ДРУШТВО

ИСТИНИТА ПРИЧА: Милост, милост господару!


Јул месец, лета Господњег 2012 у земљи Србији, температура већ достиже 24 С, тачно је 6:00 АМ, полурасходовани аутобус уз „зек зек“ звуке јури Београдом стајући повремено да покупи грађевинске раднике који мрачних лица улазе у превозно средство. Видно расположен самозадовољни возач удара вербалне ћушке прекаљеним ветеранима рада, опомињујући их колико је чак и његов посао бољи од њиховог кулучарског.

03.09.2012.
Извор: moje-novine.com, написао Студент


„А, Рашо, шта си то подбуо тако, опет си сисо синоћ“,  „Јово (човек од 65 година живота – од тога 40 проведених на терену) соколе јеси ли поранио“. „Соко“ само одмахну руком, не пуштајући ни гласа. Пут нас води неких 30 км од града на прашњаво градилиште у непрегледној равници. Гради се фабрика за прераду воде. По доласку нас студенте одвајају у групу и распоређују по еснафима.

„Ти мали, ајде самном“, каже ми један црнпурасти мајстор за водовод. Одлазимо на пресвлачење, мајстори су већ поседали и један од њих ми даје да оперем шољице. На целом градилишту постоје само две чесме и ни у једној вода није за пиће, најближа продавница је удаљена 10 км, а колико су ми рекли нико не доноси воду у току дана, па се радници сналазе носећи залеђену воду у флашама.

Кувало је крчкало и сипала се већ друга чашица ракије кад је у контејнер за раднике (без климе и без довољно простора за све људе) ушао шеф градилишта, беснећи да је већ пола сата почео радни дан и како смо сви стока и нерадници. Ћутке и погнутих глава људи су устали и отишли да раде. Напетост и нервоза се примећивала на скоро сваком лицу. Питам мог црнпурастог мајстора шта ћу да радим – он се само насмеши и пита ме одакле сам, шта учим. Каже: „радићеш са мном шта ти ја кажем, нема шта да бринеш“!

Врућина је постајала све тежа за поднети сваким сатом. Нека два човечуљка су сваких пола сата долазила да провере шта радимо. По сваком њиховом одласку мој мајстор би осуо по најгорим могућим псовкама. Та два „шпицлова“ су били газдини људи задужени за надзор и психолошки притисак над радницима. Записивали су ко је кад сео или запалио цигару, да ли су затекли радника у послу или је се бавио нечим другим, што је апсурдно. У овом послу није могуће радити нон-стоп, јер је природа посла таква да захтева разне припреме, па и да се седне и договори са колегама шта даље у послу одрадити, колико ми је мајстор објаснио.

У 12 сати (и 34 С) је стигао ручак који се плаћао посебно из џепа радника. Углавном војничка храна – ако нисте много пробирљиви можете „лепо“ јести ту. Пауза за ручак траје пола сата, иако се ради десет сати. Јели смо у импровизованој трпезарији са непостојећим хигијенским условима. Радници су се шалили, ручали, па запалили цигару. Већ у 12:25 она двојица „шпицлова“ су мотрила из хладовине ко је устао да ради а ко није – помислио сам колико човек мора да воли своје органе за велику нужду па да се бави оваквом статистиком тако ревносно као ова двојица удбаша.

Неко би помислио да је вода за пиће услов за постојање, али ето није, овде је тачан сат услов живота. Радно време је званично трајало до пет поподне, у току рада пар пута се појављивао и шеф градилишта нервозно се брецајући на раднике, „како су спори“, и како „то нема смисла више“, и онда би се вратио у свој климом охлађени контејнер са охлађеном пијућом водом, искрено нисам приметио да је ико забушавао у раду. То је била тактика застрашивања.

У зениту сунца дошао је и директор фирме. Сви радници су се окупили и 10 минута слушали највеће могуће понижење које сам чуо у свом младом животу! Тај, да га назовем човек, је ове истрошене и преко сваке мере понижене људе час хвалио час понижавао, не питајући ни једном како сте, већ је говорио како је продуктивност мала, како данас и није толико топло, како не можемо да очекујемо велике плате кад ништа не радимо. Још страшније од свега су била лица ових људи, која нису имала жељу да се успротиве, јер би то углавном значило губитак посла. Ова фарса је срећом кратко трајала јер директор вероватно није подносио директну изложеност сунчевим зрацима, као ни бели лук, вероватно.

Приметио сам и недостатак ХТЗ опреме, мањак рукавица за рад, лошу исправност технике, као и страшно лошу безбедност на раду због сталног притиска на људе. У пола пет су опоменути да се ради до пет, а да алат пакују после радног времена, што је толико идиотски да не поверујеш, јер паковање алата би требало по некој логици да спада у радно време. На целом градилишту нигде нисам видео кутију за прву помоћ, и ниједно писано упозорење на опасност! Мајстори су ми причали такве приче о несрећама којима су присуствовали у свом радном веку да сам имао осећај да причам са ратним ветеранима.

Као врхунац радног дана, кад су спаковали алат и у колонама опрали се врелом водом из гумених црева на чесми, на капији градилишта се појавио огроман шлепер, који се морао истоварити, и то је потрајало још сат времена који им нико неће платити. Рекли су ми да је то редовна појава.

После свега што сам видео за месец дана рада са мајсторима могу вам рећи да корупција и безакоње се итекако исплате, јер директор једне овакве фирме вози BMW прошлогодишње производње… Kога још брига што нема платe на време или пијуће воде или безбедnих услова за рад и закона – то су ионако споредне ствари у животу.

Ћутке, уз понеку псовку, радници су у пола седам увече ушли у неклиматизовани аутобус са много мање брбљивим возачем који није имао смелости да им удари понеку ћушку.

1 reply »

  1. све то може бити другачије. у теорији управљања људским ресурсима пише да радника треба приволети да ради за тебе а не присиљавати јер он онда обавља послове под депресијом и чешће се повређује итд. даће бог, биће боље. све се то може променити преко ноћи али очигледно да ми то не желимо јер не знамо како а не знамо како јер немамо довољно знања. у целом нашем школству се знање крије. самообразовање је једини лек.

    Свиђа ми се