Анализа

Србски кандидат за Оскара, у ствари – проусташка пропаганда!? Филм разматра „српску одговорност“ у страдању јеврејског народа!


Србски кандидат за Оскара, у ствари – про усташка пропаганда!?

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: PUSSY RIOT, АСАНЖ, ПАСКАЉЕВИЋ ИЛИ ТРИ БОЈЕ, А НАША НАЈЦРЊА

(преносимо део изворног текста који се у целини може прочитати овде)

субота, 25 август 2012
Жељко Цвијановић, Нови стандард

„КАД СВАНЕ ДАН“ Један од оних који су давно положили јаје за потпуну стваралачку беду у којој последње деценије грца српска кинематографија, Горан Паскаљевић снимио је свој нови филм, ни по чему осим по наслову различит од већине његових филмова у том периоду. Важном човеку у једој странци (Г17 плус или како се већ сада зове), која већ десетак година не зна шта значи сићи с власти, Паскаљевићу није било тешко да обезбеди државно финансирање за нови филм „Кад сване дан“. Наравно, у време претходне владе, када је Министарство културе водио његов страначки друг Небојша Брадић, Паскаљевић је мимо конкурса добио новац из буџета који се мери стотинама хиљада евра (према различитим изворима, између 400 и 500).

Са сценаристом Филипом Давидом, једним од гуруа друге Србије и – ђавоља је случајност – некадашњим партијским (док је била једна) радником распоређеним у култури (што га нимало није омело да се касније представља као дисидент), Паскаљевић је снимио филм о логору Старо Сајмиште, у коме су током 1941. и 1942. године убијене хиљаде Јевреја и Рома. У свом „филму-есеју“, како га сам зове, Паскаљевић се бави, каже, „злом у свом народу” јер, још каже, да није било Недићеве колаборације, „логор Сајмиште не би био пун“.

ИСТОРИЈА И ПРОПАГАНДА Реч је дакле о српској одговорности у страдању јеврејског народа у Београду током Другог светског рата. Хајде да видимо одакле та тема и та теза Давиду и Паскаљевићу, ко се и на какав начин до сада бавио тиме?

Веома ангажован на тој теми протеклих година био је Хелсиншки комитет – ваљда је свима јасно – агентурна организација Соње Бисерко. У извештају тог комитета о Србији за 2006. годину стоји: „У току Другог светског рата Јевреји у Србији су у високом проценту страдали у Холокаусту не само од немачких окупационих власти већ и од владе националног спаса Милана Недића, љотићеваца, жандармерије и Специјалне полиције…“

У извештају Хелсиншког комитета три године касније Бисерко под насловом „Србија је учествовала у Холокаусту Јевреја“ пише: „Марионетска влада у Србији, коју су подржавали нацисти, учествовала је у Холокуасту Јевреја за време Другог светског рата. (…) Хоће ли Србија икада да призна истину о своме учешћу у истребљењу Јевреја и босанских муслимана? Хоће ли влада Србије икада да се извини?“

Наравно, Бисерко – један од оних официра Империје који воле да кажу како не треба гледати у прошлост, већ у будућност – преузима готову историјску пропагандну матрицу од америчког псеудонаучника и пропагандисте Филипа Коена (Serbia’s Secret War. Propaganda and the Deceit of History, 1996), који покушава да потпуно криминализује националну историју модерне Србије од Првог српског устанка, преко светских ратова, до данас. Говорећи о Србима као „највернијим Хитлеровим сарадницима на Балкану“, Коен поентира тврдећи да су они, ношени идејом о себи као аријевској раси, учествовали у Холокаусту. За разлику од њих, Хрвати су – према Коену, као једини „прозападно оријентисан народ“ у Краљевини Југославији, оријентисани ка демократским државама Западне Европе – то становиште потврдили масовним учешћем у партизанским снагама, храбрим борцима против Немаца и четника Драже Михаиловића. Наравно, ради се о тврдњама од којих памет стаје, али Коен, иначе лекар, са својим тезама не само да није усамљен него је своје присталице нашао и у Србији, што је равно чуду колико и постојање Јевреја националсоцијлиста.

Тешко је поверовати, али та пропагандна матрица ширила се од 90-тих по западној штампи, готово на исти начин како су о Србима писале немачке и аустријске новине у првим деценијама прошлог века. Године 1991. у лондонском „Индепенденту“ Леа Бауман – Јеврејка и службеник хрватског Министарства информација – пише како је „Србија била прва земља која је са поносом објавила децембра 1942. да је очишћена од Јевреја“. „Шездесет хиљада Јевреја из свих делова Србије било је транспортовано у три концентрациона логора у Србији, где су били уништени… Само убијање извршили су Срби“, пише Бауманова, поред осталих фалсификујући и чињенице да је тада у Србији било само 12.500 Јевреја, а не 60.000, и да је комплетна светска историографија чврсто стала на томе да су убијања Јевреја у Србији вршили искључиво Немци.

