АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Поштовање Устава, државе и народа: последице непоштовања


Отворено писмо др. Љубомира Т. ГРУЈИЋа председнику Србије Томиславу Николићу, Народној скупштини, председнику Народне скупштине, председнику Владе Ивици Дачићу…

27.10.2012. СРБИ НА ОКУП

Господин

Томислав НИКОЛИЋ председник Републике

Андрићев венац бр. 1, 11000 Београд

Препорученом поштом с повратницом и преко интернета: predstavkegradjana@predsednik.rs

Народна скупштина

Господин мр Небојша СТЕФАНОВИЋ, председник Народне скупштине

Краља Милана 14, 11000 Београд

Препорученом поштом с повратницом.

Влада

Господин Ивица ДАЧИЋ, председник Владе

Немањина 11, 11000 Београд

Препорученом поштом с повратницом.

Доставља се препорученом поштом с повратницом:

Њ. К. В. југословенски престолонаследник

господин Александар КАРАЂОРЂЕВИЋ

Краљевски Двор

11040 Београд

Доставља се преко интернета:

ДРЖАВЉАНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

у Републици Србији и ван ње: http://www.istina-pravda-mir.info

ПОЛИТИЧКИМ СТРАНКАМА/ПАРТИЈАМА/ПОКРЕТИМА

СРЕДСТВИМА ЈАВНОГ ОБАВЕШТАВАЊА

ljubomir-t-grujic

Ваша Екселенцијо председниче Републике поштовани господине Томиславе НИКОЛИЋУ,

поштовани: председниче Народне скупштине господине мр Небојша СТЕФАНОВИЋУ, председниче Владе господине Ивице ДАЧИЋУ, сви народни посланици и чланови Владе,

Предмет: Поштовање Устава, државе и народа

Надам се, да ћете упркос својим обавезама, да прочитате ово јавно писмо вама.

Слободан сам (на основу Члана 56 Устава) да вам поднесем, и да замолим ваш јавни одговор на

ПРЕДЛОГ

да председник Републике тражи од Народне скупштине Републике Србије и од Владе Републике Србије да поднесу колективне оставке и да он својом оставком да пример њима, а због непоштовања Устава, државе и народа, или да без даљег одлагања у свему сви поштујете Устав, државу и народ тако што на основу Устава Председник тражи од Народне скупштине да поништи све противуставне одлуке донете у претходном периоду, а не да их следите, и да меродавни државни органи спроведу одговарајуће поступке и процесе:

1. Да се поништи „Закон о ревизији колонистичких односа“ Демократске Федеративне Југославије из почетка августа 1945. године којим се србским породицама протераним у току хитлеровске шиптарске окупације 1941. – 1945. забрањује повратак на своја имања, у своје домове, на Косову и Метохији.

2. Да се поништи признавање неистине да су републике СФР Југославије имале уставно право на самоопредељење и право на отцепљење од ње, и да се поштује истина.

3. Да се поништи признавање неистине да су Р. Србија и Србски народ започели рат у СФРЈ 1991./1992, и да се поштује истина.

4. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Крајини, Славонији, Лики, Банији, Кордуну, тј. у Хрватској, започели рат, и да се поштује истина.

5. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Босни и Херцеговини започели рат, и да се поштује истина.

6. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Сребреници извршили геноцид над муслиманима, да се поништи Декларација Народне скупштине о Сребреници и да се поштује истина о догађајима и о њиховом узрочно-последичном редоследу.

7. Да се пониште све одлуке којима се признају права шиптарској окупацијској власти да има своју војску и полицију на Косову и Метохији, да се тражи од УН да се Косово и Метохија демилитаризује, да се ставе ван снаге и укину све шиптарске институције које не поштују Републику Србију, њен Устав, њен суверенитет на Косову и Метохији и њену територијалну целовитост.

8. Да се поништи неуставна пријава за учлањење Републике Србије у Европску Унију.

9. Да Народна скупштине укине Закон о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, да се тај споразум раскине и да све војне формације САД у року од 18 месеци напусте Републику Србију.

10. Да се отвори кривични поступак против претходног председника Републике господина Бориса Тадића за његово противуставно деловање.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Поништавање свих противустваних одлука и аката донетих у име Републике Србије је неопходно да би Р. Србија потпуно деловала у складу с Уставом, да би власт штитила државу и поштовала народ, и да би се схватило да Р. Србија обнавља поштено историјску србску државност. Tако може и треба ефикасно да се искорени корупција. Истребиће се веома суптилна државничка корупција на највишем државном нивоу. Њене последице могу да буду далекосежне и катастрофалне по државу и народ. Деловање лица на високом државном положаје против интереса сопствене државе и народа, које му (а понекад и породици) доноси похвале, признања, посебне погодности, и/или материјално-финасијску корист, је пример такве корупције. Њеним искорењивањем ће бити дат јасан пример и постићи ће се пуна морална оправданост за истребљивање свих осталих видова корупције, на свим нивоима и у свим областима. Делатељи против Устава и закона и носиоци државничке корупције треба да одговарају према Уставу и закону. На предлог Председника, као заштитника Устава и закона, то треба да спроведу ефикасно одговарајући државни органи.

