Ћирилица

У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ


У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ

Пише: Драгољуб Збиљић

 

Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.

Због просте чињенице да смо се и у класичном новинатсрву и у новинарству на „порталима“ сајтова често сусретали с наказним (скроз погрешним) читањем јасног значења Члана 10. Устава Србије – осећамо се позваним да предочимо право значење Члана 10. актуелног Устава Србије.

Зашто се осећамо позваним?

Зато што смо Члан 10. Устава Србије ми у „Ћирилици“ саставили, а у Министарству културе Србије (у време министра културе Драгана Којадиновића и његовог помоћника, тада још, хвала Богу, живог, а касније, на нашу велику жалост, почившег мр Бранислава Брборића) прихватили после позива нашим представницима да одемо на коначан договор предлогу тога Члана 10.

Ми смо из Удружења „Ћирилица“ били предложили да тај члан гласи овако:

„У Републици (или Краљевини, ако се краљевина обнови) Србији у службеној и јавној употреби јесу српски језик и српско писмо ћирилица.

Службена употреба других језика и њихових писама регулише се посебним законом у складу с Уставом.“

1. Коначан предлог Члана 10. Устава донет је у Министартву културе

 На разговору у тадашњем Министарству културе седели су за столом с једне стране помоћник министра већ споменути мр Бранислав Брборић и њихова два сарадника, а с друге старне нас три представника из Удружења „Ћирилица“, од којих је један био и наша маленкост. Министар Којадиновић је Брборићу поверио да то питање ко коначан предлог за референдум усагласи с нама из „Ћирилице“. Бранислав Брборић је наш (малопре) цитирани предлог изменио на овај начин:

„Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Ми из „Ћирилице“ одмах смо ту истакли да прихватамо ту малу разлику у формулацији, јер је стилски била нешто лепша и прецизнија, али смо одмах нагласили да би требало обавезно оставити реч „њихових“ уз синтагму „других језика и писама“ јер се тако постиже лингвистичка тачност да се писмо везује само за језик и да језик мора имати своје писмо. Истакли смо Брборићу ово: „Знамо ми наше тумаче Устава и закона. Ако то не ставимо, биће иних који траже невидљиве рупе да изиграју Устав и законе. Зато је неопходно да остане синтагма „њихових писама“.

Брборић, који је иначе англиста, али је био и одличан познавалац српског језика и већ писац више књига о српском језику, казао је: Могло би да буде то остављено, али је непотребно. А пошто је непотребно, а важно је да се из сваког члана избрише оно што је непотребно, боље је да не пишемо ту реч „њихових“ јер је поптуно јасно да се у првом ставу говори само о српском језику и његовом писму ћирилици, а да се други став односи на друге језике јер је то издвојено пошто је први став решио питање службености језика и писма који се морају простирати на подручје целе Републике, а пошто ипсиси на другим језицима и писмима долазе само тамо где се за то стекну законски услови и то уз српски језик и ћирилицу, јасно је да је ту реч о другим језицима и другим, свакако њиховим, писмима. Правнички је јасно да се одредба из првог става не може односити на дриги став и обратно. Други језици и писма, дакле, не могу се односити на српски језик и његово писмо ћирилицу.“

2. Знамо ми добро и нас и њих…

Два-три пута смо упорно говорили да ми „знамо њих“, јер ће бити људи који су научени на старо стање двоазбучја само за српски народ и његов језик, па ће то накарадно покушавати да тумаче и рећи ће да може опет да се само српски језик на свету поново пише на српском писму и на овом другом писму које се Србима насилно намеће већ хиљаду година. И успело је његово наметање у време комунистичке диктатуре. Зато, за сваки случај, оставите ову једну реч уз „њихових“ испред писама, па нека све и свакоме буде јасно: „других језика и њихових писама“. Чврст у одлуци, заменик министра је оставио без ове речи „њихових“. И, ево, ових дана видимо код једног новог „тумача“ Члана 10. Устава Србије, који тврди: „Други став дозвољава да се српски језик пише и латиницом.“

У нашим реаговањима на та крива тумачења Члана 10. Устава Србије истицали смо више пута да се решење службености српског језика и српске ћирилице регулише у првом ставу и да се решења из другог става не могу везивати за српски језик и његово писмо, јер је у другом ставу реч само о другим језицима и њиховим писмима којима се исписују јавни исписи и у другим приликама службене употребе само језици наших мањина или страни језици с њиховим, наравно, писмима.

