Анализа

Драгомир Анђелковић: Крај идентитетске ерозије? Не може се бити неопредељен у сукобу пожара и ватрогасаца!


Драгомир Анђелковић: Крај идентитетске ерозије?

12 септембар 2012
Драгомир Анђелковић, Видовдан

На окупационој антисрпској културној политици појавила се прва значајнија пукотина. На нама је да се изборимо да она мало по мало буде проширена све до урушавања окупационих структура. У противном, не само да ћемо остати ту где смо, већ ће се наставити процес наше идентитетске ерозије.

Зато иступи Бранислава Петковића и Драгана Коларевића у прилог вођења патриотске културне политике, не смеју да остану усамљени. Српски невладин сектор и слободни медији морају максимално да их подрже, односно да континуирано и упорно инсистирају на систематској државној потпори идентитетском препороду. То мора да постане срж система а не да се тек стидљиво назире на његовим маргинама.

ПОЛИТИКА ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ СА АГРЕСОРОМ

Разбијање Југославије почетком 90-их година, санкције против Србије те од 1995. до 1999. године сукцесивно изведена директна агресија на српске земље (Српску Крајину, Српску, Србију и Црну Гору) – несумњиво представљају грубо кршење међународног права. Све речено је манифестација постхладноратовске освајачке политике водећих западних сила, која по много чему подсећа на оно што је радила нацистичка Немачка од средине 30-их година прошлог века до свог коначног пораза. Нападне приче о борби за демократију и заштиту људских права, ту истину не могу да сакрију. Наравно, када се ради о људима који мисле својом главом. Другачије ствари стоје са онима чији мозгови су „испрани“.

Како је, с много основа, говорио немачки филозоф Јохан Фихте: „Ми смо оно што памтимо“. Истина није ништа спрам снаге убеђења, па је обликовање памћења, односно система вредности, најпоузданији начин за дугорочну владавину људима па и читавим нацијама. Знајући то, глобални манипулатори настоје да све, а поготово своје највеће жртве, убеде да су (ти моћници) добри и када су заправо зли, односно да су они који због њих испаштају то и залужили те им се чини услуга тако што се, макар и силом, геополитички и вредносно, уводе у свет „исправних“. Наполеон – врсни познавалац механизама контроле почињених – често је наглашавао да се не може владати само бајонетима. Није довољно покорити људе већ их је потребно навести да поверују да је то, ако не и за њих у погледу државног интереса, онда бар са становишта универзалног морала, добро.

Зато евротланстски центри моћи, и њихова антисрпска овдашња „пета колона“, улажу толике напоре у препарирање нашег идентитета. Да би дугорочно били кротки западни поданици важно је да се идентификујемо са агресором, односно прихватимо накарадну конструкцију о нашој кривици за све негативно што је задесило Балкан током 90-их, па и као историјски увод у то, у ранијим раздобљима. У складу са тим, разуме се, нужно је да и српска култура, уметност те медијска слика, буду анационални па и антинационални.

ОКУПАЦИОНИ (ДИС)КОНТИНУИТЕТ

Уз поједине изузетке који служе томе да се „Власи не сете“, зато су, од стане сарадника окупатора који су после 5. октобра 2000. имали већег или мањег удела у власти Србије, углавном финансирани антисрпски филмови, НВО пројекти и друго слично томе. Они који су учествовали у власти (вечно коалиционој са политичким елементима битно другачијих идеолошких профила), а заступали патриотске ставове, по правилу, нису имали храбрости да се таквој културној политици отворено супротставе, већ су се трудили да је тек индиректно донекле отупе те бар део буџетских средстава усмере ка онима којима српство није мрско. Но, и таквих је било врло мало у сфери културе од 2008. до 2012

Далеко је од тога да се Србија и сада ослободила софистициране окупације. Сувише смо већ контаминирани мондијализмом и прожети разним евроатлантским структурама утицаја. У таквим околностима не бисмо се лако ослободили окупације ни када би на врху државе имали огољено националну власт. Тим пре је тако када нам је судбина да – с обзиром на уситњеност наше партијске сцене и њену оптерећеност антагонизмима који су неретко снажнији од идеолошке блискости – још дуго имамо владе у којима ће бити и патриоте и анационални опортунисти ако не баш увек и анти-Срби.