Председничка заклетва (4. пасус Члана 114 Устава) обавезује Председника да штити Устав и закон и чини Вас, председниче НИКОЛИЋУ, меродавним (тачка 8 Члана 112 Устава) да покренете поступке у том смислу. То сте добровољно, с чашћу и поносом, прихватили. Председничка је обавеза да све што је у претходном мандатном периоду противуставно урађено председник Републике одбије и да тражи спровођење уставних и законских поступака за њихово поништавање. Даље се наводе питања од битног значаја за поштовање Устава, државе и народа, а по којима је неопходно уставно деловање председника Републике.

1. Да се поништи „Закон о ревизији колонистичких односа“ Демократске Федеративне Југославије из почетка августа 1945. године којим се србским породицама протераним у току хитлеровске шиптарске окупације 1941. – 1945. забрањује повратак на своја имања, у своје домове на Косову и Метохији.

После 523-годишњег ропства под Османлијама, и краткотрајног предаха од 1912. – 1941. године, Срби су били пoдвргнути нeчoвeчнoj фaшистичкoj oкупaциjи oд стрaнe Вeликe Aлбaниje у jугoзaпaднoм дeлу Србиje – у србскoj кoлeвци Koсoвo и Meтoхиja зa врeмe Другoг свeтскoг рaтa. To je рeзултoвaлo у вишe oд 150 хиљaдa прoтeрaних Србa и у вишe oд 100 хиљaдa aлбaнских дoсeљeникa усељених без сагласности власти Србије.

Република Србија, преко С Р Југославије, је правни наследник СФР Југославије / ФНР Југославије / Д Ф Југославије. Зато је Република Србија, у складу са историјом Србског народа и Косова и Метохије, и у складу са својим Уставом (Преамбула и Председничка заклетва у Члану 114 Устава Р. Србије), а и у складу с Резолуцијом УН 1244, дужна да званично и формално укине тај закон чији циљ добро илуструје све што се потом догађало, а што су још тада планирали државни врх Југославије и вођство КПЈ:

„“PLANIRAMO DA IM PREDAMO KiM“ – E. Kardelj

O Amrozu:

http://freeserbs.org/info/2004-jun

Momchilo Jokic’:

„Tito nije Broz“

Dragi moj druze Ljubomire.

Ja sam sin partizana i od svog vaspitanja ne mozes da pobegnes itd… ali: kada mi je u ruke dosla knjiga pod naslovom (u slobodnom prevodu): „Dva Josipa (Tito i Staljin): istorija Jugoslavije i Rusije u WW II“ tadasnjeg Staljinovog prevodioca i posleratnog postovanog strucnjaka za sva ta pitanja od Dimitrova do Inforbiroa i kada sam u njoj video stenogram tipa:

Moskva. WW II. Staljin:

„A tamo se vi granicite sa Albanijom?“

Kardelj (Tito tada nije bio prisutan):

„Da. Oni su divan narod. Kod nas ih ima mnogo i zive na teritoriji koju mi zovemo Kosovo i Metohija. Mi planiramo da im tu teritoriju predamo u buducnosti…“

Pa sta na to da se kaze? To nije brbljanje: to je dokument!!! Glavu bih mu otkinuo samo kada bi on bio ziv!!! Ko to „vi“? Vi planirate? Vidi majku mu… ta je knjiga kod mene postavila krst na komuniste (i knjiga „Dimplomat“ – Oldrica — da li ste citali?) Ipak: partizani i WW II je jedno a (vodje) komunista (ne tipa mog oca i mnogih postenih ljudi koje znam i znao sam) je nesto sasvim drugo! “

Поништавање тог закона је раскршћавање с антисрбском политиком у Србији и морална подршка опстанку и повратку Срба на Косово и Метохију.

2. Да се поништи признавање неистине да су републике СФР Југославије имале уставно право на самоопредељење и право на отцепљење од ње, и да се поштује истина.

Основно правило узрочности и закључивања налаже да су начела од којих се полази у једном акту основа тог акта, да се она у њему обавезно признају и поштују и да је неважеће све што је даље у њему супротно неком од тих начела.

