Америка

ПЕНТАГОН: „ЕВРОПИ ЈЕ КАО И ДО САДА ПОТРЕБНO ДА ЈЕ МИ ВОДИМО“


ПЕНТАГОН: „ЕВРОПИ ЈЕ КАО И ДО САДА ПОТРЕБНO ДА ЈЕ МИ ВОДИМО“

Леонид САВИН | 21.08.2012 | Фонд стратешке културе
 

У јануару ове године Пентагон је саопштио да спрема смањење својих оружаних снага које су размештене по Европи. У тренутку званичног доношења одлуке планирано је да се до 2013.године из авио-базе Шпангдалем у Немачкој повуче једна ескадрила ловаца А-10, a из авиобазе у Авиану – Италија 603.ескадрила за ваздушну контролу. Осим тога, требало је да се смањи контигент штаба Петог корпуса у Авганистану, који се не би вратио у Европу, да се расформира (2013.год.) 170. ратна бригада, и да се бројност 172.бригаде смањи за 8000 војника. Такође у следећих пет година у европским формацијама бројност војних лица треба да се смањи за 2500 људи.

 

Коначно, такве промене могу да се посматрају као позитиван сигнал за Русију, јер ће амерички „загљај анаконде“ ипак бити нешто ослабљен. Међутим, пре него што се осети оптимизам треба да се проанализирају различите стране перспективе. Тим пре што изјаве које су најављене уопште нису једнозначне, а могу и да се преиспитају.

У земљама ЕУ се у овом тренутку налази 80.000 људи који припадају војном персоналу САД. Они су размештени у 28 војних база, углавном у Немачкој, Италији и Великој Британији. Осим база, постоје и други пунктови дислокације, који се називају „инсталације“. Њихов број је 3501.

Како наводи Лук Кофи у свом истраживању које је издао фонд „Наслеђе“2 у јулу ове године, а које је посвећено образложењу присуства војних база САД у Европи, оно не представља анахронизам хладног рата, већ је неопходно из читавог низа разлога. Пре свега, војна снага САД у Европи помаже да САД постигну своје политичке циљеве у региону Евроазије и Блиског Истока. САД сматра да је чвориште од Артика до Леванта, као и од Магреба до Кавказа изузетно важно, тако да америчке војне базе у Европи у садашњој геополитичкој турбулентности дају руководству САД потребну еластичност, стабилност и многоваријантност решења.

У сопствено име да констатујемо да су се амерички бастиони хладног рата у Европи сада претворили у напредне оперативне базе. А ако се узме у обзир то, што Вашингтон све више помера системе против-ракетне одбране, постаје све очигледније да су те базе усмерене и против Русије.

Осим тога, као што је и ред, у либералној демократији су основни текући интереси САД у Европи повезани са економским интересом. У ЕУ, као евроатланској формацији са 27 земаља и САД, усредсређена је отприлике половина глобалне економије. Како би образложио своје присуство због обезбеђења регионалне безбедности, која, са своје стране утиче на локалне економије, Вашингтон се чврсто прилепио уз ЕУ и под овим или оним предлогом, наставио да води разговоре о безбедности. Само у 2010.години САД су обавиле 33 вишенационалних војнихвежби уз учешће 50 хиљада војника и официра из 40 европских земаља. Ако се томе додају различити тренинзи за европске колеге који имају везе са вршењем војне службе у Авганистану, за неке земље повезаност са војним присуством САД представља прилично добар валов.

Осим тога, у таквој сарадњи САД су постигле и друге циљеве. На пример, грузински батаљон који је био постављен заједно са поморском пешадијом САД у авганистанској провинцији Гилменд, потенцијално може да се искористи за конфликт на Кавказу, против Јужне Осетије, Абхазије, или чак и Ирана јер искуство, стечено у рату никако не може да се пореди са маневрима код куће, а тесна сарадња са колегама из САД ће помоћи психолошком окултуривању Грузина у потребном идеолошком правцу. То, што је у јесен 2012.године број грузинских војних лица у Авганистану дуплиран може да послужи као одређени сигнал. Бела кућа никако не може да на Грузију, која преко свог руководства у последње време отворено демонстрира своју приврженост евроатланским вредностима, гледа другачије, осим као на једну од одбрамбених тврђава на европској периферији.

