ДЕШАВА СЕ...

Најављујемо нови фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла! „Jeдна од најважнијих књига које сте икад прочитали…“


Политичка понерологија

Научна студија о природи зла прилагођена за политичке сврхе

Андреј М. Лобачевски

Оригинални наслов књиге: Political Ponerology

– A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Превод: Арја, Зоран, Драган и Борис

Извор: galaksija.com

Приредила редакција СРБског ФБРепортера

+++

 Садржај:

Предговор уредника

Предговор аутора

Предговор издању Red Pill Press-a 

I УВОД

II ОСНОВНИ КОНЦЕПТИ

Психологија

Објективни језик

Људска индивидуа

Друштво

III ХИСТЕРОИДНИ ЦИКЛУС

IV ПОНЕРОЛОГИЈА

Патолошки фактори

Стечене девијације

Наследне девијације

Понерогенични феномени и процеси

Опчиниоци

Понерогенична удружења

Идеологије

Процес понеризације

Макросоцијални феномени

Стања друштвене хистеризације

Понерологија

V ПАТОКРАТИЈА

VI НОРМАЛНИ ЉУДИ ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VII ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХИЈАТРИЈА ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VIII ПАТОКРАТИЈА И РЕЛИГИЈА

IX ТЕРАПИЈА ЗА СВЕТ

Истина као лек

Опроштај

Идеологије

Имунизација

 X ВИЗИЈА БУДУЋНОСТИ

БИБЛИОГРАФИЈА

+++

 ПРЕДГОВОР УРЕДНИКА

 “Настој бити као планина Фуџимори. С тако чврстим и широким подножјем да те ни најјачи потрес не може покренути. Толико висок да ти и највиша достигнућа безначајних људи изгледају ништавно из твоје перспективе. Кад ти је ум тако високо као планина Фуџимори, тек онда можеш видети ствари сасвим јасно. И можеш видети све силе које су на делу у обликовању догађаја и не само оних које се догађају у твојој непосредној близини.”

Књига која је пред вама, највероватније је једна од најважнијих књига које сте икад прочитали. У ствари, сасвим сам сигурна у то. Без обзира на то ко сте, којег сте пола и којој етничкој групи или националности припадате, ви сте свакако у неком моменту свог живота осетили на властитој кожи додир или неумољиви стисак хладне руке Зла. Лоше ствари се дешавају добрим људима, то је чињеница.

Шта је Зло? Историјски, питање зла је увек било теолошко питање. Генерације теолога написале су читаве библиотеке у покушају да оправдају постојање једног Доброг Бога који је креирао несавршен свет. Св. Августин прави разлику између “моралног зла”- мислећи на зло које људи чине по свом избору, знајући да чине погрешно и “природног зла“, мислећи на непогоде које се једноставно дешавају – фаталне болести, катастрофе попут вулкана, поплава, урагана и сл.

И на крају, ту је и оно што аутор ове књиге, Андреј Лобачевски, назива “макросоцијалним злом”- зло толико велико да овладава целим нацијама и друштвима у циклусу који се увек изнова понавља од древних времена. Историја људског рода, уколико је сагледамо објективно, заиста је грозна ствар.

Болест и пропадање – судбина су свих људи, како сиромашних, тако и богатих, како слободних, тако и робова, како младих, тако и старих, како добрих, тако и злих људи. Ово се дешава са таквом непредвидивошћу и без икаквог очигледног смисла.

Увек изнова, човек је гледао како му усеви и стока бивају уништени сушом и болешћу. Гледао је како се они које воли муче под нападом болести или људске окрутности. Гледао је како му се животно дело мрви под налетом догађаја на које нема никаквог утицаја.

Историја као наука кроз своје различите дисциплине даје нам поглед на човечанство који је у суштини готово неприхватљив. Предаторске миграције гладних племена, сва освајања и уништавања кроз праисторију, затим варварство средњег века, крвопролиће крсташких ратова католичке Европе против “неверника” са Блиског Истока, неверника који су им у ствари браћа, ужасавајући терор Инквизиције чија је глад за крвљу угашена крвљу светаца и мученика и на крају Холокауст и сви геноциди модерног доба. Ратови, глад и болештине и даље харају светом и нису ништа мање застрашујући него некада. Сад можда и више.

Све ово доприноси осећају потпуне беспомоћности против оног што Mircea Eliade назива – Терор Историје.
Неки ће рећи, сада је све то прошлост, човечанство је ушло у нову фазу, наука и технологија довели су нас скоро до престанка свих тих патњи. Већина људи верује да човек еволуира, да друштво еволуира. Они верују да сада имамо контролу над својом околином и злом које из ње вреба, или барем да ћемо то постићи када Џорџ Буш и његови пијуни напокон добију бескрајни рат против тероризма. Било штао што не иде у прилог овој идеји реинтерпретира се или игнорише.

Наука нам је дала много дивних дарова, свемирски програм, ТВ, пеницилин, ласер, сулфа-препарате и све остало што би наш живот требало учинити лагоднијим. На жалост, наш живот и даље није уопште лагодан. У ствари, може се рећи да се никада пре човечанство није толико приближило самој ивици свог тоталног уништења. Ни на персоналном нивоу ствари нису ништа боље, ваздух који удишемо и вода коју пијемо систематски се трују. Наша храна пуна је супстанци које врло мало доприносе њеној хранљивој вредности али су зато јако штетне по наше здравље. Стрес и напетост прихваћени су као нормални аспекти живота, иако постоје докази да је управо стрес одговоран за смрт великог броја људи. Људи данас гутају невероватне количине пилула и таблета, пилуле за спавање, пилуле да би се пробудили, таблете да би завршили одређени посао, затим таблете да би се опустили. Просечан становник земље троши више пара на пилуле него на одећу, храну, образовање или било који други производ односно услугу.

