Анализа

Ватикан, усташе и екуменизам: има ли наде за покајање?


ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ПАПИНО ИЗВИЊЕЊЕ?

14.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Владимир Димитријевић, фотографије ФБР

Ривели Марко Аурелио
У Независној Држави Хрватској, насталој по вољи нациста, између 1941. и 1945. године исписане су најстрашније странице Другог светског рата.
Усташе Анте Павелића, уз подршку Хитлера и Мусолинија, побили су на стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома у име „коначног решења“ етничко-верског питања, које је решавано и масовним „прекрштавањем“ у католицизам. У ономе жшто у историји називамо балканским холокаустом, одлучујућу улогу, директну и посредну, одиграла је Света римска црква преко надбискупа загребачког, монсињора Алојзија Степинца.
Надбискуп геноцида је активно сарађивао са усташком диктатуром; припадници хрватског католичког клера лично су учествовали у масовним истребљењима и „прекштавању“.

У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2012, епископ ремезијански Андреј, викар патријарха србског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ.

По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 12О4. године на Цариград. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2013, на прославу 1700-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава србског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи).То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

ТОМПСОН У ВАТИКАНУ, ТРИ ГОДИНЕ ПРЕ ОПТИМИЗМА ВЛАДИКЕ АНДРЕЈА

Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за србско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: “Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

УСТАШТВО ИЛИ КРОАТОПАПИЗАМ У АКЦИЈИ

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6). Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“ (7).

ПЛОДОВИ ПАПИСТИЧКЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ

Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио“(8). Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“. (9)

УЛОГА ВАТИКАНА У СТРАДАЊУ СРБА У НДХ

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./…/ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/…/ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/…/“ (1О). По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. (11) Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“ (12). Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“ (13)

ИМА ЛИ У ВАТИКАНУ ЗНАКОВА ПОКАЈАЊА?

Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу (14). Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо… И – шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ: БЕАТИФИКОВАНА ПРЕПРЕКА ПОКАЈАЊУ

Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ (15) Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке србских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/…/ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ (16)… Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 240.000 православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“(17). Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске“ (18). А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“(19), после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију. Ако се све ово зна (а зна свако ко се бар мало бавио нашом новијом историјом, каква је то онда маштарија о папином извињењу? Ако папа Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић, довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму ту реч? Ми, православни, потомци Јасеновачких Новомученика, и даље чекамо одговор.

Анте Павелић и Алојзије Степинац

1.Катарина Живановић: Епископ ремезијански Андреј: Папа неће бити позван у Србију док се не извини“, Данас, 15-16 април 2О12, стр. 2 Васкршњег додатка.

2. Исто

3.Ратко Димитровић: Томпсон код својих у Ватикану, Печат, 9О/2ОО9, стр. 43

4. Исто

5. Богдан Кризман:Павелић и усташе, ЧГП Дело, ООУР Глобус издавачка делатност, Загреб, 1978,стр. 534

6. Исто,стр. 535

7. Предраг Р. Драгић Кијук,Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О12,стр. 2О3.

8. Милко Рифер: Јасеновац – град мртвих 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб,1946.

9. Ратко Дмитровић, исто

1О. Ани Лакроа Риз: Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд, 2ОО6,стр. 465

11. Исто, стр.467

12. Исто,стр. 466

13. Исто, стр. 467

14. Пјер Блет: Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима, Кршћанска садашњост, Загреб, 2ОО4, стр. 176-179

15.Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац,Сарајаво, 1986, стр. 93

16.Исто, стр. 164

17.Исто, стр. 168

18. Исто, стр. 17О-171

19. Исто, стр. 177

5 replies »

  1. – ЧАК И ДА СЕ ИЗВИНИ АКТУЕЛНИ ПАПА,
    – МИ СРБИ НЕМАМО ОБАВЕЗУ ДА ИМ ОПРОСТИМО,
    – поготову што је ватикан и даље без престанка непријатељ Српства !
    – Сваки лопов треба да врати украдено и плати казну,
    – али му све то неби донело признање да је поштен !
    – А како нама Ватикан да врати МИЛИОН И ДВЕСТА ХИЉАДА ( Према историчару Александру Вељићу)
    – покланих Срба којих би данас било ДЕСЕТ ПУТА ВИШЕ !
    – покатоличене Српске деце ТРИСТА ДО ПЕТСТО ХИЉАДА који данас чине више од пола Хрватске !
    – Треба да врате територију где су наши сународници живели и где и сада живе као Хрвати !
    – Ватикан је дирекни наредбодавац и треба му судити као институцији и држави,
    – за највећи и најбруталнији организовани злочин од постанка цивилизације !
    – Ако је поздрав и разговор са Тачијем ИЗДАЈСТВО онда шта је то исто са Ватиканом ?

    Свиђа ми се

  2. Што се мене тиче, и то говорим и као обичан православац, али и као Србин и онај ко ће у предстојећим збивањима у Србији, по одлуци вође подухвата под именом Народни Одговор, имати видну улогу, одговор на питање које сам сам поставио гласи:

    ЦИЉ ЕКУМЕНИЗМА ЈЕ ДА НЕКО ПРЕУЗМЕ ПРИМАТ.

    Сви показатељи упућују да је тај „неко“ католичка црква.
    Е то не може.
    Па макар ја био и остао само обичан православац.
    И као такав, а поготово као неко ко ће ускоро у Србији имати и још „улога“, поручујем садашњим челницима цркве које се нећу одрећи осим због Царства Божијег, дакле челницима Српске Православне Цркве:

    Не играјте се.
    Екуменизам је корак према унијаћењу.
    И ви то добро знате.
    Српска Православна Црква је увек била уз народ.
    Ред је да буде и сада, иначе ће ово недавно извиждавање патријарха бити само увод у жешће протесте обичних православаца против не толико СПЦ, колико против њеног врха.

    А то неће ваљати.
    http://saborsrba.com/zapisi/115

    Свиђа ми се

  3. Moze li uopste jedno izvinjenje pa makar ono dolazilo sa najviseg mesta u Vatikanu izazvati MASOVNO pokajanje za visevekovnog zla koja su naneta od strane Katolickog klera koji podrzavao politiku unistenja miliona ljudi. Ne verujem. Ako je to izvinjenje temelj NOVIH stavova kako prema proslosti tako i PREMA BUDUCNOSTI onda ono moze da ima odgovarajucu tezinu. U suprotnom , previse je tezak tas na vagi ZLO-POKAJANJE.

    Свиђа ми се