ДЕШАВА СЕ...

Идемо даље улицом пакла


Рано летњи дани, пун месец… Тако је покренуо своју, од многих прича, овај храбри ратник, а зашто кажем храбри?

Зато што истим осећањима пролази ратни вихор, по ко зна који пут, филм му се опет одвија у глави, зато што сузу задржава, јаук претвара у шапат речи, своју бол претвара у наду – није све пропало и биће боље… Колико је гробова залио својим сузама, колико је воштаница принео за покој душа, колико је молитви прошапутао у себи?
Опрости ми ратниче, што те приморавам да причаш опет, опрости што ти то време опет стављам на леђа, јер знам да си уморан од присећања….

Причаћу оно што сам доживео, оно што сам прошао, моји борци и ја – моја јединица… И, ево те приче…

До те 1990-те, у Републици Хрватској се живело нормално. Људи су живели, својим обичним животима у то време. Време лагоде, када се још није гледало на то ко је ко, није било страначких определења, радило се и живело. Тако су бар причали људи који беху на тим просторима. Једино за тај први мај могло се видети у обележју, Срби су на своје куће постављали заставу тадашње Југославије, а хрвати своју СР Хрватске, а већ с´пролећа 1990, Хрватска је била захваћена националном еуфоријом… Полако почиње терор над србским становништвом, који јасно указује на рат.

А, онда, моја јединица и ја, рат, 1991… Кренуло је. Бобота, Вера, Даљ, Ердут, око Осијека, Паулин Двор, Славонија… Трпињска цеста, злогласна… Завеса од сивог дима је била присутна. Земља подрхтава од детонација. Води се борба, али борба на даљину и није тако страшна, јер себе увек оправдаваш-погодио га је туђи метак, једноставно лажеш или храбриш себе, разум ти се увек бори… али када се деси и тај први пут са пола метра, тада завлада шок, а у жртви видиш неверицу из очију… У таквим моментима, је било најтеже, ма колико тај неко био злотвор, знало је да заболи душу и увек питање – зар сам морао баш ја?

И да би се коначно доказало, да Србима више није место ту, на просторима на којима су живели до пре неки дан, бивали су убијани на најсвирепији начин. Некима су животи одузети на обали Дунава, а потом су тако низ Дунав послати, као порука….

Страшни призори су тих дана лутали нашим главама. Молиш се свакодневно да изађеш из пакла који те задесио, а онда при свакој новој детонацији, нова борба…

Бивало је тешко какве смо све призоре налазили… нису остављали ни пса у животу – било је од комшије Србина. Војска се припрема тешком артиљеријом, али док нога не крочи, ништа није завршено. Кренусмо у чишћење терена, свуда војници, тадашње ЈНА-деца још, жене и деца у збеговима… Пролазили смо тај ратни ужас и радили то што смо морали радити. -Србска дворишта су била опустошена,ништа не остављају осим згаришта, паљевина, голих зидова, тела су била масакрирана, нека обезглављена, десне шаке су им биле одсечене, јер су се мучени крстили, очи су им вађене… Улазимо у кућу и у једној од соба – девојка. Виде се резови ножа по целом телу, рашчупане косе, очигледно је шта је доживела… лежи на стомаку на великом кревету, поред ноћни сточићи с’ обе стране, на десном чаша и *нешто* у њој, али ко још обраћа пажњу на чашу?! На леђима јаднице закуцан папир – ако хоћете да је сахраните, очи су јој у *чаши*. Туга, очи пуне суза, душа вам се стеже, немате на тренутак ваздуха, стојите тако избезумљени и посматрате то беживотно тело. Ваљда ми због тог призора понестају речи. Још једна девојачка лепота биће у низу исписаних на каменој плочи, још једна је отишла у вечност. Бог да ти душу прости селе наша, а ја док дишем нећу моћи да заборавим ове призоре. Иза моје јединице остаје Трпињска улица. Настављамо даље улицом пакла која води у Вуковар…
Идем… у очима ми блистају сузе после свега што ми је испричао, и не бих да га реметим, али бих тебе драги читаоче замолила, да се искрено помолиш за све наше храбре борце, хероје, да им Господ подари свако добро и да их спаси, а онима који осташе на овим просторима нека би Господ дао рајско насеље.

И била је то још једна прича у низу… shadow

Данијела Радосавчевић

Категорије:ДЕШАВА СЕ...

2 replies »