Распрострањено и дубоко уврежено, од владајуће олигархије СКЈ и СФРЈ створено, а и суштински и формално нетачно и неистинито, позивање на Устав СФР Југославије из 1974. године јесу тврдња да су југословенски народи имали право на самоопредељење ДО отцепљења [што је недавно поновио и један сарадник листа „ПЕЧАТ“ (бр. 128, стр. 21, 20. август, 2010. год.) у свом чланку „Демаскирање спин-мајстора“ ] и тврђење републичких органа четрири републике и власти већине западних држава да су једино републике имале право на отцепљење од СФР Југославије.

Та тврђења оповргава сам Устав СФРЈ из 1974. године. Почетак његове прве реченице гласи (Додатак 1):

„Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење,

укључујући и право на отцепљење,“ …

(У С Т А В СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ФЕДЕРАТИВНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, УВОДНИ ДЕО, ОСНОВНА НАЧЕЛА, I)

Једино су југословенски народи имали уставно право на самоопредељење и право на отцепљење. Цео Устав СФРЈ и сама СФР Југославија су засновани на та два права народа. Било шта што је супротно тим правима је ништавно. Пошто све републике нису биле национално успостављене, зато оне нису могле да имају та права, јер би та права била супротна основним начелима Устава СФРЈ. Зато нигде у Уставу СФРЈ та права нису ни дата републикама. Југословенски народи су створили све Југославије. Олигархија КПЈ је самовољно, без референдумске сагласности народа, створила републике и одредила њихове административне међе. По Уставу СФРЈ из 1974. године, републике су добиле само делимичан статус државности заснован на суверености народа и снази самоуправљања радничке класе и радних људи (Члан 4 Устава СФРЈ). У Уставу СФРЈ се јасно истиче да сувереност народа представља основу републике. Не спомиње се сувереност република. Устави република су морали да буду (Члан 206 Устава СФРЈ), и били су (Додатак 2), у складу с Уставом СФРЈ. Делимична државност република СФРЈ је анологна државностима држава у САД. Од Алабаме до Уајоминга. Непоштовање Устава СФРЈ је довело до катастрофе и трагедије на тлу СФРЈ.

Сваки југословенски народ је имао, и има, право да слободно одлучи да ли ће живети у својој самосталној и независној држави, или у заједници с другим народом, или народима, у сједињеној самосталној и независној заједничкој држави. То право људи и народа је у основи Уједињених Нација (2. Став Преамбуле и Глава 1: Члан 1-тачка 2, Повеље УН). Сваки југословенски народ, те и Србски народ, има законито и уставно право да се сједини у сопственој држави на својој земљи у највећем могућем проценту.

Прихватање тврђења да су републике имале право на самоопредељење и право на отцепљење није само погрешно тумачење Устава СФРЈ из 1974., већ је свесно обмањивање људи и народа. На тој неистини се заснива неосновано оправдање за бесправно, немилосрд-но, благо речено: терористичко, здравствено, морално, материјално, еколошко, оружано, територијално, духовно, културно, и информацијско, беспримерно, неоправдиво, кажњавање санкцијама и бомбардовањима србских земаља и Срба и понижавање уценама и претњама Србије и целог Србског народа. Не само да смо оптужени да смо агресори и геноцидни, већ се таква оптужба стално појачава, тако нас третирају и то се продубљује. Шта више, захтевају, присиљавају нас, не само да то прихватимо већ да тако васпитавамо, образујемо, своју децу и потомство. Када наша власт то прихвата, онда је народ обезглављен и у расулу.

Противуставно, насилнички оружано, и бестидно лажима подржавано, уништавање СФР Југославије, ради противуставног отцепљивања четири републике: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, и Македоније, је највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Он је уништио мир и слободу у антифашистичкој и мирољубивој Југославији. Њу је потпопио у крви недужних људи, и урезао је у сећање распламселе освете и мржње, раширио је страхове и патње, изазивајући и проузрокујући нова злодела и злочине. Неприхватљиво је тенденциозно разматрање само једног злочина, занемарујући остале злочине. Недозвољавајуће је да се они не разматрају узрочно-последично, хронолошки, почевши од тог првог и основног злочина, почевши од његових твораца до његових извршилаца. Њихово штићење је нови злочин.

3. Да се поништи признавање неистине да су Р. Србија и Србски народ започели рат у СФРЈ 1991/1992, и да се поштује истина.

Устав СФРЈ из 1974. је одређивао да СФРЈ има свог Председника (Глава III Устава СФРЈ). Тада је маршал Јосип Броз Тито био жив. Био је у толикој снази, моћи и ауторитету да људи нису помишљали да он не буде на челу државе (уз вођење једине партије, војске, полиције и других државних органа и служби). Њему је приписан ореол неприкосновеног Ослободиоца народа и земље. Његов избор за председника СФРЈ није имао временски ограничен мандат, тј. био је доживотно изабран (Члан 333 Устава СФРЈ). Он је умро 1980. године. Устав СФРЈ институцију председника Републике није везао само за њега, није је ограничио само на њега.