На друштвеном нивоу, мржња, завист, похлепа и међуљудске размирице стално се увећавају. Стопа криминала расте брже него популација. Заједно са ратовима, разним превратима и политичким чисткама, милиони људи широм свијета су без одговарајуће хране и крова над главом.

Уз све ово суше, поплаве, глад, болести и остале природне непогоде и даље узимају огроман данак у животима.

Када човек посматра своју историју онаквом каква стварно јесте, неумољиво му се намеће закључак да се налази у раљама одређеног ентитета који је потпуно индиферентан према људској патњи и мукама. Увијек изнова, исте муке сналазе људски род и ово се понавља из миленијума у миленијум. Тотална количина људске патње је застрашујућа ствар. Могли би писати до краја света, док не потрошимо океан мастила и брда папира и опет никада не бисмо до краја успели да опишемо овај терор. Ову звер непредвидиве катастрофе која је увек била с нама. Јер откад људско срце пумпа топлу крв кроз наша крхка тела која неописивом животном лепотом жуде за свим што је исправно и пуно љубави, кезећа, вребајућа и прикрадајућа звер несвесног зла се облизује у ишчекивању слиедеће гозбе терора и патње. Од почетка времена, ова мистерија људског рода, ово Каиново проклетсво је са нама. Кроз прошлост је увек одзвањао исти вапај – Моја казна је исувише велика!

И тако када је сагледао сву нелогичност и јад стања у којем се налази, древни човек је развио космогоничке теорије не би ли оправдао сву окрутност и аберације те трагичности своје историје. Истина је по правилу и генерално, да је човек сасвим немоћан када су у питању космичке и геолошке катастрофе а већ дуго постоји уверење да обичан човек не може учинити ништа да спречи војне акције, социјалну неправду, личне и породичне трагедије као и сву силу разних напада на његову егзистенцију који су толико бројни да је немогуће овде набрајати све факторе те силе.

Ово би се могло променити. Књига која је пред вама даће вам многе одговоре о злу нашег света. Ово није само књига о макросоцијалном злу, ово је књига о злу које сусрећемо у свакодневном животу, јер у суштини ова два зла и нису одељена једно од другог.

Дуготрајна и систематска акумулација свакодневног зла неизбежно води ка Великом Злу које уништава више људи неголи било који други феномен на овој планети.

Ова књига је такође и приручник за преживљавање, заиста ово је можда једна од важнијих књига које сте икада прочитали. Наравно, осим ако нисте психопата.

Можда ћете се упитати – Какве везе има психопатија са персоналним или макросоцијалним злом? Готово свакакве. Било да сте тога свесни или не, ваш живот свакога дана додирује неки од аспеката утицаја психопатије у свијету. Захваљујући овим сазнањима пружиће вам се прилика да схватите да у ствари постоји јако пуно тога што можемо учинити у вези са социјалним и макросоцијалним злом, а свакако прва ствар коју можемо учинити јесте да почнемо учити о овим феноменима. Позната узречица – „Оно што не знам не може ме повредити“, у случају психопатије и њених ефеката на овај свијет сасвим сигурно не важи, оно што не знате вас дефинтивно може повредити.

Данас рич “психопата” обично призива у памћење слику серијског убојице Др. Ханибала Лектор-а из филма Кад јагањци утихну. Морам признати да је то и са мном био случај. Међутим, оно што нисам знала јесте да психопате могу изгледати сасвим “нормално” и “културно”. Ове лекције болно сам научила на својој кожи и оне су забележене на другим местима, оно што је важно јесте да су ово биле можда најважније лекције у мом животу. Лекције које су ми омогућиле да превазиђем блокаду коју сам имала у вези са перцепцијом света који ме окружује и оних који га насељавају.

Што се тиче ових блокада у перцепцији, мислим да морам навести да сам провела 30 година студирајући психологију, историју, културу, религију, митове и тзв. „паранормално“.

Велики број година провела сам бавећи се хипнотерапијом и то ми је дало јако добар увид на који начин и на којем дубоком нивоу функционише људски мозак. Упркос том знању код мене су постојала јака уверења, одређени скупови идеја о људским бићима. Ове идеје биле су сасвим погрешне, готово светогрдне и на срећу моје истраживање психопатије их је сасвим распршило.

Једном сам чак написала следеће: “Моја пракса ми је показала да велика већина људи жели чинити добро, мислити лепе мисли, искусити лепе ствари и доносити одлуке које воде ка добрим стварима и они то стално раде. Када већина људи тако поступа – што се онда до врага догађа у овом свету?!”

Признајем, била сам наивна. Откад сам ово написала научила сам пуно нових ствари, међутим, чак и тада била сам свесна како наш властити ум може бити употребљен да би нас преварио.

Дакле, која су то била моја уверења која су ме учинила жртвом психопате?

Претпостављам, прво је било то што сам искрено веровала да “су сви људи у основи добри и да желе чинити добро, мислити лепе мисли …”

Међутим, врло брзо се испоставило да ово није истина. То сам схватила не само ја, него и цела истраживачка група и ово сазнање као и све оне лоше ствари које су мени (и осталима мени блиским) биле учињене, подстакле су нас да почнемо са истраживањем психолошке литературе да бисмо могли разумети оно што нам се догодило.

Уколико постоји психолошка теорија која може објаснити свирепо и насилно понашање, жртви таквог понашања свакако би помогло да се упозна с том информацијом, како не би провела већи део свог живота у агонији душевног бола и срџбе. И понаособ, ако постоји теорија која би нам помогла да схватимо какве то речи и дела могу премостити поделе међу људима, исправити неспоразуме – такав циљ нам се такође учинио вредним. И тако смо почели наш детаљни рад прво са темом “нарцисоидности,” која нас је затим одвела до студије о психопатији.

Наравно нисмо одмах започели са дијагностицирањем и етикетама. Почели смо са претраживањем литературе како бисмо нашли било што што би нам могло помоћи да схватимо унутрашњи свет људског бића, заправо групе људских бића. Групу људских бића, прецизније речено – која је потпуно осакаћена. Бића која су сасвим другачија од свега с чим смо се прије сусретали. Пронашли смо да су оваква људска бића заступљена у знатном броју, и да – судећи према најновијим истраживањима, они  проузрокују много више штете људском друштву, него било која друга тзв. “ментална болест”.

