АУТОРИ

ПРОРОКОВИЋ: Зашто је немогуће избећи сукоб са Албанцима? (фељтон)


Зашто је немогуће избећи сукоб са Албанцима? (1. део)


ДВЕРИ

Душан Пророковић

Ко каже да нам треба политика без сукоба са Албанцима, то значи да се сасвим одрекнемо својих интереса.

17.08.2012

Јасно је: било који преговори не могу бити циљ сами по себи. У складу са тим треба погледати шта је био циљ српских власти да са Приштином уђу у преговоре после једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца. Формално, одговор бившег председника Тадића је гласио да се трагало за историјским договором и тражењем трајног решења. Неформално – а што је и врапцима на грани било јасно – у преговоре се ушло са циљем да се одобровоље надлежне институције ЕУ и уделе Србији статус кандидата. Статус кандидата опет сам по себи не значи ништа, али је требао да послужи као јак предизборни аргумент тада владајућим партијама у предизборној кампањи и покаже како је Србија надомак чланства у ЕУ. Сада, када су избори одржани, а предизборно време далеко иза нас, поставља се и питање: шта може бити циљ наставка преговора са Приштином нових српских власти?

Прича о томе како смо надомак ЕУ и како због тога треба правити уступке око Косова и Метохије више не пије воду. ЕУ је институционално блокирана и финансијски исцрпљења. Готово сваке недеље неко од познатих светских аналитичара, економских или политичких, упоређује ЕУ са СФРЈ. Златно доба европских интеграција је иза нас, а, чак и ако се покаже за деценију или чак дуже да је ЕУ преживела, поставиће се питање њеног унутрашњог устројства, укупног положаја у међународној политици, односа осталих великих сила према њој и њеног односа према европској периферији. Тада ће се и моћи прецизније одговорити: да ли ће интерес Србије уопште бити да у такву ЕУ уђе? Такође, показало се и да се са паролама о светлој европској будућности избори у Србији више не могу добити нити сачувати на власти. То је једном успело и потрошено је.

Српски новинар Жељко Цвијановић упозорио је у једном свом чланку како разлог за преговоре, на српску штету, наравно, треба тражити у новом аранжману Београда са ММФ. Нова власт је затекла јавне финансије у стању у каквом по свој прилици нису биле још од Другог светског рата. У том погледу чак се и новембар 2000. године чини као сјајан тренутак из блиске нам прошлости. Иако са скромним девизним резервама и ниском платежном моћи становништва, Србија је тада имала шест пута мањи спољни дуг и држава је држала под својом контролом скоро целу привреду, па самим тим и све што је у њој вредело. Од тада све је распродато, а плус смо се и задуживали, па опет држави прети банкрот. Дакле, однекуд се мора позајмити. Закључак да ће ММФ позајмити Србији нешто новаца, а да ће заузврат Београд морати да настави преговоре са Приштином у ма Западу задатом оквиру, који несумњиво води ка признавању тзв. Републике Косово, намеће се сам по себи.

Страх од ММФ-а

Проблем је у томе што наставак аранжмана са ММФ, независно од анекса који се тиче косовског питања, има две спорне тачке. Прва је у томе што би Србија морала да настави економским путем којим је и до сада ишла, а који се показао погрешним. Наставак економске политике вођене до сада управо води државу ка банкроту и потпуном распаду система. Новац добијен од ММФ могао би само да одложи овај колапс и обезбеди српским властима неопходна средства за годину дана функционисања. Питање је шта после тога? Друга спорна тачка је у томе што глобална кретања уопште не иду на руку српским властима. Цене хране и основних намирница су потпуно подивљале, а како се развија стање на Блиском Истоку, нешто слично се може очекивати и са ценом енергената већ у првом кварталу следеће године. Због тога, сваку позајмицу, узету од ММФ за потребе за које се суштински и до сада узимало – одржавање редовне динамике исплате зарада у јавном сектору и државним предузећима, исплате пензија и покривања текућих трошкова – треба пондерисати са 0,75 или можда чак и 0,5.