Политички је државом за свог живота владао Јосип Броз преко КПЈ, тј. СКЈ, и државних органа. После 1946., колико се сећам године, више није била дозвољена ни једна друга политичка странка осим КПЈ. Образложење је било да је једино марксизам истинита и правична идеологија, да једино КПЈ исказује, спроводи и штити марксизам, да КПЈ преузима сву друштвену и политичку одговорност за опстанак и развој Југославије. Колика је та одговорност била огледа се у самовољном укидању СКЈ 1989. године, а потом и у деловању већине водећих чланова СКЈ супротно Уставу СФРЈ, у њиховом декларисању за демократе да би се задржали на руководећим државним функцијама и да би добили страну подршку.

Према Уставу СФРЈ територија СФРЈ је била јединствена целина састављена од територија република и није могла да се мења без сагласности свих република и аутономних покрајина (Члан 5 Устава СФРЈ). Одбрана земље је била неприкосновено и неотуђиво право и врхунска дужност и част сваког држављанина (Члан 172 Устава СФРЈ). Држављани су имали право и дужност да учествују у друштвеној самоодбрани (Члан 173 Устава СФРЈ).

Савезна скупштина је била врховни орган управљања СФРЈ (Члан 282 Устава СФРЈ). Она је одлучивала о унутрашњој и спољној политици, о промени границе СФРЈ, о рату и миру, бирала је председника СФРЈ итд. (Члан 283 Устава СФРЈ).

Председништво СФРЈ је било врховно тело меродавно за администрацију и командовање оружаним снагама СФРЈ (Члан 313 Устава СФРЈ). Оно је било меродавно и одговорно за одређивање мера за заштиту државе и народа (Члан 316 Устава СФРЈ). Председник СФРЈ је по Уставу био председник Председништва (Члан 335 Устава СФРЈ). Нико други.

Устав СФРЈ је јасно одредио поступак, начин и меродавност избора председника СФРЈ (Члан 334 Устава СФРЈ). Он је такође јасно одредио дужности, права, надлежност, моћ и ауторитет институције председника СФРЈ (Чланови 335 – 345 Устава СФРЈ).

Председник СФРЈ је требало да представља СФРЈ (Члан 335 Устава СФРЈ), требало је да буде председник Председништва (Члан 335 Устава СФРЈ), и после смрти Јосипа Броза. Да је нови Председник био изабран, био би врховни командант оружаних снага СФРЈ и председавао би и Савету за националну одбрану (Члан 335 Устава СФРЈ). Од 1980. године је до 1990. године прошла деценија. За то време Народна скупштина у пуном саставу (Члан 334 Устава СФРЈ) није ни једном заседала да би извршила уставни избор новог председника СФРЈ! Зашто ни један председник Савезне скупштине у том периоду није заказао њену седницу у пуном саставу с тачком дневног реда: Избор председника СФРЈ? Нити је то тражило Председништво СФРЈ, нити Савезно извршно веће, нити Савет Федерације, нити Генералштаб, нити руководство СКЈ! Сви су они били водећи чланови КПЈ/СКЈ.

Пошто за једну деценију нису изабрали председника СФРЈ, већ су сами разбуцали СКЈ и посегли за рушењем СФРЈ и грабежом за остајање на врховним позицијама, руководиоци већине република, некадашњи чланови КПЈ/СКЈ, су се ставили на чело противуставног, насилничког рушења и уништавања СФРЈ. Један држављанин СФРЈ (Србин из Србије) им је свима упутио 5. јула 1991. године јавни апел да се по Уставу СФРЈ распишу избори за Савезну скупштину јер јој је био истекао мандат још у 1990. години, да она решава проблеме по Уставу и да се зауставе сви оружани сукоби. Сви су се они оглушили о апел.

Вeћинa врхoвних кoмaндaнaтa у Jугoслoвeнскoj Нaрoднoj Aрмиjи нису били Срби.

Срби нису имaли вeћину у Прeдсeдништву СФРJ. Оно је радило без свог уставног председника! Измислили су да уместо њега бирају међу собом председника с мандатом од једну годину! Какво непоштовање Устава, омаловажавање државе и обмањивање народа!

Прeдсeдник Сaвeзнe Влaдe ниje биo Србин.

Министарство иностраних послова СФРЈ je било под управом Хрвата (који су стварали и слали слику у свет о догађајима и народима у СФРЈ).