Основни задаци Европске команде САД (Евроком) за будућност одређени су приликом обраћања Конгресу САД 2012.године. То су: 1. Довођење у високу готовост повереног контигента; 2. Подршка Еврокома НАТО-у, у складу са чланом 5 Статута и концентрација према савезничким и партнерским мерама у области припреме за заједничко деловање; 3. Помоћ међународним снагама безбедности у току прелазног периода, као и тренинзи коалиционих снага; 4. Подршка снага НАТО-а као и других партнерских држава, занављање њихових могућности ради обезбеђења регионалне стабилности и сопствене безбедности; 5. Развој стратешких односа и снага које су неопходне за стални доступ, а који ће САД-у обезбедити слободу деловања и глобалну обухватност; 6. Спречавање екстремистичких организација да допру до оружја за масовно уништавање; 7. Ширење балистичких ракетних система НАТО-а у Европи на бази интегрисаног прилаза уз избилансирано учествовање; 8. Спречавање развоја локалних криза у регионалне конфликте на Балкану и на Кавказу.

Одавде може да се изведе закључак да ће се војно присуство САД у Европи наставити и да ће при том део трошкова за ту инфраструктуру да се пребаци на леђа европских пореских обвезника, са изговором да је неопходно да се уводе нови програми, да се трансформишу оружане снаге и да се обезбеди регионална безбедност. Прилаз, по свему судећи, биће изборни за сваког члана НАТО-а и партнера САД.

При том Евроком САД има у својој структури ВВС, ВПС, армију, поморску пешадију и снаге за специјалну намену, тј. све снаге које су потребне за извођење потпуног спектра ратних дејстава, као и извиђања, посматрања и рекогносцирање. То се посебно односи на ВПС САД, а у вези са тим руководилац Европске команде адмирал Џејмс Ставридис је констатовао да су „могућности подморница (по питањима извиђања и посматрања) изузетно потребне, јер ВПС Русије унапређују карактеристике своје подводне флоте“3.

Како произилази из званичних докумената Пентагона , Руска Федерација се види као директна претња. Онај већ поменути Џ.Кофи пише, да „при војном планирању за цео низ чланица НАТО-а Русија представља главни фактор, а за остале партнере САД, као што је Грузија, Русија наставља да буде агресор“4.

Још једна врло важна примедба – заједно са ВПС Афричка команда заједно са Еврокомом патролира на више од 20 милиона квадратних морских миља Светског океана и на око 70% обалских линија планете!

Иако и Бела кућа такође планира да повећава своје војно присуство у Тихоокеанској регији у вези са објавом о Новом веку САД у Азији, као и о промени ситуације у Сирији и Ирану, низ лобиста и стратега наставља да инсистира не само на неопходности да се војно присуство у Европи сачува, већ и да се тамо поставе нове војне базе, посебно на периферији, што аутоматски значи приближавање Русији и претњу по руске националне интересе.

То је повезано са чињеницом да, са једне стране, југ Европе од Источног Атлантика до Блиског Истока и Кавказа, стратези НАТО-а позиционирају као лук нестабилности (проширени концепт З.Бжежинског), а са друге – народни протести и немири у Северној Африци им омогућују још један повод за образложење присуства на периферији Европе.

Већ поменути адмирал Џ.Ставридис је у (такође поменутом) извештају Конгресу САД констатовао колико је важно да у Европи (Италија, Шпанија, Грчка) постоје базе – ради операција против Либије5. Обиром да је у операцији „Одисеја. Свитање“ учествовала авијација, и то углавном из немачких и британских база, средоземноморска инфраструктура НАТО-а је коришћена као услужни претоварни пункт, Ставридис је пажњу посветио значају не само конкретних чворишта, већ пре значају комплетне европске мреже помоћу које може да се дође и до других региона, било да су они у Африци, на блиском Истоку или у Европи, па чак и у азијском делу Русије. У том контексту би требало да се присетимо и војних операција САД у Либерији у августу 2003.године, када је Евроком САД иницирао миротворну операцију, а база Виченца у Италији била изабрана као штаб за командовање заједничким оружаним снагама.

