ВЕРА

Докле год има душе…


Докле год има душе

среда, 22 август 2012 20:05
Алла Волкова, 11 август 2012

Русија! Баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја!
Носи те у срцу Србија –
Земља словјанскаја и православнаја…

Ову песму је запевао српски део наше групе испред Храма на Крви у Јекатеринбургу, где смо допутовали на ходочашће уочи празника Св. Царских мученика. И одмах затим зачула се још једна:

Ој, Косово, Косово
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша!

Око њих су се окупили људи који су их слушали и фотографисали. Однекуд се појавила и телевизијска екипа. Иако су песме биле на српском језику и нису се могле дословно разумети, свако је морао осетити како су срца тих људи испуњена љубављу према Русији и Србији.

tmpgnPUH8

На ово ходочашће сам кренула због интересовања за руску историју која је нераскидиво повезана са хришћанством. Био је предвиђен згуснут план путовања: возом до Јекатеринбурга, затим литија од Јекатеринбурга до Гањине Јаме где су бачена тела чланова убијене (породице Николаја II) царске породице, и још једна од Алпајевска до манастира руских Новомученика изграђеног код јаме Межнаја. А затим, током исте недеље, још скоро 6000 километара аутобусом по Уралу и централној Русији: Сергијев Посад, Јекатеринбург, Тјумен, Тоболск, Кунгур, Перм, Казањ, Рјазањ, Дивјејево, Оптина пустиња, Боровск, Москва – та места су драга срцу сваког руског човека.

tmptrvsO9

Њихово певање испред храма…

Поразила нас је некаква дечија искреност у свему код ових симпатичних људи – у речима, поступцима, у хришћанској вери. Ту сам осетила да је најважније на овом путовању – сазнати нешто о животу братског словенског народа који много година живи у условима ратног стања. О његовој вери и храбрости…

На моју срамоту о ситуацији у Србији и на месту великих тензија у тој земљи, Косову, знала сам сасвим мало. Сетила сам се, наравно, бомбардовања Београда, распада Југославије, довођења мировних снага у тај регион. Али нисам размишљала о томе како данас Срби живе у својој земљи. И кад се затим лицем у лице сретнете са болом тих људи – то је, верујте ми, веома потресно.

Тај њихов бол нам се откривао постепено – из песама, из делова њихових прича. Наши језици су сродни, мада се без преводиоца не може споразумети, ипак неколико људи из српске групе помало су знали руски језик. Упознавали смо се и разговарали – ко жели да разуме саговорника увек ће наћи начина.

Снежана Антонијевић – отвореног погледа, са пријатељским осмехом, увек спремна да помогне. Живи у Београду, стручњак је за заштиту природe града, активна у организацији „Срби на окуп.“ За њу је неприхватљиво да живи у окупираној земљи – а да се не бори. Снежана се сећа страшног времена бомбардовања Београда – одбијала је да одлази у склониште већ је са крова изражавала свој бунт против непријатеља чији авиони су бацали бомбе на цивиле. Понекад је називају – српска Јованка Орлеанка јер се дешавало и да буде затворена у непријатељском затвору…

Одавно је сањала да путује у Русију. Имала је велику жељу да се поклони хришћанским светињама и види пространство ове велике земље, али такође и да се сретне са руским народом. И када је реализација те идеје постала могућа, организовали су мешовиту руско-српску групу.

Исто то каже и Мира Радосављевић са Косова. Она је по професији – наставник математике у школи, и има добро знање руског језика. Њен давни сан је да посети Русију. Путовање у Русију за њу није само одлазак у иностранство, већ посета земљи са којом је српски народ повезан далеким историјским везама, земљи велике руске књижевности и уметности. За њу је посебно важно ово путовање због недавних дешавања у њеној земљи – и посебно због ситуације на Косову.

Србин се препознаје по његовом односу према Косову – то је пробни камен за сваког Србина. Ко бар једном дође на Косово, тај никада неће бити равнодушан према тамошњим проблемима.

А положај Косова тренутно је још тежи него у време бомбардовања. Власти те самопроглашене квазидржаве потписале су са Владом Србије и Европском унијом документа, према којима се на целој територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уводе закони који подржавају интересе муслимана – Албанаца. И то се дешава без отпора! Тренутно се од разних људи, укључујући и оне на власти може чути да је са Косовом завршено! – Косово је изгубљено! У Србији је постало немогуће говорити о патриотизму – он се сматра екстремизам и подстрекавањем међунационалне мржње.

Духовници, који нису напустили свој народ у његовим страдањима, кажу да ситуација у Србији зависи од стања духа народа. Чим се људи удаље од Бога, он им попушта тешка искушења исцељујући их на тај начин – јер само горки лекови имају дејство.

Виши циљ тих страдања је – пробудити руски народ. Свети Владика Николај Србски је говорио да се сваки човек бар три пута у животу мора сетити Бога: када неправедно страда и не може ништа да учини за себе, када види да му пријатељ страда и не може му и није у могућности да му помогне, а сви, чак и атеисти, сете се Бога пред смрт, али тада је већ касно за кајање…

Русија тренутно не може помоћи Србији, пошто власт те земље не подржава интересе свог народа. Ако би Београд затражио подршку Москве, и ако би Запад био свестан да Русија штити интересе Србије – тада би се на Косову све моментално изменило. Постоји пророчанство једног старца да ће се све ово догодити када дође руски цар – Албанци ће бежати у своју земљу и малена Албанија ће бити тесна да их све прими….