3. Питање службености српског језика и писма решено је у првом ставу Члана 10. Устава Србије

Дакле, за оне који имају минималан правнички смисао за читање Устава у Члану 10. не могу никако повезивати ова два става и не могу да прочитају да се српски језик може уставно писати двама или трима писмима, па ма која то писма била. Ево да видимо још једном како у Уставу Србије из 2006. гласи уставна одредба и обавеза за службено коришћење језика и писма:

„Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Из овога члана јасно је да је издвојен српски језик који се има писати ћирилицом, а у другом ставу се спомињу неименовано други језици и свакако само друга писма, наравно писма тих других језика, јер ниједан језик не постоји без писма. За писано општење мора да постоји писмо у сваком језику.

Е сада је на реду наша пракса, примена Члана 10. у животу.

4. Зашто се не поштује јасан Члан 10. Устава Србије?

Два су разлога што се не поштује уставна обавезаност на ћирилицу у српском језику.

Прво, то је наслеђено „законоправило“ из комунистичке диктатуре, које је формулисао њен главни поборник Јосип Броз, а то „законоправило“ је гласило: „не треба се држати устава и закона као пијан плота“. То је популистички врло заводљиво „правило“, јер је увело тзв. волунтаризам (личну вољу) у тумачењу устава и закона и у њиховој примени у стварности.

Друго, сама лингвистика о српском језику није реституисана на научним основама, него је остала на постулатима тзв. сербокроатистике која је помогла да се српски народ лиши суверености на име и биће свога језика (српски језик), него га је на политиканстки, идеолошки начин претворила у „заједнички језик“, а само за Србе је сопроведен налог да се српско ћириличко писмо постепено замени латиничким писмом, оним писмом које је наметнуто најпре Србима католицима и Хрватима да њиме пишу – Срби католици свој одувек српски (штокавски) језик једном друкчијом врстом латиничког писма (сличног италијанској латиници, а Хрвати такође свој хрватски (чакавски) језик латиничким писмом које је било у неким знацима ближе мађарској латиници. Наравно, касније, када су Хрвати прихватили за свој језик – језик Срба штокавааца у Вуковој реформи, остала је латиница за Србе католике и Хрвате, а Срби православци остали су да пишу српски језик ћирилицом у поједностављеној варијанти за коју су заслужни најпре Сава Мркаљ са Кордуна и, коначно, Вук Караџић из Тршића.