Британац Атила Марко Хор – чија мајка је Хрватица – пише 1993. у лондонском „Књижевном прегледу“ да је „српски квислиншки режим Милана Недића са одушевљењем учествовао у Холокаусту и изградио своје логоре смрти…“. Поредећи судбину Јевреја у тадашњој Србији и Павелићевој НДХ, Хор каже да се ради о „две нијансе исте црне боје“.

Ову пропагандну матрицу најефектније је разбио Јаша Алмули у својој књизи „Страдање и спасавање српских Јевреја“ (2012), показујући оптужбе против Срба не само као лажи него и као нелогичне лажи. Тврдећи да преживели Јевреји никад нису оптужили Србе као кривце за њихова масовна убиства, Алмули каже да су ти историјски фалсификати почели 90-тих година прошлог века са хрватском ратном пропагандом против Срба, коју је касније, 2000-тих, преузео и ширио Хелсиншки комитет Соње Бисерко.

Наводећи разлоге зашто је Београд међу окупираним европским градовима међу првима очишћен од Јевреја, Алмули каже да су они били побијени још пре Хитлерове одлуке о „коначном решењу“ јеврејског питања од 20. јануара 1942. и пре оснивања највећих логора смрти на истоку Европе. Наиме, због тога је приликом пребацивања Јевреја у логор Старо Сајмиште, тврди Алмули, постојало уверење да се ухапшени воде у радне логоре, а не у логоре смрти, јер они у том тренутку нису ни постојали. Поред тога, кад је у Србији подигнут устанак против Немаца, пише Алмули, и кад су Немци одлучили да стрељају сто српских талаца за сваког убијеног војника, као таоци за стрељање коришћени су највише Јевреји, Цигани и српски комунисти и патриоте, будући да су већ били заточени и, могло би се рећи, убицама при руци.

ПРАЊЕ ЈАСЕНОВЦА Шта је онда смисао ове пропагандне кампање, која је започела у Загребу 1991, настављена на Западу током целих 90-тих, да би се завршила у самом Београду 2000-тих година. Ако се Срби прикажу као нацисти – а не као народ који је имао чак два покрета отпора и највише антифашистичких бораца у Европи у односу на број становика – тада геополитичка архитектура савременог Балкана, у којој је главна улога додељена Албанцима и Хрватима – нацистичким сарадницима из 40-тих година – додељена улога губитника за Србе имаће и свој морални карактер. Тада ће бити успостављен и континуитет српских злочина од Првог светског рата, који је изазвао, је ли, српски терориста Гаврило Принцип убивши „балканску мајку“ Франца Фердинанда, преко Другог, у коме су Срби убијали Јевреје, да би се све фокусирало у ратовима 90-тих, кад су Срби још једном показали као нацисти и реметилачки фактор у мирној и просперитетној Европи. Речју, ако су Срби били нацисти, тада ни Хрвати ни Албанци нису; ако су Срби убијали на Старом Сајмишту, тада Хрвати нису убијали нигде, тада се Јасеновац није ни догодио.

Наравно, у тој демонској ревизионистичкој кампањи потпуно се потврђује теза Милорада Екмечића како је католичка Централна Европа свој традиционални антисемитски дискурс заменила србофобијом, задржавајући све елементе своје мржње, а мењајући само објекат. Уосталом – „његова кошчата лобања, кукасти нос и црна коса“ – није то опис неког Јеврејина на страницама „Штирмера“ Јулијса Штрајхера, већ опис српског тенисера Новака Ђоковића из екстремно расистичког текста холандске новинарке Никол Лукас, премијерно објављен на српском „Пешчанику“.

ГОРАН И ДАВИД Хајде да видимо шта о свом прохрватском пропагандном подухвату кажу Давид и Паскаљевић. Прво Давид: „Старо сајмиште налази се у центру Београда, а мало људи зна да је ту био Јуден лагер Землин, један од најстрашнијих нацистичких логора у овом делу Балкана, где је стадало више од 5.000 жена, деце и стараца, углавном јеврејске, али и ромске националности”.

На овом месту Давид, у духу своје некадашње идеологије, функционише као Радио Јереван. Дакле, све је тачно, само што се иза конструкције о логору „у центру Београда“ – тек да читалац себи представи гасне коморе на Кнез Михаиловој и масовне гробнице у башти „Руског цара“ – крије чињеница да тадашњи центар Београда, бар онај на Старом Сајмишту, није ни био у Србији, већ у НДХ – управо овој која се ту рехабилитује – и да су логор држали Немци, утолико пре што му ни Недићеви Срби не би дали име Juden lager Zemlin, за разлику од неких данашњих које тај звук веома привлачи.

Паскаљевић – да ли осећајући нешто што би могло да личи на нелагоду или настојећи да предухитри једино логично питање – сам себе у „Политици“ пита зашто најпре није снимио филм о српским жртвама о Јасеновцу. Па одговара: „Као уметник морам да се бавим злом на нашем простору. Недићева полиција је послала седам хиљада људи у Топовске шупе и да није било његове сарадње са колаборационистима логор Сајмиште не би био пун. Када то кажете, хватају вас за гушу јер сви желе да буду слепи пред злочинима које су неки Срби некад направили. Ако немате однос према својим злочинима, не можете очекивати да се признају ни ваше жртве. Моја дужност је да говорим о злу у свом народу”, сматра Паскаљевић, говорећи о злочинима „који су у наше име изведени“.

