Бранко Станић

ФБР ФЕЉТОН: ПЕТИ ОКТОБАР… (5), пише: Бранко Станић


23 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (5)

Дан када је поново ослобађана Србија


Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПОСЛЕДЊИ ГОВОР

Србија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Сада већ бивши председник Републике, Слободан Милошевић, обратио се грађанима последњи пут као председник путем Радио-телевизије Србије у понедељак, 2. октобра 2000. године, следећим речима:

ПОШТОВАНИ ГРАЂАНИ,

Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу великих западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

То што је исприч’о, исприч’о je баш са ове говорнице

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се, како је време пролазило.

Све искуство у другој половини 20. века које велике силе имају у рушењу влада и изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођење држава и народа на руб сиромаштва, све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију.

Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе, њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није ни могао да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО пакту да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно, да би се њен отпор сломио.

На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда и тзв. повратка Југославије у међународне институције.

Поштовани грађани,

Моја је душност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна и да ствари стоје обратно. Јер, управо наша политика гарантује мир, а њихова само трајне сукобе и насиље, а ево зашто: успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.

То нису само намере НАТО пакта, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације залаже већ десет година и који фактички и дефинитивно издваја Санџак из Србије.

Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини, која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ по свему чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја. Њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији, да дају свој допринос присаједињењу делова наше земље суседним државама.

У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би било прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легитиман и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући при том чак ни наду да ће тај део земље једном моћи да буде враћен.

Територија која би преостала да носи име Србије, била би окупирана од стране међународних америчких или трећих снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији, у многим земљама широм света, нажалост, последњих година и у Европи, на пример, на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда са перспективом да буду истребљени брже, јер их је мање од Курда, јер би им и кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме су Курди већ деценијама налазе.

Што се Црне Горе тиче, њена судбина би била препуштена мафији, чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел које искључује право на свако помиловање.

Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да се прихвати избор НАТО за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају, осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би по природи ствари терор над становништвом чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за непрекидно успостављање српске државе и за поновно окупљање у њој. Они не жели мир и благостање на Балкану. Они желе да ово буде зона сталних сукоба и ратова који би њима пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А, само наша сопствена власт гарантује мир, затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета са владама под утицајем страних сила вртоглаво су постајале сиромашне, и то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих, то је слика источне Европе већ неколико година и ми сви њу можемо да видимо. Таква слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо под командом и контролом власника наше земље брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу, веома, веома неизвесна и далека.

Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, и по правилу би били странци.

Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су до сада њима управљали чинили би то у овим измењеним приликама као службеници страних у сопственој држави.

Из националног понижења, растурања државе и социјалне беде нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка, већ искуство свих земаља које су прошле тај пут, који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценију нису на западу, као што је некада било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго од Другог светског рата до 90-тих година живели у друштво које за криминал такорећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за нас мали и на криминал ненавикнут народ опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој ако бисмо је имали, јесте губљење интегритета. Земље којима се командује споља релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својим традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком.

Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, по неку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбеним производима и козметичким средствима. Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у 20. веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима, заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју, често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе.

Убијање националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује већ по својој природи сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте.

Неслободне жеље укидају право грађана који у њима живе да слободне изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А у испољавању, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је и запосео територију туђе земље.

Нарочито желим да нагласим због младих људи, интелектуалаца, научних радника да су земље лишене суверенитета, по правилу лишене и права на стваралаштво. А нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри велике моћи финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.

Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте већ као испоставе централе која им контролише све а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне и еманципације.

У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха демократске опозиције Србије новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све разуме се с циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро кад почну да га организују они који овде заступају окупаторске намере, планове и интересе.

Наша је земља суверена држава. Има своје законе, свој Устав, своје институције. Србија је дужна, а и заслужила је, да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сноси одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштају исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце и многе друге људе.

Сматрао сам себе дужним да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно. Да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се грешке тешко отклањати а неке можда нећи моћи никада да се отклоне.

Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.

Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не би, после свих ових година на његовом челу рекао шта мислим о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву изиграо сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда. И главни је разлог моје одлуке да се јавно обратим

грађанима Југославије.

Хвала вам!

Пред Скупштином пре говора

Било је ово обраћање грађанима поводом другог круга председничких избора, заказаним за 8. октобар, који се никада неће одржати. А обратио се на начин на који се обраћао јавности већ више од пет година, снимљен у кабинету, а потом понављан онолико пута колико треба.

Изнео је ондашњи председник пуно ствари које ће се десити ако се прихвати било која друга опција осим његове. И пошто његова опција није прихваћена преостало нам је да чекамо остварење његових видовњачких визија или је све то било пуко фолирање и плашење народа.

