АУТОРИ

РАДУН: «Српска мрежа» за «малу победу»


Смисао сизифовске борбе

Шеф Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин тражио је од Еулекса да поново отвори истрагу и пронађе починиоце стравичног злочина у Гораждевцу код Пећи пре девет година када су албански терористи из заседе на обали реке Бистрице на купању убили два српска дечака, а ранили још четворицу. Он је рекао да је несхватљиво да после толико година није пронађен ниједан осумњичени и да нико не буде осуђен. „Позивам Еулекс да обнови истрагу коју је прекинуо због недостатка доказа, јер који је више доказ потребан од убијене младости у реци Бистрици. Тражим од међународне заједнице да преузме одговорност за све што се дешава на Косову и Метохији и да обезбеди исти стандард у очувању људских права за све“, рекао је шеф Канцеларије за КиМ.

30.08.2012. ФБР аутор Бранко РАДУН, Фонд стратешке културе

Неко би могао да каже да је то јалов посао јер се одговор Еулекса већ зна, или пак да се тиме не утиче на статус Косова или на положај косовских Срба. Да заиста је сваком јасно да такозвана међународна заједница предвођена Америком и ЕУ «толерише» тероризам и злочине, ако долазе од стране «њихових» Албанаца. Но то игнорисање истине о терору над Србима у јужној покрајини не треба да буде алиби за српске власти да се не потруде да ништа не учине. Не само да је обавеза свих државних органа и институција да чине све што је до њих па чак и кад су шансе мале, већ и других организација, група и појединаца да сходно својим ресурсима помогну око медијског пробоја истине о Србима на Косову и њиховом страдању данас и у прошлости.

Формирање фронта за кампању „Истину о Косову“

Да би разумели о чему је реч замислимо однос снага – једно министарство може имати стотињак људи који би се редовно или повремено бавили промоцијом националног интереса. А сада замислимо само ситуацију када би они укључили у рад бројне организације, групе и утицајне појединце у свој задатак, те кад би велики број људи дао допринос, који може да буде и 10 евра или пак написан мејл одређеним медијима. Замислимо кампању „Истина о Косову“ у којој учествују државне институције, нво сектор, медији, научне институције и стотину хиљада волонтера који би прошли обуку за основне медијске операције (мото: обучи се – регрутуј – обучи) а касније ангажовани на националној кампањи ширења истине о страдању Срба на Косову.

Ако би се то на тај или неки сличан начин организовала мрежна медијско-лобистичка мрежа, слика о «косовској драми» би се постепено мењала и код нас и у свету. Неко би рекао да је то немогуће организовати или да је превише скупо или пак да не би дало ефекте у овом моменту. Иако приговори могу бити делимично оправдани ипак за све њих важи пословица «онај ко хоће нађе начин, а онај који неће нађе разлог». Дакле ако постоји воља да се нешто промени пронашли би се канали комуникације, адекватни ресурси и довољан број оних који би слали поруке преко тих канала.

Оно што се често заборави у оваквим ситуацијама, је да није најбитнији исход већ сама борба за истину јер крв невине деце нас обавезује да нешто урадимо поводом тога, без обзира на шансу на успех. Чак и ако Еулекс буде игнорисао овакве захтеве за обновом истраге, потребно је уз тај захтев направити кампању која ће довести до тога да се домаћа јавност подсети а страна упозна са овим, али и другим злочинима над Србима.

Умрежавање глобалне Србије и алтернативни медији

Са правом би неко рекао да су велики корпоративни медији на западу затворени за «политички некоректну» истину о оном шта се дешава на Косову и Метохији. Да то јесте тачно али постоје и други алтернативни медији који имају свој утицај на глобалном нивоу. Ако не можете да прођете на глобалним телевизијама, можете у неким новинама или интернету. Ако истина не може на ЦНН може на утицајне алтернативне медије, попут руског Раша тудеј или антиглоб независне мреже Индимедија или пак ЦБН-а («протестантски ЦНН» у САД) који би вероватно био заинтересован за медијске садржаје о уништавању хришћанског наслеђа од стране екстремних ислама.

При томе се за ефикасно пласирање информација и слика се могу као темељ искористити постојећу медијску инфраструктуру Србије, али и постојеће организације и медије које се баве Косовом или су са Косова, као и наше организације у дијаспори. Не треба потценити ни информативни значај укључивања универзитетске заједнице, наше цркве у земљи и дијаспори у једну децентрализовану, широко постављену и динамичну српску инфо мрежу.

