АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

НАФТА, УРАН, „НОВИ ИСТОК“ И АПОКАЛИПСА


Већ две године крвава дешавања у земљама Северне Африке и Блиског Истока фокусирају на себе пажњу светске јавности, у главним вестима су у свим медијима и у заглављима свих новости. «Арапско пролеће», свргавање националних влада, «демократска интервенција» у Либији, распламсали грађански рат у Сирији (под непрекидном претњом спољне интервенције тих истих пропагатора демократије), упорна жеља Израела да превентивно «залупа» бомбом по атомским објектима Ирана – то је стандардни списак тема за које политиколози читавог света покушавају да одгонетну доле ће да стигне кривуља блискоисточне кризе и шта ће та криза да донесе осталом делу света…

27.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Константин Гордејев

Да буду супарници по популарности том букету тема могу само дискусије о финансијско-економској кризи, која без престанка јача од 2001.године као пожар по тресетиштима: све изгледа у реду, ватра је угашена, али се «одједном» урушила економија Грчке, на реду су Шпанија, Италија, Португалија, кад – не зна се каква судбина чека читаву еврозону уопште. Ако се узме у обзир да у «великој политици» и глобалној економији не постоје «случајности» , као и то да су Европа и Блиски Исток прве комшије, мирно се може претпоставити да постоји веза између тих догађаја, као и усмереност према једној, заједничкој тачки.

Мало хронологије

Корене оваквој ситуацији треба тражити на самом почетку пројекта «глобализације», односно негде 50. – 70. година прошлог века, у односу на које чак и први америчко-ирачки «Заливски рат» из 1991. представља само међуетапу у кретању ка «великом резултату». Таквих ослоначних, контролних, тачака на том путу било је много. Да поменемо само неке.

1999.г. агресија САД и земаља НАТО-а против Републике Југославије, која је развејала у прах основе међународног права и у свакодневни живот унела појмове «војне принуде на мир», «рата без објаве», «хуманитарног бомбардовања» и сличног. А онда се закотрљало…

11.09.2001. У складу са натуреном бајком, некаква «Ал-Каида» је дигла у ваздух две куле у Њујорку, практично одмах после самита Г-8, одржаног у Женеви, на коме је за базу светске политике проглашена глобализација и неопходност да сви они, који се са тиме не слажу, буду ипак натерани да се сложе.

2001. година. Почетак америчког «миротворства»: окупација Авганистана од стране «међународног контингента» НАТО-а.

2003.година. Окупација Ирака војском коалиције, практично истог састава.

Исте године – старт америчког пројекта «Велики Блиски Исток» који се односи на радикално прекрајање граница на територији, на којој се налазе не само државе Блиског Истока, већ и земље Северне Африке, Афричког Рога, Јужне Азије, као и бивше републике совјетске Средње Азије (црт. 1)(1, 2).

Цртеж 1: Велики Блиски Исток

2006. година. У Пентагоновом журналу «Armed Forces Journal» су објављени чланци Ралфа Петерса, пуковника ЦИА, «Blood borders. How a better Middle East would look»3 са картом, која демонстрира како би САД желеле да виде Велики Блиски Исток на стратешком плану, у будућности: раздробљеног на мале псеудо-државе по етно-религиозним особинама (црт. 2).

После тога је Кондолиза Рајс, државни секретар САД, објашњавајући рат између Израела и Либана, први пут увела у свакодневни говор унела термин «Нови Блиски Исток» као алтернативу «Великом Блиском Истоку»4. А врло брзо после тога – Р. Петерс објављује не чланак, већ целу књигу, под називом «Никада немојте да завршавате битку» («Never Quit the Fight») у којој се, наравно, нашла и поменута карта, која је од тада у војно-образовним установама САД постала приручник, између осталог и за највише официрске и генералске курсеве.

Цртеж 2: «Крваве границе» пуковника Ралфа Петерса 5

Децембар 2010. године, све до данас. Талас «панарапске револуције», коју је паметна глава Барака Обаме назвала «арапско пролеће», а који су америчке тајне службе усмериле захваљујући технологијама «хаоса којим се управља» (цртеж 3), проширио се од Марока, па све до Сирије брзином ватре. У Либији, а могуће и у Сирији, «Арапско пролеће» је довело до стварне интервенције оружаних снага земаља НАТО-а и међународних најамника и терориста, укључујући и ону већ поменуту, неухватљиву али свуда присутну «Ал-Каиду».