Марта Стоут, која је предано радила са жртвама психопата пише:

“Замислите, уколико то икако можете, да немати савести. Нити трунку савести, никакве осећаје кривице или жаљења, без обзира шта год да урадите, никаквог осећаја за добробит непознатих људи, пријатеља, па чак и чланова фамилије. Замислите да вас никада не муче осећаји срама, ни једног тренутка у животу, без обзира на то колико сте себични, лењи, штетни за друге или неморални. Замислите да вам је концепт одговорности потпуно непознат, осим као један терет, да сте неко кога други олако прихватају, као неку наивну будалу.

Уколико сте све ово успели замислити још додајте свему и способност да сакријете од других људи чињеницу да се ваша психа знатно разликује од њихове. Будући да свако једноставно прихвата да је савесност универзална појава међу људским бићима, сакривање ваше праве природе не представља готово никакав проблем.

Нема тих осећаја кривице и срамоте који вас могу зауставити, а други вас никада неће прозвати због ваше хладнокрвности. Ова ледена крв која тече у вашим венама је толико бизарна, толико страна личном искуству већине људи да ће ретко било ко посумњати какви сте ви у ствари.

Нема тога што не можете учинити и ова предност над осталим људима које ограничава њихова савест најчешће остаје неоткривена.

Како бисте у том случају живјели свој живот?

Шта ћете урадити с том својом тајновитом предношћу над осталим људима?

Одговор на ово питање зависи од тога какве су ваше жеље, будући да сви људи нису исти. Чак и бескрупулозни нису сви исти. Неки људи – без обзира да ли имају савест или не – преферирају лагодан живот руковођен инертношћу. Други су пуни јаких амбиција.

Неки људи су бриљатни и талентовани, неки су ограничени и тупави, а велика већина, без обзира на то да ли имају савест или не, налазе се негде између ове две крајности. Постоје особе које мотивише жеђ за крвљу и особе које немају таквих апетита.

Уколико вас не спрече силом, нема тога што нисте способни учинити.

Уколико сте рођени у право вријеме, имате приступ породичном богатству и специјални таленат за распиривање мржње код других људи, врло лако можете постићи убиства великог броја наивних људи. Уз довољно новца, ово можете постићи из даљине, удобно се завалити у своју фотељу и гледати своје дело са задовољством.

Лудо и застрашујуће! И истинито – код отприлике 4% популације….

Сматра се да су аноректички поремећаји у узимању хране заступљени код отрпилике 3.43% људи и ово се обично сматра епидемијским пропорцијама. Ипак, као што видимо, ова бројка је нешто нижа него стопа заступљености психопата. Тешки поремећаји који се класифицирају као шизофренија јављају се код свега 1% популације, што је једна четвртина заступљености психопатије. Центар за контролу болести у УСА сматра да је заступљеност рака дебелог цријева “забрињавајуће велика”. А заступљеност овог обољења је 100 пута мања од заступљености антисоцијалног поремећаја личности.

Висока заступљеност социопатије у људском друштву има јак ефекат на све који живе на овој планети, чак и на оне од нас који нису били клинички трауматизовани. Ових 4% популације сиса крв из наших емотивних односа, наших банковних рачуна, наших постигнућа, нашег самопоуздања, мира на земљи.

Ипак, већина људи не чини ништа због овог поремећаја, уколико и чине, онда је та акција ограничена на насилне психопате, убојице, серијске убице и масовне убице, људе који су очигледно прекршили закон више пута. Обично их тада осуђујемо на смрт.

Међутим, обично нисмо ни свесни великог броја ненасилних социјалних психопата међу нама, људи који нису очигледни прекршиоци закона и против којих наш законски систем пружа мало заштите.

Већина нас не може ни замислити да постоји било каква веза између оркестрирања етничког геноцида нпр. и ноншалантног лагања свом шефу, односно, колеги, али психолошка повезаност не само да је ту, него је застрашујућа. Сасвим једноставно, веза између ова два наизглед врло различита акта је недостатак унутрашњих механизама који нас шамарају (емотивно говорећи) кад год учинимо нешто што видимо као неморално, неетично, себично.

Већина нас се осећа кривим када поједе последњи комадић торте са тањира, не можемо нити замислити како би се осећали када бисмо методично и намерно повређивали друге људе.

Они који уопште немају савести су засебна група, без обзира на то да ли су убице тирани или само окрутне социјалне штеточине.

Присуство или одсуство савести је дубока људска подела, вероватно значајнија него интелигенција, раса или спол.

Оно што разликује социопата који живи од рада других од социопата који повремено опљачка понеку радњу, или оно што разликује социопата који је обични угњетавач од оног који је убица, није ништа друго него социјални статус, амбиција, интелект, крвожедност или једноставно сплет околности, односно, прилика.

Оно што разликује већину ових људи од нас је једна потпуна рупа у њиховој психи, тамо где би требала постојати најразвијенија од свих људских функција.

На почетку нашег истраживачког пројекта нисмо имали на располагању ову књигу Др. Стоут-ове. Имали смо, међутим, на располагању дела Roberta Hare-a, Hervey Cleckley-a, Guggenbuhl-Craig-а и других. Међутим, ова дјела нису се превише приближавала проблему постојања велике групе психопата који живе међу нама и који никада не бивају ухваћени приликом кршења закона. Оних који не убијају или ако то и учине, не бивају ухваћени. Оних који чине штету својој фамилији, познаницима и странцима.