Намеће се паралела са изгнањем Јевреја из Јерусалима. На растанку, Јевреји су говорили једни другима: „Догодине у Јерусалиму!“ После две хиљаде година то су и остварили!

Размишљала сам о томе како су проблеми Србије и Косова мало покривени у штампи и на телевизији – много више знамо о сукобима и бомбашким нападима на Блиском истоку. Међутим, на Уралу и Сибиру у сваком манастиру и храму, на одмориштима, (за време обиласка града) – нашој групи су свуда прилазили људи и топлим речима изражавали солидарност са српским народом у његовој борби за очување хришћанске вере. Трудили су се да им нешто поклоне у знак сећања: икону, часопис, сувенир. Драго нам је било што је међу тим људима било много младих људи – озбиљних, породичних, са децом. Касније, у централној Русији, тако нешто се већ није могло приметити. Заиста, препород наше велике отаџбине, буђење свести људи почеће од Сибира…

Током путовања у аутобусу сам читала књигу „Писма из енклава“, где су објављена писма и цртежи деце са Косова, изабрани на конкурсу дечијег стваралаштва. Нисам се могла одвојити од те горке приче и по доласку кући поново сам је прочитала.

На Косову су створене енклаве – ново име за стари појам „гето“ – тамо је забрањено слободно кретање мештана (оваквих области има много – породице некад месецима не излазе ван граница својих дворишта – сваки излазак ван је опасан по живот). На Косову децу воде у школу у оклопним транспортерима. На Косову исламски терористи пале куће, киднапују и убијају људе друге вере.

Ево одломка из те књиге – писмо ученика петог разреда из Грачанице:

Сада је све другачије… И сада сам дете, али не као свако друго дета, сада сам дете без адресе.

… Дубоко у мени, у тамном и мрачном кутку, шћућурило се и сакрило од свих оно неодрасло и оно неостварено дете. Дете, које јеца, детињство које плаче: „Бојим се ноћи и мрака, са мраком долази пуцњава и не престаје дораних јутарњих сати!“

Остављам детињство да плаче, не могу да га утешим. Како да га утешим, и какву замену да нађем за наше пространо двориште, топлу кућу и малу стреху под којом је сваког пролећа ластавица свијала гнездо.

… Знам, да је те страшне ноћи неко пуцао у мог оца, знам, да смо сви следећег јутра у колони напустили куће. Све то зна овај човек у телу детета, али крије одговоре од малог уплаканог детињства.

… Сада сам сазнао прави значај мајчиних речи о чистим рукама. Иако је моје детињство поробљено, иако сам дете без адресе, моје руке су чисте…. Такве су биле руке мог оца.

… Понекад запитам себе, да ли је човек који је пуцао у мог оца имао мајку да га опомиње на чисте руке? Да ли види крв на својим рукама?

Још не тражим одговоре на ова питања, јер знам да ће ми их донети време.

Дејан Михајловић

Ја нисам била на Косову. Али када се једном сретнете са проблемима Србије и Косова, не можете према њима остати равнодушни. Можемо сматрати утопијом монархистичке наде српских родољуба, можемо не делити њихову жарку веру у Бога, али то што ови људи не желе да напусте своје Косово, што се не предају пред навалом освајача, што вековима чувају своје светиње, што памте братство наших народа – све то је достојно поштовања.

Моју прилику да пружим некакву подршку деци „без адресе“ видим у томе, да што више људи у Русији постане свесно проблема Србије и многострадалног Косова. Ја ћу писати о томе. Онако како могу. Докле год имам душе.

Да додам још и ово. У нашој земљи, у самом њеном срцу, убрзано расте удео муслиманског становништва и тај процес узима маха – у земљама истока је висок наталитет. А где су наша деца? Ово питање не постављам себи: родила сам петоро деце, муж и ја смо их све подигли, ишколовали их и сада помажемо у подизању унука.

Међутим, мали је број породица са више од једног или два детета. Наравно, могуће је и потребно је говорити о државној политици по том питању, али свако од нас и даље живи у „малој држави“ – у породици. Може се проживети живот без великих обавеза, али онда не треба да нас чуди поплава муслиманског становништва на словенској земљи. И врло брзо ћемо се такође наћи пред истим питањем: чији си ти, Русијо?

tmpmO5327

Велики број заиста дирљивих коментара можете прочитати на линку ка оригиналном тексту.
Линк за оригинални текст http://gidepark.ru/community/1825/content/1451111

Превод: „Срби на окуп“
___________________
http://www.srbinaokup.info

***

2 replies »

  1. За мене је најважније оно о помоћи РУСИЈЕ, СРБИЈИ, али влада мора званично то да затражи. Ето збо чега Радикали не могу доћи на власт, јер би колико сутра све било решено. И Косово и метохија и економија и Народна самосвест…

    Свиђа ми се

  2. Суштина је погођена у цијелом тексту. Протежу се дужином приповјести паралелни проблеми православних Руса и Срба. И Русија се још у цјелини није до краја пробудила из деценијске комунистичке летаргије. Видимо снажан православни дух у Сибиру док урбанији централни дио Русије још вуче заостале комунистичке репове а са њима се упоредо уплиће данашња субкултура запада.
    Хвала на дивном путопису.

    Свиђа ми се