АУТОРИ

ФЕЉТОН: Афера Валдхајм у Југославији…


Све светске агенције, сва озбиљнија гласила на планети, пренела су 4. марта 1986. године текст „Њујорк тајмса“ у којем бечки дописник ових угледних новина тврди да је Курт Валдхајм, бивши генерални секретар Уједињених нација, а тада најозбиљнији кандидат за председника Аустрије, за време Другог светског рата био поручник Вермахта и то у штабу злогласног команданта немачке армијске групе „Е“, фелдмаршала Александра фон Лера.

На црној листи УН

Текст, илустрован ратном фотографијом, снимљеном 22. маја 1943. године на аеродрому у Подгорици, на којој је Валдхајм у друштву италијанског генерала Еркола Ронкаље, СС групен фирера Артура Флепса, команданта злогласне СС дивизије „Принц Еуген“, и немачког пуковника Јоакима Махолца, објавиле су, наравно, и „Вечерње новости“.

Овај тада најтиражнији југословенски лист је, захваљујући првенствено ангажовању младог, до тада углавном спортског новинара Данка Васовића, 22 дана касније ексклузивно објавио досије „Ф – 25572, Курт Валдхајм“ из којег се недвосмислено види да је југословенска државна комисија за утврђивање ратних злочина Валдхајма прогласила злочинцем још 17. децембра 1947. године.

Тај досије је већ почетком 1948. године упућен одговарајућој комисији Уједињених нација, која је на основу њега Валдхајма ставиле на црну, „А“ листу ратних злочинаца (на списку оних који су за време Другог светског рата окрвавили руке, углавном Немаца, Италијана, Мађара и Бугара – укупно их је 791 – име Курта Валдхајма је уписано под редним бројем 724).

Данко Васовић, који се од тада у потпуности посветио овој теми – написао и веома опширну и документовану књигу – готово две године касније, 25. јануара 1988, домогао се и најубојитијег документа, телеграма којим, наводно, „поручник Курт Валдхајм тражи да се 4.224 заробљеника са Козаре, углавном жена и деце, упути у Грубишно Поље 3.514, а у Земун 730“. Тај громовити докуменат је пет дана касније објављен у познатом немачком недељнику „Дер Шпигел“, али се истовремено појавио и у „Вечерњим новостима“.

Према реакцијама које су уследиле изгледало је да Курту Валдхајму, који је у том тренутку већ више од годину и по дана седео у фотељи председника Аустрије, нема спаса, да ће морати да се повуче и суочи са тамним, крвавим страницама своје ратне биографије. Десет дана касније, међутим, уследио је још громовитији обрт: Криминалистички институт из Штутгарта је недвосмислено утврдио да је компромитујућа „брзојавка“, у ствари, класични, вешто смишљени и фабриковани фалсификат!

Од тог тренутка у председничкој палати у Бечу је завладао спокој – из темеља је заљуљана цела афера и у питање су доведени и сви остали докази о ратним греховима Курта Валдхајма. Он је победнички поентирао, одседео до краја мандата на председничкој столици, а потом живео као повучени, готово заборављени пензионер све док га 14. јуна 2007. године, у дубокој старости, није издало срце.

На другој страни, у дому Данка Васовића, најпознатијег и најупорнијег новинара-истраживача ратне прошлости Курта Валдхајма, након обелодањивања прљаве игре са фалсификованим документом и подмукле подметачине, увукао се неспокој и отпочела је његова голгота, његова очајничка борба за истину о Валдхајму, али и борба за људску и новинарску част и углед, па и за голи живот. Јер, показало се да иза фалсификата који му је потурен као кукавичје јаје стоје мрачне и моћне силе из државног апарата, својеврсног „Валдхајм-лобија“, упрегнуте да, не бирајући средства, оперу љагу и спасе главу злочинцу, чак и по цену уништења, физичке ликвидације онога који није пристао да ћути и жмури пред непобитним чињеницама.