Та два писма навођена су у оквиру српског језика до 1918. године (јер је мали део Срба – католика био прешао давно под католичким утицајем на латиницу, а ћирилица је била једно и једино писмо Срба православаца у српском језику) са изричитим одређењем да су то писма раздвојена стриктно по верским шавовима. Тако на пример у „Српском правопису за средње школе“, објављеном у освит Првог светског рата, писало је: „Наш језик (при чему се мислило на српски језик и касније је то име без изузетка у правопису и навођено – Д. З) има две азбуке. 1) ћирилицу, којом се служе Срби православне вере и 2) латиницу, којом се служе Хрвати и Срби римске католичке вере.“[1] Дакле, тада се изричито наводило да православци (већина Срба) имају (само) једно своје писмо – ћирилицу за писање свог језика, а Срби католици и Хрвати имају (само) једно своје писмо – латиницу за писање тог истог језика, јер су Хрвати у то време већ били усвојили српски (штокавски, вуковски) језик за свој стандрдни језик. Тада су сви Срби и католици и православни звали свој језик само „српски језик“, па се зато и овај правопис зове „Српски правопис“ и у њему се спомиње само „српски језик“[2]. Хрвати су „варирали“ и у то време и спроводили су политику преименовања тог преузетог српског језика, али су га ретко звали само „хрватски језик“ све до 1967. Обучно су га звали „хрватски или српски“ до 1918. А Даничић је био први српски стручњак који је, по преласку на рад у Загребу, у ЈАЗУ за „тајника“, дао личну сагласност за тај назив у тада започетом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ још крајем седме деценије 19. века. Срби, међутим, српски језик су звали једино тако све до 1918. године, до стварања Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Тек су на неправи, политикантски назив свога језика („српско-хрватско-словеначки најпре, па убрзо само „српскохрватски језик“) прешли на основу првог Устава Југославије. Дакле, тада, на основу за Србе поданичке југословенске идеје, сви Срби су били приморани да се одрекну суверенитета на свој језик и од тада се он рачуна као „заједнички језик“ иако је он заједнички само тако како су заједнички језици енгелски за Енглезе и Американце, на пример, или као што је „заједнички језик“ немачки језик за Немце и Аустријанце, на пример. Али, лингвистички и стварни власници и називи енглеског и немачког језика нису мењани, него су остали и до данас само енглески језик и немачки језик, а не „америчко-енглески“ или „аустријско-немачки“, на пример. Само је српски језик, једини на свету и модерном добу, на тај начин одзет као власништво Срба и пренет је на Хрвате, затим у скорије време на новокомпоноване нације „Муслимане“, па поново преименоване у Бошњаке и на Црногорце. Они су и једни и други преименовали српски језик, па имамо данас два нова политичка назива: „босански/бошњачки“ и „црногорски језик“ уз раније преименовани српски језик преко „српскохрватског“ у „хрватски језик.

Али, и кад су тако нелингвистички измешани „власници“ српског језика, преименовали језик и посвојили га, писмо ћирилица је, ипак, још остало као (једно и једино) писмо већине Срба – православаца, а мањине Срба остало је писмо – латиница, које је усвојено и као општехрватско (једно и једино) писмо – латиница, наравно, у том саставу који је био најпре од католика наметнут Србима католицима, а које су касније преузели у том истом саставу (уз две-трри измене, ту треба рачунати као нови знак с краја 19. века Ђурино слово – једнознак đу место ранијег двознака dj). И тако се то рачунало и тако је била стриктна подела у писму на латиницу за Србе католике и Хрвате, а за Србе православце изричито и само – ћирилица (наравно у коначној Вуковој реформи са 30 истих данашњих знакова).

5. Неразумевања, неразуми и лоше намере

Неки који данас појма немају о утицају вере на избор писма и велики утицај свештенства на прво описмењавање народа – приговарају нама који ту верску поделу у вези с писмом морамо да спомињемо, јер је она вековима била одлучујући чинилац у избору писма, како смо ми „верски затуцани“ и сличне увреде, али то је историјска чињеница, а не „затуцаност“ моја или било чија. Ствар је у томе да је увек била велика улога вере, цркве и свештенства у врло позитивној почетној улози у описмењавању народа. А да смо у праву не само у вези с улогом вере, него и у тврдњи да су раније Срби православци писали српски језик изричито ћирилицом има колико хоћемо доказа. Јер, раније би био смешан појам питање нечије којим писмом пишу Срби православци свој језик. Доказ наше исправности и истине да се раније тачно знало да Срби пишу свој језик ћирилицом, а Хрвати свој језик (преузет од Срба) латиницом имамо и код Акександра Белића који је још у освит Другог светског рата (кад још није било комунистичке диктатуре и смутње и у налозима у вези с писмом српског језика) писао у граматици за школе:

          „Као што видите, ми Југословени имамо два писма: ми Срби служимо се старим словенским писмом, ћ и р и л и ц о м, која је састављена по смрти св. браће Ћирила и Методија, а преуредио је за наш језик Вук Караџић; међутим, браћа Хрвати и Словенци примили су латинско писмо, л а т и н и ц у, коју је преуредио Вуков савременик Људевит Гај“[3].