Прво је у Словенији организована противуставна (Чланови 172, 173, 237- 240 Устава СФРЈ), оружана борба Територијалне одбране Словеније против савезне армије ЈНА. Вeћинa вojникa и oфицирa у сaвeзнoj Aрмиjи (ЈНА) у Слoвeниjи нису били Срби. Уставна дужност савезне Армије је била одбрана СФРЈ (Члан 240 Устава СФРЈ). У Словенији је тада убијено 52 војника регуларне савезне Армије (ЈНА), 1991. год. Погинули су недужни србски младићи. Тако је почела серија злочина ради насилног уништавања СФР Југославије, супротно Повељи УН, Међународном праву и супротно самом Уставу СФРЈ.

Уместо да се поштовао Устав, да је извршен избор нове Савезне скупштине да би она одредила услове и поступак за изјашњавање народа по питању самоопредељења и отцепљења и да би извршила избор новог председник СФРЈ, руководство Словеније је покренуло њену Територијалну одбрану на оружану побуну против ЈНА и СФРЈ.

Увођење демократије у СФРЈ су у Словенији започели противуставно, оружаном борбом, што је почетак распиривања мржње, злочина, убијања, клања људи у СФРЈ и њено растурање. Је ли неко некоме био званично објавио рат и образложио зашто то чини? Тако је започео «грађански рат». Започела га је Територијална одбрана Словеније под руководством водећих словеначких чланова некадашњег СКЈ. Није га започела Србија. Нису га започели Срби. Да Срби не би износили ту истину, они, и Србија у целости, су оптужени за агресоре и покретаче оружаних сукоба у СФРЈ. Страшна неистина. Није ли то злодело?

Руководство Србије се залагало за очување југословенске федерације. Потпуно је било томе предано. Било је толико томе посвећено да није омогућило, није дозволило, Србском народу у Србији да се референдумски изјасни да ли је за заједничку државу или за своју самосталну државу. Односили су се према Србском народу исто као и врх Краљевине Србије 1918.

[Краљевину Србију је створио Србски народ. Она је без референдумске народне сагласности скинута с пиједестала победника и борца за правду и слободу. Укинута је 1918. да би се створила заједничка Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније (1929.) постала Краљевина Југославија, а у складу с Нишком декларацијом из 1914. године. Декларација је била одговор на ултиматум Аустро-Угарске царевине. Декларацијом је објављено да ће Србија да се бори до ослобођења и уједињења с братским Словеначким и Хрватским народом. Племенита идеја, побуда, мотив и циљ. Наши дедови, упркос упозорења војводе Мишића Краљу, тада нису могли да замисле да ће да се деси све што се потом догодило до данас у Југославији. Краљевина Србија је укинута без одредбе да се она аутоматски васпоставља у тим и тим границама ако се распада, укида, нестаје, заједничка држава. Очигледно се веровало у дуготрајност Краљевине СХС/Југославије. Толико се дубоко веровало да је Србство потпуно запостављено ради уздизања Југословенства. Створено је плодно тло за Титово «братство и јединство». Тако је 1918. године престала да постоји и србска краљевска династија Карађорђевић поставши искључиво југословенска. Једна од битних начелних предности монархије над републиком је одржавање непрекидности државе. Безусловно укидање Краљевине Србије показује да ни монархија не гарантује, не обезбеђује, непрекидност државе. Догађаји од 1918. до данас показују да је безусловно укидање Краљевине Србије велика грешка с далекосежним трагичним последицама по Србију и Србски народ. Наш народ је морално, национално, територијално, културно, економски, војно, а нажалост и биолошки, декласиран.

Исељеништво се богати србском омладином. Бела куга пустоши србске домове у србским земљама, забрињавајућим растом у Србији. Јесмо ли способни, јесмо ли вољни, да се створи оштенародни фонд за помоћ србским породицама с децом, чији је приход по члану недовољан? Има људи који оправдано заслужују и имају опште поверење Србског народа, који су стручни и способни да воде тај фонд. То је велика обавеза и одговорност. И част.

Брзоплете одлуке власти да се одриче србских националних вредности (територије, државе, језика, писма, имена, србског сељаштва као србског хранитеља и извора србског родољубља, србске привреде и србског предузетништва као носиоце србског привредног развоја, србске династичке наследности као симбола историјске србске државности, србског културног, духовног, и родољубивог стратешког, наслеђа) створиле су погодне услове за деловања против Србије и Србског народа. Садашње генерације младих постепено откривају те грешке, заблуде и најдубље осећају њихове последице. Ми старији морамо да им признамо да се нисмо томе супротстављали масовно (не појединачно, јер је све време било појединаца који су се супротстављали погрешним ставовима и одлукама власти, почевши од војводе Живојина Мишића 1918.). Је ли наша садашња власт кадра да извуче поуке?].

Нису ни Србија ни Срби започели оружане сукобе, грађански рат, ни у Југославији у целини, нити у било којој њеној републици.