Прича која следи представља исповест овог упорног и непоколебљивог човека, како се већ 25 година рве са ветрењачама, како је, поред осталог, склопио потресно документарно филмско сведочанство о Валдхајму и злочинима у Југославији у којима је он учествовао – како је, коначно, дочекао велику сатисфакцију да његов филм угледа свет на великој сцени међународног фестивала таквих остварења у Њујорку и нађе се у музеју холокауста у Мајамију, а потом и у Јерусалиму, као стална програмска поставка и веродостојни доказ о нацистичким злочинима, не само над Јеврејима:

Ја сам служио војни рок у 63. падобранској бригади – казује Данко Васовић. – Униформу сам скинуо тачно 28. новембра 1975. године (као добар војник добио сам месец дана наградног скраћења рока). Имао сам тада непуне 23 године. Одлучио сам да наставим започете студије права. Моја мајка је ипак брзо увидела да ће бити слаба вајда од мојих студија, да мене много више занимају друге ствари и проценила да би било најбоље да ми нађу неки посао и једноставно ме склоне са улице и мало одвоје од онога што ме тада заокупљало више од студија.

Казала то и моме оцу Радулу, новинару „Борбине“ куће. Он је у принципу био флегман и никад није ништа драматизовао, али је очигледно овог пута сасвим озбиљно схватио и уважио мишљење моје мајке.

У то време је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости“ био Тома Милиновић. Радуле му тих дана, изгледа, у некој прилици, онако узгред напомене и припита га да ли бих ја можда могао да почнем нешто да пишем за „Новости“, а овај му без предомишљања казао да ће све учинити да ми се пружи шанса, а после је све на мени.

Најбољи командос

Како сам и пре одласка у војску, током студија, помало писао за „Младост“, за новине у којој је, иначе, новинарску каријеру започео и мој отац, ја сам одмах по изласку из војске наставио да се уз студије бавим и новинарством.

Иако млад и неискусан новинар, као добар војник, као најбољи падобранац и командос, првак у скоку увис у Ратном ваздухопловству, успео сам, тако, да добијем и у свечаном броју „Младости“ за празник Републике, 29. новембар 1976. године, објавим интервју са тадашњим начелником Политичке управе Југословенске народне армије, генералом Вељком Кадијевићем, који је имао изузетног одјека.

Кадијевић је ту мени казао многе значајне ствари и интервју је пренела сва југословенска штампа, а пренела га је и државна телевизија у ударном дневнику, наглашавајући да је интервју дат новинару „Младости“ Данку Васовићу.

Од нацисте до дипломате

Курт Валдхајм је рођен 1918. године. Завршио је бечку Конзуларну академију, докторирао право 1944, а одмах после Другог светског рата се отиснуо у дипломатске воде, прво као први секретар аустријске амбасаде у Паризу, затим као амбасадор у Канади (1958 – 1960), па као представник Аустрије у Уједињеним нацијама (1964 – 1968), а наредне две године је био министар иностраних послова Аустрије.

Онда се први пут кандидовао и за председника Аустрије, а кад је изгубио, сео је у столицу челног човека Уједињених нација на којој ће остати пуних десет година.

Богати пензионер

Кад се Курт Валдхајм 1986. године други пут кандидовао за председника Аустрије, избио је скандал са брижљиво скриваним страницама његове ратне биографије, али га то ипак није омело да добије на изборима и да на тој функцији одседи цео шестогодишњи мандат.

Умро је 14. јуна 2007. године у свом родном месту на периферији Беча мирно, до последњег дана, грицкајући „пензијицу“ од 130.000 долара месечно, коју му је гарантовала функција челног човека Уједињених нација.

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27098-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-1-prljava-igra-iz-bea

 

Афера Валдхајм у Југославији (2): Поноћни састанак

Валдхајм је очигледно желео да по сваку цену прикрије своју улогу у операцији „Шварц“, најзлогласнијој и најкрвавијој немачкој офанзиви изведеној на тлу Југославије.

Тај мој интервју са генералом Кадијевићем, објављен у „Младости“ – казује даље Данко Васовић – био је, наравно, јак адут Томи Милиновићу који је једног јутра на колегијуму обавестио уреднике да бих ја желео да радим за „Новости“. При том их је питао да ли неко од њих има потребу за младим новинаром. Јавио се Михаило Рашић, тада уредник спортске рубрике: нека дође код мене, даћемо му шансу, али без икаквих обавеза – ако зна и видимо да ће од њега бити нешто, остаће, а у супротном, иде кући…

Тако је почела моја новинарска каријера у „Вечерњим новостима“. Ја сам се од почетка посветио спортском новинарству, али сам узгред радио и друге ствари. Сећам се, рецимо, како сам, захваљујући великој, пресудној помоћи мог ујака Драгана Кљакића из Војног музеја, направио разговор са генералом Маркосом. И тада, као и у неким другим сличним приликама касније, злурадници из редакције су мислили и чак у по гласа и говоркали како мени, у ствари, текстове пише отац, а у случају мог интервјуа са Маркосом сумња је пала и на Драгана Кљакића.

