АУТОРИ

ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА…


 

ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

 

7 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Станимир Трифуновић

Фотографија: shamballa.blogger.ba

“Твоје ће те речи искупити, и твоје ће те речи осудити” Исус Христ

 

Говорити а ништа не рећи може се, не само флоскуларним бравурама и несувислим језичким конструкцијама, већ и хипнотичким понављањем, информација лишених, фраза. Може се, елем, пресипати из шупљег у празно не само празним зборењем, већ и, тобож, надахнуто узвишеним  мудрозборењем. Особито онда када је повод комуникације одговорност према властитом Народу а мотив истој робустно, општенационално и државно питање. Говорити тада није само нешто више од не ћутати нити не умети заћутати, говорити тада значи знати када и шта, смело и дрско, смерно и промишљено – прећутати…

У прећутаном се не може лако, а још мање може јасно, уобличити неизговорена истина. У прећутаном она (истина) може и мора остати у прозрачним обрисима вишеслојне слутње саговорника, у оним метафизичким алтернативама од којих барем (и само) једна неизоставно подразумева стварност. Све остало је урнебесна игра баналности чији једини смисао више није чак ни обмана саговорника, већ опстајање баналности као насушне потребе опште и појединачне осредњости. У неизговореној истини се драматичније од свих осталих видова обзнане истине може наслутити не само њена снага и дубина, већ и спремност саговорника на искрену комуникацију. Неизговорена истина, још присно сакривена од присности са јавношћу, поред своје латентне поруке ослобађа актера значајног терета могућности погрешне  интерпретација од стране саговорника, врло често саставне одреднице сваке међуљудске интеракције, али и оне ноте усиљености која би лако могла бити уочена као неумесно интимизирање. Када је реч о Народу, међутим, комуникациона искреност је дужност његових вођа.

Може ли, са друге стране, оно што свакодневно имамо прилике да чујемо од представника власти, бити схваћено икако другачије до онако како то здрав разум свакодневно и дешифрује – као посебан вид паралелне, вишезначне комуникације? Није ово непознат феномен, напротив. Одавно је проучен у неколико хуманистичких научних дисциплина и неће исти бити предмет анализе. Акценат ће бити стављен на лепоту празнине у коју нас је карактер интеракције власти са сопственим Народом, али и више од тога, карактер општег односа власти према властитом Народу – увео. Лепо је, наиме, штавише, дивно, слушати тешку, вербалну артиљерију из  бескомпромисног

Фотографија: izbori2012.istinomer.rs

арсенала видовдански кодиране родољубивости председника, како Владе, тако и Републике, и у њој слутити слободарски отпор творцу, како и доликује представнику Народа који је у историју човечанства утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе, али је једнако интензивно и једнако драматично бити сведоком непрекидног опозивања прокламованих принципа. Неко ће у тој (председниковој) недоследности препознати акробатски одговор на реалност геополитичког тренутка, а неко и јалову доследност у недоследности. И једни и други ће, међутим, остати очарани лепотом празнословља након које ствари постају толико замршене и заплетене да изгледају  никада јасније за прве и толико јасне и просте да изгледају никада замршеније, за друге. Оно што је, наиме, за председника Републике искреност („Једино Србију волим више од Русије“), сваком честитом Србину (који, такође, у Русији види сву и/или последњу наду и утеху, попут потписника ових редова, неизоставно и такође), изгледа као наметљивост и нескромност (државнички став је посебно питање). Председник се, дакле, неоправдано размеће оним што и нижи државни чиновници прикривају, чак и када гаје исти такав доживљај Русије. Оно што је њему неприкосновено, просто и јасно (гласнонајављени консензус о Космету), након његових много пута поновљених изјава о нужности спровођења бриселских договора, постаје неизвесно, заплетено и нејасно. Речју, похарани и ојаловљени свет националног становишта постаје обиље красноречивих и сурових контрадикторности. Може ли онда он бити правилно схваћен?

Ако човек нема јаке принципе и свете назоре у које верује, ако нема чврстог тла на коме стоји, како онда може дати себи право да слободоумно и несистематизовано промишља о животу и о будућности свог Народа? Напослетку, како ће моћи да зна шта треба да ради? И поново, може ли бити правилно и недвосмислено схваћен? Али, авај, несхваћени остају само они који или сами још не знају шта хоће, или, који и не завређују да их други разумеју. Или они који су посвећени гностичким геополитичким јеванђељем творца, које ће обичном Народу остати недоступно и увек јеретички објашњено, баш као и Томино, на пример, или још не мали број таквих  у некаквом евроатланском  Наг Хамадију.

И напослетку, повинујући се начелу према којем се оборен човек не туче додатно, можемо ли поверовати у Фаустов пролог у којем тврди да „добар човек у својим нејасним тежњама увек осети где је прави пут“ и тиме дати карт бланш домаћим властима за решавање косметског питања? Можемо ли оснажити у нади да су по среди заиста племените, државничке намере човека који не престаје да очарава лепотом празнословља, маколико у свему изговореном пршти од  државничке непопустљивости а у свему потом, неизговореном, не престаје да допушта ишчезнуће последњих трагова суверенитета?  Можемо ли у свему изговореном и свему прећутаном наслутити више од частољубиве красноречивости и високопромишљене тишине, ону богоугодну покору тајном симболу који живот претвара у узвишену патњу сталног одрицања, управо оном где је смештен и његов мистични смисао и његова одгонетка? Јер она није у деструктивном егоизму личности, извршењу личних снова и идеја, маколико они племенити били, већ у непрестаном извршењу дужности. Посебно када се оне односе на Отаџбину и Народ коме се припада. Ако се припада?

 

1 reply »

  1. Шта очекивати од оног који издаде кума кад му је најпотребнији био. Од онога који су у фебруару 2008.г. заклиње да брани КиМ, а увгусту исте године каже ЕУ нема алтернативу. Њему је узор Милоша Обреновића који уби кума и поби више Срба који су остали верни Вожду него Турци. Који се представља лажном историјом као ослободилац Србије, а уствари све што је радио било је из личног интереса. Господе сачувај нас потомака Милоша Обреновића, односно данашњих политичара!

    Свиђа ми се