Ово у пракси значи умрежавање државних и националних институција, медија, организација и утицајних појединаца са циљем систематичног напора да се пробије глобална медијска блокада у вези истине о српској косовској трагедији. Ово подразумева коришћење метода и приступа герилског маркетинга и организовање комплексног умрежавањаразличитих медијских, лобистичких и интелектуалних „ентитета“.

То исто тако подразумева излазак из «српске зоне» то јест добијање активне и континуиране подршке људи који су наклоњени Србима и који желе да истина о Косову победи медијске манипулације. То пре свега значи ангажовање познатих људи из наше заједнице и организација дијаспоре које имају приступ страним медијима и утицајним појединцима. Затим су ту институције и медији оних држава које из својих интереса желе да подрже српску борбу за истину о Косову – на првом месту Русије али и других држава попут Кине. Исто тако је у кампању потребно окључити све оне који су се до сада показали као „просрпски настројени“ попут интелектуалаца попут Јиргена Елсесера, Никите Михалкова или Петера Хандкеа. Поруке истине о Косову би требало да преноси сви званичници Србије при сваком састанку са странцима, али и утицајни људи. Но на жалост то ће бити много тежи задатак него убедити странце да се заложе за промоцију истине о страдању Срба.

Дугорочно – права моћ је „мека моћ“

Због чега је потребан овакав приступ? Србија данас нема ресурсе „тврде моћи“ (политичка, војна и економска моћ…) али би могла другачијим радом и новом мрежном организацијом да значајно ојача своју „меку моћ“ (медији, култура, спорт, имиџ…) којом утичете на „слику света“ код утицајних група и појединаца. Ко створи и наметне своју „слику света“ он је истински и дугорочни победник. То у пракси значи да кроз мрежну структуру утицаја, преко својих људи и пријатеља у свету поправите колико је могуће у овом моменту „слику о Косову“.

То подразумева нове принципе организовања и нове људе који би изнели такву „глобалну герилску кампању“. Нове методе рада подразумевају бројне мале групе које раде у координацији, без класичне хијерархије али са јасним задацима и правилима, те рад заснован на комбинацији нових технологија и креативне „хајдучке тактике“. Да би се остварили локални ефекти (на пример на КиМ) потребно је деловати глобално и са укључивањем бројних и разнородних институција и тимова.

До садашња влада готово ништа није радила у правцу медијске и лобистичке подршке Србима на КиМ, као и подршке реализацији националних интереса јер за то они нису имали ни храбрости а ни креативности. Надамо се да ће садашња влада направити одређени искорак у том правцу, што подразумева много већу активност и покретање медијске и информативне офанзиве са циљем да се, да кажемо „интернационализује српско питање“. То не значи само по себи трошење много новца и ресурса – јер добро тајмиран и организован протест у више градова са ефектном сликом о нпр. трговини органима или о животу Срба у енклавама може да донесе ефекат који би са класичним „маркетингом“ било потребни милиони евра и месеци рада.

Стога и покретање питања истраге око страшног убиства деце на купању би требало да буде почетак једне шире кампање „правда за Србе“ у којој би, ако желимо да успе, морали бити укључени многи. Не само Александар Вулин и Канцеларија за Ким, и не само министарства владе и агенције, већ и сви актери друштвене, економске, културне и научне сцене у земљи и расејању који могу да буду укључени у глобалну мредијску мрежу. А свако може барем мало да помогне да би се дошло до коначно једне „победе Србије“.

Иако се чини да би покретање истраге о убиству деце и њено довођење до тога да кривци буду кажњени била мала победа – она сигурно не би била мала и безначајна. Пре свега морамо се присетити да када приведете правди убице невине деце ви сте урадили велику ствар и пред Богом и пред људима. Никада не треба потценити значај правде у свету или барем напор да се неправди стане на пут.

Поред тог библијског императива правде („Правда држи земљу и градове“) оно што је још изузетно важно је да је Србији јако потребна „мала победа“. Навикли смо се на понижења и поразе и као заједница губимо наду да се нешто може урадити и преокренути у нашу корист. Стога би зарад јачања воље за отпором неправди од изузетног значаја била једна па ма колико изгледала „мала победа“.

Стратези ратовања и побеђивања попут Сун Цу-а и Лидела Харта говоре о томе да је војсци која је у лошем психичком стању потребна „мала победа“ на неком привидно споредном фронту која ће јој одагнати малодушност и ојачати вољу за борбом и отпором противнику. Успехом на оном месту где постоји шанса за успех, насупрот покушајима тамо где је „тврдо“, се остварује промена стања духа у својим редовима и нови однос снага на терену. Тако и Србија од нове власти и не очекује велике победе, али би као мелем на тешку рану дошла „мала победа“ правде и истине у свету који лежи у неправди и медијској лажи.