Америка

ДУГО чувана тајна америчке војске: КОСА ЈЕ ПРОДУЖЕТАК НЕРВНОГ СИСТЕМА


Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

21.10.2012. вестинет.рс

Када размишљамо о Индијанцима увек се намеће иста слика: дуга коса, перјанице, ратничке боје и томахавк.

Али, овај поносни народ је много више од тога, магично привлачан и дубоко духован.

Америчка војска је Индијанце регрутовала као „трагаче“ од времена колонијалних ратова, а потом су коришћени за проналажење насеобина и зимовника сопственог народа због чега су сматрани издајницима, јер резултат је био хиљаде убијених и масакрираних жена, деце и стараца.

За време грађанског рата су учествовали на обе стране, а током II светског рата језик Навахо Индијанаца коришћен је за шифровање порука између команди америчке армије јер непријатељ није могао да их протумачи, те су се Индијанци у том рату нашли у улози телеграфиста.

Опште је познато да индијански ратници својим непријатељима „скидају скалп“, али разлог је мало познат.

Они, наиме, сматрају да је коса извор снаге и моћи, и да је њен губитак знак да је Велики Дух (Маниту) напустио дотичног појединца.

Када су се припремали за битке, Индијанци су делове косе око лица, или сву косу, уплитали у плетенице које су умотавали кожним тракама иу њих уплитали перо сокола да непријатељ не би могао да их ухвати за косу и тако им одузме моћ.

Освојени скалп су означавали победу, како над телом, тако и над духом противника кога би Скалпирање обешчастили.

Америчкој војсци, када их је регрутовала, није сметала дуга коса индијанских питомаца, али се то, накратко, променило током рата у Вијетнаму, због покушаја војске да „униформишу“ изглед америчких војника. Од тога се одустало без званичног објашњења, а разлог се држао у тајности.

Тек недавно се у јавности појавила информација која баца ново светло на ове догађаје.

Након смрти свог супруга, који је био војни психијатар у установама за бригу о вијетнамским ветеранима и радио са бившим војницима који су лечени од ПТС-а (посттрауматског синдрома), сада већ деведесетогодишња жена, изнела је у јавност студије на којима је радила америчка војно -медицинска служба, па тако и њен супруг.

Када је прегледала мужевљев материјал и белешке, ова храбра жена је проценила да те информације треба да буду доступне јавности.

„Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

Од тог дана, мој конзервативни, разумни супруг, пустио је косу и браду и више их никада није секао.

Од војног врха је тражио, и добио, одобрење за себе и своје сараднике да им се дозволи да задрже дугу косу и браду. “

О чему је заправо реч?

Наиме, током рата у Вијетнаму, специјалне јединице су послале посебно обучене људе да претраже индијанске резервате и сакупе младе људе који показују способности да се лако и брзо крећу по непознатом и непријатељском терену.

Пре него што су им се обратили, пажљиво су их пописали и завели у регистар као „експерте у трагању и преживљавању“. Једном када су пописани, почела је њихова регрутација, а онда се догодило нешто невероватно.

Након што су, по правилима војне службе, ошишани, сви до једног су изгубили способности због којих су, на првом месту, регрутовани. Скупи и мукотрпни тренинзи и обука показали су се узалудни.

Када су питани да објасне зашто не могу да испуне захтеве, старији регрути су одговорили да након шишања више не могу да „осете“ непријатеља, да више не могу да приступе свом „шестом чулу“ и да им је интуиција непоуздана, а они не могу да читају знаке, нити да владају духовним чулима.

Тако је институт за тестирање регрутовао нове Индијанце трагаче, дозволио им да задрже дугу косу и упарио их по двојицу са истим резултатима тестова, а затим би једном било дозвољено да задржи косу, док је други ошишан.

Тада би тестови били поновљени. Показало се да су они који су задржали дугу косу успешно поновили тест, а да су, баш сваки пут, они са ошишаном косом потпуно заказали.