Почетни корак

Те 1986. године, 7. и 8. марта, у Београду се играо Дејвис куп и ја сам сматрао да је природно и нормално да као тенисер и већ искусни спортски новинар извештавам са тог такмичења, али ми у редакцији нису дозволили. Вратио се ја увече кући љут и нервозан због тога, помишљам и да се баталим новинарства. Како смо отац док је био жив, а касније и ја, увече увек из редакције доносили сва сутрашња издања новина, мајка је све то помно читала и већ увече знала шта ће се у којим новинама сутрадан појавити.

Те ноћи она ми, онако љутом и депримираном, показује да је „Политика“ пренела напис из „Њујорк тајмса“, који сумњичи Курта Валдхајма да је био официр Вермахта и као потврду објављује и фотографију снимљену на аеродрому у Подгорици 22. маја 1943. године, на којој је Аустријанац у друштву са тројицом високих италијанских и немачких официра. Моја мајка је одмах прерачунала да је то било три недеље пре погибије њеног брата, мог ујака Слободана – Шоба Кљакића на Сутјесци и истог часа све повезала и Валдхајма осумњичила да је можда и он учествовао и у тој злогласној немачкој операцији, код нас познатој под именом Пета офанзива.

– Ма, пусти, бре, тај тенис – вели ми у једном тренутку мајка – шта си запео, није то толико важно, него зашто се и ти не би мало позабавио овим Валдхајмом, то је велика и занимљива тема – зашто не би њега лично питао да ли је тачно да је он тада био у Подгорици и да ли је учествовао у офанзиви на Сутјесци… Био је то почетни корак, подстрек да се посветим и уђем у ову причу која траје ево већ више од четврт века.

Четири дана пошто је „Њујорк тајмс“ 4. марта 1986. године објавио причу о Вајдхајму, ја сам на своју руку, мимо знања главног уредника или било кога другога из редакције „Вечерњих новости“, преко колегинице Кристине Кохл, дугогодишњег дописника аустријских гласила из Београда, добио телефон Курта Валдхајма, односно његовог предизборног штаба, пошто се у то време већ захуктавала кампања за предстојеће председничке изборе на којима је он био главни фаворит.

Упорно сам, данима, окретао тај број и покушавао да добијем некога од људи задужених за односе са штампом. Исплатило се. Коначно сам добио поруку да 14. марта у један сат после поноћи будем у хотелу „Европа“ у Инзбруку – ту ће те ноћи допутовати Валдхајм са сарадницима и ту ће ме примити на разговор.

Очекивао сам да ће „Новости“ оберучке прихватити да објаве разговор са главним кандидатом за председника Аустрије, који је уз то под озбиљном сумњом да је био нациста и да је као официр Вермахта током Другог светског рата био и на тлу Југославије. Тадашњи уредник спољнополитичке рубрике Александар – Аца Ђукановић је, међутим, на моје велико изненађење, глатко и без двоумљења одбио мој предлог. Нијесам се помирио с тим, закуцао сам и на врата тадашњег главног уредника „Новости“ Илије Боровњака, али се и он нешто снебивао и двоумио – као, да сачекамо неколико дана. Казао сам му да немам времена за чекање, да сам ја већ уговорио разговор и да сутрадан морам да кренем, а ако „Новости“ неће да објаве тај интервју, понудићу га некој другој редакцији…

Сутрадан ме чекао налог за дводневни пут у Аустрију и 2.000 шилинга, што није било довољно ни за хотел. Нисам ипак одустао, кренуо сам на пут о свом трошку (сећам се како сам тада на брзу руку продао два своја скупоцена тениска рекета да бих скрпио новац за пут).