Цртеж 3: Ширење «Арапског пролећа» 6

Мало геополитике

Да карта пуковника Петерса не представља мистификацију, већ приказ, ако ништа друго, а оно бар једне од реалних стратегија НАТО-а, доказује не само конфузија унутар НАТО-а због незадовољства турских официра, који су одједном осетили перспективу по којој ће се смањити територија њихове државе, тако и «омашка» Барака Обаме који је маја 2011. године предложио Израелу да се врати на границе «до 1967. године» (погл. црт. 2). 7 У првом случају званичници Пентагона и Стејтдепартмента САД су се направили да нису приметили незадовољство савезника и партнера, а у другом – «омашку» су приписали неуспелој, без претходне припреме, сроченој изјави председника. Као још једна илустрација намере да се заиста спрема прекрајање граница држава Блиског Истока по «крвавим границама» служе и «незванична» предавања о проблемима формирања државе Белуџистан, (погл. црт. 2) 8 која су у САД одржана у фебруару 2012. године, а којима је председавао конгресмен Д. Рорабахер и којима је као позвани почасни гост присуствовао лично господин Ралф Петерс.

Шта може да се нађе као суштина толико упорне жеље САД да баш на такав начин измени политичку географију блискоисточног региона?9

Поштено говорећи, боли уво Американце и за «експорт демократије», и за обезбеђење мира на Блиском Истоку. Њихов главни циљ је провала ради «транс-националног коришћења» националних тржишта како би она била предата под контролу глобалним финансијским групама (ГФГ). Следећи циљ би био формирање коридора за транспорт нафте, гаса и других сировина, којима су тако богате земље блискоисточног региона, у Европу и Сједињене државе. Такође би ти исти коридори служили и за превоз «мутних» радњи – криминала, дроге, илегалних емиграната, као основних инструмената за остварење политике «мењања демографије» и смањења животног стандарда у државама са високим нивоом социјалне заштите.

И у том смислу «крваве границе» пуковника Ралфа Петерса представљају очигледно оваплоћење старог правила свих освајача – «подели, па владај». У суштини, «Нови Исток» се тако своди на принцип «Сваком народу припада по једна персонална резервација».

Зато је, како по току «антитерористичке кампање» и «арапског пролећа», тако и по перспективи како ју је предвидео Р. Петерс, природна и усмереност ка уништењу земаља – регионалних лидера. САД и НАТО се уопште нису ограничили тиме, што су бомбардовали Ирак и Авганистан и «протерали кроз револуцију» цео север Африке и значајан део земаља Блиског Истока. У сваком случају, осим ратних и револуционарних мука, њихове жртве су се нашле дубоко увучене у међуплеменске и међурелигиозне размирице. А ако погледамо мало боље у «крваве границе», пада у очи да овакво «погињање главе» чека и Израел, Турску, Пакистан, Иран, Сирију, Ирак, Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Кувајт.

И још једна важна околност. Узбуњујући Велики Блиски Исток и претварајући га у пут за резервације, потчињене западним транснационалним корпорацијама, САД и НАТО из тих земаља истискују Русију, која за њих такође има своје интересе, и која их је наследила у облику трагова као зону некадашњег утицаја СССР-а, посебно Кину.

Борба САД за «Нови Блиски Исток» може да се разматра као нешто слично тежњи да се контролише спајкменовски Римленд – штрафта која као анаконда обухвата територију бившег СССР-а како би, пошто се Русија, евро-азијска наддржава, одсече од везе са остатком света, изгубила приступ сировинским, технолошким и информационим ресурсима. Али од тог доба свет је претрпео кардиналне промене и сада не Русија, већ Кина наступа као главна противтежа америчкој експанзији. И са тог гледишта је такође схватљива тежња да се испод себе подвуче Велики Блиски Исток као стратешко полазиште на централно-азијској «позорници ратних дејстава» (управо тај «совјетски термин» користе стратези НАТО-а када планирају своја дејства у том региону)10.