Противуставно, насилничко оружано растурање и уништавање СФР Југославије је вишеструки злочин: против мира, против човечности, против слободе човека и народа, против суверене мирнодопске и мирољубиве државе једне од оснивача ОУН. Она није никог нападала. Она није никоме претила. Тај вишеструки злочин је проузроковао сва потоња недела, све потоње злочине, распирио и распламсао мржњу међу људима и народима. Довео је до катастрофе и трагедије многих људи, породица и народа. Срби нису покретачи тога.

4. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Крајини, Славонији, Лики, Банији, Кордуну, тј. у Хрватској, започели рат, и да се поштује истина.

Рeпубликa Хрвaтскa je на неуставан начин укинулa у свoм Устaву Србимa стaтус jeднoг oд двa кoнститутивнa нaрoдa, а кojи je Србимa биo гaрaнтoвaн Устaвoм прeтхoднe Сoциjaлистичкe Рeпубликe Хрвaтскe (Додатак 2). Штa вишe, Рeпубликa Хрвaтскa je oдбилa дa прихвaти билo дa Срби дoбиjу aутoнoмиjу у Kрajини и Слaвoниjи билo дa признa рeзултaт њихoвoг рeфeрeндумa. Taквe прoмeнe и рaстућa кaмпaњa и претње прoтив Србa, штo je свe примoрaвaлo Србe дa сe сeтe свoje истoриje у, oд Хитлeрa заштићeнoj, нaцистичкoj Нeзaвиснoj Држaви Хрвaтскoj (НДХ) у тoку Другoг Свeтскoг Рaтa, нaтeрaлo je Србe дa сe брaнe и дa штитe свoja прaвa у својој дедовини Kрajини и Слaвoниjи.

Срби су противустaвнo пoстaли jeднa oд нaциoнaлних мaњинa у Рeпублици Хрвaтскoj. Срби су били примoрaвaни дa прихвaтe стaтус нaциoнaлнe мaњинe у свojoj дeдoвини гдe je њихoв брoj биo битнo смaњeн гeнoцидним мучeњимa oд стрaнe Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe у тoку Другoг Свeтскoг Рaтa. Срби у Хрватској су били присиљaвaни 1991. дa сe издвоје из СФРJ супрoтнo рeзултaту њихoвoг рeфeрeндумa.

Хрвaтскa пaрaвojнa jeдиницa je зaпoчeлa бoрбу прoтив Србa у Kрajини и Слaвoниjи дa би спрeчилa Србe у њихoвoм нaстojaњу дa oствaрe свoja рaвнoпрaвнa људскa и нaциoнaлнa прaвa и дa примeнe рeзултaт свoг рeфeрeндумa.

Срби су били приморани да се бране у Хрватској.

5. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Босни и Херцеговини започели рат, и да се поштује истина.

Срби, кojи су били jeдaн oд три кoнститутивнa нaрoдa, су били жeстoкo примoрaни дa сe брaнe, дa штитe свoja прaвa и свoje нaслeђe и у својој дедовини Бoсни и Хeрцeгoвини. Срби су тaмo вековима нaсeљaвaли вишe oд 73%, a пoсeдoвaли вишe oд 62% зeмљe кoja je билa њихoвa нaслeднa пoрoдичнa свojинa.

Хрвaтскa пaрaмилитaрнa jeдиницa je упaлa у Бoсну и мaсaкрирaлa Србe у Бoсaнскoм Брoду укључуjући и грaдoнaчeлникa (пoчeтaк 1992. г.). То, муслиманско убиство младожењиног оца Николе Гардовића на србској свадби у Сарајеву и хрватско – муслиманско спаљивање србског места Сјековац у Босни почетком 1992. године су отворили оружане сукобе и у Босни и Херцеговини. Нису их Срби започели.

6. Да се поништи признавање неистине да су Срби у Сребреници извршили геноцид над муслиманима, да се поништи Декларација Народне скупштине о Сребреници и да се поштује истина о догађајима и о њиховом узрочно-последичном редоследу.

Нити су Срби водили геноцидну политику, [што показује чињеница да је генерал Ратко Младић лично руководио (http://www.youtube.com/watch?v=QUsVxTCh3jo&feature=related) безбедоносним смештајем и превозом муслиманске деце, жена и старијих људи аутобусима да би се спасли од оружаних опасности], нити су Срби масакрирали 8000 (или више) невининих муслиманских цивила у Сребреници. Доказ за ово дају пре свега они који тврде да су Срби масакрирали 8000 (или више) невининих муслиманских цивила у Сребреници и да су извршили геноцид. Они дају тај доказ јер нису одмах тада позвали државне представнике, представнике Срба, представнике УН, и медиа да њима и свету покажу тела масакрираних. Они нису дозволили представницима Срба да учествују у идентификовању лица чија су тела приказивана као жртве тог наводног масакра. Они прећуткују чињеницу да је више од три хиљаде лица, чија су имена на списку масакрираних у Сребреници, касније учествовало на изборима. Они скривају истину да су муслиманске оружане снаге биле стациониране у Сребреници супротно одлуци УН и да су одатле улетале у околна србска села где су масакрирале хиљде и хиљаде невиних Срба, и жене и децу и старије људе 1992. – 1994. г.