 

Све прогнозе говоре да ће, услед неповољних глобалних кретања, куповна моћ становништва источноевропских држава (чланицама ЕУ или не, свеједно) у наредној години само опасти. То у конкретном случају значи да, ако се српске власти и ММФ договоре о арнажману који може да „покрпи“ функционисање српског система наредних годину дана, слободно можете рачунати да ће новца бити свега за 6–9 месеци. Шта следи после тога? После тога ће западне институције, све одреда, кренути да оптужују српске власти да су прекршиле договор: да су неспособне, да нису спровеле реформе, да су трошиле новац на непотребне пројекте, а уз координирану акцију са споља контролисаним медијима и новинарима, може се лако догодити не само да влада падне већ и да усмерено јавно мњење са радошћу дочека повратак на власт Боже Ђелића и осталих експерата.

У таквом развоју ситуације косовско питање би вероватно постало ствар за цењкање око останка на власти, куповине времена које би се мерило тромесечјима, а не годинама, па би се сваких месец дана власт помало одрицала Косова, све док их чак и ДС не би напао за издају националних интереса. Дакле, и када ММФ не би условио већ сада српске власти (а хоће), добијање повољног кредита ће сасвим сигурно бити плаћено Косовом већ наредне године. Почетак плаћања биће оличен у наставку преговора између Београда и Приштине у већ задатом оквиру, плус беспоговорна примена свих до сада постигнутих решења (иако су нека од њих, све су прилике, у супротности са српским законима и Уставом). Због свега, бојазан на коју упозорава Цвијановић сасвим је оправдана.

Ипак, о свему не треба прерано судити, нити ствари узимати здраво за готово. Наведени сценарио представља најгоре могуће решење, о којем треба размишљати, али то не значи да ће до њега на крају доћи. Сам чин отпочињања преговора не мора нужно водити ка прихватању свих услова и експресном признавању тзв. Републике Косово. Чак напротив, сам чин отпочињања преговора са Приштином нових српских власти не мора значити ама баш ништа. Поштено говорећи, српске власти и немају претерано пуно маневарског простора. Последњи тренутак за прављење наглог заокрета у српској спољној политици био је у септембру 2010. године. Борис Тадић је тада, на врхунцу своје популарности и када се све налазило под његовом контролом, могао да одигра потез какав је својевремено одиграо Милорад Додик, да одбаци уцене и притиске Брисела и Вашингтона и стратешки се веже за Москву. Шта би то Србија до данас изгубила да је нешто тако урадио?

Нажалост, бивши шеф државе или није имао храбрости за тако нешто или је направио погрешну политичку процену, која је на крају и њега лично и Србију коштала пуно. Данашња власт такву прилику нема. Да ли ће се слична шанса у наредом периоду појавити, остаје да се види. Посматрајући више фактора, тако нешто се чини као сасвим могуће.

Нови спољнополитички курс

Међутим, тренутно, новоформирана владајућа већина мора да чини низ уступака према западним центрима моћи како би се уопште одржала првих неколико месеци, кључних за њено конституисање. Зато и премијер Дачић мора слушати предавања Вилијема Хејга о европским интеграцијама баш у дану када су објављена истраживања јавног мњења према којима убедљива већина Британаца подржава излазак из ЕУ, а посланици торијеваца траже да се формира коалиција са „индепендистима“.

Сваки нагли заокрет у спољној политици довео би до брзог пада садашње владе, с обзиром да још увек готово ништа није под њеном контрололом. Шта би после брзог пада садашње владе било, може се само нагађати. Такође, тек треба да се види и како ће се дистрибуирати потенцијал политичке моћи међу коалиционим партнерима, што је такође, за сваку власт један од најкритичнијих момената. Тренутно, могуће је и да се унутар једног министарства разрађује концепт о промени досадашње праксе и учешћу на свим регионалним скуповима где буду присутни и представници косовских Албанаца под именом „Република Косово“, што показује све унутрашње слабости владајуће коалиције.

Због наведеног, зато је вероватније очекивати да, уколико се на то одлучи, већина у српској власти прави постепени отклон од досадашње политике и полако заузима нови спољнополитички курс. Све су ово разлози због којих ће званични Београд морати да уђе у разговоре са Приштином, и то вероватно – врло брзо. Гледано из тог угла, дакле, српске власти немају велики маневарски простор, па о свему и не треба судити искључиво на основу отпочињања преговора.

