ДЕШАВА СЕ...

ЖИВОТНА ПРИЧА ЈЕДНЕ СРБСКЕ ПОРОДИЦЕ: Није шија него разврат


На лицу места: Војвођанска банка као пример пословног терора и нехуманости

Ни то што трпе иживљавање шефова за запослене у Војвођанској банци није гаранција да ће сачувати своје радно место чак ни онда када по закону не могу да добију отказ

децембар 2010.
пише: Игор Милановић, Таблоид


Наташа и Мирослав Дуганџија

Некада се говорило: „Благо теби, ти радиш у банци“. Данас запослени у банкарском сектору завиде и рударима.

Хипо-Алпе-Адриа банка најављује отпуштање 200 сарадника до средине децембра, Рајфајзен се спрема да на улицу пошаље 300 запослених, а највећа чистка припрема се у Војвођанској банци. У њој ће прва тура отказе да добије у децембру, а следећа је планирана за март следеће године. Укупно ће у Војвођанској банци без посла остати 1.000 људи.

Први на удару у овој банци били су помоћни радници, они најсиромашнији, мада ни остали не добијају бог зна какве плате. После чистке чистачица и кафе куварица на ред су дошли и шалтерски службеници, а са каквом безобзирношћу наступа руководство банке показује и случај Наташе Дуганџије.

Госпођа Дуганџија је мајка троје деце, док је четврто на путу. У свакој другој, нормалној европској земљи, она би уживала посебну заштиту државе. Али, не у Србији. Поготово не у Војвођанској банци.

Решењем од 8. фебруара 2010. послодавац је госпођи Дуганџији одобрио одсуство са посла ради порођаја и неге детета до јануара 2011. Затим је исти послодавац, односно Војвођанска банка, 17. септембра 2010. донео решење о утврђивању престанка потребе за радом запослене.

На поменуто решење радница се жалила инспектору рада Министарства рада и социјалне политике и добила закључак потписан од стране Мирјане Јаковљевић, којим се њен захтев – одбацује. У изреци поменутог закључка се прво наводи да се поступак води против решења о престанку радног односа, да би инспекторка у образложењу навела како се не ради о томе већ о обавештењу да не постоји више потреба за њеним радом услед укидања радног места.

Није шија него врат. То што је Наташа у тренутку укидања радног места на породиљском боловању и као таква законом заштићена од било каквих промена у вези са радним статусом, никога посебно не интересује.

Док се отпуштају они најсиромашнији чија плата не достиже ни 30.000 динара, повлашћени се по сваку цену задржавају у Војвођанској банци. Регионални менаџер Јадранка Рајевац Грујић раније је имала право на службени ауто са возачем. Када јој је због штедње ова привилегија укинута, Јадранка је – одбила да се одрекне свог возача Оливера Мирића, рођеног 1975. године.

Иако Оливер није имао стручну квалификацију, а још је мање знао шта се у банкарству ради, Јадранка га је као опробан и испробан кадар угурала на радно место директора филијале. Месецима је запосленима требало да овог некадашњег шофера науче основним правилима пословања.

Пошто је некако научио разлику између текућег и штедног рачуна, Оливер се заједно са шефицом Јадранком острвио на запослене. У обраћању им често псује бога, шиканира их и пред клијентима, а понекад уме да примени и физичку силу. Посебан облик мобинга представља његово наређење да сви радници који не могу да остану да раде прековремено морају да му дају писмено образложење.

При свему томе, политика банке је да се људи запошљавају у најудаљенијим филијалама у односу на место боравка, тако да многима треба и више од сат времена да стигну на посао и исто толико да се врате кући.

крај.

************

ФБР ДОДАТАК:

Милан, близанци Милорад и Василије, и Вук су четири сина Наташе Дуганџије. На срећу и на здравље србској породици и Србији!

Наташа нам се обратила и испричала своју животну причу. Оно што је већ објављено то је овај текст из Таблоида бр. 221 који смо пренели у целини.

Наташа Дуганџија, девојачко презиме Сташевић, рођена је 23.02.1976. године у Земуну. Основну школу “ Вук Караџић“ завршила је у Сурчину, а средњу Другу Економску у Београду. После развода са првим супругом 2003. је одлучила да уложи у себе и уписала је Вишу пословну школу „Мегатренд“, коју завршава 2006. Мајка је четири сина, из првог брака једног од 13, а из другог близанце по две и по године и бебу од годину и по дана. Наташин супруг Мирослав је ратни војни инвалид 80%, а то је „зарадио у борби прса у прса са усташама“. „Његовог рођеног брата убиле су усташе, дечка који никада ни мрава није згазио, а страдао је када је кренуо да помогне свом брату…“.