Ево како је типичан тест изгледао: дугокоси регрути спавају у шуми док им се прикрада наоружани непријатељ. Убрзо их буди јак осећај да се примиче опасност, они устају и нестају у шуми много пре него што напријатељ стигне на њихову локацију.

Након тога један од двојице регрута добија војничко шишање и идентичан тест се понавља. Резултат је показао да је дугокоси регрут на исти начин устао и избегао непријатеља, док други уопште није осетио опасност и био је савладан.

У документима института за истраживање и тестирање трагача стоји препорука да се свим индијанским трагачима ОБАВЕЗНО остави дуга коса.

Оно што студија америчке војно-медицинске истраживачке службе закључује је следеће: „Коса је продужетак нервног система и исправно је сматрати да су то екстрасензорне нерви, врста високо развијених ‘антена’ које преносе огромну количину информација можданом систему, лимфном систему и неокортекс.

Не само коса, већ и брада или бркови такође емитују енергију из мозга у спољашње окружење.

Одсецање косе је фактор који доприноси поремећају равнотеже у локалном еко-систему. Такође, шишање је фактор који изазива тензије у међуљудским односима свих врста, као што доводи и до сексуалне фрустрације. “

Када тражимо разлоге за поремећаје света у коме живимо и када се запитамо где то грешимо, можда нам одговор сваког јутра даје наш одраз у огледалу. Индијанци то одувек знају, као и све старе културе и цивилизације … па и ова наша.

МЕДАЉА ЧАСТИ
У КСКС веку, осам Индијанаца се нашло међу оним ретким америчким војницима којима је додељено највише одликовање које додељују Сједињене Америчке Државе, а то је Медаља части. Додељена им је за херојство које превазилази границе дужности и, у два случаја, жртвовање сопствених живота.

НА ОНАЈ СВЕТ – БЕЗ СЛАВЕ
Индијански ратници верују да након смрти одлазе у „Вечна ловишта“, окићени скалповима које су освојили током живота. С обзиром да америчка војска не дозвољава скалпирање непријатеља, ови војници нису могли, након своје смрти, да се симболично оките својим трофејима, симболима моћи и части.

Као неку врсту компромиса, војска је дозволила да Индијански врачеви обаве церемонијално испраћење душа ових „непотпуних“ ратника како би им обезбедили част и славу на оном свету и да би се њихове душе упокојио.

Аутор: Милутин Протић за Вестинет.рс

9 replies »

    • Само екуменисти-јеретичари скраћују браде – вл. Григорије, патријарх Иринеј, вл. Игљатије, мит. Иларион итд.

      Свиђа ми се

  1. Скратите мачку бркове и видећете шта ће се догодити. Неће више бити способан да хвата мишеве. Ово ипак немојте чинити. Верујте ми на реч. Бркови су му сензори помоћу којих у мраку осећа кретање и ко зна шта још. Али то само мачак зна.

    Свиђа ми се

  2. Ima istine. Recimo kratka kosa ( nularica ) po učenju starih tradicija simbolizuje poniznost i robovanje ( ovde se ne misli samo na robovlasnički sistem već na robovanje određenim idejama, pa ne čudi što se pripadnici raznih ektremnih grupa šišaju do glave, svi). Što se tiče duge kose setite se samo Biblijske priče o Samsonu, čija je snaga bila u kosi.

    Свиђа ми се

  3. An interesting article. As a person living in North America, I can attest to the importance of maintaining ones culture. Apparently there is some validity to the long hair extra receptibility theory, however I would be cautious about attributing magical or spiritual powers to any people. The Native Peoples of America, are people like any other. The use of Native men as scouts attest to their upbringing on the land. These men were experts at „reading“ the signs in their natural environment, unlike those who are raised in urban areas. The importance of long hair to Native (Indian) people goes beyond extra receptibility–it is part of their culture and how they understand the world. When the hair was cut, part of their identity was taken away–a huge psychological blow!

    I would suggest when reading these sorts of articles that one keep in mind that like all of us, Native Americans are human beings who should be seen, not as caricatures of their culture, but as real individuals like you and I.

    Свиђа ми се