О свему ће моћи да се стекне неки значајнији, укупни утисак тек када преговори почну. Заправо, већ уочи њиховог почетка биће видљиво како ће се српске власти према свему поставити. Сваким преговорима претходи прави „протоколарни рат“ о њиховом формату, статусу учесника, дневном реду и осталим стварима. Мада то није никакво правило, у последњих шест година се у доброј мери показало да се пуно ствари може наслутити из постављања једне и друге стране током припремне фазе.

Када је српски председник истрговао да зарад једног говора у СБ УН – који ће током предизборне кампање бити директно преношен у Србији – дозволи учешће представника институција тзв. Републике Косово на седницама СБ УН, где се расправља о косовском питању, било је јасно да ће и убудуће, још много пута, попуштати на Косову зарад јефтиних уступака који му могу донети нешто гласова; када су српски преговарачи сели у Приштини испод заставе тзв. Републике Косово, било је јасно и да им неће престављати проблем да прихвате формулације које суштински говоре о међудржавној граници. Зато су врло важна питања: да ли ће у разговорима учествовати и УН и са којом улогом; да ли ће се можда формирати нека нова група великих сила, попут З-4 или Квинте, а у којој би седела и Русија; да ли ће доћи до сусрета Николић-Јахјага?

Одговори на сва ова питања зависиће и од тога према којем циљу се српске власти управљају. А циљеви, опет, зависе од дугорочне пројекције и визије о Србији у будућности. Уколико се та визија сведе на паролу – Европа нема алтернативу или, како је већ упозорено, на паролу – ММФ нема алтернативу – онда логичну последицу свега представља наставак политике која је до сада вођена. Уколико се, међутим, размишља о поправљању положаја у којем се Србија налази, онда ће ствари нешто другачије бити постављене.

Није без наде

Српска позиција у „косовској партији“ није добра, била је лоша и раније, али је значајно нарушена низом потеза чињеним у периоду 2009–2012. Међутим, српска позиција није ни сасвим безнадежна. Срби су се на северу Косова, и поред свега, одржали, а ово је територија од огромног геополитичког значаја за Србију и стратешког интереса за Приштину.

Све док Србија контролише север Косова, сви планови о потенцијалној радикализацији стања у Рашкој области, Бујановцу и Прешеву или успостављању Давутоглуове Зелене трансверзале – остаће само планови. Такође, све док је север Косова српски, и цела котлина је на пушкомету српских оружаних снага. То јача позицију Београда у неким будућим преговорима и тера Приштину да чини уступке. Поготово у светлу будућих дешавања у и око НАТО. Због овога се као приоритетан циљ у овом тренутку поставља одржавање севера Косова под српском контролом (подразумева се, то значи и не само останак, већ и јачање присуства српских институција) и спречавање било какве војне акције косовских Албанаца.

Поред тога, уз све недаће, притиске и грешке које су прављене, одржала се и Република Српска. И не само одржала већ је услед померања у светском политичком систему последњих година њена позиција све боља и боља. Србија једноставно не може да пристане да се само њена авнојевска граница мења. Питање новог разграничења на постјугословенском простору мора бити постављено. Да се не иде даље, већ само треба поставити питање: зашто косовски Албанци имају право на самоопредељење, а босански Срби немају?

Уколико је Запад прешао критичну линију на Косову, прешао границу после којег више нема назад, па зато не може да се очекују да западне земље сада почну са повлачењем својих одлука о признавању једнострано проглашене независности косовских Албанаца, онда Србија треба да инсистира да се исто правило примени и у БиХ. Шта би после тога било на Балкану није српска брига, зато што су овај пожар у Приштини други подметнули. Наше је да будемо ускогруди и себични и не дозволимо да све наше изгори – да нешто сачувамо. Да ли ће и како ће горети на другим странама, нека брину други, све заједно са својим западним савезницима. Неко ће констатовати како је све ово нереално и сувише конфронтирајуће.

Да је конфронтирајуће – јесте, али шта то на Балкану није конфронтирајуће. Политички систем је простор у којем стално долази до сукоба интереса и избијања конфликтних ситуација, а на Балкану, услед низа фактора, то је посебно изражено. Конфронтације су сталне и, ако желимо политику без конфронтација, онда треба знати да је тако нешто могуће само уколико се потпуно одрекнемо својих интереса.

