АУТОРИ

СРБски Ветерани: НЕКА УСТАНУ МРТВИ


Неки дан отишао сам у просторије Српских Ратних Ветерана, ул. Мишка Крањца бр. 2, у Раковици (Београд). Хтео сам да ми помогну око неких ствари које су мени до скоро биле не доступне. Претходно сам се већ био најавио да ћу доћи. На уласку у просторије СРВ, дочекао ме један проседи старији човек, који је заливао цвеће цревом. Ни на крај памети ми није било да је то садашњи председник г-дин Миле Милошевић. Питао сам има ли кога ту ко је задужен за интернет комуникацију… а он ме упутио на своју колегиницу.

Овако почиње истинито сведочење о садашњем стању свести у Срба по питању родољубља, свести о србској историји и онима који су за србство дали животе… 

21.10.2012. ветерани.рс и ФБ видовдан србски, за ФБР приредила Биљана Диковић

СРБски војник Драгутин Матић
фото: Дан Ветерана – Видовдан * МРТВЕ НЕ ЗАБОРАВИТЕ, ЖИВЕ ПОШТУЈТЕ…

Колегиница врло љубазна сачекала је моје објашњење и схватила о чему се ради а затим, позвала чика Милета, јер је знала да ће ми он пуно више помоћи.
После упознавања, схватио је г. Миле Милошевић о чему је реч. Био је благо речено шокиран. Тачније, није очекивао да му се на вратима просторија СРВ појављује неки млађи човек кога интересују Српски Ратни Ветерани, ближа национална историја, ратови на простору бивше СФРЈ, и српство уопште…

Заиста, када се и он мало опустио, рекао ми и зашто се чуди мом доласку тамо. Данас већину људи у Србији, а нажалост највише младих, занима да ли је некој естрадној гуски испала дојка, да ли јој се виделе гаће на наступу… а не Српски Ратни Ветерани… Познавајући добро ситуацију и живот у Србији, знам да је човек у праву.

Касније, кроз причу… чика Миле ме упутио у другу страну медаље. Тачније, причао је о проблемима са којима се његово, односно наше удружење сусреће. Први и најтрагичнији проблем је то што имамо ситуацију да СРВ су заборављени чак и од чланова породица који су своје животе дали у Отаџбинским ратовима 1990-1999. Ситуација врло компликована и чудна. А ево зашто.

У просторије СРВ долазе чланови продица који су изгубили своје најмилије на ратишту. Међутим, проблем је што њихов долазак се своди на то да они „нешто траже“ од СРВ, односно у овом случају од председника Милета Милошевића?! Не кажу ни „Здраво“, ни „добар дан“, ни „Помаже Бог“… него с’ врата „Где је моја пензија, примање…. где је џак брашна… ја хоћу то одмах… Изгубила сам сина/мужа/оца/брата…“. Међутим, проблем је у нашој неслози и похлепи. Иначе, у Србији последње деценије је тај проблем диживео своју екстазу. Све се претворило у новац, и све се новцем купује.
Када требамо стати сви у колону и да приситснемо огране власти, да се изборимо за права која нам припадају по Уставу, тада не можете да скупите 50 људи?! Ало 50 људи неће да подржи идеју где се ради о њиховим правима, примањима, итд.

Разговарали смо и о књигама. Две сам добио на поклон. Уствари једну, баш поклон, другу на зајам и часну реч (иако је и то девалвирало одавно у Србији… али ето, човек ми то даде). Ситуација је таква да се на промоције књига о српским херојима, где се спомињу чланови погинулих, рањених или несталих… дође све заједно 20-30 људи?! Неће да дође иако је улаз бесплатан, иако добија књигу на поклон, значи нема апсолутно никакав трошак… и уместо да сала буде дупке пуна преко 500 људи, дође не више од 30. Заиста, шта се то десило са нашом свести?!

Једном је једна жена, рече ми и име, али нећу да помињем. Само ћу рећи да је из Далмације. Њен супруг је погинуо на ратишту у Крајини. Она је од државе Србије добила пензију и стан, пошто има 2 деце. Али, проблем је да се следите. У једној од књига које је СРВ издало, спомиње се и име њеног мужа као хероја. Она је то прочитала и дошла у просторије СРВ, претећи адвокатом и тужбом удружењу?! Разлог је чисте финансијске природе, односно похлепе. Жени је у Далмацији обновљена кућа и то издаје туристима. Њен живот што кажу. Али она се боји да ће због спомена њеног супруга у именима српских хероја имати проблеме у Хрватској, тачније да јој неће дозволити да више издаје кућу?! При томе заборавља да је од државе Србије добила стан?!

Ово су само неки од примера, а таквих примера има како рекоше на стотине… Нико од њих се није покушао изборити да нека улица у његовом крају не понесе име његовог најмилијег, тј. српског хероја!?

Други проблем је не брига државе Србије. Ветерани су сами изградили споменик палим борцима, од својих примања. Док у земљама региона, такве споменике зида држава. И не само то, њихови ветерани су буржуји, посебна класа у друштву. Неко ко има све привилегије и бенефиције.
Не прижељкујем такво стање у Србији. Напротив, већ само то да СРВ нису ни 4.390-а рупа на свирали Владе Србије, ма која странка формирала власт.

И на крају чух ову реченицу, која ми и даље звони у глави. „Деведесет посто тих људи који су погинули у ратовима 1990-их на бранику Отаџбине опет би то исто данас урадили, да су живи. А да могу да устану из гробова, и да виде шта се дешава у Србији, и шта њихови најмилији раде, попљували би своје најрођеније.“

Разлог зашто би српски хероји опет ишли у рат и давали своје животе, и године јесте што они нису преживели задњих 12 година у Србији, где је хуманост нестала, морал давно заборављена ствар. Њих су заменили сујета и похлепа. У томе је разлика између хероја и осталих мишева који чекају свршетак рата да би изашли из рупа и добили некакву корист.

Не би покојни хероји дозволили такву срамоту ни за себе, ни за целу своју породицу… и зато и јесте наслов текста НЕКА УСТАНУ МРТВИ!

Мени је дошло да заплачем.

(прича је постављена на Форум србских ветерана од стране члана )

 

2 replies »