Јелена Бркић

РУСИЈО- СРБИЈА ТЕ ЗОВЕ…, пише Јелена Бркић


Да ли је Русија још увек пријатељ српског народа?

23 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

Када вам се у приватном животу деси да имате неки проблем или када вам је тешко, поред породице, највећу помоћ и утеху очекујете од пријатеља.

 

Данашња Србија, разорена, понижена и опљачкана од стране домаћих политичара, а у корист страног, западног фактора, на породицу (народ) се не може ослонити. Али, има ли пријатеља који би пружили руку спаса у овом тешком, можда и пресудном тренутку?

 

ПОРОДИЦА – СРПСКИ НАРОД

 

Породица, односно српски народ, скоро читав век није имао своју државу – од тренутка формирања Краљевине Југославије 1.децембра 1918 године, па све до 3.јуна 2006 године када је Црна Гора прогласила независност.

 

Током деведесетих милион пута сам се запитала зашто све републике СФРЈ проглашавају независност, јачају свој национални идентитет и поносе се својим државним обележјима, а Србија ни не размишља о референдуму за формирање споствене државе, обесмишљује сопствени идентитет и понижава своје грађане да певају „Хеј, Словени“. Ако сам тада и помишљала да је то цех који морамо платити да би ујединили своје вековне територије, сада, када смо расцепкани више него икада, немам дилему: обитавање Србије у разно-разним Југославијама утицало на урушавање система традиционалних вредности, а самим тим и на губитак идентитета!

 

И сада, када чујем од разноразних плаћених ЕУ нарикача да Србија треба да прихвати европске вредности, желудац ми се преврне: вредности правог српског домаћина ова и оваква (Ј)Европа неће моћи да достигне ни за 1000 година. Проблем је у томе што већина српских политичара нема те домаће вредности, што, у ствари, немају уопште никакве вредности. И та флоскула да су они одраз народа, није тачна: не прихватам да ме икада ико изједначи са било ким ко прихвати да изда сопствени народ да би возио скуп ауто, добио стан или обезбедио своју децу на уштрб туђе!

 

Да нису тако дуго одвојени од свог народа, живећи у свом свету отимачине, корупције, криминала и силе коју им омогућава власт, не би сада Србија била туђа колонија и имала би неке шансе да сачува свој суверенитет и понос. Како то није случај, Србија је под западним протекторатом (пре свега САД и Немачке), са марионетама на власти, чији су интереси у потпуној супротности са интересом српског народа.

 

Потпуну одвојеност српског народа од политичара потврђује и једна од последњих изјава премијера, у вези са шпекулацијама око проблема у Влади и могућих избора: „ Да ли мислите да сам ја луд да се рукујем са Тачијем, а да знам да ће бити расписани избори!?!“ Тиме је врло јасно ставио до знања да зна да српски народ не подржава руковање са сопственим касапином, па се онда само од себе намеће питање: А зашто се онда руковао? У чијем је то интересу, ако није у српском?

 

Од Милошевића до данас, пракса српских политичара је да западу обећавају једно, истоку друго, народу пред изборе треће, после избора четврто, а раде пето. У том мору лажи, обмана и дневне промене ставова, верујем да кад ујутру стану пред огледало и сами себе морају да запитају: „ко сам ја данас?

 

Без жеље да безусловно браним свој народ који има своје мане (као и сви други народи), након свих несрећа које су нас задесиле у последњих 20 година (да се не враћам даље у историју), људи више ни себи не верују, а камоли њима. Сада ће многи рећи: па зашто онда излазе на изборе и дозвољавају да их опет једни исти преваре? И сама сам се то дуго питала, док ми није пало на памет да иако понижен, у сваком смислу, овај народ још увек има наду – наду да ће дочекати да власт преузме неко са вредностима правог српског домаћина! Дакле, нада тиња у српском срцу и души, и све док постоји, биће и шансе да србин опстане!

 

Ипак, и поред наде, која је у овом тренутку на нивоу статистичке грешке, српски народ остављен на милост и немилост непријатељу, а незаштићен од стране својих легално изабраних представника (велико је питање легалности ако се узме у обзир изборна крађа), лута у медијском и сваком другом мраку, немоћан да се организује и супротстави. И треба му помоћ пријатеља!

 

ПРИЈАТЕЉИ

 

Сви ми, у приватном животу, пријатеље бирамо у складу са сопственим животним вредностима, ставовима, културом, образовањем… али и економским и друштвеним статусом, па и интересима. Као и у личном, ни у државном и политичком животу нема безусловних пријатељстава, али опет из сопственог искуства свако од нас зна да пријатељства заснована искључиво на интересу нису дуготрајна и да кад тад доведу до прекида.