Додуше, неке ствари су остварене, али за његових мандата.

Прво, постоји група јако богатих и група јако сиромашних. Друго, стране трупе су закорачиле на нашу територију, или нису ако то није наша територија. А остало, дал’ ће се остварити или не, тек ћемо видети

РЕАКЦИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ

Аустралија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Реакције на настале промене у Србији, овде у Аустралији, веома су различите, јер такви смо ми. Емиграција, која је и пре била за опозицију, промену је дочекала са одушевљењем. Организоване су специјалне прославе, вечере и забаве поводом тога. Они, пак, други, којих има поприлично, насталу промену виде као последицу завере Запада и Америке против нас Срба и православља уопште. То су углавном стари емигранти, док они млађи углавном се престројавају, успут истичући да се законитост мора поштовати, да се хулиганства не смеју дозволити итд. За старе се немој ништа чудити; што дуже ван земље (Србије) – фантазија све већа. Многи су опет уздржани, као да не верују у неке брзе и значајне промене. Има и забринутих који овамо нису ухватили корак; досад су се тешили да је у Србији много горе. За мене – то је милост Божија.

Сигурно да неће бити лако, али макар је оно ужасно безнађе, које сам видео летос по Србији, одгурнуто. А то безнађе, сустизало нас је и проналазило као нека неман, без обзира где се сакрили, где живели.

И у Аустралији наша емиграција је помно пратила промене у Србији

speech comment

Аустралија, среда, 18. октобар 2000. године

Интересантним ми се чини говор што си ми га послао. Чујем да му га је жена писала. Како год било изгледа, кад помињу мафију и криминал, да су заборавили на њихову мафију и сва она убијања. Али, за њих се не чудим. Чудим се нашим људима, овде, који иду у цркву, а то им не смета да верују како један јавно декларисани безбожник може да буде бранилац наших стварних интереса, те националне тековине и традиције, шта више – идентитета!? Не сумњам да их има пуно који прихватају његов говор као свој сопствени. А ова му ваља: „Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују“. Зна, лисица, да му већина не верује, проба да их поколеба. Не осећа да његов проблем није та већина него што јој он сам припада. Коме је он ваљао најбоље се види по томе што су Шиптари разочарани што је смењен. Његови верни гласачи.

А што се тиче Запада, свако би требао знати да они имају своје сопствене интересе на Балкану, као и свуда по свету! Добра ствар за нас је што он није хомоген. Уз то, на паметан начин може се придобити њихово јавно мњење. Зар ти се не чини да је у Европи само Енглеска стварни амерички савезник?

Заиста ме занима, ако то знаш, шта би са оном одлуком Уставног суда о поништењу избора? Како се формално правно изрегулисало да је Коштуница добио председничке изборе? Није ваљда да је то узето здраво-за-готово зато што је то бивши председник изјавио?

5 replies »

  1. Пишем са (могло би се рећи) историјске дистанце од готово 14 година. И читајући Милошевићев говор схватам да је био апсолутно упућен у то шта ће се дешавати након победе ДОС-а. Ако му је неко и дотурио сценарио свака част на прецизности. ако је предвиђао, е онда нисмо ни свесни колики је грех србија учинила. Било како било, њега више нема и ништа више није исто.

    Свиђа ми се

  2. Већина је била свесна истинитости Милошевићевих пророчанстава. Међутим, народ гласао за ДОС јер му је било доста тешког живота а и дошло је до засићења његовом фацом и начином владања. На другој страни сервирана је бајка о лепшем животу и демократијиа на челу се појавила неокаљана личност Војислава Коштунице. Међутим, спорно је и историја ће још истраживати да ли су ДОС и Војислав Коштуница победили. Да је пророчанство бнило тачно, ево време показује.Свака реч се обистињује. Као штодемократија у старој Грчкој није била намењена робовима, тако сада није намењена ни Србима.
    Што се тиче Бранка Станића, хвала му што је оставио сведочанство о том догађају.

    Свиђа ми се

    • Хвала и Вама што сте прочитали овај прилог. Да нисам то тада забележио данас се много тога не бих сетио.

      Свиђа ми се

  3. Ако је и пола истинуто, то што је ”Слободан Милошевић, тога судбоносног дана, по њега и Србију, пророковао, е онда се Србија пробудила из дугог спавања, ал’ некако ми је устала на ”погрешну” ногу и ето без ”штапа”, тј. ослонца на било коју другу земљу, попут Русије па и Кине, наставља да храмље у чељуст Европе.

    Свиђа ми се