АУТОРИ

Антисрбизам у Норвешкој(у спрези са Соњом Бисерко?): Хрватица из Норвешке против мртвих Срба, ПЕЧАТ


Антисрбизам у Норвешкој: Хрватица из Норвешке против мртвих Срба

ПЕЧАТ|  | AVGUST 16, 2012 23:19


Пише Зорица Митић

Арогантна Горана Огњеновић упорно ради на томе да норвешко-српске везе представи као „мит“, тврдећи да већина жртава у тамошњим нацистичким логорима нису били Срби, иако је познати подаци јасно демантују

 

Зорица Митић

Јуна месеца ове године навршило се седам деценија од како су у Норвешку стигли први југословенски заробљеници у Другом светском рату. Четири до пет хиљада њих било је тада распоређено у више од 30 концентрационих логора, при чему је већина изгубила живота и оставила кости у Норвешкој, док се кућама вратило мање од трећине. Преживели су се издигли изнад тужног сећања о погинулим друговима и тамног дела норвешке историје и изабрали пут захвалности према Норвежанима који су жртвујући слободу и свој живот помагали овим заробљеницима да преживе стравичну тортуру. На овој захвалности је изграђено пријатељство између Норвешке и Југославије, највише Србије. Неколико српских градова се побратимило са норвешким градовима. У Србији је изграђена и „Норвешка кућа“ крај Горњег Милановца.
Јула месеца 2011. године је бивши нацистички логор „Евре Јернван“ на северу Норвешке, у којем су за само неколико недеља страдала 242 југословенска заробљеника, добио споменик који обележава место велике трагедије. Велики чланак у дневним новинама ВГ („Верденс Ганг“) пропратио је овај догађај. Дан касније у истом листу излази хроника под насловом „Представа у тишини“, аутора Горане Огњеновић. У поднаслову стоји: „Норвешка подршка југословенским ратним заробљеницима је изградила чврсте односе између Норвешке и Југославије. Привремени преглед нових података показује да је нетачна представа о томе да су заробљеници били Срби.“
Горана Огњеновић даље пише да је започела нови пројект који ће детаљније утврдити идентитет и порекло заробљеника. Она тврди да је највећи део њих дошао из нацистичке творевине, усташке Независне Државе Хрватске.
Августа ове године Горана Огњеновић, рођена у Винковцима (Хрватска) а 17 последњих година настањена у Норвешкој и запослена у меморијалном музеју „Јасеновац“, филозоф по занимању, објављује нови чланак на исту тему. Ту она наставља да југословенске заробљенике дели према националности, али и да преиспитује норвешко-српско пријатељство јер је засновано на „миту“. Мит је, наводи она, тврдња да је већина југословенских заробљеника у Норвешкој била српског порекла. Посредно велича и НДХ, пишући о борби хрватског народа за ослобођење од српске тираније у Југославији.
Супротно њеној оштрој и арогантно изреченој тврдњи, званични подаци говоре да је скоро 90 одсто ратних заробљеника у Норвешкој било српског порекла, али да су, како и она сама каже, пристигли из српских делова НДХ.
У Фалстаду, једном од некадашњих логора у Норвешкој, дана 12. августа отворена је изложба под називом: „Хвала норвешком народу!“ Изложбу је организовала Горана Огњеновић у име „Меморијалног центра Јасеновац“ из Хрватске, као вођа пројекта етничке поделе заробљеника, а уз помоћ амбасада Хрватске и Босне и Херцеговине у Норвешкој, норвешког министарства спољних послова и организације „Слободна реч“. Амбасада Србије у Норвешкој је позвана као гост, али не и као активан учесник у изложби, на шта је амбасада одговорила ћутањем.
Мада је Горана Огњеновић у једном интервјуу за „Трендер Авис“ одбацила моју тврдњу да је њено деловање антисрпско, познато је да врло радо учествује у многим интернет расправама и то искључиво са позиција супротстављених Србији и српским интересима. Примера ради, заједно са Соњом Бисерко и још 52 интелектуалца, углавном муслимана и Хрвата, својевремено је упутила писмо протеста због ослобађања Србије од одговорности за такозвани геноцид у Сребреници. Група, у којој Горана Огњеновић има истакнуту улогу, иде и даље од ратних злочина у Сребреници и карактерише све ратне злочине над несрбима у Босни и Херцеговини као српски геноцид.
Њено активно фаворизовање и хваљење рада Соње Бисерко и београдског „Хелсиншког одбора“ такође је врло знаковито.

4 replies »

  1. Тражити одговорност од амбасадора Србије у Норвешкој. Што се мене тиче, то је Велеиздаја, јер нечињење одбране Србије је исто као и издаја.

    Свиђа ми се

    • Свакако него тражити одговорност. Ћутање амбасаде је одобравање. Докле ћемо трпјети килавост наше дипломатије?

      Свиђа ми се