Екуменизам

Из дневника Грешног Милоја, 11.октобар 2012. – Молитва за Патријарха


МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА

субота, 20 октобар 2012 19:15
Срби на окуп

Miloje hrani golubove-Из дневника Грешног Милоја, 11. октобар 2012.-

Данас, у предвечерје, кренух на мој уобичајени „посао“ – да нахраним голубове на Калемегдану. То је „моје“ најбројније јато, од четири, о којима се свакодневно старам. Никада нисам тачно установио колико их дође на оброк, али сам више пута у овом јату на Калемегдану, изброио преко 120 глава. Њихов шеф је, сви су изгледи, онај сивац који се до те мере ослободио да ми редовно слеће на испружену руку и изобилно се гости пројом са мог длана. Нешто мање јато је на Обилићевом Венцу у паркићу иза Танјуга, па онда дође оно код чесме у Кнез Михаиловој, које пландује по-ваздан на симсу задужбине Николе Спасића. Најмања дружина од 30-40 лепотана је на малом тргу код зграде Катастра, преко пута Поштанске штедионице.

Ову моју љубав покушала је да осујети, у два наврата, моја љута опозиција. Најпре, сестра Косара Гавриловић, говорећи:

-Не треба да храниш те неваљалце од којих друге птице не могу да дођу до изражааја.

– Реко, сестра Косо, зар не рече Господ да и ми треба да будемо безазлени као голубови.

-Јесте, вели, али је Господ вероватно мислио на гугутке, које ти твоји љубимци протераше.

– Реко, где их протераше? Јел у егзил?

И ту се спонтано заценусмо од смеха. Да изгладим и истерам на чистац овај „спор“, предложим овој предивној старици да закопамо ратне секире и да одемо на заједнички ручак. Она прихвати. Питам је да ли има предлог где да одемо?

– Каже: Сасвим свеједно где.

Да своју опозицију сатерам у дефанзиву, приступих лукавству. Ко велим: безазлени ко голубови и истовремено лукави, ко што је казано.

-Реко, предлажем Скадарлију.

– Каже: Одличан предлог.

После подуже шетње стигосмо на врх Скадарлије.

-Реко, слажете ли се Ви, сестра Косо, да ручамо у овој Кафани, показујући на први ресторан са десне стране.

-Каже: Важи.

Седосмо под трем испред кафане. После солидног ручка наручисмо по чашу вина, уз које остадосмо неколико сати, у које је, кроз њена незаборавна казивања, стао добар део њеног живота. Живота, који је, заиста, вредело живети, упркос свим олујама и искушењима кроз које је ова осамдесетосмогодишња старица прошла. Од златног детињства, које је провела на прелепом прадедином имању на Топчидерском брду, преко гимназијских дана, које јој прекида Други светски рат, Коса ће се обрети у избеглиштву и завршити Кембриџски Универзитет, а потом радити на свим нивоима просветних система Енглеске и САД-а, од Лондонског универзитета и Универзитета Џорџ Вашингтон у престоници САД, па све до забавишта руске зарубежне цркве св. Јована Крститеља. Радила је и као преводилац за светску Банку, State Department и Белу Кућу. Све што је имала, у Америци, је оставила и раздала и отишла у скромну келију грачаничког манастира, као преводилац за потребе владике рашко-призренског Артемија. „Плата“ за њен труд била је само скромна трпеза коју је делила са грачаничким калуђерицама. Из Грачанице је избачена, када и владика Артемије, и сада живи као подстанар, у Београду, неуморно радећи. Плодови њеног рада, њене књиге, остаће у наслеђе роду нашему.

Косара верује у Бога и свој народ, настављајући тадицију свога оца Милана Гавриловића, предратног члана Удружене Опозиције, који је као шеф Земљорадничке странке, био посланик отачества у Русији, и министра правде избегличке владе у Лондону.

– Кад смо одлучили да кренемо, упитах је да ли јој се свидела ова кафана?

-Каже: Веома. Предивно.

-Реко, па наравно. У ову кафану су у своје време свраћали… па почнем да набрајам знамените скадарлијске бисере. Па јој објасним да на Радио Београду има предивна емисија која носи назив по овој кафани.

-Је ли? Како се зове та емисија?