6. До комуниста није било смутње у вези с писмом

Како се види, није смутње било ни у Југославији до комуниста у томе које је чије писмо, тј. који народ пише којим (једним свакако) писмом тај исти језик који је 1918. године код Срба, под утицајем југословенске идеологиоје, био преименован у „српскохрватски језик“. Па, ипак, писмо се и тада знало које је чије. И тада нико није спомињао никакво „богатство двоазбучја“ и сличне накарадности, јер се знало да је бесмислено један исти народ делити по писму. Ево, видели смо, српски дуго времена први и најпознатији лингвиста академик Александар Белић, док је смео, говорио је истину: српско писмо је ћирилица јер је бесмислено и неодрживо на дужи рок да човек и народ мешају писма у свом језику, односно да скакућу час с ћирилице на латиницу, час с латинице на ћирилицу у писаању свога језика).

Истина, чим су комунисти осигурали своју владавину после Другог светског рата, већ су 1954. године наредили Новосадски договор на коме су са својим поданицима српским лингвистима сербокроатистима урадили две ствари. Прво, коначно су поново одузели суверенитет Србима на име и језик, па су га вратили на „српскохрватски језик“ за Србе. То су урадили с језиком. А са писмом Срба урадили су нешто још горе. Увели су у 3. тачки Закључака Новосадког договора формалну, а лажну „раноправност латинице и ћирилице“, што је могло једино исправно да значи да Срби имају право на своју ћирилицу, а Хрвати на своју латиницу, а суштински су наредили замењивање српске ћирилице србокатоличком и хрватском латиницом. Истина, тада се нису више спомињали Срби католици, јер су се они до тада углавном или асимиловали или су насилно прикључени Хрватима. Али и да нису асимиловани, за православце не би могло да значи да им се намеће латиница ни од кога, па ни посредством Срба католика. Међутим, она им је тада (1954) насилно наметнута и за непуних 15 година ћирилица је у јавној (службеној) употреби важила за, тобож, равноправну, али је замењена у преко 90 одсто јавне употребе. Дакле, ћирилица је тако између 1954. и 1968. године Србима сасечена преко насиља у животу и у школи, па је не само такав, него данас и кудикамо гори положај ћирилице у јавном коришћењу.

Сада, како смо видели на почетку, донет је и потпуно јасан Члан 10. Устава Србије из 2006. у коме је српски језик изједначен са свим другим језицима (једно писмо за један језик и његов народ), али устав власт не поштује, струка га исмева, а народ? Народ без власти, без стручњака и школе не може сам да врати себи писмо из више разлога. Прво, зато што је насилно навикнут на туђе (латиничко писмо), па му је тешко да се сам врати ћирилици јер није довољно ни писмен да схвати зашто је то важно и неопходно, јер га стручњаци у школи и уопште томе не уче. А власт има основну дужност да влада, а како, по коју цену, да ли спровођењем Устава и закона или разним махинацијама и меким „демократским“ диктатурама, то је за њу неважно.

7. Изузетна важност српског језика и ћирилице за српски народ

А за цео српски народ је изузетно важно да чувају свој језик и своје (ћириличко) писмо. Али су то питања која се без исправног школовања, без ваљаних стручњака и без разумне власти не може остваривати.

У том непостојању ваљаних стручњака, ваљане школе и пристојне народне власти и владалаца нашли су своје ухлебље и своје потребе за „мућењем“ разни стари квазилингвисти сербокроатисти, правнички смутљивци у „тумачи“ Устава и закона по старом брозовском законоправилу да се не морамо баш у свему држати устава и закона, па правничке незналице и неморални људи спремни су да тврде да у Уставу пише и оно што се одмах види да стварно не пише. Тако и у Члану 10. Устава Србије налазе да пише како се српски језик може писати којим хоћемо писмом. А како смо видели, потпуно је јасно да се српски језик, баш као и до 1940. године у време Белића и све до 1954. године код Срба православаца пише ћирилицом, а не и латиницом. Латиница све до Новосадског договора није била општесрпско национално писмо. А није ни било потребе да буде, јер су два писма у једном језику опасна за деобу народа и за смутњу у његовој култури.