Валдхајм је због нечег био изузетно предусретљив и срдачан према мени. Након уводне, рекао бих куртоазне приче о предстојећим председничким изборима и његовим изгледима – ја сам га, наравно, тврдо уверавао да је он већ председник, што му је очигледно ласкало – уследила су и незаобилазна питања о афери која се разбуктавала. Он је најпре изразио дубоку увређеност и изненађење ставом југословенске штампе у тој причи и почео да пере руке од свих тврдњи о његовој ратној прошлости.

– А где сте били у време Сутјеске? – изненада сам га прекинуо питањем. Није могао да сакрије изненађење и збуњеност изазвану тим питањем, али се почео вадити на то као да и не зна шта је то Сутјеска. Кад га је један од његових саветника подсетио да је у питању операција „Шварц“, он се брзо прибрао и енергично одговорио: – Немам везе ни са Сутјеском, ни са Козаром. Кад је била Козара, ја сам био у Арсаклију код Солуна, а 1943. године кад је била Сутјеска, био сам у Тирани…!

Издало га памћење

По ономе што је потписнику ових редака својевремено, а поводом објављивања познате фотографије Курта Валдхајма и осталих, снимљене на Подгоричком аеродрому двадесетак дана пре Сутјеске, испричао др Радоје Пајовић, црногорски експерт за новију историју, посебно за период Другог светског рата на тлу Црне Горе, испало је да је Валдхајма ипак издало памћење, или је због нечег желео и по сваку цену настојао да се макар мало удаљи од Црне Горе и некако замете трагове које је у њој оставио током Другог светског рата, посебно да прикрије своју улогу у операцији „Шварц“ најзлогласнијој и најкрвавијој немачкој офанзиви изведеној на тлу Југославије.

Живи завидели мртвима

Слободан – Шобо Кљакић, ујак Данка Васовића, имао је само седамнаест година кад га је 13. јуна 1943. године покосио немачки шарац на Сутјесци. На њега, смртно рањеног, први је натрчао његов најбољи друг Брацо Брајичић, касније познати новинар „Борбе“, који је оставио потресни запис о том тренутку, о паклу у којем су живи завидели мртвима, у којем није било времена за сузе и тугу.

Страшна цена

Курт Валдхајм је дуго упорно негирао било какву везу са Сутјеском, са страшном операцијом „Шварц“, пакленим немачким планом за потпуни слом и уништење партизанских јединица. План је пропао, али је цена била застрашујућа: од око 19.000 партизана, готово две трећине их је заувек остало на Сутјесци. Међу њима и 6.000 рањеника.

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27186-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-2-pononi-sastanak

 

Афера Валдхајм у Југославији (3): Злочинац са шифром

Досије о ратном злочинцу Курту Валдхајму Југославија је доставила одговарајућој комисији Уједињених нација у Лондону још почетком 1948. године. Био сам очајан због тога што „Новости“ одбијају и оклевају да објаве мој нови текст о Валдхајму – вели даље Данко Васовић. Знао сам да имам вест-бомбу и да то већ сутра више неће бити ништа ако то дозна и објаве неке друге новине или агенција, јер при сазнању да постоји тај досије нико неће седети скрштених руку.

Сплетке почињу

Сутрадан сам се ипак мало охрабрио пошто то нико није објавио, можда из истих разлога из којих је и мој главни уредник Илија Боровњак чекао и тактизирао. Ја, ипак, више нисам могао да издржим, испричао сам свима у редакцији какву причу имамо, цела редакција је брујала о томе, а главни уредник ми је тек дан касније мирном казао: – Идите ти и Јоца Кесар у Архив Југославије и нађите тај досије ако постоји.

Не могу описати узбуђење и стрепњу коју сам осећао док смо Кесар и ја чекали да нам службеница Архива каже да ли постоји такав досије. Коначно, она се појавила и хладнокрвно нам пружила танку фасциклу на којој је писало: Досије Ф – 25572, Курт Валдхајм. Унутра седам густо куцаних страна изјава и сведочења заробљених немачких официра, Валдхајмових сабораца, који га озбиљно терете за злодела почињена током рата…

Фотокопирали смо досије, одјурили у редакцију где нам се придружио и колега Мирослав Зарић, затворили се у посебну собу и почели да припремамо текст за који смо знали да ће бити водећа светска сензација. У „Вечерњим новостима“ се сутрадан, 26. марта 1986. појавио текст под насловом: „Ратни злочинац из досијеа Ф – 25572“, који је дословце гласио: „Државна комисија за утврђивање ратних злочина ФНРЈ установила је да је Курт Валдхајм, Аустријанац, оберлајтнант, официр Абвера – ратни злочинац.