-Реко, предивно, исто ко ова кафана: „Код два бела голуба“. Жао ми је али се не зове код две гугутке.

Поражена опозиција затрепери очима иза својих наочара, погледа ка улазним вратима кафане, и за неверовати, нађе излаз из мат позиције:

– Брате Милоје, твоји љубимци нису исти ко у време Господа, као што ти ни ова кафана није иста ко у време Ђуре Јакшића, Нушића и свих оних скадарлијских бисера које си набројао .

– Како, реко, није иста? Она је под заштитом Републичког завода за заштиту споменика културе. Ту не сме ни ексер да се закуца без њихове дозволе, да би се сачувала аутентичност.

Коса хитро, попут девојчице, скоро поскочи уз помоћ свог штапића, притрча улазу кафане и упери штапом у месингану таблу, ликујући. Да не верује човек: „Код два бела голуба“ исписано латиницом.

Пружих јој руку признавши пораз. А она, достојанствено и помало театрално:

– Сад кад си се већ предао, брате Милоје, дозвољавам ти, за утеху, да наставиш са храњењем тих твојих зликоваца. Само, немој ја да ти ја будем крива, ако твоје голубове процесуира нека ad hoch формирана институција европске уније, а тебе оптуже као јатака. Ти иначе имаш два смртна греха: молиш се Богу са владиком Артемијем и угостио си његове монахе. И то ти није доста, него гостиш и голубове. Бојим се да си незајажљив у тим тешким гресима.

Други мој опозициони блок, који је покушао да осујети моју љубав, је комунална полиција. Једног преподнава, док су се моји лепотани тискали око мене, неко иза леђа строго загрме:

-Господине, то јесте хумано, ал није лепо.

Окретох се и угледах крупног човека и једну даму, у униформама.

– Реко, људи ја ово радим сваки дан, а престаћу, наравно ако ме у’апсите.

Колегиница, оног дрчног, каже:

– Ма какво хапшење, побогу. Али ако већ морате то да радите, немојте им давати крупне комаде да не остану на плочнику.

– Реко, сестро, зар Вам ја личим на несавесног грађанина?

-Нисам, каже, то мислила.

-Реко, можда. Мада сте тако нешто рекли, de facto. Ал’, додадох, добро сам прош’о. Ваше колеге без тог предимена „комунална“ су ме ‘апсиле кад сам штитио стан и кору хлеба вазнесењских калуђерица у Овчару, верујући да су те калуђерице претежније од ових голубова.

– Да нисте ви…? пита онај дрчни.

-Тај сам, главом и брадом.

Срдачно ми пружи руку. Изљубисмо се…

Тако моји лепотани и ја преживесмо две „непријатељске“ офанзиве и настависмо да другујемо. Код фонтане нам се почеше придруживати врапци. Додуше опрезно, ал свакодневно. А на Калемегдану по која врана. Доправде са дистанце, ал се ипак почасти.

Елем, да се вратим на почетак ове приче. У половини данашњег оброка мојих миљеника, затече ме мој друг са студија.

-Каже, зар и за то имаш времена, грешни мој друже?

– Време, реко, није наша заслуга. То је Божји дар. Ко таланти. Само је питање како те таланте користимо.

Он ми се придружи. Дадох му преосталу храну и он радосно, ко дете, поче да прислужује голубовима. Спонтано кренусмо у шетњу кроз парк. Кад уђосмо у Кнез Михаилову, одлучисмо да свратимо у „Коларац“. К’о некад. Измењасмо вести о деци, унуцима и почесмо да сркућемо кафу. Он извади из ташне НИН и поче монолог:

„Слушај Милоје, ја не знам много о Цркви, о вери, о Предању. Ал знам толико да сам збуњен и запрепашћен. Читам, oдавно већ, како Иринеј Буловић папу назива „свети отац“. То исто понови патријарх Иринеј Гавриловић у Загребу, овог 2012. лета Господњег, у свом срамном интервјуу Хрватској телевизији ХРТ плус. Питам се, човече, да ли су ови људи нормални? Слушам владику Милутина ваљевског, где сагласно светим оцима говори човек гласно и јасно. Погледај, молим те, снимак на You Tube под називом: „ЕПИСКОП МИЛУТИН ВАЉЕВСКИ ИСПОВЕДА ПРАВОСЛАВЉЕ“. Тај Владика Милутин казује оно што наши јадни и несрећни Иринеји не знају. (Вади бележницу и чита транскрипт беседе владике Милутина):

„…три најгоре авети, три седмоглаве аждаје устале су, кроз историју, против Светог Православља.