Већ дуго времена, већина експерата за ментално здравље заснива своје деловање на претпоставци да психопате долазе из сиромашних средина, из детињства у којем су злостављани на овај или онај начин. Ова поставка се коначно озбиљно ревидира у посљедње време. Као што Лобачевски истиче у његовој књизи, постоји одређена забуна између Психопатије и Антисоцијалног Психолошког Поремећаја или Социопатије. Роберт Харе наглашава да постоји велики број психопата који су такође и “анти-социјални”, међутим, постоји и велики број оних који никада нису каласифицирани као анти-социјални или социопате! Другим ријечима они могу бити доктори, одвјетници, судије, полицајци, конгресмени, председници корпорација који отимају од сиромашних и дају богатима, па чак и председници држава.
Један скорашњи рад (Салекин, Тробст, Криоукова, 2004), сугерише да психопатија постоји у нашем друштву чак и у већем броју него што је то итко икад могао замислити:

“Психопатија, првобитно дефинирана по Cleckley-у (1941) није ограничена само на умешаност у илегалне активности већ обухвата и такве карактерне особине као што су манипулативност, неискреност, егоцентричност и недостатак кривице. Ове карактеристике наћи ћемо не само код криминалаца него и код супружника, родитеља, шефова, адвоката, политичара, да набројимо само неке. Наше истраживање заступљености психопатије међу академском популацијом сугерише да би можда 5% или више од испитиваног узорка могло бити карактеризирано као психопате, те да велика већина испитаника припада мушком роду (више од 1 на 10 мушкараца, док је код жена та бројка – 1 на 100).

Психопатија дакле може бити карактеризована као испољавање тенденције према доминацији и хладноћи. Вигинс (1995) даје сажетак свих пређашњих разноврсних истраживања у којем указује да су такве индивидуе склоне љутњи и иритацији, те да јако нагињу искоришћавању других. Обично су овакве особе арогантне, манипулативне, циничне, егзибиционистички настројене, у потрази за сензацијама, макијавелијански типови, осветољубиви и заинтересовани само за своју корист.

Док себи придају љубав и важност, сматрајући се високо вредним, другима не придају ту исту љубав и статус и виде их као недостојне и безвредне. Оваква карактеризација је сасвим у складу са свим карактеристикама психопатије које се обично наводе.

Наше истраживање покушавало је одговорити на нека основна питања која се односе на структуру психопатије у тзв. не-форензичким околностима. И ту се враћамо на Cleckley-ев (1941) оригинални нагласак на психопатију као карактерну особину не само међу криминалцима већ и међу успешним члановима нашег друштва.

Оно што смо закључили је следеће:

(а) Психопатију индицира комбинација доминантних и хладних интерперсоналних карактеристика
(б) Психопатија је присутна у друштву у већој мери него што се то мисли
(ц) Психопатија се ретко преклапа са другим поремећајима личности

Сасвим је јасно да је потребно спровести још много истраживања да би се разумели фактори који разликују криминалног психопату од оног који не крши законе.“

Лобачевски се бави чињеницом да постоје различити типови психопата. Један тип, који је можда и најсмртоноснији од свих јест тзв. есенцијални или суштински психопата. Лобачевски нам не даје детаљна упутства већ покушава докучити шта се дешава унутар самог психопате.

Марта Стоут сматра да се психопате, као и било тко други рађају са основним жељама, стремљењима, свиђањима и несвиђањима, што објашњава зашто су неки од њих лекари или председници, док су други ситни лопови или силоватељи.

“Омиљен”, “Шармантан”, “Интелигентан”, “Бритак”, “Импресиван”, “Изазива поуздање”, “Велики успјех код дама” – овако Cleckley описује већину својих субјеката истраживања у књизи Маска Разумности. Изгледа упркос томе што већина њихових дела сведочи о неодговорности и деструктивности, психопате често имају велики број квалитета пожељних код нормалних људи.

Њихово глатко самопоуздање функционише као један натприродни магнет за нормалне људе који читају књиге за јачање свог самопоуздања или траже помоћ психолога да би били способни за неоптерећену интеракцију с другим људима. Психопата за разлику од њих, никад не пати од неуроза, не сумња у себе, никад не осјећа душевну бол и тако личи на оно што “нормални” људи желе бити. Чак и када нису превише активни, психопате су увијек “магнет за жене”.

Cleckley-ева почетна хипотеза је да психопата пати од дубоког и неизлечивог афективног дефекта. Уколико заиста било што осећа, онда су то емоције најповршније врсте.

У стању је учинити што год жели, руковођен најобичнијим хиром, зато што га последице тог истог чина које би испуниле обичног човека срамотом, самопрезиром и неугодношћу, никада не муче.

Cleckley сматра да је психопатија прилично раширена у друштву. Његови случајеви укључују примере психопата који генерално функционишу нормално у друштву као бизнисмени, лекари, па чак и психијатри.

Данас неки истраживачи виде криминалну психопатију која се често сматра анти-социјалним поремећајем личности, као један екстрем посебног типа личности. Сматрам да је пуно корисније карактеризирати криминалне психопате као “неуспешне психопате“.

Један истраживач, Алан Харингтон, иде толико далеко да тврди да је психопата нови тип човјека којег су изнедрили притисци модерног живота. Наравно, преваранти и хоштаплери су увјек постојали али у прошлости главна преокупација је била усмерена на идентификацију неуспешних а никад на идентификацију психопата. Сада се то променило. Сада нам прети супер–софистицирана модерна варалица која зна што ради, и ради то тако добро да нитко ни не примети. Да, психопате воле свет бизниса.

“Дистанциран од других, хладно је видео њихове страхове и жеље па је са њима манипулисао како је хтео. Такав човек не мора завршити у затвору. Уместо да убија друге он може постати тајкун који ће убијати друге компаније, отпуштати људе уместо да их убија, комадати њихове функције уместо њихових тела.

Последице бизнис-криминалитета на обичне људе су шокантне. Криминолог Џорџ Бенет каже: ’Ова врста криминала чини 30% свих случајева, више него било која друга посебна категорија.’

