АУТОРИ

Бранко Жујовић: Европско јеванђеље по Оливеру


Влада Србије требало би што пре да покаже стратешки важне резултате у демонтажи система, у који је бивши министар Оливер Дулић тако дубоко пустио приватно-интересно корење, поставши истовремено његов симбол. Медијско оштрење зуба на Оливеру Дулићу, најаве хапшења у таблоидима и прежвакавање одавно познатих чињеница, све су само не поштовање државе и грађана

10.10.2012. Глас Русије, пише: Бранко Жујовић

© Фото: SXC.hu

Да су студенти и остали демонстранти у зиму 1996/97. или с јесени 2000. године знали ово што знају данас, београдске улице и тргови вероватно би остали пусти, а Оливер Дулић био би хирург у суботичкој или некој другој болници. Једино би Ивица Дачић, можда, могао да буде премијер и у тој димензији просторвремена.

Иако модерна физика не искључује постојање паралелних универзума, у којима би судбина Србија била знатно другачија, а Ивица Дачић у оба случаја премијер, морамо ипак чињенично остати у овом, једином познатом, погледавши какав је он заиста, ван маргина таблоида.

Најављено хапшење посланика Оливера Дулића није ме обрадовало. Смучио ми се хајкачки начин. Озбиљна држава поштовање закона и Устава спроводи одлучно, без вишенедељних потерних наслова у таблоидима, нарочито оним који су последњих година тоалет-папир сваке власти.

Не зато што мислим добро о политичком раду хирурга Дулића, као бившег члана владе који брине о екологији и просторном планирању, већ зато што желим добро Србији. Постоји читава системска џунгла, обилато заливана евроатлантским кишама, коју влада Србије треба да искрчи, а земљиште приведе култури и јавном интересу, уместо што по таблоидима развлачи једну лијану.

Нисам правник, па ме, упркос бројним и све убедљивијим доказима афере „Нуба“, не би изненадило да већи део те прљавштине има неко бедно, формално-правно покриће, неки изговор с печатом. А проблем Србије је суштина. Озбиљно размимоилажење права од правде, права од општег добра, противприродни блуд приватног и јавног интереса с наказним потомством породичних империја и непотизмом.

Породица Оливера Дулића у Суботици поседује огромну пословну империју, ма како он то увијао у изјавама у медијима. Грађевински бизнис, трговина рачунарима и рачунарском опремом, трговина некретнинама и још доста тога, приде. Развој породичног бизниса у стопу је пратио његов политички успон и од њега зависио, а не од урушеног тржишта, на ком целу Србију пас више нема за шта да уједе.

Зато је изјава његовог рођеног брата, Игора Дулића, у којој тврди да је грађевинска компанија у власништву ове породице први објекат изградила 1995. године, а све остале после 2007. до данас, шамар здравом разуму Србије.

То је оквир, којим би владајуће странке Србије требало што пре да се позабаве, тим пре што и саме у својим редовима, укључујући и СНС, имају ништа мање успешне оливере. Оне који су до новца дошли ван професије, коју често и немају, бавећи се искључиво и искључиво политиком.

Полубрат Оливере Дулића, Теодор Станчић, више година радио је и уредно примао плату у једном субтичком јавном комуналном предузећу. Шта више, у њему је играо врло важну улогу. А реч је о човеку, који је имао проблем са Хашким трибуналом, где је на крају, наводно, и сведочио као заштићени сведок.

Ако је веровати „Гардијану“ („The Guardian”) од 16. маја 1999. године, Станчића је тешко оптужио Албанац с Косова и Метохије, Јусуф Хајдари, изјавивши да га је Станчић опљачкао. Хајдари је, како преноси Гардијан у тексту посвећеном дешавањима у Малој Круши, одмах након првих напада НАТО авијације, изјавио да је полицајац Теодор Станчић из Суботице од жена из његове фамилије одузео све немачке марке и злато. Станчић му је, наводно, рекао да је рано да му се Хајдари захваљује и да може после да му се јави, ако остане жив, препоручивши му да, ако хоће да остане жив, што пре напусти тај крај.

Хајдари је, према напису у Гардијану, покушао да га подмити „мерцедесом“. Станчић је прво пристао, али када је видео знатна оштећења на аутомобилу, одустао је. Хајдари каже да Станчић није био међу убицама које су извршиле злочин у његовом селу, али да је задржао немачке марке и злато његове породице. Хајдари га је описао као лошег човека, нејасну личност која сигурно зна све убице.

Блиц од 23. јула 2003. године објавио је да је у Службеном листу објављено да су бивши председник Зоран Лилић и више функционера полиције, међу којима и Теодор Станчић, ослобђени обавезе чувања тајне, што поткрепљује тезу о његовом појављивању у Хагу. Недуго потом, у једној афери у вези лажних диплома, Станчић је удаљен из полиције.

Систем који Србија тек треба да успостави, не сме дозволити да људи који су окончали каријеру на овакав начин, под тешким оптужбама и у аферама, нарочито ако су рођаци истакнутих функционера, примају плате и обављају кључне послове у јавним службама, где су више него очигледно доспевали преко рођачких веза.

Други брат Оливера Дулића, данас је градоначелник Суботице. Више чланова породице запослени су у јавном сектору. Приватне фирме, повезиване с његовом породицом и Оливером Дулићем, пословале су са државним установама и добијале државне послове у време када је он обављао значајне државне функције.

Постоји нешто што бисмо могли назвати естетиком или бонтоном јавног живота и што је у Србији прокламована „европска“ вредност, на којој је инсистирао управо Оливер Дулић. Та естетика јавног живота не трпи министра и фирму на имену његовог оца, која у исто време добија замашне државне послове. То формално-правно у Србији и може бити покривено, али суштински то Србију удаљава од цивилизованог друштва.

Влада Србије требало би што пре да покаже стратешки важне резултате у демонтажи система, у који је бивши министар Оливер Дулић тако дубоко пустио приватно-интересно корење, поставши на несрећан начин медијски симбол тог истог система. Другим речима, влада се тренутно бави одламањем сувих грана, а не чупањем корова.

Медијско оштрење зуба на Оливеру Дулићу, најаве хапшења у таблоидима и прежвакавање одавно познатих чињеница, све су само не поштовање државе и грађана, који се оправдано плаше да ће се у оквиру система, још једном након 2000. године, променити само играчи. Кандидата за новог оливера 2024. године знам барем десет.

1 reply »