Документ смо добили јуче у Архиву Југославије. Уз одлуку државне комисије, којом је утврђено да је поручник Валдхајм био са службом у одељењу И – ц штаба Војне групе Е немачких трупа под заповедништвом генерала фон Лера, на увид нам је дат комплетан досије Ф – 25572. Одлуку о проглашењу Курта Валдхајма ратним злочинцем, Југославија је упутила Комисији Уједињених нација за утврђивање ратних злочина у Лондону. У документу Комисије ОУН, на коју се ових дана, како јављају светске агенције, позива Светски јеврејски конгрес, име Курта Валдхајма је заведено под бројем 79724 и он се налази у архиву ОУН.“

 

 

Слика која је обишла свет: Курт Валдхајм (други слева) са италијанским и немачким официрима 1943. на подгоричком аеродромуВећ сутрадан поново сам разговарао са Петером Зацером, а плод тог разговора је био нови текст-бомба у којем Курт Валдхајм признаје да је био на Козари! Он је, истина, жестоко реаговао и у првим изјавама бечким новинама, енергично негирао оптужбе на његов рачун које стоје у југословенском досијеу 25572, а кључна је тврдња да он никада није ни био официр Абвера, већ само преводилац.

И док су 28. марта 1986. године сва југословенска гласила и све важније светске агенције брујале и цитирале мој текст из „Вечерњих новости“, односно Валдхајмово признање да је 1942. године био на Козари, ја сам седео у авиону за Беч. Послао ме Михаило Рашић Раша, мој велики новинарски учитељ, тада главни уредник наше ревије „Новости 8“: – Иди – рекао ми је Раша – и направи нови интервју, разјасни са Валдхајмом да ли је заиста био на Козари, јер ако је био, као што каже, то је стравично! Он ће у том случају заувек бити политички неприхватљив за Југославију!

Ја сам, међутим, желео да, кад сам већ у Бечу, искористим прилику и сем са Валдхајмом, о свему поразговарам и са најмеродавнијим човеком за питања нацистичких злочина и злочинаца, гласовитим Симоном Визенталом. Успео сам да преко телефона ступим у контакт са њим.

Он је већ прочитао мој текст о Валдхајмовом досијеу у Београду. Излетео сам се и обећао да ћу му донети копију досијеа и не слутећи какво ме изненађење чека у редакцији, а данас сумњам да су већ тог дана прорадиле мрачне силе које су кренуле да спасавају Валдхајма: у редакцији су ми рекли да фотокопије докумената из Валдхајмовог досијеа 25572 остају у редакцијском сефу и нема шансе да их носим у Беч, чак ни највећем и најпознатијем ловцу на нацистичке злочинце Симону Визенталу.

После се показало – и то је додатни озбиљни разлог за моју сумњу да је већ тих дана неко помно пратио сваки мој корак – чак и да сам добио копију досијеа не бих могао да га уручим Визенталу јер се на аеродрому у Бечу испоставило да је мој кофер изгубљен – да није стигао из Београда!

Управо због проблема са кофером закаснио сам и на уговорени састанак са Визенталом. Кад сам се сутрадан ипак појавио на његовим вратима и испричао шта ми се десило – да ми прво у редакцији нису дали фотокопију досијеа Курта Валдхајма, а потом ми се негде на путу од Београда до Беча загубио пртљаг, славни антинацистички борац је без предомишљања казао да је то масло југословенске тајне полиције која прати сваки мој корак: – Па, не знам, можда је случајно – посумњао сам у Визенталову претпоставку.