Очигледно је, било где, у било којој плаћеној од народа институцији власти и струке за српски језик и српско писмо ћирилицу да загребемо, свуда ћемо, почев од САНУ и Матице српске пре свега, наићи на велике пукотине и небригу.

Наша власт (и стара и нова), разуме се, има много посла, али би могла да се свим питањима мало исправније бави, а не да исказује често толику жељу  да се што дуже и више одржи на леђима народа, не бринући о народном језику, о писму, о народној култури и о правом најпре духовном, па, наравно, и материјалном напретку.

8. У Србији се јавно за писмо српскога језика чешће примењује

Članak 12. Ustava Hrvatske, него обавезујући Члан 10. Устава Србије

          Погледали смо како је питање писма тзв. хрватског језика решноу Уставу суседне Хрватске. Тамо је, слично као у Србији, само наравно није предвиђена ћирилица за „хрватски језик“, него латиничко писмо, на овај начин решено питање писма у „хрвтском језику“ и у другим језицима. Цитираћемо то:

„Članak 12.

U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.

U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“

Како се види, питање писма је у Хрватској уставно решено веома слично нашем решењу. Дакле и тамо су један језик и једно писмо стављени у оквир првог става. Иначе, и тај језик (који су они применовали по политичким, а не лингвистичким мерилима), дакле хрватски језик језик пише се једним писмом, према њиховој прихваћеној норми, то писмо се зове латинично писмо.  Према томе једно писмо и тамо ј одређено за писање њиховог језика у преименованом називу. Али, како видимо реч је о латиници. И тај први став гласи, како смо видели готово исто као наш први став Члана 10.

У другом ставу је суштински решеио питање других језика и других писама готово на исти начин као код нас. Додуше, у том делу њихов став је конфузан и нешто некоректнији. Стиче се утисак да су оставили простор за мало „лелујаво“ тумачење. Ево да упоредимо па да видимо зашто је наш други став Члана 10. нешто прецизнији и обавезнији, па зато и коректнији. Друге језике и писма, осим српског језика и писма, наш други став Члана 10. гласи:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“ Тај је став, види се, потпуно јасан, односи се на све друге језике и друга писма. И ту нема ни једне речи која би се могла тумачити „и овако и онако“.

Хрватски други став односног „Članka 12.гласи:

„U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“

Помињу се, као и код нас „други језици и друга писма“, с тим што су они споменули и на тај начин истакли, на неки начин, „ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Код њих је такође наговештен закон који ће службеност других језика, те ћириличког или неког другог писма детаљније регулисати.

Једно је, међутим, потпуно јасно – и по нашем и по хрватском уставу питање српског/хрватског језика и писма (код нас ћирилица, код њих, наравно, латиница) решени су у првом ставу с којим други став нема  никакве везе. И у Хрватској је, разуме се, истакнут језик хрватског народа и хрватско писмо (латиница) и решени у првом ставу јер су и српски и „хрватски језик“ већински језици и већинско је њихово писмо латиница (код нас ћирилица). Они су јаснији у убавези да се други језици и друга писма (осим њихове латинице) имају у јавној употреби у тим „појединим срединама“ писати испод исписа на хрватском језику и хрватском латиничком писму.

Све је то, дакле, код нас и код Хрвата суштински готово идентично решено и може се рећи да се Србија и Хрватска у уставном решењу службености језика и писма не разликују.

9. Србија је по примени уставног решења српског језика и писма на дну европске и светске лествице

Хрватска и Србија, према томе, у уставном решењу питања језика и писма не разликују се, али се у јавној примени наша и Хрватска држава разликују као небо и земља, што каже народ. А разлика је драстична на српску штету и на штету српске уставности. Наиме, Хрвати уставно решење службености свога језика и писма („хрватски језик“ и латиница) примењују чак и више него стопостотно (јер се код њих у јавним исписима мало закидају Срби на ћирилици (рецимо, у Вуковару нису дали да се ћирилица уведе у јавну употребу поред латинице иако тамо има дотични проценат Срба којима је по уставу предвиђено јавно исписивање и српским језиком и писмом ћирилицом.