 

Уколико поставимо као критеријум да је српски пријатељ свака држава која никада није војно, економски и културно нападала Србију, долазимо до јасног списка како пријатеља, тако и непријатеља српског народа.

 

Непријатеље одлично знамо, тако да нећу губити време помињући их. Међутим, уз пуно поштовање свим српским пријатељима, ипак се једна држава се издваја, па бих се овог пута задржала управо на том пријатељству.

 

Поред свих рационалних разлога и напред наведеног критеријума, постоји и ирационални, необјашњиви разлог због кога српски народ (још једном подвлачим – одвојен од „својих“ политичара) као свог највећег (можда и јединог правог) пријатеља доживљава руски народ. Да би имао пријатеља, мораш се посветиш, некад и жртвујеш. Иако је било размимоилажења, неслагања и периода хладних односа, Русија је кроз историју доказала да јесте српски пријатељ, више пута жртвујући и животе својих људи да би помогла нама. Ипак, не само нама, већ и себи. Јер Србија је одувек била руска брана и зато је одувек и нападана!

 

Али, да ли је и данас Русија пријатељ српског народа?

 

У последњих 20-так година, српски политичари се позивају на Русију само када им треба новац и то као милостиња или кредит, а не као инвестиција. Уосталом, не само на Русију – сведоци смо да су српске земље почеле да се поклањају и шеицима у замену за плате и пензије које ће се појести за два, три месеца.  И душу ђаволу, да би се остало на власти. Насупрот политичарима, српском народу не треба новац као хуманитарна помоћ, не тражимо ми милостињу, ничију, па ни руску. Али зато српском народу треба сва остала помоћ – од руског присуства у српским медијима, преко знатно више информација о стању у руском друштву, па све до знатно већих директних културних и пословних веза.

 

Са друге стране, често читам да Русија има скептичан став према данашњој Србији због сумњи (или доказа) да су српске власти прозападно орјентисане и постављене ту где јесу управо да подривају и спречавају остварење руских интереса на Балкану. Ако је тако, Русија сада изједначује српски народ са њеним политичарима, што ме, пак, јако подсећа на западну политику деведесетих чијим лидерима није одговарала власт у Србији, па је стога бомбардовала недужан народ!?!

 

То што нашим непријатељима није битан наш народ, то је јасно, јер циљ и јесте уништити или покорити га, али Русији не би смело никада да буде небитно шта мисли српски народ нити да га посматра кроз тренутно актуелне политичаре – јер управо тај исти народ мора да изнедри правог српског владара и државника који ће заступати српске, а самим тим и руске интересе.

 

Међутим, Русија се сада понаша као увређени пријатељ, снажан и моћан, кога је мали и слаб пријатељ запоставио због тренутне заљубљености у „лаку даму“, заборављајући да је та иста „дама“ итекако користи све своје „капацитете“ да одржи „заљубљеност“ до последње капи крви! И чека, чека да се мали опамети и сам схвати каква је уствари „дама“! Али, јесте ли онда то прави пријатељ? Јер прави би учинио све да отвори очи заблуделом пријатељу, да му помогне да поврати пре свега достојанство, а затим и сопствени интегритет! И не би тражио и чекао да пријатељ моли за помоћ, поговото ако зна да му је молби и понижења преко главе!

 

Србија јесте мала земља, сада војно, економски и морално поражена, али свако ко иоле познаје менталитет србина, јасно му је да је сада најопаснији – сада када је на коленима. Отуда и бројни, све снажнији притисак са запада – знају они да је дошао тренутак да нас или коначно поразе или испусте на опет један (време је релативан појам) дужи период (нажалост, није могуће заувек).

 

Како је већ констатована одвојеност српког народа од његових политичара, а уз мноштво непријатеља (заједничких Русији и Србији), као дан је јасно да се српски народ не може сам изборити! Питање је: да ли Русија још увек пријатељ српског народа?

 

Уосталом, брига ме и ако је претенциозно, али рећи ћу: Русија сада дугује помоћ српском народу јер док је 19 земаља бомбардовало Србију, Русија је „оштро протествовала“? Дугује и својој историји и прецима, да стане уз више-вековног пријатеља и раме уз раме брани кутуру, традицију и веру словенских народа! Јесмо ми мали, а Русија велика, али опет смо заједно јачи, а у ово лудо време сваки пријатељ је вредан попут сувог злата!

 

 

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s