– Не верујем у случајности! – остао је он упоран, а на моју опаску да ми се то никада раније није десило, спремно је дочекао: – Никад ми досад ниси ни доносио досије – казао је Визентал, а онда ме, кад сам му показао потврду о изгубљеном пртљагу, посаветовао да о томе никоме ништа не говорим… Ја ћу, ипак, тек касније увидети колико је стари, искусни истраживач нацистичких злочина био у праву, да су потези у „Вечерњим новостима“, па и епизода са мојим кофером, заиста били први видљиви покушај моје дискредитације, моје компромитације као некаквог шпијуна страних обавештајних служби, односно да ме на Западу представе као сумњиву личност, курира и доушника ко зна које и чије службе.

Визенталово упозорење

На моју срећу, тамо су већ добро знали каква је и на шта све спремна наша тајна служба и дипломатија упрегнута у њена кола. Зато ми је Визентал већ на том нашем првом састанку, без увијања и казао: – Пази се, сад ће теби да раде о глави!

Он је, очигледно, одмах увидео ко сам и какав сам, да само хоћу поштено да дођем и разоткријем једну истину, а онда ми је испричао и једно своје горко искуство са Југословенима.

Ловац на нацисте

– Не волим да имам мишљење – рекао ми је Симон Визентал кад сам га упитао шта мисли о афери Валдхајм – волим да имам чињенице и документа и да будем сигуран. Сад знам да је истина да је Југославија 1947. године прогласила Валдхајма ратним злочинцем, али треба проверити изјаве и документа. Валдхајм ме два пута звао телефоном да кажем како му верујем да је невин, али ја то не могу да кажем. Сумњам да није знао за депортације Јевреја јер је био у Леровом штабу, само шест километара од Солуна, а тада није депортовано четири или 40, већ 40.000 људи. Не верујем да он то није знао, тим пре што је познато да је немачка војска била задужена за исхрану тих заточеника смрти.

Рубрика за злочинце

Име Курта Валдхајма, бившег генералног секретара ОУН и кандидата за председника Аустрије, заведено је под рубриком ‘злочинац’ у одлуци о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, под бројем Ф-25572 која је донета 18. децембра 1947. године у Београду. Испод ове одлуке Државне комисије потписан је др Иван Гргић.

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27208-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-3-zloinac-sa-ifrom

 

Афера Валдхајм у Југославији (4): Крваве серенаде

Симон Визентал је, сећа се Данко Васовић приче овог гласовитог Јевреја, следећи једну послератну југословенску листу ратних злочинаца, 1956. године у Паризу открио и ухватио Ел Хусеинија, великог муфтију јерусалимског, за Јевреје једног од највећих ратних злочинаца.

Он је, поред осталог, био духовни инспиратор свих злочина злогласне „Ханџар дивизије“: – Ја сам га открио, ухватио и кад сам хтео да га предам Југословенима, из Београда ми је стигао одговор: не, хвала, тај за нас није ратни злочинац! Ви сте дакле сакрили и помиловали тог злочинца и заташкали његова злодела – рекао је срдито Визентал мени, скамењеном од чуда, пошто ја о томе до тада, наравно, нисам појма имао јер је и то до тада очигледно била велика и строго чувана тајна.

– Може се само замислити какав је то био шок за мене који сам живео у уверењу да је Југославија једна моћна и праведна држава и који сам одрастао и васпитаван на ловорикама југословенства – који сам се и отворено декларисао као Југословен, а и потичем из породице која је све дала и подредила тим идеалим.

Мутна биографија

Ја једноставно у том тренутку у то нисам могао да поверујем, ко велим: Визентал претерује, није могуће да је Југославија крила оне који су нам толико зла нанели.

И током тог другог сусрета и разговора са Валдхајмом, када ме обасуо комплиментима да сам један од ретких новинара који је коректно пренео његову причу, односно да су „Вечерње новости“ једине од свих југословенских гласила коректно писале о њему, он се свим силама упињао да негира било какву своју умешаност и везу са било којим злочином:

– Дубоко осећам ратну трагедију Југословена – рекао ми је Валдхајм док смо 30. марта 1986. године, уз доручак разговарали у Нусдорфу, педесетак километара од Салцбурга – и ако сам некоме дужан да причам о томе, онда су то Југословени и, молим вас, још једном пренесите да сам спреман да у свако време седнем са комисијом југословенских историчара да разговарамо, да заједнички рашчистимо све дилеме. Ја сам невин, нема крви на мојим рукама…

Кунем се да нисам знао за депортације Јевреја и кунем се да никада нисам видео нити једног јединог партизана… Направио сам грешку кад сам рекао да сам био на Козари. Анализирајући са својим сином, дошао сам до закључка да сам тада био у Пљевљима и тек касније сам видео да је то место географски прилично удаљено од Бањалуке и Козаре где је била велика битка у лето 1942…

Том приликом ми је, поред осталог, детаљно испричао и о свом боравку у Пљевљима, представљајући то као једну лепу, готово романтичну епизоду у његовој мутној ратној биографији.