Муслимaнскe пaрaвojнe jeдиницe су чиниле злoдeлa прoтив Србa кaдa су мaсaкрирaлe вишe oд хиљaду и двeстa нeвиних србских цивилa у oкoлини Срeбрeницe, Скeлaнa, Mилићa и Брaтунцa у Бoсни. Осма тактичка група Армије БиХ са седиштем у Сребреници, под командом Насера Орића, је уништила 110 србских насеља у Бирачу, убила 3262 особе, а остале протерала. Око 73 одсто, 2382 особе, су били цивили. У сребреничком делу Подриња ни данас нема Срба. Немају где да се врате. Срби су били примoрaни дa пaтe у тишини збoг муслимaнскoг убиствa вишe oд хиљaду нeвиних Србa нa прaвoслaвни Бoжић у сeлу Kрaвицe (7. jaнуaр 1993. г. ) и у спaљeних нeкoликo србских сeлa: углaвнoм жeнe и дeцa пoштo су мушкaрци били нa фрoнту. Срби су били примoрaни дa ћутe кaдa су били лaжнo oптужeни дa су oргaнизoвaли кoнцeнтрaциoнe лoгoрe у Бoсни, штo сe пoкушaвaлo дa сe дoкaжe прикaзивaњeм фaлсификoвaних фoтoгрaфиja. Срби су били тaкoђe принуђeни дa пaтe у тишини збoг видeo кaсeтa кoje су пoкaзивaлe муслимaнскoг кoмaндaнтa Нaсeрa Oрићa кaкo држи србскe глaвe, или кaкo убиja невине Србe, кoje су тaдa кружилe Бoснoм дa би сe зaдoвoљили oни кojи су финaнсирaли учeшћe Mуџeхeдинa у рaту. Срби нису извршили ни бомбардовања сарајевских пијаца за која су били неистинито оптуживани. Сeриja oвaквих дoгaђaja je примoрaлa Србe дa сe брaнe вojнo дa би избeгли пoнaвљaњe судбинe кojу су њихoви рoдитeљи дoживeли пoд Хитлeрoвoм нaцистичкoм oкупaциjoм у тoку Другoг свeтскoг рaтa.

Ви до сада нисте показали да сте спремни да свуда износите истину о томе. Ако тако мислите да наставите, да прихватате Декларацију коју је претходни сазив Народне скупштине усвојио са 127 гласова, онда је најбоље да одмах поднесете оставке. Ако остајете на овим највишим државним положајима имајте у виду да је Р. Србија заснована на владавини права и социјалној правди, људским правима и слободама (Чланови 1, 18 и 27 Устава Р. Србије). У њој треба да се поштује људско достојанство и сви су дужни да га поштују (Чланови 19 и 23 Устава Р. Србије). У Р. Србији је физички и психички интегритет личности неповредив и нико не може да буде изложен понижавајућем поступању (Члан 25 Устава Р. Србије). Декларација Народне скупштине о Сребреници дејствује супротно овим одредбама Устава Р. Србије. Зато сте обавезни председниче НИКОЛИЋУ да тражите од Народне скупштине да је поништи.

7. Да се пониште све одлуке којима се признају права шиптарској окупацијској власти да има своју војску и полицију на Косову и Метохији, да се тражи од УН да се Косово и Метохија демилитаризује, да се ставе ван снаге и укину све шиптарске институције које не поштује Републику Србију, њен Устав, њен суверенитет на Косову и Метохији и њену територијалну целовитост.

Србиja je прихвaтилa, рaзумeвajући пaтњу Шиптарскoг нaрoдa пoд диктaтурoм стaљинистичкoг диктaтoрa Eнвeрa Хoџe, стoтинe хиљaдa aлбaнских дoсeљeникa нa Koсoву и Meтoхиjи.

Држављани Р. Србије шиптарске националности, и шиптарски дoсeљeници у Србиjу, су уживaли истa, или и вeћa, људскa прaвa нeгo штo их националне мањине и дoсeљeници имajу у другим зeмљaмa.

Србиja je oмoгућилa дa aлбaнски дoсeљeници живe у миру, сa истим пoлитичким прaвимa, услoвимa зaпoшљaвaњa, дa имajу пoтпуну друштвeну и здрaвствeну зaштиту, jeфтинe дoбрe стaнoвe, и бeсплaтнo шкoлoвaњe зa oбрaзoвaњe нa свoм jeзику.