Прва јесте Нерон – Нерони; Диоклецијан – Диколецијани …

Друга седмоглава аждаја јесте Ана и Кајафа, Ирод, Понтије Пилат, књижевници, фарисеји… они који су Господа Христа убили на Голготи.

Трећа седмоглава аждаја, можда и најстрашнија, јер је ове две било лако победити, а ову је тешко победити, данас је моћна, јесу јереси. Све јереси у цркви Христовој од почетка до данас које су поражене на VII Васељенском Сабору чију успомену данас славимо, дан победе православних над иконоборцима и тријумф светих икона. То је недеља православља! То данас ми православни празнујемо. Поред многих јереси нећемо заборавити римску јерес, римског папу који је највећу јерес прогласио на овоме свету када је рекао да је он намесник сина Божијег. Vicarius Filii Dei. Како то, папо римски, ти смртни човек можеш бити наследник, намесник Сина Божјег? Није истина! Ма колико то било тешко да разумеју и да свате! Он је (папа) родио Мартина Лутера! А Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом! Које крв људску често пута пију! Децу убијају да би крв пили! Разне секте, ужасне које су плод рекао сам чији…“

Па то што тврди владика Милутин, зна свака баба. То само Иринеји не знају. Ајд’ овај бачки, он и није православни епископ, он се преверио, тј. верио са папом, примивши његов прстен. Ал шта би овом црном патријарху за име Бога. Ко да му је сврака мозак попила: српски патријарх највећег архијеретика зове „свети отац“.

И не само то. Погледај шта, овај човек ко у бунилу исприча у овом данашњем НИН-у. Он јадник не зна да постоји разлика имеђу нас и католичких јеретика. (Отвара НИН, потура ми под нос стр.47. и показује крај левог доњег ступца, гласно читајући патријархове речи): „На крају крајева, и ако постоји та разлика хајде да видимо ко је у праву…“ С њим бре нешто није у реду! Еј, човече патријарх српски не зна да ли између нас и папе има разлике! А ако има, не зна се ко је у праву. Па дал је он чит’о св. Марка Ефеског, Григорија Паламу, источне патријархе…

Сем ових небулоза, овај човек и лаже, бре. Како га није срамота од година, кад је већ пану искаљао? (Окреће стр 48. и показује средњи стубац, читајући толико гласно, да се људи за суседним столовима почеше окретати). Гледај како лаже српски патријарх, срам га било: „На крају крајева Перановићев рад је био мимо знања и сагласности Цркве. Њега је рукоположио бивши владика Артемије не знајући ни ко је ни шта је, и Перановић се у Епархији рашко-призренској обрукао. Ту сада више нема о чему да се дискутује“. Какво бешчашће! Каква брука и срамота! Каква лаж! И то од кога? Од патријарха. Где ће му душа? А истина је ово, кунем ти се Богом живим:

Прво, Перановића није рукоположио владика Артемије, него владика врањски Пахомије;

Друго: Кад је настао скандал и брука око Пахомија отац Бранислав, који је неколико година био свештеник у врањској епархији, је одлучио да побегне од тог срама и по добијеном канонском отпусту прешао у епархију рашко-призренску;

Треће: Несрећа која се, на жалост, догодила код оца Бранислава Перановића, се догодила у епархији шабачкој, код епископа Лаврентија, кога патријарх непотребно крије. Међутим, у „Православљу“ – новини Патријаршије, сам епископ Лаврентије је о целом случају дао опширан интервју;

Четврто: Патријарх бестидно тврди да је Перановићев рад био мимо знања цркве. А човека су унапредили непосредно пре несреће у чин протојереја ставрофора у шабачкој епархији, што се иначе може догодити само на основу акта, односно сагласности Синода“.