– Пљеваља се најрадије сећам. Тамо сам провео најмање два месеца. Вероватно и више, није се лако сетити свега после 43 године. Сада се сећам да сам пар дана био и у Бањалуци, али сам се опет вратио у Пљевља… У кући где смо били смештени био сам веома близак са младом девојком из породице Рабреновић. Не сећам се њеног имена, била је лепа и били смо млади…

Само, молим вас, надам се да то нећете ставити у новине, јер, схватате да то сада не би било пријатно (неки старији Пљевљаци тврде да се та девојка никада касније није удала, а умрла је петнаестак дана пошто је Валдхајм изабран за председника Аустрије, прим. Б.С). Валдхајм је тих дана Пљевља спомињао и у неким другим изјавама, сећао се лепих тренутака проведених у тој вароши, причао и о серенадама и ноћима које је уз песму и гитару проводио са својим италијанским колегом.

Покушавао је тако, ваљда, да се што више удаљи од Козаре и представи да је у време те крваве немачко-усташке офанзиве био у граду под Љубишњом. А управо Пљевља ће бити један од првих и најтврђих ослонаца оних који су доказивали да је контроверзни Аустријанац у униформи поручника Вермахта током Другог светског рата окрвавио руке.

 

 

Стално летеле главе

Наспрам Валдхајма, који је истицао да у лепим успоменама чува и памти дане проведене у Пљевљима, те дане никада нису заборавили ни многи Пљевљаци, али за њих то није било време песме и љубави но зла и погибија. Била је то крвава 1942. година када су летеле главе и свакодневно падале невине жртве, а за то је, како тврде Пљевљаци, добране заслуге имао и Курт Валдхајм, тада једини немачки официр у овом месту, које су под окупацијом држали Италијани:

– Када је 21. децембра 1971. године – испричао је својевремено потписнику ових редака Пљевљак Миле Драгашевић – телевизија објавила вест да је за генералног секретара Уједињених нација изабран Аустријанац Курт Валдхајм, мој тада осамдесетдвогодишњи отац Реља је узвикнуо:

– А ђе, за име бога, нађоше овога Швабу да га изаберу за првог човјека свијета, а памтим га добро кад се по Пљевљима шетао и шепурио у униформи нацистичког официра. Становао је у визитној соби кума Ника Рабреновића… Штркљастог и ружног, злоћудног и опасног есесовца, присетио се онда и син Реље Драгашевића, Миле, који је те 1942, када се Курт Валдхај појавио у Пљевљима и одмах скренуо пажњу на себе и својим изгледом и својим држањем, имао шеснаест година: – Колико ми се чини, у Пљевљима се појавио негђе крајем марта или почетком априла 1942.

– Био је ружан, али увијек елегантан и утегнут, у чизмама и јахачким панталонама, никад без опасача и пиштоља. Стигао је у специјалном возилу са антенама и радио станицом и десетак, можда и петнаест војника у пратњи…

Сведочење Италијана

У поплави свакојаких изјава и сведочења која је изазвала афера Валдхајм, нарочито је занимљиво казивање седамдесетпетогодишњег Италијана Рената Куалоглуа из Милана, који је као пешадијски потпоручник 84. пука италијанске дивизије „Венеција“ ратовао у Црној Гори и 1943. године се затекао у Пљевљима, у време кад је тамо боравио и Валдхајм. Његово сведочење је својевремено објавио италијански „Еспресо“, а у целини га је касније пренела титоградска „Побједа“:

– Лице тог младог официра, кога сам видео како малтретира заробљену јеврејску децу, који је чак ударио мог помоћника када се сажалио и једном детету понудио комад хлеба, лице је Курта Валдхајма – тврдио је Куалогло.