Поента је у томе да, по свему судећи, нову маску трезвености за психопату подједнако представља троделно бизнис-одело, исто као и разбојничка маска и пиштољ. Харингтон каже: ’Данас имамо психопату у виђеним круговима, он више није губитник.’ Он цитира Вилијама Краснера, када каже: ’Психопате јако добро пролазе у бескрупулозним пословима продаје јер за њих представља посебно задовољство извући се са таквим нечим, а немају никакву савест у вези са својим клијентима’. Наше друштво које постаје све више материјалистичко, па је „успех по било коју цијену“, постала  крилатица многих бизнисмена. Типичан психопата цвета у оваквој околини и обично је виђен као “бизнис-херој“.

Насупрот томе, студија “амбулаторних психопата“ или онога што зовемо „Психопата из вашег дворишта,“ једва да је и започета.

Врло мало се зна о суб-криминалним психопатама. Неки истраживачи сматрају да је важно студирати психопатију не као патолошку категорију, него као генералну карактеристику личности у друштву као целини. Другим речима, психопатија се све више признаје као мање више различит тип човјека.

Cleckley у ствари сугерише да су психопате људи у сваком погледу, осим једног – недостаје им душа. И ово их чини врло ефикасним машинама. Такве машине могу писати схоластичке радове, имитирати речи емоција али с временом постане јасно да њихове речи не прате њихова дјела. Ради се о типу људи који нпр. тврди да је потпуно скрхан жалошћу а онда оду на неку забаву да би “заборавили“. Проблем је што они заиста и забораве.

Будући да су врло ефикасне машине, попут компјутера они могу вршити веома комплексне радње које ће од других измамити подршку која им је потребна. На овај начин, већина психопата се попне веома високо у животу. Тек с временом, њихови сарадници почну схватати да се они пењу лествицом успеха немилосрдно газећи права других. “Чак и када су потпуно индиферентни према правима и интересима својих сарадника , они су код других способни изазвати поверење и поуздање“.

Психопата не види никакву грешку у својој психи или неки разлог за промену.

Лобачевски се бави проблемом психопатије и њеног знатног доприноса макросоцијалном злу. Њеној способности да се понаша као једна сива еминенција у позадини основне структуре нашег друштва. Оно што је врло важно је чињеница да овакав јак утицај долази од релативно малог дела човечанства. Преосталих 90% људских бића нису психопате.

А ових 90 % људи добро знају да нешто није у реду! Проблем је што једноставно не могу то јасно идентификовати, не могу тачно наслутити о чему се ради. И зато што то нису у стању, они мисле да не могу ништа учинити у вези с тим, да је то једноставно тако и да је то можда начин којим Бог кажњава људе.

Оно што се у ствари заиста догађа, како ће нам Лобачевски описати у овој књизи, то је да психопате, као вирулентни патогени организми унутар тела, нападају тамо где смо најслабији и цело друштво бива гурнуто у ситуације које неизбјежно доводе до трагедије и ужаса великих размера.

Филм Матрикс, додирнуо је многе баш због тога што даје пример механистичке клопке у којој се људи могу наћи заробљени, клопке из које је немогуће побећи, због тога јер мисле да свако из њихове околине мора бити исти као и они – емотивно, спиритуално или у било којем другом погледу. И то само зато што неко “изгледа као човек“.

Роберт Кануп у свом раду Социјално Способни Психопата, даје нам пример како психопате имају утицај на преостали део људског друштва, наводећи тзв. ‚легални аргумент’. Легални Аргумент је темељ нашег друштва. Уверени смо да је нешто софистицирани принцип друштвене правде. А то нешто је у ствари један веома лукави трик наметнут нормалним људима од стране психопата, како би их боље контролисали.

Размислите мало о томе: Легални аргумент заснива се на принципу да је онај ко је најспретнији у коришћењу правне структуре с циљем да би људе уверио у нешто, истовремено и онај коме верујемо. Овај ’легални аргумент’ је постепено наметнут као део наше културе и када он нападне наше приватне животе, ми нисмо ни свесни динамике која се овде дешава. Ево о чему се ту заправо ради.

Људска бића су навикнута да сматрају да и друга људска бића – у најмању руку – настоје чинити исправне ствари, “да буду добри, поштени и правични”. И тако, врло често и не не застанемо да бисмо се упитали да ли је особа која је ушла у наш живот заиста “добар човек”. Када дође до сукоба, аутоматски преузимамо горе споменути ‘легални аргумент’ и подразумевамо да је у било којем конфликту једна страна делимично у праву, на један начин, као што је и друга страна делимично у праву, на други начин.

Подразумевамо да можемо формирати мишљење која је страна углавном у праву а која углавном у криву. Због наше навикнутости на норме ‘легалног аргумента,’ чим дође до неког конфликта, аутоматски ћемо претпоставити да истина лежи негде између двие завађене стране.

Овде би нам могло помоћи мало математичке логике. Претпоставићемо да је у размирици једна страна невина, поштена и да говори истину. Сасвим је очевидно да лагање не чини ништа добро невиној особи. Које лажи невина особа може изговорити у том случају? Једина могућност је да призна да је нешто учинила .

С друге стране, за онога ко је крив лагање може доњети само корист. Он може изјавити да ‚нешто није учинио’ и оптужити другога за такво дело. Када добар лажов мајсторски изврне истину, невина особа ће изгледати јако лоше, нарочито уколико је невина особа поштена и признаје своје грешке.

Основна претпоставка да истина лежи негде у средини између двие завађене стране, у ствари, увиек даје предност страни која лаже. Ово неминовно резултира предношћу на страни оних који лажу, односно, психопата. А сам чин сведочења под заклетвом није ништа друго него фарса. Уколико је особа лажов, ништа јој неће значити заклетва да ће говорити истину. С друге стране она има снажан ефект на искрене сведоке.
И опет, предност је на страни лажљивца.