Такође, треба подсетити да је развојем информационих технологија и процесом глобализације узрочно-последична повезаност спољне и унтрашње политике само порасла. Уколико се праве грешке на спољном плану, а косовско питање је одавно интернационализовано, па се у доброј мери налази и у делокругу рада спољнополитичких активности Србије (или у преводу – не може се решити само договором Срба и Албанаца), то ће имати последице и у унутрашњој политици. Велике грешке ће изазивати велике нестабилности, па ће вероватно бити и ситуација када ће српске власти, хтеле то или не, морати да праве спољне конфронтације како не би долазило до унутрашњих (или у преводу – боље је погоршати односе са лидерима косовских Албанаца, него имати 100.000 незадовољних Срба испред зграде Владе). Конфронтације ће бити отваране и због велике економске и социјалне кризе, како то увек бива. У сваком случају, значајно је боље у конфротације улазити плански и смишљено, између осталог и водећи се јасним циљевима, него неплански и закаснело, чиме ће се дозволити да кризе управљају нама.

(Други део)…

Ставови изречени у тексту су искључиво ставови аутора, не и Двери.

Редакција сајта

Извор: Нови Стандард

Душан Пророковић

——————————————————————————————————-

Зашто је немогуће избећи сукоб са Албанцима? (2. део)


ДВЕРИ

Душан Пророковић

Ко каже да нам треба политика без сукоба са Албанцима, то значи да се сасвим одрекнемо својих интереса.

18.08.2012

 

Реалност и Вашингтон

Што се тиче питања реалности остварења овако утврђених циљева, ту би се могло узвратити низом контрапитања. Као што је на пример: да ли је реално да Србија уђе у ЕУ и када? Или: какав то интерес има Србија да једноставно преда Косово? Реалполитика није слепо корачање за интересима западних сила, пре свега Вашингтона. Мада то тако у Србији – и не само у Србији, тако је у већини малих земаља у свету – жели да се представи.

Реалност се не црта у Вашигтону. Став САД је битан, то је једина глобална суперсила, међутим, у светском политичком систему САД нису једини актер. Такође, постоји и некакав регионални политички систем са својом традицијом, историјом, правилима и закономерностима. Постоји и локални, национални политички систем са неким својим специфичностима и дефинисаним интересима.

Реалполитика се дефинише у пресеку свега тога, са циљем да се најефикасније заштите сопствени интереси, у складу са реално процењеним сопственим снагама и ресурсима. Зато се може одговорити да овако постављено решавање отвореног косовског питања јесте израз реалполитике. Између осталог и због тога што би за овакав расплет Србија могла наћи савезника и на страни на којој би га најмање очекивала. Међу Албанцима!
Више је него чигледно да великоалбанска идеја има све више присталица у самој Албанији, а на Косову и Метохији је ова политика увек и имала своје следбенике. Како ствари стоје, после наредних избора у Албанији би чак и политичка партија која се за ову ствар званично залаже могла постати парламентарна. Очекивати је и да се, како економска криза буде дуже трајала, овакви ставови све гласније чују међу Албанцима широм Балкана. Углавном, једном када ова идеја буде општеприхваћена међу Албанцима, врло тешко ће бити зауставити њену реализацију.

Шта стоји на путу уједињавања Албаније и тзв. Републике Косово? Апсолутно ништа осим можда неког регионалног противсавеза који би против Албаније требало да формирају Грчка, Србија, Македонија и Црна Гора. А то је опет, због унутрашњих слабости Македоније и Црне Горе, немогуће, па је и могућност прављења противтеже великоалбанској држави на дугачком штапу. Реалну и одрживу противтежу би само могла представљати јака и стабилна Србија, која би гарантовала стабилност новоуспостављеног регионалног система безбедности. Први корак у прављењу јаке и стабилне Србије јесте уједињење Србије и Републике Српске, а затим и прављење специјалних аранжмана са Црном Гором.

Зато би један овакав пројекат могао бити подржан у барем два важна центра одлучивања који се питају на Балкану – у Вашингтону и Москви. На Балкану би постојала равнотежа страха, па би тиме и могућност избијања сукоба великих размера били минимална, а оба центра би преко својих тачака утицаја у Србији и Албанији могла да остваре сопствене интересе. Поред свега, овако се са Балкана истискује Немачка, што може у будућности представљати интерес и САД и Русије.