Човек, који сеђаше са двојицом људи, за суседним столом, добаци:

„Издаја браћо! Издаја! Патријарх је само теглеће грло упрегнуто у кола издајника. Бич и узде је отео и држи кардинал Иринеј Буловић! А Иринеј Гавриловић, уствари, и није патријарх српски! Он је екумениста тј. јеретик! И то по сопственом признању, које је исповедио у Бечу, кад се претпрошле године понизио до дна. Кад је и своје и наше достојанство бацио у брлог. Под ноге бечким јеретицима. Ал, чита их народ. Ко буквар. Неће они дуго. Већ их и гуслари увршћују у сој бранковића.“

Да прекинем ову мучну ситуацију, позвах конобара. Наручих још по једну кафу: нек буде грка. Грча од чемера.

Реко, слушај, друже мој. Ти си професор универзитета. Теби је, бар, јасно да јереси и скретања у Светој Цркви никад нису долазила од обичних људи. Него од епископа и патријараха. Али Бог није допустио да Црква пропадне, упркос издајама. Јудино издајство није уништило, него учврстило веру нашу. Издаја у Ферари и Фиренци, на унијатском сабору, 1438/9. године, није уништила Православље, већ га преко Божјег човека Марка Ефеског учврстила. Тако и ово. Екуменистичка издаја Синода, с једне, и прогон владике Артемија с друге стране, неће уништити, већ, напротив, учврстиће Светосавље. И што вероломци буду бруталнији и безумнији, то ће, пре и више, њихов крах и крај бити срамотнији. Зато ја мислим да је прогон владике Артемија и његове духовне деце нама на спасење. Нађи ми једног нормалног човека у земљи Србаља и у дијаспори, било мирјанина, било клирика, који не зна да је владика Артемије страдалник на правди Бога.

Нека би Бог умудрио залутале архијереје наше и оне прваке и вође наше који им праве чаплиз диван. Послаћу ти електронском поштом, вечерас, део Молитве свенародног покајања светог Владике Николаја. Ајде да свако вече читамо срцем ту Молитву следећих 40 дана, па да поново седнемо и наставимо овај разговор. ‘Ајде да се молимо за Патријарха нашег да му Господ подари мудрости и Духа Светога, едаби се вратио себи и стаду своме, које је напустио тргујући са Истином.

Изађосмо у реку људи која тече Кнез Михаиловом улицом. Растадосмо се код теразијске чесме.

***

Чим сам дошао у стан, пронађох Молитву св. Владике, и одаслах је моме другу:

„…Кајемо се за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред Господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или у страху Божјем; било да небрижљиви бише у делу Господњем или да ослабише у љубави братској. Уколико се они не кају, кајемо се ми за све што је зло пред Богом у срцу, на језику или у владању њиховом. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који заборавише да су Свеци српски основали ову државу и да је ово света земља, и који заборавише да су истакнути за прваке и вође једног светог и мученичког народа, па без страха Божијег и љубави према народу злоупотребљаваше своју власт на народну привремену несрећу а на вечну пропаст и проклетство себе и свога порода. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!…

Кајемо се за грехе свих српских синова и кћери, који презреше дух и искуство и памет и веру и светињу и поштење и доброту свога народа, и примише туђинску лудост и непоштење и сваку јевтину робу, да тиме замене чисто злато народно, у стотинама ватри опробано. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!“

***

Добих одговор: „ Хвала. Почињем вечерас. У име Бога, видимо се за 40 дана“.
_________
http://www.srbinaokup.info/portal/2012-02-20-18-19-54/2012-02-20-18-28-56/508-molitva-za-patrijarha

1 reply »

  1. „НЕКА СЕ ПРОСЛАВЉА ИМЕ ХРИСТОВО НА ВЈЕКИ ВЈЕКОВ!

    Хвала Вам брате Милоје на дивном тексту. Са чињеницама које сте изнели у истом се већ и унапред слажем. Ситуација је толико постала очигледна, да само онај ко не жели да види (слеп код очију), не може и неће препознати праву Истину!
    Искрено се надам се да Вам је било пријатно код нас у Бадовинцима, за покров Пресвете Богородице?
    Ако изузмемо наше домаћинско гостопримство, довољно је само присуство нашег светог владике Артемија. Свако добро од Господа Вама и Вашој породици.

    Свиђа ми се