Дакле основна поставка је да психопате имају јасну предност над људским бићима са развијеном савешћу и осећањима. Изгледа да су савест и осјећања повезани са апстрактним концептима ’будућности’ и ’других’. Овде се, у ствари, ради о ‘просторно-временским’ концептима. Можемо осећати страх, саосећање, тугу, итд. зато што смо у стању замишљати апстрактне концепте, замишљати будућност на основу наших властитих искустава из прошлости, као што можемо замишљати ‘концепте догађаја’ на милион различитих начина. Можемо себе видети у тим замишљеним догађајима иако су они изван нас и то у нама изазива одређене осећаје. Не можемо учинити нешто што ће неког повредити, зато што можемо замислити како би било да то неко учини нама, тј. како бисмо се ми тада осећали. Другим речима, у стању смо да се идентификујемо са другим индивидуама не само просторно (него и у времену).

Изгледа да психопате ово нису у стању. За њих је ’замишљање’ у смислу повезивања слика између себе и других немогуће.

Наравно, они могу имитирати осећаје али једини стварни осећаји које они изгледа имају су осећаји “предаторске глади” за оним што желе. Тако они осећају потребу/жељу као љубав и уколико им је ово ускраћено, они ће рећи да нису вољени. Штавише, ова перспектива кроз потребу/жељу претпоставља да је једино “глад” психопата стварна, а све што се налази изван психопате није стварно, осим уколико то није погодан материјал за конзумацију од стране психопате. “Може ли се то искористити и може ли ми то нешто омогућити?” једина су питања о којима психопате размишљају. Све остало подређено је тим питањима.

Укратко, психопата је предатор. Уколико се присетимо како изгледа интеракција предатора и његовог плена у животињском царству, можемо добити одређену слику шта се налази иза “маске разумности” коју носи психопата. Као што животињски предатор развија све могуће тактике за вребање плена, њихово одвајање од крда, приближавање и онемогућавање њиховог отпора, тако и психопата конструише све могуће начине камуфлаже-речима и својим изгледом, лажима и манипулацијама, не би ли што боље привукао свој плијен.

И то нас доводи до важног питања – шта у ствари психопата заиста жели од својих жртава? У случају новца и моћи, није тешко видети шта психопата жели. Али у многим случајевима, као нпр. у љубавним везама или лажним пријатељствима, није тако лако установити за чим у ствари жуди психопата. Без да превише одлутамо у спиритуалне спекулације – што је урадио Cleckley – можемо рећи да се чини да психопата ужива гледајући друге како пате. Као што нормални људи уживају гледајући друге људе срећним или чинећи ствари које ће код других изазвати осмех, психопата ужива у супротном.

Ко год да је проматрао мачку како се игра с мишем, пре него што га убије и поједе, вероватно је помислио како се мачка “забавља” мишјим вратоломијама и не може ни замислити ужас и патњу миша. У том случају мачка није крива за било какав зао предумишљај. Миш умире, мачка је сита и то је природа.

Међутим, у највећем броју случајева психопате на крају не поједу своју жртву.
Наравно постоје и екстремни случајеви када се интеракција заврши управо тако. Канибализам у људском друштву има дугу историју. Међутим, у свакодневном животу психопате не иду до краја да тако кажемо. Хајде онда опет да погледамо ситуацију мачке и миша али овај пут друкчијим очима. Овај пут се упитајмо: може ли бити исувише једноставно објашњење да се мачка једноставно забавља гледајући миша како покушава да побегне?

Да ли у овој динамици постоји нешто више од онога што можемо видети? Зашто би овакво понашање било еволуцијом уграђено у мачку? Да ли је миш укуснији након што што хемијски молекули страха преплаве његово мало тело? Да ли престрављеност чини миша деликатесом?

Ово сугерише да морамо приступити проблему психопата из нешто другачије перспективе. Оно што заиста знамо је да већина људи након интеракције са психопатама и нарцисодима послије тога редовно пријављује осјећај “као да им је исисана енергија,“ збуњеност а веома често присутно је и погоршање здравља. Да ли у овоме лежи објашњење зашто се психопате упуштају у “љубавне односе” који не могу резултирати ни у каквој материјалној користи?! Да ли овде у ствари долази до конзумације жртвине енергије?!

Ово не можемо са сигурношћу одгонетнути. Можемо посматрати, теоретисати, спекулисати и постављати хипотезе. Али на крају, само жртва може установити што је изгубила кроз динамику оваквог односа. А ово је често много чешће него материјална корист.

Све упућује на то да су психопате – ждерачи душа или психофаги.

У протеклих неколико година многи психолози и психијатри, те разни други запослени на подручју менталног здравља, почињу придавати све више важности овим проблемима како би објаснили стање у коме се тренутно налази наш свет, и могућност да постоји битна разлика у менталној структури индивидуа као што су Џ. Буш и тзв. Неоконзервативци и остатка популације.

Књига Др. Стоут-ове, до танчина описује како овакве особе немају карактеристике особа које обично познајете.

У сваком случају, чак и без овог њеног рада, у време док смо проучавали ову материју, постало нам је сасвим јасно да се са овим феноменом сусрео свако у већој или мањој мери у неком тренутку свог живота. Такође смо схватили да психолошки профили који су се при том искристализовали прецизно описују индивидуе које траже позиције власти, нарочито у политици и економији. Ово није нова идеја али заиста је нисмо узимали озбиљно све док нисмо уочили обрасце њиховог испољавања и препознали их у понашању бројних историјских личности а касније и код Џ. Буша и чланова његове администрације.

Тренутне статистике казују да је у свету знатно више психолошки болесних особа, него здравих. Уколико узмете просечни узорак особа у било којем животном сегменту, није тешко уочити да знатан број људи испољава патолошке симптоме у већој или мањој мери. Тако ни политика није изузетак. Међутим, ова чињеница је ужасна због тога што патологија код људи који су на власти може имати катастрофалне последице за све људе којима владају.