За Србију је занимљивије што би за овакав расплет могли да се нађу саговорници и међу Албанцима. Максималистички циљ заговорника великоалбанске идеје јесте да њихову државу окружују мале, расцепкане и међусобно сукобљене државице, како не би било спољних претњи. Међутим, жеље су једно, а реалполитика нешто сасвим друго. Албанци могу покушати да праве Велику Албанију, али без договора са Србима таква творевина не може опстати, чак и да буде формирана. То би био узрок сталне нестабилности и трвења и вероватно би у једном тренутку дошло и до већег оружаног конфликта.

Пакт Срба и Албанаца!?

 

Албанцима је у интересу да се међусобно уједињују, али им је исто тако у интересу и да имају српску сагласност за тако нешто. А како могу добити сагласност Србије? Па пружањем подршке српским плановима да се у једну целину интегришу све територије које насељавају Срби. Уступци које би морале да праве обе стране у контактним зонама међусобног разграничавања, могли би да се компензују лако на другим странама, јер је тешко уочити ко би могао на Балкану да се супротстави једном оваквом пакту. А у том случају, Србију не би претерано морало да интересује коме ће припасти Тетово или Улцињ на пример! Србија би имала непосредније интересе које би морала да штити пре свега на КиМ и северу Црне Горе, али и пружања гаранција Македонији да статус главног града – Скопља – неће бити угрожен из правца Арачинова и Чучер Сандева.

Овај пакт би се Србији могао исплатити и због још једне ствари. Наиме, Србија мора поправити своју репутацију у појединим муслиманским земљама, трагично лошу још од средине 1990-тих. Мада је и то могуће, тешко је размишљати да се однос са муслиманским земљама може поправљати без динамичније нормализације односа са балканским муслиманима. Е сада, пошто босански мухамеданци, српска сабраћа по крви и пореклу, упорно одбијају да у овај процес значајније уђу, можда је и време да Србија покуша да реши свој проблем преко неке друге стране. Барем један утицајан центар моћи у Тирани, окупљен око Демократске партије Албаније, има изванредне везе и пролазност у Анкари, Ријаду и Исламабаду. Босански муслимани су Србима у сваком погледу ближи, али, ако тако није могуће, онда се све ово може регулисати и преко Тиране. Политика је ствар интереса!


На крају, треба упозорити на неколико ствари. Прво, ово није никакав разрађен предлог, већ само покушај увођења међу српску политичку јавност још једне идеје о начину побољшавања укупног положаја Србије. Није искључено да, уколико реакције на ову идеју буду лоше у српској или алабнској јавности, свеједно, одустанем од ње брже него што сам је изнео. Уколико не постоји спремност за тако нешто, залудно је бавити се промашеним идејама, треба се фокусирати на нешто остварљивије.

Друго, чак и када би постојала спремност да се у нешто овакво уђе, цео процес би трајао барем једну деценију. Било би ту пуно успона и падова, свађа и мирења, нетрпељивости и завада. Српско-албански односи су лоши, вероватно на најнижој тачки у историји и тешко ће бити нормализовати их. Поготово ће то бити тешко због чињенице да појединим великим силама уопште није у интересу да се српско-албански односи поправљају. Поједини спољни фактори ће чинити све да они остану лоши. Срби и Албанци могу покушати да направе неки заједнички план, али то није никаква гаранција да ће он бити реализован.

Треће, чак и када би се кренуло у спровођење некаквог српско-албанског договора то би изазвало низ проблема, а могуће је и довело до избијања низа оружаних инцидената ниског или средњег интензитета. План о српско-албанском разграничењу води преко поделе Косова и Метохије, а то би отворило низ питања.

Четврто, у овакав пројекат би морала бити укључена и Хрватска, с обзиром да је тешко очекивати да се разбијање међународно признате БиХ може спровести без сагласности Загреба. Улазак трећег партнера у овај договор значајно усложњава све.

За шта се боримо?

Пето, изношење ове идеје уопште не значи да Србија треба да попушта у будућим преговорима са Приштином и нуди уступке. Поготово не да нуди „болне уступке“. Српски преговарачки тим има уставни оквир који треба поштовати, а свако помињање компромиса биће схваћено као слабост и спремност на попуштање. Да се не варамо, на српска попуштања косовски Албанци неће одговорити било каквим сличним гестом. То је искуство које постоји из два преговарачка процеса вођена од 2006. године до данас. Највише што могу да понуде јесте да ће одложити војну интервенцију на северу Косова, али не и да ће од ње одустати. То што оружане снаге косовских Албанаца имају скромне капацитете и што је наведена војна акција, чак и уз НАТО логистику, врло упитна, друга је тема.


