Језик

Матица српска: У Војводини се ствара жариште попут косовског!


Матица српска: У Војводини се ствара жариште попут косовског!

Председник Матице српске, Драган Станић, сматра да нема логике да Војводина има законодавну надлежност или неке елементе државности.

27.08.2012
Извор: Вечерње новости

Када бисмо, трагом идеје о историји као учитељици живота, будућност умели да читамо из сопствене прошлости, поуку о српском јединству и слози могли бисмо да препознамо и у причи о шесторици трговаца и једном песнику и адвокату из Пеште. Они су 1826. године основали Матицу српску, прву књижевну, научну и културну институцију у нашем народу.

Матичини оснивачи поникли су са различитих простора – Јован Деметровић (Далмација), Петар Рајић (Банат), Андреј Розмировић (Срем), Јосиф Миловук (Славонија), Јован Хаџић (Бачка), Гаврило Бозитовац и Георгије Станковић (Пешта). Сви су, упркос великим разликама, па и међусобним свађама, били дубоко свесни потребе целовитости и јединства Српства.

– Таква формула драгоцена би нам била и данас – указује др Драган Станић, недавно изабрани председник Матице српске. – Када бисмо такво духовно јединство и саборни дух успели да изградимо данас, далеко лакше бисмо решавали проблеме на плану очувања наше културне, па и државне целовитости. Косовска искушења су крајње драстична, али и у Војводини неки политичари здушно раде на томе да се у будућности отвори ново жариште налик на косовско.

Када смо и зашто изгубили национално самопоштовање и веру у сопствене вредности и традицију?

– Када су Срби у 19. веку почели да обнављају своју државу морали су да сламају многе отпоре, пре свега турске, али и аустријско-немачке. Како тада, тако и данас ми тражимо формулу свог опстанка. Данас имамо и додатну отежавајућу околност – амерички утицај на Европу и Балкан. У дуготрајним притисцима којима смо били изложени ми као да заборављамо да јесмо стари европски народ са снажним креативним духом, који смо током историје испољили. За разлику од Србије, остале државе које су настале на згаришту Југославије немају такве проблеме са великим силама. Оне, штавише, имају већу или мању подршку великих сила.

Шта нам је чинити?

– У таквим околностима треба да врло јасно дефинишемо наш национални интерес, од којег нећемо одступати ни по коју цену, као што морамо знати шта јесте некакав простор за могући разговор. Притом, морамо непрестано трагати за реалним и одрживим системом циљева и вредности. Када је у питању култура, наш примарни циљ мора бити изградња и очување целовитости српског духовног простора без обзира на то што је наш народ расут у неколико држава.

Јесте ли ви међу оним Србима који ослонац виде у уздигнутој Русији?

– Није реч ни о каквој некритичкој русофилији, али „Милосрдни анђео“ не би могао да се 1999. године тако немилосрдно обруши на нас да у то време Русија није била толико слаба да ништа озбиљније није ни могла да учини. Ту су се ствари у међувремену промениле, Русија се враћа својим темељима и наћи ће начина да се споразуме са Европом. У том контексту ми треба да заснујемо своју стратешку позицију и обезбедимо за себе повољнији третман.

Како објашњавате поспрдан, ниподаштавајући однос неких савремених интелектуалаца према српским културним вредностима?

– Нама је неопходно да суштински превладамо фрагментарност и деформисаност слике коју о себи негујемо. Да изградимо националну и културну самосвест, која ће јасно сагледати све оне вредности које је наш народ постигао током вишевековног трајања. Када то успемо, лакше ћемо се отворити према развојним процесима у будућности јер ћемо знати да имамо добро и здраво стабло на које можемо постављати нове калеме.

Имамо ли повода за комплекс ниже вредности у поређењу са другим народима?

– Немамо. Ми смо раме уз раме са другим европским народима, а разликује нас само то што у једном дужем периоду нисмо имали своју државу, па смо заостајали у развоју. У том вакууму изгубили смо негде самопоштовање, које нам мањка и данас. То што данас не умемо довољно вешто да правимо веш-машине или аутомобиле није разлог за дефетизам него за нова прегнућа. Треба да видимо шта најбоље радимо и шта други код нас цене, па да се на то концентришемо.

Да ли је то довољно у време када ала глобализације гута и веће и самосвесније нације од наше?

– Процес глобализације, под новим именом и под новим историјским околностима, прикрива старе процесе изградње великих империја. Такви процеси подразумевају колико реализацију политичко-економских интереса великих сила толико и разбијање малих народа. Ми зато не бисмо смели да срљамо у глобализацију, него да изградимо промишљену стратегију, која ће се суочити са предностима и мањкавостима тог процеса. Уколико не будемо имали јасно дефинисане своје националне интересе и ако не будемо умели да их рационално и реално заштитимо, изаћи ћемо из ових процеса као велики губитници.

Како у свему томе сачувати национални идентитет?