Карта Великог Блиског Истока, прекројена од стране Петерса, у ствари представља велики простор који на северу стиже републике бившег совјетског Закавказја и Средње Азије, односно директно дотиче територију Руске Федерације и врло је близу зони експлоатације нафте на Каспијском мору и у Узбекистану, руским цевоводима и сировинским базама Источног Сибира. Ово последње омогућује да се они могу стићи оружјем малог и средњег домета. А најисточније позиције «Новог Блиског Истока» воде преко Авганистана, пораженог Пакистана и потенцијално савезничке Индије – непосредно се граниче са Кином, те су такође рањиве за ударе са «кратких дистанци».

Усмереност према кавкаском и источно-сибирском региону Русије такође може да се гледа као претња која је упућена не толико Русији, колико Кинеској Народној Републици, која би се у том случају нашла без стратешких ресурса, које је дотле добијала из земаља Великог Блиског Истока. Како год било, Кина представља највећег купца иранске нафте, која у трговини Ирана износи 20% извоза (црт.4) 11.

Цртеж 4: Извоз нафте из Ирана

Другачије се може рећи да Велики Блиски Исток представља основу «новог Римленда», који сада обухвата по кружници не само СССР и Руску Федерацију, већ и Кинеску Народну Републику: са запада – територија Великог Блиског Истока, са Истока – Јапан и Окинава,са југа – Индија, Тајланд, Вијетнам и Јужна Кореја, иза којих се осећа острвска периферија: база САД на Гуами и Филипинима, а са севера – Источни Сибир који се лако погађа и окупира и републике Средње Азије. А то, да Кину покушавају немилосрдно да одсеку од сировинских база близу малених острва Сенкаку (кин. Дјаојујдао), која се налазе у близини Источно-Кинеског мора12 , врло јасно илуструје конфликтна ситуација у вези са њима.

Без обзира на то, описане и демонстративно специјалне намере САД и НАТО-а су далеко од краја. Конфигурација коју претпоставља карта пуковника Петерса није комплетна, а «анакондин» прстен, сличан ономе који је постојао око СССР-а у време хладног рата и гвоздене завесе није до краја урађен. Кретање корак по корак у наведеном правцу захтева време. А то је потпуно супротно чињеници да су се од почетка «контратерористичке операције», посебно пошто је председник Џ.Буш саопштио да постоји план «Велики Блиски Исток», догађаји убрзали, а од «арапског пролећа» 2011.године и «залауфали».

И сада – мало маште

Да гатамо какви су стварни планови оних који воде марионете «новог светског поретка» и генералитета САД је врло незахвална ствар. Зато само да набројимо «алузије које дозвољавају да се суди о…»

Први фактор: сама структура «новог света». Главни принцип је – «НЕМА РЕГИОНАЛНИХ ВОЂА» (тим пре националних!). Што је мрвљење по религиозно-етничким особинама веће, то је боље. Што је непријатељство група које деле територију бивше национале државе јаче, то боље. Што је одиознија и криминалнија снага која покреће, а која побеђује ма и у најмањем региону, то боље. А примере уопште не треба далеко тражити: наркомафија на челу са лидерима као што је Х.Тачи у Централној Европи, «Ал.Каида», «Муслиманска браћа», «Покрет 6.априла», «Кефаја» у земљама «Великог Блиског Истока».

Други фактор: методологија хаоса којим се може управљати 13, а која иде уз стратегију вођења ратних дејстава. У њеној основи леже тачкасти удари на најосетљивије тачке управне инфраструктуре противника, чија последица треба да буде његов распад и спонтана реструктуризација комадића који ће се појавити. Фактички од НАТО агресије на Југославију 1999.године тај је принцип постао главни у ратним операцијама НАТО-а и са успехом је коришћен у нападима на Авганистан и Ирак, а доцније у операцијама у Либији и Сирији. А свима знано «арапско пролеће» комплетно представља његову свечану параду.

Трећи фактор: финансијско-економска криза која као пожар у тресетишту од 2008.године уништава глобалну економију и светски новац. По шавовима пуца «евро»-економија , све виртуелнија постаје «главна валута» – амерички долар.14 У сваком случају, председник ММФ-а К.Лагард је на токијском састанку Међународног монетарног фонда и Светске банке, који је одржан 12 и 13. октобра 2012.године, објавила да је «у условима када нема раста – будућност светске економије у опасности», а величина државног дуга у односу на БДП «потпуно одговара нивоу ратног времена» 15.