И тако смо се одлучили позабавити овим феноменом и објавити резултате на интернету. Када је материјал објављен, почела су пристизати писма читалаца захвалних што смо им помогли да разумеју што се у ствари догађа у свету који изгледа као да је потпуно полудио. Нама се одмах учинило да ово има епидемијске размере и у одређеном смислу – били смо у праву.

Уколико особа са врло инфективном болести преко посла долази у контакт са великим бројем људи, доћи ће до епидемије. На исти начин, уколико је особа на позицији политичке власти – психопата, он или она ће изазвати епидемију код људи који суштински нису психопате.

Овакве наше идеје ненадано су добиле потврду из извора о којем нисмо ни слутили. Од аутора књиге која је пред вама, Андреј-а Лобачевског, добили смо следећи емаил;

Поштована Господо,

преко мог компјутера дошао сам до вашег Истраживачког Пројекта о Психопатији. Морам вам рећи да радите посао од непроцењиве важности за будућност свих нација…
Ја сам прилично остарео клинички психолог. Пре 40 година учествовао сам у тајном истраживању праве природе и психопатологије макро-социјалног феномена званог Комунизам. Остали учесници били су научници из још старије генерације и сада више нису са нама.

Једна дубока студија природе психопатије испоставила се као потреба да бисмо уопште могли покушати разумети овај феномен.

Доста тога што ви радите, радили смо и ми тада. Ја ћу вам радо омогућити приступ вредном научном документу који ће вам помоћи у даљем раду. Ради се о мојој књизи Политичка Понерологија – Наука о природи зла у политици. Ову књигу такође можете наћи у конгресној библиотеци, као и у неким универзитетским и јавним библиотекама.
Уколико сте заинтересовани, радо ћу вам послати копију.

С поштовањем

Андреј М. Лобачевски

Без размишљања сам одговорила да бих радо прочитала ову књигу. И добила сам је након неколико недеља.Читајући је, са сваком новом страном била сам свеснија да у својим рукама држим хронику спуштања у пакао, трансформације и тријумфалног повратка свету са знањем о том истом паклу. Знањем које је од непроцењиве важности за све нас, нарочито у садашњем тренутку, када нам се чини да сличан пакао прети да прождре циелу планету. Ризик који су на себе преузели ови научници је за многе од нас несхватљив. Многи од њих били су млади, тек започели своју каријеру кад су нацисти почели газити Европу. Преживевши све те страхоте дочекали су Стаљина и комунисте који су замиенили нацисте. Преживели су страхоте које ми који се супротстављамо Буш-овом Рајху не можемо ни замислити.

Базирано на синдрому који описује болест, изгледа да ће – нарочито Сједињене Државе а можда и цео свет, ускоро ући у “тежак период“ таквог ужаса да ће Холокауст другог светског рата изгледати само као експеримент.

Они су прошли кроз све то и донели нам назад информацију која може послужити да спаси наше животе као једна мапа за навигацију, у тами која је полако почела да се разилази.

(наставиће се…)

Laura Knight Jadzyk

+++

Предговор аутора

Пре него што ставим у руке цењеног читаоца дело на којем сам углавном радио у ситне сате пред одлазак да тешко зарадим корицу хлеба, морам се извинити за одређене недостаке који су настали услед непредвиђених околности.

Ови недостатци морају бити исправљени у то нема сумње, међутим, најважније је да информације на којима је базирана ова књига што пре угледају светлост дана.
Због тих недостатака читаоцу дугујем објашњење и морам описати под каквим је околностима овај рад обављан. Ово је у ствари 3. рукопис који сам урадио о истој теми. Први сам бацио у котао централног грејања, упозорен на време да ће након само неколико минута уследити претрес.

Другу копију послао сам у Ватикан једном црквеном великодостојнику преко америчког туристе и од тада немам никакву информацију шта се са њом збило.
Ова дуга историја учинила је рад на трећој копији још мукотрпнијим. Пређашњи параграфи и већ употребљене фразе увек прогањању ум пишчев и чине планирање концепта нове књиге још тежим.

Два пређашња манускрипта била су писана прилично закукуљеним језиком намењеном специјалистима са одређеним образовањем, наручито на пољу психопатологије.

Неповратни губитак ранијих верзија значи и губитак великог броја статистичких података и факата који би били драгоцени за сваког специјалисту из овог поља психологије.

Уз то је изгубљено и неколико анализа појединачних случајева. Садашња верзија садржи једино статистичке податке који су меморисани услед честог понављања или оне који су могли бити реконструисани са задовољавајућом прецизношћу.

Такође су додати они подаци које сам сматрао неопходним за презентацију теме читаоцима са солидним генералним образовањем, нарочито онима из политичких наука и политичарима.

Гајим наду да ће овај рад доћи до шире публике и послужити као база за разумевање савременог света и његове историје. Да ће послужити читаоцу за боље разумевање себе, својих суседа, других народа … Морам напоменути да је мој рад базиран на резултатима истраживања многих аутора од којих су ми неки били лично непознати. Начин на који је књига компонована онемогућује појединачно изражавање захвалности.

Мој рад се одвијао у Пољској, далеко од активних политичких и културних центара. Ту сам обавио серију детаљних тестова и обсервација које су комбиноване са генералним резултатима бројних других експеримената с циљем стварања једног свеобухватног дела које би нам помогло у разумевању макросоцијалног феномена који нас окружује.
Име особе која је требала обавити финалну синтезу било је тајна, што је и разумљиво за тадашње услове. Повремено бих добио анонимне сажетке резултата истраживања других истраживача у Пољској и Мађарској. Неки подаци су и објављени јер сами за себе нису били сумњиви и ове податке можемо и дан данас пронаћи.

Очекивана синтеза свих истраживања на крају се ипак није догодила. Сви моји контакти постали су недоступни услед чистки Пост-Стаљиновог доба. Преостали научни подаци у мојим рукама били су некомплетни, па ипак од непроцењиве вредности. Требало ми је много година усамљеничког рада да бих преточио ове фрагменте у разумљиву целину, попуњавајући рупе својим властитим експериментима и истраживањима.