– Ако будемо имали довољно вере у сопствене креативне потенцијале, које треба да негујемо са пуном пажњом, сачуваћемо се. У том смислу, подстицаји нам долазе од великих стваралаца, и то не само од књижевника и уметника. Иако нисмо довољно у прошлости, па ни данас, подстицали врхунски научни рад, из нашег народа потекли су блистави умови попут Тесле, Миланковића и Пупина. Велике стваралачке резултате морамо препознати и у нашем језику и писму. На српском је створен један од најреспектабилнијих корпуса усмене књижевности, какви су остварили само најстарији, велики народи. Наше писмо ћирилица је са Вуковом реформом постигло највишу меру савршенства у реализацији начела „пиши као што говориш“. Зато морамо да негујемо и укупно духовно, светосавско наслеђе.

Иако је пре 186 година Матица замишљена као институција која се бави стратешки важним пословима издаваштва, науке и културе, политика се ипак увек бавила Матицом. Јесте ли ви то осетили у прва два месеца председничког мандата?

– Матица српска старија је и од обновљене српске државе. Баш због тога што се бави пословима од највећег националног значаја, сваки озбиљан политичар требало би да зна да је добар однос према Матици од великог интереса за комплетно српско друштво. Зато је врло лош сигнал када неки од релевантних државних функционера током свог мандата ниједном не посете ову институцију и не нађу за сходно да о духовним, културним вредностима не поразговарају са онима који о томе брину.

Зашто је име бившег министра науке Божидара Ђелића, како ви обично кажете, „црним словима убележено у новијој историји Матице српске“?

– Он је, нажалост, 2009. године укинуо финансирање Српске енциклопедије управо у тренутку када је требало да завршимо прву књигу овог великог пројекта, о којем брину Матица, САНУ и Завод за уџбенике. После тог критичног периода уследило је објављивање двеју књига (слова А и Б) 2010. и 2011. године, а до краја 2012. завршићемо и наредну књигу (слово В). Сва до сада уложена средства ми смо у потпуности оправдали.

Како тумачите чињеницу да док република финансира Српску енциклопедију, покрајинска власт гура израду Енциклопедије Војводине?

– Покретање те енциклопедије, као и оснивање ВАНУ, првенствено је политичка одлука, која треба јавности да испостави симболе војвођанске државности. Са становишта енциклопедистике, рад на Енциклопедији Војводине представља непотребан трошак, јер све податке о покрајини садржаваће Српска енциклопедија.

Председник ВАНУ предлагао је другачију врсту уштеде – да се из Српске енциклопедије изоставе подаци о покрајини јер ће бити садржани у војвођанској енциклопедији.

– Такав предлог не може другачије бити оцењен него као покушај разбијања целовитости српског културног простора. Опет у симболичком смислу, али и сасвим практично, то представља испробавање отпорности не само нашег научног него и политичког и државног корпуса. Великим, погубним догађајима у историји увек претходи уношење идејне пометње у главе људи. Стара античка пословица гласи: кад богови хоће неког да униште, прво му одузму памет!

Како ће изгледати ваша сарадња са покрајинским политичарима из Лиге социјалдемократа Војводине, која се залаже да се Огранак САНУ измести из Новог Сада јер овде већ постоји ВАНУ?

– Очекујем ту сарадњу са надом да ће људи на важним државним функцијама умети да одмере шта представља друштвено релевантан рад у области културе.

Може ли се опипљива, а неприродна нетрпељивост између Београда и Новог Сада, која је подстицана нарочито у последњој деценији, поништити избалансираном политиком?

– У овом тренутку нама јесте преко потребна избалансирана политика према Војводини. Крајње је штетна крута централизација, али, исто тако, нема логике да покрајина има законодавну надлежност или да добија неке изразитије елементе државности.

 

 

 

4 replies »

  1. Верујмо у речено док се не уверимо да је изневерено!
    Г. Станић има безрезервну подршку Патриотског блока за све изречено у овој изјави. У погледу званичног писма РС више је него јасно изнео мишљење о потреби поштовања званичног писма РС према уставној одредби, што добија још више на значају после открића фалсификата Вуковог буквара из 1827. године од стране Драгољуба Збиљића, председника Удружења за заштиту ћирилице и српског језика ,,Ћирилица,,. Коначно је Матица српска стала на страну српског народа и његове историје. Подржимо је!

    Свиђа ми се

    • Драго ми је то ћути од вас господине Николићу. До сада сам био забринут а сада више не. Остало је још да чујемо информацију како ствари у вези тога стоје у САНУ. Хвала још једном. Моја подршка Матици српској, вама и господину Збиљићу.

      Свиђа ми се

  2. Немам податак када је господин Станић изабран за председника Матице српске. Горе видим његово велико залагање за србство. Није споменуо ни ријеч је ли Матица заузела став да коначно спроведе чл. 10 Устава Србије о законитој употреби ћрилице као обавезног једноазбучног писма.

    Свиђа ми се