Наташа је радила у ЗОП-у, Народној банци Србије, ПГП-РТС и у Војвођанској банци. Од завршетка Друге Економске седам година је чекала стални посао…

И Наташа прича:

„Напокон је мене и Бог погледао па сам стални радни однос засновала у Војвођанској банци. Радила сам послове платног промета, да би у мају 2008. године добила решење о новом радном месту, да радим кредите грађана. Без било какве обуке сам се упустила у тај посао, буквално сам била присиљена. Уједно сам радила на другим пословима, јурила сам дужнике банке, па сам успела да смањим и број оних који дугују банци. А моју велику несрећу добила сам директора Оливера Мирића. Човека који је од возача преко ноћи постао директор. Он је имао исту стручну спрему као и ја. Није знао никакве послове па смо га моје колеге и ја га обучавали да би могао да ради. Уместо он нас да обучава – ми смо морали њега да обучавамо. То је човек који се у свакој прилици трудио да ме омаловажава и да ми прети. Знао је да ме повуче за рукав пред странком и да ми од његовог цимања на руци остану модрице. Такође њему је сметала и боја моје косе, моја гардероба. Кад год бих долазила на посао, и у току радног времена – знао је да ми говори да ћу остати без посла. Иначе све је своје колеге цинкарио код Јадранке Рајевац Грујић и тако је човек преко других градио своју каријеру. Газећи преко колега. На моју велику срећу Бог ме је погледао па сам у мају 2009. године остала трудна са близанцима. И отишла сам на породиљско боловање.
Али зло никада не спава, па сам, док сам била на породиљском боловању, добила решење о новом радном месту, где сам такође била условљена да решење примим. И наравно да сам потписала решење за рад на пословима подршке. Та служба се угасила, а ја сам добила решење у коме сам проглашена технолошким вишком.
Значи, када сам била на породиљском нико није смео да ми да решење о новом радном месту – ту су се огрешили о мене, јер су знали да ће та служба да се угаси. Онда сам тужила банку, имали смо три рочишта, али сам изгубила спор са банком. Тако да имам примања и иде ми радни стаж до јануара 2013. године.

Али, моја прича ту не завршава. Позвала сам новинаре, много нису хтели ни да се одазову, удостојио ме једино Таблоид – лист против мафије и објавили су причу о мени. Лист „Ало“ као и „Прва Српска ТВ“ ИАКО ЈЕ ПРИЧА САМНОМ УРАЂЕНА – НИКАДА НИЈЕ ОБЈАВЉЕНА. КАДА САМ ИХ ВИШЕ ПУТА ЗВАЛА, РЕКЛИ СУ МИ ДА НИКАДА НИШТА НЕЋЕ БИТИ ОБЈАВЉЕНО, ДА ЈЕ БАНКА БИТНИЈА НЕГО ЈА КАО ПОЈЕДИНАЦ. Јер се банка рекламира код њих. Па сам онда закључила ако су подмићени новинари онда је и суд подмићен чим сам остала без посла.

Преко активиста СНС, СРС, ДСС сам дала своје папире о отказу да у прошлој Влади продискутују о мом случају, али се на моју жалост то није десило. Ја знам и када би ме вратили на посао – да би ми опет сместили неку нову игру. Тај мој директор Оливер Мирић је напредовао, а ја сам се нашла на улици.

Иначе да кажем да моја породица има јако чисто порекло о себи. Кућу очевих са татине стране су палили муслимани и они су бежали од најезде војске Аћифа ефендије. Успели су да се спасу и да сачувају своје главе. У Рашкој области у Тутину и околини једино је одред четничке војске бранио Србе.

А мамини: за време Другог светског рата покојни деда је био у Краљевој војсци, али су га Немци заробили и депортовали у Немачку, па на принудни рад. Пошто је покојни деда са мамине стране био у логору, Немци су одлучили да га дају да ради на пољима, али је деда покојни успео да научи немачи језик, успео је касније и да побегне за Србију. Никада ништа за то што је био у логору није добио, него је Тито искористио и огрешио се о мог деду да се развија Словенија. Ја сам неко ко јако пуно помаже другима. Много пута сам радила хуманитарне акције помоћи деци на Косову и Метохији, преко момака из „Образа“. Такође сам се прикључила и акцији помоћи малом Матеји Илићу из Кравица, Република Српска. Трудила сам се да им помогнем и мимо мојих могућности.“

1 reply »

  1. негативном селекцијом медиокритети су се удружили против знања, струке и самосталног рада и одлучивања. да ли вам је јасно да комунизам није био случајна појава и да је унифицирани мозак морао довести до уништења свих цивилизацијских тековина. ништа се не може урадити када се на медиокритете жалиш медиокритетима. они се штите из страха да се не открије њихова немоћ да сазнају било шта есенцијално јер немају генетске прдиспозиције да уопште нешто науче. хвалећи се својом генетском прериспозицијом, слободном вољом и знањем само постижемо супротни ефекат. проблем је системски и мора се решити системски али пре тога морамо надокнадити самообразовањем много тога што смо изгубили. а време истиче и не ради за здраве већ за умоболне. бог нека нам је у помоћи, али ни он неће помоћи ако сами себи не помогнемо. круг је затворен.

    Свиђа ми се