Нежељени гост

Седамдесетогодишњи Павле Поповић, Пљевљак којег је Данко Васовић 1986. године нашао у Београду, мисли да се Валдхајм појавио у Пљевљима крајем марта или почетком априла 1942: – Прво је дошао код мене кући у некадашњој улици Краља Александра, на самом крају вароши – сећао се Поповић. – Стигао је у пратњи једног италијанског војника, поздравио ме и рекао: „Послали су ме код вас на стан“. Касније, с њим је становао још један војник Вермахта. Валдхајм се представио као Аустријанац и правдао се да је дошао у моју кућу јер је била близу штаба италијанске дивизије „Пустерија“. Узео је најлепшу собу. Код мене је спавао а хранио се углавном са Италијанима, у дивизији „Пустерија“. Био је коректан и уљудно се понашао, али је после неколико дана дошао да се поздрави и казао ми да је нашао други стан у кући породице Рабреновић – испричао је Поповић, апсолутно сигуран да је то био Валдхајм јер је, каже, његов упечатљиви изглед једноставно немогуће заборавити.

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27282-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-4-krvave-serenade

—————————————

За ФБР припремио Владимир Петровић

4 replies »

  1. Nije se znalo, neki mladi novinar otkrio poreklo Kurta Valdhajma?
    Ako je na zahtev Jugoslavije 1947. god o tome obaveštena OUN-a a on je bio kasnije u diplomatiji Austrije, et cele priče. Niko nikada Jugoslaviju nje respektovao, pa prema tome i sama afera Valdhajm bila je „Pljuvanje uz vetar.“
    A kako nam je vraćeno 1991-92.?

    Свиђа ми се

  2. JEDNOG DANA CE SE ZNATI I PRAVA ISTINA O TAKOZVANOM JOSIP BROZ TITO ILI NEMACKOJ DOBRO POZNAT WALTER!! NjEGOVU POLITIKU SA ZEMLjAMA TRECEG SVETA I ORGANIZACIJI NESVRSTANE ZEMLjE !! POSTOJE DOKUMENTI KOJI SU MOZDA VEC IZDATI KAO KNjIGA POD NASLOVOM “ MOC TRECEG PAKTA “ TO JEST ZEMLjE CLANICE SAVEZA NESVRSTANIH I NjIHOVA ULOGA U PORETKU SVETA KAKVOG GA DANAS VIDIMO!!

    Свиђа ми се

  3. MNOGE DOKAZE POSTOJE O POSLERATNOJ FASISTICKOJ ORGANIZACIJI I NjIHOVIH CILjEVA ZA VLADANjEM SA SVETOM!! JEDAN ISTINIT DOSIE JE I JOHN FIZZGERALD KENEDY!! NAJVECI LOPOV 20-TOG VEKA!! KOJI JE OPLjACKAO USA I PARE PREKO LATINSKE AMERIKE ( BRAZILA, ARGENTINA I OSTALE ZEMLjE ) OPRAO I PREBACENO U SVAJCARSKIM BANKAMA ZA KORIST INDUSTRISKOG NAPRETKA NEMACKE I JAPANA !!

    Свиђа ми се

  4. U toku sam svega ovog. Umro je i istinu zakopao, samo su ostali ti pisani tragovi. Ovde me interesuje danasnje stanje manipulcija Srpskih izdajnika ciji kriminal prema Srpskom narodu nije nista manji. U nekoliko navrata sam slao kopije iz knjige Edmond Paris-a, koji su antenticni dokumenti pa i iznmedju ostalog ce te naci ime Jure Francetica, ujaka Borisa Tadica, a poznato je da je i Boris Tadic sa prikrivenim istinama u svojoj biografiji postao Pretsednik Srbije i od tada podvodi tu opustosenu zemlju pod Fasisticku EU organizaciju i poklanja delove Srbije teroristima ciji su medjusobni odnosi sumnjive prirode. Unistenje vojnog potencijala Srbije, nije nista manji greh nego sto je i Kurt V. uradio u svoje vreme…Ovde bih zamolio Milorada Novakovica da pise o tome. Izvanredan govor Stefanovica u Skupstini, protiv Dinkica, je jedna od intencija da se kriminal prosle vlasti prikrije i istina zakopa…Spasavajte Srbiju sada to sto je ostalo a dalje od EU…

    Свиђа ми се