А драстична разлика се у Србији одмах види чим питник крочи из Хрватске у Србију. Иако је уставно решење  истоветно, у Србији се Члан 10. Устава багателише у преко 90 одсто избегнуте јавне уставне обавезе о употреби ћирилице. Буквално, у Србији се, кад се тиче само писма, примењује готово доследно Članak 12. Ustava Hrvatske, тј. наставља се замењивање српског писма ћирилице општехрватском абецедом.

И то је у свету невероватна појава кршења устава: Срби у Србији, једноставно, у делу о писму примењују хрватски Устав, а не Устав Србије.

Да ли може ико да замисли обрнуту ситуацију – да Хрвати почну у Хрватској да примењују и спроводе уставну одредбу ослужбеном писму из Устава Србије!

Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога Устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.

Другим речима, кад је о писму реч, у Србији се у јавном коришћењу српског језика писмо примењује више по Члану 12. Устава Хрватске, него по Члану 10. Устава Србије и у томе је масовна српска неуставност без примера у свету, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.


[1] В. др Милан Петровић, „Српски правопис за средње школе“, Штампарија Учит. Деон. Друштва „Натошевић“, Нови Сад, 1914. стр. 3.

[2] Усто, стр. 14. и другде.

[3] А. Белић и А. Жежељ: Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, Београд, 1940. године (одобрена одлуком г. Министра просвете IV Бр. 8348 од 7. августа 1940 године), стр.10.

3 replies »

  1. Гдин Замундије је тачно истакао да су и муслимани дуго писали српски језик ћирилицом. Писали су га и неки Хрвати. Али су Хрвати као католици морали прећи на латиницу, а Срби муслимани, касније Муслимани, па Бошњаци, да би се још у нечему „разликовали“ од Срба,узели су латиничко писмо,јер им је „незгодно“ да — пошто су национално постали нешто друго — узели друго писмо.
    Тачно је и да су Хрвати глагољицу дуже користили од Срба, али су морали прећи на латиницу. Срби други су такође сви већински били подвргнути под комунистима, јер је њима ћирилица била „превише српска“, „буржујска“, „националистичка“, „застарела“, „проста“ и сл. Насилно су комунисти полатиничили већински и Србе православце (1954-1968). Сада су донели исправан Устав с једноазбучјему ћирилици, али га не спроводе, него, практично примењују у јавности одредбу из хрватског Устава. А да су Хрвати осећали дуже од Срба глагољицу као своје писмо, потврђује и чињеница да данас у Загребу имају основано Друштво за неговање традиција глагољичке културе.
    Све је то добро (слично) предочио гдин Замундије.

    Свиђа ми се

  2. Коначно један прави чланак у коме се латинично писмо не назива хрватским писмом и питање писма своди на прави контекст: да је латиница средство империје у наметању своје културе и увек први корак за губљење српског идентитета и претварање у нешто друго. Та империја је некада била аустроугарска, некада реформисано римско царство у виду католичке хијерархије, у виду Немачке, сада је та Империја цео запад и западне силе, али континуитет је јасан: увек је наметање латинице било средство империје за расрбљавање Срба (као и других народа) које касније следи подјармљивање, културно, политичко и економско. Једино хрватско писмо које постоји је глагољица, хрватска латиница не постоји, и управо је римска црква натерала Хрвате (и Мађаре који су исто имали своје писмо) да се одрекну глагољице и користе само латинско писмо. А данашњу латиницу на нашим просторима је створио један Немац да би се ограничила употреба ћирилице у Аустроугарској међу Србима, посебно католицима. Ја бих још додао да ћирилица није само писмо православних Срба већ и Срба муслимана који никада (до 60-их година прошлог века) нису користили латиницу већ само ћирилицу, аребица је била кориштена само код мало броја имама и хоџа у личној кореспонденцији. Мислим да није примерено одрицати се српског романског наслеђа које се најбоље осликава у романској култури Дубровника и других далматинских градова, али и у чињеници да свако од нас има у већој или мањој мери претке који су били романизовани староседеоци Балкана, свиђало нам се то или не.

    Свиђа ми се