Други пишу

Сведок: зауставимо лаж поводом наводне српске агресије у Босни


Суђење бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу се захухтава. Од уторка бивши лидер босанских Срба кога терете за ратне злочине и геноцид, представља Међународном трибуналу доказе своје невиности, иступају први сведоци.

17.10.2012. Тимур Блохин за Глас Русије

Фото: EPA

Али за почетак о потенцијалном сведоку, зато поводом најјаче оптужбе против Караџића. То је генерал Крстић, осуђен за геноцид у Сребреници. Бивши командант Дринског корпуса Војске Републике Српске издржава 35-годишњу казну затвора и одбио је да добровољно сведочи у одбрану бившег врховног команданта. Са своје стране бивши председник Караџић инсистира да суд обавеже Крстића да сведочи. Узроке објашњава експерт за Хашки трибунал, шеф катедре за међународно право Академије управе у Казању Александар Мезјајев.

О чему може да сведочи Крстић? Да није реферисао председнику о томе да су затвореници у Сребреници убијени или да се спремају да их убију. То је директни доказ одсуства Караџићевог предумишљаја. Крстић може да сведочи да су непосредно пред једну од војних операција они разматрали само питање поделе енклава Сребреница и Жепа, ни о каквим плановима етничког чишћења није било речи. Можемо се сетити да је један од сведока тужилаштва тврдио: Караџић је тобоже жалио што Крстић у Сребреници није могао све да докрајчи. Генерал такође може да оповргне ова тврђења. Јасно је да се он плаши да сведочење може да буде искориштено против њега.

Али појава генерала Крстића у судници за сада је могућа само у теорији. А за сада један од најјачих сведока у суђењу Караџићу може да буде руски пуковник у пензији Андреј Демуренко. Јуче је у Хагу приказан снимак направљен пре неколико година где Демуренко изјављује: Хајде да зауставимо лагање поводом такозване српске агресије у Босни. Или спроведите тачну истрагу са пуном аргументацијом, или прекините кампању против ове земље. Тужилаштво је затражило десет пута више времена за унакрсно испитивање, него што траје само сведочење Демуренка. И то није узалуд.

Пуковник у пензији Андреј Демуренко служио је од јануара до децембра 1995. године као заменик команданта УМПРОФОР-а у сектору Сарајево. Пре неколико година, говорећи на једном од суђења Међународног трибунала, он је изнео алтернативну верзију злочина извршеног у августу 1995. поред пијаце Маркале у Сарајеву. Тада су у експлозији минобацача погинула 43 цивила, 75 је рањено. Одговорност за терористички акт је била пребачена на Војску Републике Српске, чији је врховни командант био председник Радован Караџић. Руски пуковник је био на сва три положаја Војске Републике Српске, одакле је, на основу података УМПРОФОР-а, могло да буде извршено гађање пијаце. Демуренко је утврдио да ни са једног од њих то није могло да се уради: они су се налазили у неповољним местима – на стенама, на падинама, у шуми, и нигде Демуренко није нашао трагове коришћења минобацача. Такви закључци руског војног лица нису се допали руководству, на званичном нивоу нису били призанти, зато су попримили широк одјек у медијима. Александар Мезјајев подсећа да није само Демуренко говорио о невиности српске стране у датом инциденту.

Било је и других сведока, између осталог на суђењу генералу Галићу који је командовао Сарајевским корпусом Војске Републике Српске. При томе ова сведочења су била толико убедљива да је за независне судије ова варзија деловала тачније. Није се случајно суђење Галићу завршило тиме што је један од судија гласао против његове оптужбе по тој тачки оптужнице. Истина, овог судију су брзо склонили из трибунала. Демуренко је већ раније сведочио на суђењу генералу Милошевићу, који је сменио Галића. Сведочења су била достојно оцењена, судско веће их је одбацило, нашавши да су недовољна, али није дало никакво објашњење, тачније ништа није могло да смисли.

Пуковник Демуренко тврди да у случају Маркала највероватније се ради о терористичком акту који су извршиле снаге које су се налазиле на територији под контролом армије босанских муслимана. То је било учињено у циљу да се провоцира НАТО на бомбардовање положаја Војске Републике Српске. После инцидента у Сарајеву је и започела прва велика војна операција НАТО-а – Намерна сила која је озбиљно утицала на распоред снга, разуме се, не у корист српске снаге. Да не говоримо већ о томе да је Намерна сила однела најмање 150 цивилних живота, уз от два пута више касније је умрло од последица примене муниције са осиромашеним уранијумом од стране НАТО-а. Треба ли подсетити да сви ови случајеви никада нису били предмет интересовања Међународног трибунала.