Мада је на Чикашком самиту Северноатланске алијансе била донета одлука да ће финансирање НАТО-а у периоду 2015. – 2024.године бити значајно смањено, Вашингтон се извукао и из те ситуације. На том истом самиту је сазвана такозвана Коалиција привржених учесника или „Иницијатива Ц-3“. Иако се радило углавном о обезбеђењу безбедности у Авганистану, та иницијатива може да се трансформише и за друге циљеве.

На самиту је такође означено да ће спектар инструмената НАТО-а у најскоријој будућности бити фокусиран на такозване „емерџентне“ измене у области безбедности, а због реорганизације НАТО је крајње заинтересован за постављање новог логистичког ланца у Средњој Азији, а дугорочно – и за укључивање у сарадњу Авганистана, Пакистана, па чак и Ирана6! То је, наравно, одложено за далеку будућност, али потврду таквих намера представља интерес САД и НАТО-а за транзитне базе у Русији. Уосталом, пројектанти из НАТО-а су се већ намерили и на северна морска пространства Русије, апелујући на то, да је неопходно да се обезбеди безбедност на простору Арктика, као и контролисање Северног поморског пута.

Враћајући се на истраживања Л.Кофија, хтели бисмо да констатујемо да су закључци д којих је он дошао потпуно реални и разумљиви америчком естаблишменту. То су: 1. Да се национални интереси САД поставе изнад буџетских смањења, 2. Да се изврши потпуна нова процена интереса САД у Евроазији и да се одреди на који начин се могу подржавати циљеви Еврокома САД у региону, 3. Да се демонстрира колико су САД привржене НАТО-у и евроатланској безбедности (присуство америчке војске у Европи представља најочигледнији пример такве подршке, а обзиром да се НАТО трансформише према изазовима 21. века – алијанси ће свакако бити потребно америчко вођство, 4. Да се буде поштен са европским партнерима и да се до доношења било каквих одлука у вези са размештајем војних јединица врше консултације са европским партнерима, 5. Да се издвоје ратне бригаде које су базиране у САД само ради спровођења обуке у Европи, 6. Да се потврди да најбитнија улога у вези односа САД са европским савезницима припада НАТО-у, 7. Да се преиспитају одлуке које имају везе са извођењем две бригаде из Европе, јер би то утицало на инфраструктуру превоза и складиштења роба.

У закључку да и ми покушамо да оцртамо факторе који могу да омету планирано премештање НАТО-а онако како се то ради у Америци. Нама се чини да европско-америчку војну алијансу могу да ослабе:

  • Претерани трошкови у вези са новим иницијативама, који могу да допринесу не само неправилном схватању геополитичке ситуације од стране стратешке команде, већ и политичке одлуке руководства земаља Европске заједнице;
  • Појава нових претњи, због којих ће бити неопходна преоријентација ресурса;
  • Нови војни конфликт у који ће бити увучене САД, код кога ће решење проблема у земљама ЕУ бити различито од вашингтонског (како се већ више пута дешавало – од одбијања Италије да учествује у агресији против Југославије 1999. до критике кампање у Ираку);
  • Продубљивање економске кризе како у САД, тако и у Европи, која захтева значајно повећање социјалних трошкова и, према томе, смањење војних;
  • Ако би се у медијима појавиле скандалозне информације о типу операције Гладио (тј. о тајној армији НАТО-а у Европи);
  • Пораст протестних расположења у земљама ЕУ поводом присуства војних база САД, посебно на критичним и чворишним тачкама – у Напуљу где је смештен штаб 6. флоте ВПС САД, на местима дислокације ВВС – у Лајкенхезу, Милднхолу, Алконберију (Британија), Рамштајну и Шпангдалему (Немачка), на Азорским острвима (Португал), Инжирлику (Турска), у Авијану (Италија), као и по земљама Источне Европе.
  • Позиција низа земаља-чланица НАТО-а које инсистирају на уклањању тактичког нуклеарног оружја САД, чије се постојање посматра као анахронизам хладног рата, као и стимулисање дебата поводом преиспитивања концепције нуклеарног уздржавања (то питање је први пут било покренуто на самиту у Лисабону 2010.године);
  • Раст снаге Кине, што би натерало да се преоријентишу значајни војни ресурси САД на Азију и друге регионе који су стратешки важни за Вашингтон;
  • Осмишљавање привлачније концепције колективне одбране у Европи, укључујући и могућност формирања алијансе новог типа, уз активно учешће Русије.

 

1 reply »