Најзад, четврти фактор. Велики Блиски Исток представља арену за супротстављање регионалних супарника. Са једне стране ту је очигледна опозиција два пара атомских (са извесном оградом која се односи на Иран) држава: Иран – Израел, Пакистан – Индија. Са друге – историјски националне државе блиског Истока су прво формиране, па су затим ратовале једна против друге – из религијских разлога, делећи се на шиите и суните, а као трећа сила су се ту доцније појавили салафити (тј. вехабити). У стратешким плановима САД увек се на то рачунало (прим. 2 и 10), и у свом плану арапског Drang nach Osten је то узето у обзир, тако да је у «арапском пролећу» сва нада полагана на ратне и политичке структуре вехабита који са Американцима одавно сарађују.

Фокус напрегнутости у геополитичкој конфигурацији која данас постоји на Великом Блиском Истоку представља Иран, који спаја квалитете регионалног лидера, јаког у војном погледу, економски стабилног, а који се у том погледу активно развија, а поседује атомску енергију и богате резерве нафте и гаса, и приближава се производњи сопственог атомског оружја. Осим тога, та држава представља главну и последњу брану муслимана-шиита на Блиском Истоку, активно се супротставља поузданом савезнику САД – Израелу, а на географском плану заузима стратешки најважнији положај.

Чак и тачкасто, «хируршко» (у термину америчко-израелске пропаганде) наношење удара по иранским нуклеарним центрима у стању је не само да запали цео наведени регион, сударањем практично свих народа који на њему живе, већ и да конфликт прошири ван њега – све до нивоа трећег светског рата. Потпуно је јасно да ће Иран одговорити. И то не само Израелу, већ и свим блискоисточним државама које поседују на својој територији војне базе САД или су дозволиле ваздушни коридор за нападе на објекте атомске индустрије, т.ј. практично свим савезницима Пентагона из тог региона. А то значи да ће ратна дејства одмах да добију карактер религијског рата, у коме ће се шиити сударити са јудејима и вехабитима. И врло је вероватно да ће први пут у многовековној историји на таласу антиамериканизма савезници Ирана постати и сунити из Авганистана и Пакистана.

Очигледно је да ће конфликт директно да удари на интересе Русије, Кине и земаља Европе. Европске земље ће се наћи истовремено испред две претње: дефицита енергената и навале избеглица из области у којима се воде ратна дејства. Што се тиче Кине и Русије, у конфликту до кога може да дође ни за једну, ни за другу државу не може да као резултат постоји «реми». Оне могу или да победе (у наведеном случају земљу која представља Сједињене Државе), или да изгубе, јер ће пораз Ирана да се заврши експлозијом на Кавказу, у Средњој Азији, губитком Источног Сибира и скоро потпуном сировинском блокадом. Томе треба додати да је територија Руске Федерације рањива за размештена на Западу «средства против-ракетне одбране», а Кинеска Народна Република – за нападе са Тихог океана, Јапана, Јужне Кореје. Такође, постаће потпуно непредвидиво понашање у том региону још једне нуклеарне државе – Индије, која је принуђена да балансира између неутралности, рата који се већ јако приближио њеном прагу, и избора савезника, односно противника.

Такође је очигледно да ће започети рат на крају тежити «крвавим границама». Гасно-нафтни разлог за глобални економски колапс ће се означити као политичко оправдање његових правих виновника – манипуланата из Федералног система резерви САД. Рат на Великом Блиском Истоку ће читавом Евро-Азијом да зајауче немирима и расним сукобима (за шта се европске земље још одавно припремају16). А то ће отворити пут за ликвидирање државности европских регионалних лидера – Немачке и Француске (погл., на пр. Прим.17).

Да није ово, ипак, фантастика? Колико год тужно звучало – није! Прво, већ се свом снагом исказује страх израелских политичара да неће успети да ликвидирају нуклеарни потенцијал свог «главног противника» пре него што овај стекне снагу да наноси нуклеарне ударе. Друго, очигледна је прека потреба да Б. Обама пред новембарске изборе мало разгиба мишиће пред својим бирачима, и што је још важније, инвеститорима. Не би уопште зачудило да почетак рата буде – октобар 2012. године18 Треће, глобалне елите се из све снаге боре да се избаве од «људског баласта» и да читаву планету преузму на лично коришћење. Природно је да ће најефикаснији инструмент за «велико чишћење» и «велики економски допинг» постати «велики рат»19 .