Да ли то значи да би Паскаљевић снимио филм о Јасеновцу да је Хрватска остала „наш простор“, и, ако значи, зашто већ није јер није мало филмова снимио ни у оној држави? Истовремено, да ли то значи да не би на овај начин, као што то чини са Старим Сајмиштем, забадао прсте у српске ране из Другог светског рата ако Старо Сајмиште, као данас Јасеновац, не би више било „наш простор“? И да ли нам је – што је и посао уметника – отворио једну универзалну тезу према којој не би било никаквих проблема нити би Србе приказивао као нацисте само ако прекосавски Сријем више не би био „наш простор“, него, рецимо, хрватски, макар по моралном праву, изграђеном у Јуден Лагер Землин-у. Елем, даш Хрватима Сријем, и злочини „који су у наше име изведени“ као руком однесени.

ХРВАТСКИ ПРОПАГАНДИСТИ Када Паскаљевић каже да без Недића логор Сајмиште не би био пун, он не само да нема упориште ни у једном озбиљном историографском документу – чак и ако се поузда искључиво у немачке, искључиво нацистичке изворе – већ отворено лаже, скривајући иза тобожње оданости општељудским начелима своје учешће у једној расистичкој и ревизионистичкој кампањи, и то према сопственом народу.

Пуссy Риот и Асанж у својим срединама макар су доживљени као скандал, показујући да у САД постоји, док у Русији макар титра некакво друштвено ткиво ако смо већ закључили да је тамошње друштво у фази разарања. Паскаљевићев и Давидов филм у Србији није чак ни скандал. Како би и био скандал када је филм држава финансирала, и то веома издашно, а зашто га и не би финансирала када је и сама, усвајајући декларацију о Сребреници, учествовала у фашизацији сопственог народа као непоновљива држава у историји која је свесно и активно сарађивала у сопственом разарању.

Овај филм зато само може да претходи филму о Јасеновцу у коме ће се показати како су српски лограши узгајали хризантеме и који ћемо снимити сами – имамо и сценаристе, имамо редитеље, а имамо и паре, посудићемо – јер зашто би га снимали Хрвати кад то ми радимо за њих. Ако мислите да претерујем, онда макар себи одговорите не питање: шта може Паскаљевића да спречи да то сними? Његов карактер? Борба за истину? Морал? Патриотизам? Не, може да га спречи само јавна осуда, и то аргументована, и то масовна. А ње, наравно, нема, корумпирани медији пуни су Паскаљонеа и његове борбе за истину; јавни интелектуалци ћуте, или су се Великом Брату обавезали на омерту или имају преча посла; филмаџије не би да се замерају; писци пишу – а шта би друго писци; док српско друштво „сном мртвијем спава“, уверено да, пошто се показало да живот код нас нема никакав квалитет, смрт би засигурно морала да га има.

Посматајући случај Асанж, Запад има своје шансе ако друштво пробуди државу; посматрајући случај Пуссy Риот, Русија га има ако Путин и држава пробуде друштво; а ко ће кога код нас да буди, ја не знам јер спавају сви („као заклани“, рекли би геноцидни Срби), али можда зна Иво Јосиповић, крајњи корисник ове Паскаљевћеве пропагандне свињарје, док поручује Томи Николићу да ће га примити кад се промени. Нека онда Тома погледа Паскаљевића, он ради на том сусрету, он ради да се и Тома и сви ми променимо.

(цео текст – на сајту Нови стандард)

5 replies »

  1. ФУКАРО УСТАШКА!!!!
    ЛАЖОВСКА, СОТОНСКА!!!!
    БОГУ ЋЕТЕ НА ИСТИНУ!
    ФУКАРЕ, ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ, ВАША БРАЋА ХРВАТСКЕ УСТАШЕ СУ ЈЕДИНИ НА СВЕТУ ИМАЛИ ЛОГОРЕ ЗА ДЕЦУ!!
    ШТА ВИШЕ РЕЋИ!!!
    ФУЈ…………..

    Свиђа ми се

  2. Ovo je zaista šokantno…pa da li ovome ima kraja u satanizovanju srpskoga naroda…pa koliko je prodanih duša srpskoga porekla…da li znaju šta rade… pa ostavljaju decu svoju da se nose sa njihovim grehovima ….sve se pamti i vraća…

    Свиђа ми се

  3. Ни Дунав не може да опере срамоту квислинга за време другог светског рата, а ни сада… јер њихов парламент је ( од 2000 до 2012 ) једини парламент у СВЕТУ који је пред законом фашисте са антифашистима. Поред тога, у периоду 2000 – 2012, они су украли цео један век србском народу !!!
    ПС: Њихове претке је лепо описао Владислав Петковић Дис у својој песми „Наши дани“. Имајте времена па је прочитајте…
    Поздрав,
    Аћим

    Свиђа ми се