Таква је и садашња влада, иако у њој има знатно више патриотских елемената него у претходној. Међу њих свакако спада и министар културе, који не скрива своје националну посвећеност и спремност да се бори за то да државна културна политика служи нашој земљи и народу, а не да буде средство уперено против њих. Он нас је убрзо после именовања на важну државну функцију подсетио на своје патриотске ставове, нагласивши: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Тако је посредно поручио да неће одустати од својих убеђења пошто је ушао у владу постмодерно окупиране земље (што је често случај са нашим „националистима“). Не треба ни рећи, нови министар културе и информисања, Бранислав Петковић, изазвао је бурну реакцију моћних антисрпских кругова у Србији, за које је патриотизам иритирајућа „црвена марама“. Тим пре, њиховој харанги је изложен помоћних министра културе за медије, Драган Коларевић, који је аргументовано указао на погубне последице културне окупације Србије, те још врло живо, а по  наше национално биће малигно, деловање хибридних титоистичко-евроатлантистичких кругова. И, што је анти-Србе посебно узнемирио, позвао на организовану акцију патриотске јавности у циљу борбе за бољу будућност нашег народа.

СТИГМАТИЗОВАНИ ПАТРИОТИЗАМ

Под патриотизмом се подразумева приврженост земљи у којој живимо, односно чији смо држављани. У нормалним друштвима то је питање елементарног реда, а не политичког опредељивања. Како сведоче опсежна компаративна истраживања спроведена током 90-их година 20. века од стране истраживача са Универзитета Мичиген (САД), за већину људи „широм света“ – чак и у нашим постмодерним временима када су многе вредности „девалвирале“ – патриотизам је готово „света“ реч а позитиван однос према сопственој земљи питање пристојности.

О патриотизму се позитивно изјашњавала и изјашњава већина знаменитих људи. Џорџ Гордон Бајрон, енглески песник, подвлачио је да „онај ко не воли своју земљу, не може да воли ни било шта друго“. Сличан став је имао и руски политички мислилац Николај Чернишевски, који је рекао: „Ко не припада својој Отаџбини, не припада ни човечанству“. У духу пуне, готово некритичне посвећености земљи, звуче и речи Џона Кенедија: „Не питај шта твоја отаџбина може да уради за тебе, већ шта ти можеш да урадиш за своју земљу“.

Но, Србима се – као што смо већ рекли – преко две деценије из НВО и медијске сфере под контролом Запада, а после 2000. и делимично из наших државних структура, намеће негативан однос према сопственој држави и њеним интересима. Наш народ је од када су власт узурпирали титоисти био изложен националној деструкцији[1], али и комунисти су развијали какав-такав патриотски однос према југословенској државној заједници. Међутим, од 90-их година прошлог века, евроатлантистичка „пета колона“ почиње да стигматизује и патриотизам, са циљем да утре пут за окупацију Србије, те постави темеље за одржавање стања стране доминације.

ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ

Крајње време је да држава Србија поново почне да систематски негује патриотизам а да с друге стране бар селективно сузбија антидржавне тенденције, уместо да се према њима благонаклоно односи. Владимир Даљ, чувени руски лексикограф, својевремено је написао да је патриотизам – који није ништа друго него љубав према отаџбини – „циљ и резултат васпитања младих“. А младе преко образовног система, а и њих као и све друге грађане преко културне и медијске политике, држава је дужна да васпита у патриотском духу. То је питање њеног опстанка.