Моје истраживање суштинске психопатије и њене улоге у макросоцијалним феноменима рађено је паралелно или кратко након истраживања других. Њихови закључци дошли су до мене накнадно и само потврдили моје властите. Оно што је најособнија у мом раду је генерални концепт за нову научну дисциплину под називом – Понерологија.

Синтезу сам урадио како сам најбоље знао.

Као аутор финалног дела изражавам дубоку захвалност свима који су иницирали истраживање, те га спроводили упркос ризику за своје каријере, здравље и животе. Желео бих одати поштовање свима онима који су платили за ово истраживање својим животима. Надам се да ће овај рад понудити барем малу компензацију за њихову жртву где год да се они данас налазе.

Њујорк, Август 1984

+++

Предговор Издању Red Pill Press-a

Прошло је двадесет година откад сам написао ову књигу. У међувремену сам постао старац. Једног дана, захваљујући компјутеру дошао сам у контакт са научницима из Quantum Future Групе који су ме уверили да су околности сазреле за то да моја књига угледа светлост дана и послужи човечанству. И тако је књига одштампана.

Последњих двадесет година било је препуно разноврсних политичких догађања. Наш свет се променио из корена деловањем феномена описаних у мојој књизи. Ниво знања се драматично повећао захваљујући напорима добронамерних људи. Упркос томе наш свет је далеко од исцељења а остаци тешке болести су и даље активни. Болест се поновно појавила, овај пут везана за друкчију идеологију. Закони генезе зла и даље одражавају посљедице на милионе људи. Политичким феноменима који угрожавају мир супротстављају се војна дејства. У мањим случајевима овакве појаве су осуђене и сузбијане од стране моралне науке. Међутим, уколико се проблему не приступи уз апликацију објективног знања о самој природи зла, сви учињени напори и они који се чине, постају безначајни, па чак и опасни. Ово из простог разлога што овакви напори не узимају у обзир познати медицински кредо – ‘‘Ignota nulla curatio morbid..’ (Немој ни покушавати да лечиш оно што не разумеш).

Пад комунизма дошао је уз велику цену, све оне нације које сада мисле да су слободне, ускоро ће установити да и даље плаћају.

Вероватно ћете се упитати: зашто овај рад еминентних истраживача на превенцији ширења болести макросоцијалног зла, досад није имао никакве користи.

То је дуга прича. Ја сам био проглашен за практиканта „опасне“ науке у Аустрији од стране „пријатељски настројеног“ лекара за којег се касније испоставило да је агент комунистичке тајне службе.
Сви канали и мреже у Њу Јорк-у били су мобилисани с циљем онемогућавања да се информације које ова књига садржи учине доступним јавности. Ово је било страшно сазнање – репресивни систем који сам избегао био је једнако присутан у Сједињеним Државама, али пуно боље прикривен.

Било је крајње деморализујуће посматрати систем сачињен од свесних и несвесних пијуна. Гледати људе који су веровали својим разумним „пријатељима“ – не знајући да се ради о комунистичким агентима. Такви људи су деловали против мене с јаким патриотским набојем. Као резултат свега тога, морао сам прихватити физички посао у добу када сам био спреман за пензију јер није било другог начина да преживим.

Моје здравље то није могло издржати и две године су биле изгубљене. Такође ми је постало јасно да ја нисам био први који је донео ово знање у Америку, заправо био сам трећи, а моји претходници доживели су исту судбину.

Упркос свим овим приликама, истрајао сам и моја књига је коначно завршена 1984, и пажљиво преведена на енглески језик. Они који су је прочитали, оценили су је као „јако информативну“ али она никада није објављена. За уреднике специјализоване за психологију била је „превише исполитизирана“, док је за политичке уреднике садржавала исувише психологије и психопатологије. На крају, постало јер сасвим очевидно да књига није прошла невидљиву „инспекцију“.

Време политичког значаја ове књиге није прошло, њена научна есенција остаје преманентно вредна и инспиративна. У временима која долазе, она може послужити доброј сврси, уколико је примењена на одговарајући начин и проширена.

Додатна истраживања у овој области могу допринети новом разумевању проблема који муче човечанство миленијумима. Понерологија би могла послужити као модерна научна потпора већ постојећим моралним наукама.

Тако би овај рад могао допринети прогресу ка универзалном миру.

Управо из тог разлога сам одлучио прекуцати већ избледели манускрипт након готово 20 година. Оригинални рад презентиран у Њув Јорк-у пре толико година, није претрпео знатније измене. Дакле, он може остати као сведочанство опасног рада неколицине првокласних научника и мене, обављан у мрачним и трагичним временима, под тешким условима а при том и даље добар научни рад.

Моја је жеља да се овај рад нађе у рукама оних који су спремни носити овакав терет и напредовати са теоријским истраживањем Понерологија, додати детаљне податке да би замјенили оне који су изгубљени и примјенити све у пракси за добро, како појединачних, људи, тако и свих нација.

Дугујем велику захвалност гђи Лаури Книгх-Јадзик и проф. Аркадиус Јадцзик-у, те њиховим пријатељима за срчану подршку и разумевање, те њихов рад уложен у издавање ове књиге.

Андреј М. Лобачевски

Пољска, Децембар 2005

__________
Повезани текстови:
Фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла (1. део)

4 replies »

  1. Сусрет с Вечношћу – Митарства
    Film govori o mladiću koji je preživeo kliničku smrt i prošao mitarstva. Video je svoje rođake u Raju i razgovarao sa njima. Boravio je u Paklu i gledao jeziva mučenja grešinka.
    Poklonio se Gospodu Isusu Hristosu.
    Molitvama Presvete Bogorodice i blagoslovom Gospoda, biva vraćen na Zemlju da još poživi i da se iskupi za prethodno učinjene smrtne grehove i da svima nama ispriča, šta je sve doživeo, kao opomenu i savet, kako da se popravljamo dok još imamo vremena.

    Свиђа ми се