кад ускоро не будемо платежно способни, славине из иностранства ће се заврнути, па ће исти ти политичари остати ветрометини, коначно гледајући свој народ у очи! Па да видимо ко ће да издржи да не обори поглед!

 

ОРГАНИЗАЦИОНИ АСПЕКТ

 

Када сам се у једном делу текста сложила са Млађаном Динкићем, верујем да је бар половина људи која чита, овај ионако предугачак текст, одустала уз – хм, разне коментаре. Ипак, оним најупорнијим и најстрпљивијим, дугујем објашњење.

 

Наиме, тачно је да Србија више не сме да остане без иједног радног места. Али, да би се катастрофални социјални и економски ефекти ублажили, неоходно је да нико, али нико у државној служби не буде заштићен. То значи да сви запослени морају да буду свесни да су и те како заменљиви. Поред толико незапослених на бироу рада, од којих добар део има веће квалификације од оних који већ раде, свако ко свој посао не обавља савесно и квалитетно, морао би да буде замењен!

 

Колико ту простора за побољшање има, то је немерљиво. Почев од неумерене и неконтролисане употребе службених возила, телефона, канцеларијског материјала, и остале имовине државних установа и предузећа, па све до непримерених излажења са посла за разноразне потребе (ја сам радила у државном предузећу у коме су жене излазиле да скувају ручак, па се враћале на посао). Има ли тога у приватним фирмама? Има, али у знатно мањој мери. Свуда има оних који нису баш много заинтересовани за свој посао. Али у приватним фирмама, такви не опстају.

 

Обзиром да је добра организација пола завршен посао, јасно је да без исте ниједна институција не може квалитетно да функционише и прави профит.

 

Како се већ годинама само обећава, а ништа не ради на структурним променама и побољшању организације, могу да закључим да за то нема политичке воље и да уствари њима овај муљ одговара за копрцање, док би у чистој води морали да пливају!

 

 

ПРЕДЛОЖЕНЕ МЕРЕ

 

Да постоји знање, добра намера и дугорочна стратегија да се проблеми реше, предложене мере (бар оних пар у најави) не би овако изгледале, нити би се правиле иза затворених врата, већ би надлежна министарства окупила што већи тим стручњака и привредника, па да се коначно једном поставе здраве основе за будућност.

 

Овако се стиче утисак да је посао одрађен, као и обично, на брзину, паушалним повећањем свима исто, што изнова највише погађа најугроженије категорије. Што се не надокнади повећаним порезима, надокнадиће се продајом неког предузећа или дела територије. Већ виђено, бескрајно глупо и крајње штетно по државу и грађане!

 

Да је постојало искрене намере, приступило би се прво решавању организационих проблема: детаљна и свеобухватна систематизација радних места у јавним институцијама, поређење потребних и расположивих кадрова, по знању и искуству, реорганизација и прерасподела према затеченом стању, итд. Уштеде остварене само добром организацијом и контролом, којом би било заустављено изливање новца у политичке партије, биле би довољне за шест месеци бруто зарада свих запослених у државној управи! Ко не верује, нека израчуна и демантује ме!

 

Да се не схвати погрешно, мишљења сам да не треба држаним службеницима смањити зараде (што се наравно не односи на партијске кадрове са неколико хиљада еврића месечно у џепу), треба им само „објаснити“ да се термин зарада односи на „исплату новца који је радом зарађен“! Али, мора се наћи дугорочно решење којим би зараде у производњи премашиле износ зарада у државној управи и услужном сектору. Јер све док плате у производном сектору буду мање од осталих, наставиће се притисак на државне институције и наша привреда неће моћи да избегне стање колапса.

 

Ја се слажем са оним економистима који тврде да се селективним порезима може, и те како, стимулисати и покренути производња: Смањити порезе (у које убрајам и ПДВ, а посебно порезе и доприносе на зараде) за сва предузећа која спадају у наведених 7% – део привреде (са пољопривредом) који прави нову вредност тј припада производњи, а повећати порезе за трговце, посебно увознике, и банкарски сектор. Тако би се врло брзо плате производног сектора (а сада су најниже) изједначиле, а затим и претекле остале. Поред економског ефекта, једино реалним зарадама би се повратио и преко потребан социјални мир и слога међу нашим грађанима.

 

Постоји и низ других мера, али о томе други пут, суштина овог текста је да производни радник и пољопривредник морају да буду заштићени, ако не као бели медвед, а оно бар као сова (о томе сам већ писала). Сви остали морају да имају на уму да је радник тај који за њих обезбеђује плату! Раднику и пољопривреднику мора се вратити част и достојанство, јер он ради и храни Србију!

 

И на крају морам да се извиним свим оним државним институцијама и чиновницима који свој посао обављају савесно и коректно, а има их доста. Субјективно, али истаћи ћу пример Канцеларије Заштитника грађана, у чију сам се професионалност лично уверила, а чиме нам дају наду да ћемо дочекати да поживимо неколико година у праведнијој и поштенијој Србији.