Ако не подстиче патриотизам онда држава више и не постоји, већ се тако еуфемистички назива де факто провинција неке „Империје“. Србија је умногоме урушена, али ипак још није потпуно покорена тј. није баш сведена на пуку империјалну неоколонијалну управну област. На корак смо од тога, али ипак још нисмо прешли црвену линију. Зато је императив јачање државе, и као одраз тога али и гарант трајности такве политике, патриотско обликовање јавности. У светлу тога да се вратимо речима министра културе и његовог помоћника за медије.

Шта је суштина онога што је Петковић рекао? Само то да ће се држава Србија, у домену његовог ресора, у будуће понашати као свака нормална европска земља. Другим речима, да ће из буџета финансирати и на друге начине подржавати културно стваралаштво које погодује стабилности и напретку државе и нације, уместо да поткопава стубове националног идентитета а тиме и саме државности. Укратко, министрове речи не значе да уметност или било шта друго не може да исијава ма каквим, па и антинационалним ставовима. Али значи да грађани Србије, док год актуелни министар културе о томе одлучује, неће финансирати деловање против сопствених интереса.

Важно је да тако буде и у другим ресорима. Пре свега у сфери образовања али и научне политике. Срамно је што су многи институти али и друге научне установе постали уточишта и одскочне даске сорошевских антисрпских снага. О тзв. јавним медијима, укључујући и РТС, да и не говоримо. Преко њих грађани пре уче да презиру своју земљу него да је воле. На све то мора што хитније да се стави тачка.

ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ДРЖАВУ И НАЦИЈУ

Петковић и Коларевић су дали пример, али то не сме да остане индивидуални потез већ треба да буде почетак нове државне политике. Као што се нова власт ефикасно изборила са проблемом Народне банке, патриотски елементи у њој дужни су да покрену енергичну офанзиву у циљу ослобађања медија, научних и других институција од антисрпске пете колоне. То што ће она да се жали својим менторима те ће они да негодују много мање је битно него да тактизирамо и компромисерски чекамо некакве погодне прилике док Србија труне. За то више немамо времена! Нема сумње да још у пуној мери немамо снаге да се ослободимо окупационих стега, али бар у идентитетској сфери морамо да дамо све од себе да оне буду суштински олабављене.

То већ сада можемо да постигнемо! Они који то не желе, којима је добра Србија само ако је на коленима и погнуте главе пред онима који су нас сатирали и 1914. и 1941. и 1999. године, данас хистерично нападају Коларевића који је српском друштву предложио конкретне потезе срачунате на то да се утре пут за патриотски препород. За њих је нормално да на државним функцијама у Србији буду искључиво они који презиру и газе наш народ и државу а не и понеко из редова оних који их воле и боре се за њихове интересе.

Зато морамо да охрабримо све патриотске гласове који долазе из наших државних структура те да захтевамо од оних који се унутар њих држе неутрално да се у прилог националних интереса изјасне. И то делима а не само речима. Како је, с правом, говорио Черчил: „Не може се бити  неопредељен у сукобу пожара и ватрогасаца“. А антисрпска културно-нво-медијска пета колона је опаснија од сваке елементарне стихије и крајње време је да јој се стане на пут.

Напомене:

[1] Патриотизам не треба мешати са национализмом – снажном, политички обојеном посвећеношћу својој нацији. Национализам је такође нешто позитивно, иако је код нас од стране титоиста и неотитоиста неосновано представљен у мрачном виду (што се урезало у свест многих грађана). Систематски је, са циљем да се љубав према Српству омаловажи, поистовећиван са шовинизмом – негативним односом према припадницима других народа. Међутим, као што смо видели, национализам то није. Он је, између осталог и политички, артикулисана љубав према својој нацији, а не мржња према другим народима.

1 reply »

  1. Andjelkovicu tako bi moralo da bude i nikako drugacije. Uvek nasi politicari jedu govna i traze nesto nemoguce. U stvari nasa je tragedija da ni imamo mnogo politikanata a nemamo pravog drzavnika,koji bi nam u ovom trenutku bio mnogo najpotrebniji !!! SRBSKI NARODE NEK TI JE GOSPOD BOG UPOMOC ….)))

    Свиђа ми се