А Сједињене Америчке Државе? Шта, да они, постајући «глобални хегемон» не испадају такође из концепције «НИКАКВИХ ЛИДЕРА ВИШЕ НЕМА!» Таман посла! Северноамеричку државу свакако чека судбина свих осталих. Делимично вештачки изазваним природним катаклизмама, делимично усмереним на одређену страну геноцидом, већ данас бар за 40% становништва САД се обећава ништа мање «чишћење» територије Америке од њих, него што постоји после интензивних војних дејстава20.

 

1Политички и географски термин „Велики Блиски Исток“ се користи од 1980.год, – Blackwill R.D. Allies Divided: Transatlantic Policies for the Greater Middle East. — The MIT Press, 1997
2 О границама области «Велики Блиски Исток»: – R. Harkavy. Strategic Geography and the Greater Middle East, Naval War College Review, vol. LIV, No. 4, Autumn, 2001, pp. 44-46
3R. Peters. Blood borders. How a better Middle East would look, http://www.armedforcesjournal.com/2006/06/1833899.
4 Петерсова карта – нова подела света? http://www.jafarov.com/view-1810-news.html
5 R. Peters. Never Quit the Fight. Stackpole Books, 2006
7 Обама је предложио Израелу да се врати на границеиз 1967.године: http://lenta.ru/news/2011/05/20/borders/
9 Ch. Candland. The U.S. Greater Middle East Initiative: Implications for Persian Gulf Economies and Polities(1), paper was prepared for the March 1-2, 2005 Institute of Politics and International Studies’ 15th International Conference on the Persian Gulf
10 St. Blank. The Greater Middle East and Its Strategic Profile, Alternatives: Turkish Journal of International Relations, Vol.3, No.1, Spring 2004
11Кинески подтекст иранског конфликта, погл. http://topwar.ru/10599-kitayskiy-podtekst-iranskogo-konflikta.html
12 И.Крамник. САД су опколиле Кину. Да ли ће успети? http://oko-planet.su/politik/politikday/139629-ssha-okruzhayut-kitay.html,; В.Гулевич. КНР – САД: Борба за контролу Тихог океана: http://www.fondsk.ru/news/2012/01/14/knr-usa-borba-za-kontrol-nad-tihim-okeanom.html
13 Мишел Чосудовски: Кина и русија – будући циљеви за ударе САД-а: http://www.fondsk.ru/news/2012/10/08/mishel-chossudovski-kitaj-i-rossija-buduschie-celi-udarov-usa.html
14 К. Гордејев. Мрежне технологије, «наранџасте револуције» и Трећи светски рат, http://kongord.ru/Index/Articles/inetnd3Ww.html
15 В.Катасонов: «Мекшање по количини» или Корупција у посебно великим сразмерама
16 В.Катасонов: Кристина Лагард: фројдовска омашка или планско цурење информација
17 Switzerland Prepares For Mass Civil Unrest In Europe, http://www.infowars.com/switzerland-prepares-for-mass-civil-unrest-in-europe/
18 Europe could be plunged into war if the euro collapses
19 A Truly Credible Military Threat to Iran The Israelis and the Americans are zeroing in on a strike option that has a real chance of deterring the mullahs — and defusing Mitt Romney’s attacks
20 A. Salbuchi. Final Conflict 2012? Engineering World War III, http://www.newdawnmagazine.com/articles/final-conflict-2012-engineering-world-war-iii Главни конфликт 2012.године – припрема за Трећи светски рат 21 Погл. А.Копјов. Глобална катастрофа – на реду су САД http://oko-planet.su/phenomen/phenomenday/125674-globalnaya-katastrofa-na-ocheredi-ssha.html, и посебно богата фактографија у серији чланака – писма Sister Mercy – »Метастазе Мексичког залива» и «Претварање САД у жртву «природних катастрофа» – http://kongord.ru/Index/Judgementday12/sistermercy.html