Кључни интерес Запада јесте да се Србија приволи да призна тзв. Републику Косово и све акције ће бити усмерене у том правцу, па и будући преговори. О разради изнете идеје као алтернативном решењу могуће је размишљати само уколико се Србија одбрани од постојећих насртаја. Одбрана води преко политике непопуштања, тврдог и бескомпромисног ослањања на Устав Републике Србије. Тек после тога, када би Запад озбиљно схватио решеност Београда да брани своју позицију, могло би се говорити о алтернативним решењима. Према томе, изношење ове идеје није никакво заговарање промене Устава или напуштања преговарачких позиција које су рецимо биле заузете у периоду 2006–2007.

Шесто, приликом уласка у један овакав српско-албански (и хрватски) аранжман, Србија би све време морала да усаглашава ставове са Грчком. Грчка представља други пол балканске геополитичке вертикале и Србија ову везу, која има историјски каратер, не сме угрожавати. У најбољем интересу Србије је да се односи са грчким народом унапређују, па стога и треба избећи подозрење званичне Атине. Нешто слично могло би се констатовати и за Румунију, али је она мање битна у овом конкретном случају.

И на крају, седмо, неко би могао упитати: а зашто овакав предлог није изнет од стране аутора раније, док је и сам био непосредно укључен у решавање косовског питања? На ово питање бих могао пуно тога да наведем у своју одбрану, али је оно сасвим на месту. Тешко је да бих са оваквом идејом изашао и данас, да сам носилац било какве јавне функције. Јавни ангажман носи посебну одговорност и зато се у јавним иступима и дипломатским преговорима треба умерити, а, када се иступа са радикалнијим предлозима, то треба радити срачунато и временски темпирати. Свестан сам тога, па зато и ово сочиненије не треба схватити као покушај сољења памети новој српској власти, нити као „филозофирање“ из удобне политичке заветрине, већ као идеју за дефинисање неког новог, алтернативног политичког пута Србије, која је настала, између осталог, и на основу личних искустава аутора.

Преговори не могу бити циљ сам по себи и мора се знати шта је дугорочни циљ Србије и за шта се боримо. Без тога, све се своди на дневну политику и одлучивање од данас до сутра, а у таквом оквиру, не може се говорити о социјалној сигурности, економском развоју или политичкој перспективи.

(Први део)…

Извор: Нови Стандард

Ставови изречени у тексту су искључиво ставови аутора, не и Двери.
Редакција сајта

Душан Пророковић

———————————————————————————————–

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/avgust/zasto-je-nemoguce-izbeci-sukob-sa-albancima-1-deo.php

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/avgust/zasto-je-nemoguce-izbeci-sukob-sa-albancima-2-deo.php

3 replies »

  1. tacno tako… zato je bolje reci dao Bog da dodju do ovog naseg posranog Beograda, pa da vidimo kako ce onda neki da se ponasaju, dal ce kao sis*ce da pobegnu u drugu zemlju, kao 91/99 ili ce da nam pomognu da se resimo gamadi koja nam zagorcava zivot…
    narod je taj koji mora da resi ovu stvar, fizickom ili psihickom silom, jer vise na lep nacin nema smisla raditi
    narode, budi se da resimo stvar!!!

    Свиђа ми се

    • У праву си Никола.
      Наш народ много ћути, јер их је јако брига. Нпр. људе из БГ-а (дајем само пример) много брига шта се дешава на Косову, част изузецима којих је јако мало. Брига њих што се наши муче доле са шиптарима. Јер шиптари нису близу њих и не престављају им никакву претњу. Али шта ће да се деси кад шиптар ( Недо Бог ) дође до Београда?! И тада ће да ћуте, као што и сад СВИ ћутимо и гледамо шта нам се дешава испред носа. Ако се нешто не предузме остаћемо и без Косова и Метохије, а и без Србије у будућности. Влада неће ништа да предузме, морамо МИ (народ). Поздрав!

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s