Албaнски тeрoристи су угњeтaвaли, застрашивали, злостављали и убијали Србe дeцeниjaмa после Другог светског рата у титовским Југославијама. Србски нaрoд je биo примoрaн дa пoсмaтрa немо и дa пaти збoг нeпрeкиднoг тeрoрa oд стрaнe oних Шиптарa кojи су примoрaвaли србскe пoрoдицe дa нaпустe свoje дoмoвe и имaњa дa би дoбили eтнички чисту oблaст и дa би oндa oтцeпили Koсoвo и Meтoхиjу oд oстaлoг дeлa Србиje.

СФРЈ је у свом саставу имала следеће (Социјалистичке) Републике: Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Македонију, и две аутономне покрајине које су биле делови Републике Србије (Члан 2 Устава СФРЈ). Војводина и Косово и Метохија су аутономне покрајине у саставу (тада Социјалистичке Републике) Србије (Чланови 1, 2 и 4 Устава СФРЈ). Знајући ово може да се схвати колика је неистина у следећем тексту. Излаже се пример који показује да је у иностранству планирано растурање Србије још пре распада СФРЈ. Следи оригинал таблице из Уебстерове Нове Светске Енциклопедије, страна 1222, издање 1992. (Webster’s New World Encyclopedia, page 1222, edition 1992):

GRUJIC tabela

________________________________________________

Неистинито приказивање Косова (чак не ни Косова и Метохије) и Војводине као конститутивних република СФРЈ у овој енциклопедији и касније противуставно признавање шиптарско – НАТОвски – ЕУЛЕКСовски окупираног Косова и Метохије као засебне државе „Косова“ јасно доказују настојања да се сада Банат, Бачка и Срем под видом Војводине издвоје из Републике Србије, у почетку у засебну државу. Њу би потом друга држава или апсорбовала, или би је околне државе растуриле и упиле у себе, као што сада настоји Албанија да постигне с Косовом и Метохијом.

СР Југославија (Р. Србија и Р. Црна Гора) није напала било коју државу или народ, нити је била претња било којој држави или народу. Она је била потпуно мирољубиво опредељена и залагала се за мирнодопско решавање политичких и националних проблема.

Власти САД су биле оптужиле Р. Србију и Србе за мaсaкр 40 шиптарских невиних цивила у Рачку који сe ниje никaдa oдигрao. То је сада добро познато. Ta лaжнa oптужбa против Срба, зajeднo сa рaниjим неистинитим oптужбaмa дa албaнска нaционална мањина ниje уживaла људскa, друштвeнa и пoлитичкa прaвa у Србиjи, je кoришћeнa кao рaзлoг дa сe пoчнe НАТО агресија против нaрoдa Србиje и Црнe Гoрe (1999. г.). У њој су учествовале оружане снаге СР Немачке и САД супротно уставима својих држава. Колико је дубоко непријатељство њихових власти према Р. Србији и Србском народу? Због чега? Срби и Србија нису никад њих напали ни њихове државе. Је ли Немачка успела да подчини власти САД и западних савезничких држава својој освети Србима за борбу у Југославији против фашизма и нацизма? Је ли зато власт С Р Немачке своје прво међународно ангажовање после свог уједињења усредсредила на уништавање СФРЈ, и да би дошла до постављања своје војске на Косову и Метохији у помоћи за обнављање шиптарске окупације ради његовог отцепљења? Је ли власт САД учествовала у противуставном растурању СФРЈ, руководила демонизовањем и бомбардовањима србских земаља и Србског народа, помагала и штитила шиптарску окупацију Косова и Метохије и Срба тамо да би успоставила своју војну базу Бондстил пројектовану вероватно много раније? Одговоре дају њихова деловања.

Aлбaнски eгзoдус je биo зaпoчeo тeк трeћeг дaнa ничим оправдане НATO агресије на Р. Србију кao њeнa пoслeдицa. Он је додатно коришћен за правдање наставка НАТО агресије. Та 78 даноноћна агресија је део највећег злочина после Другог светског рата.

Шиптарски тeрoристи, кoje су дeлимичнo oргaнизoвaли Mуџaхeдини, су пoстaли зaштићeни, пoнeкaд и пoтпoмoгнути, oд KФOР-a, а сада и ЕУЛЕКСА. У присуству тaкoзвaних мeђунaрoдних мирнoдoпских снaгa, они су Србе масовно прoгнaли (прeкo двeстa пeдeсeт хиљaдa) сa Koсoвa и Meтoхиje. За 67% више него што су успели под Хитлеровом заштитом.

Дрaгoцeне стaрoдрeвне и мeђунaрoднo пoштoвaне србске спoмeнике, црквe, мaнaстире, кao и привaтнa влaсништвa, су шиптарски окупатори уништили у присуству мeђунaрoдних снaгa УН. Они настављају да тероришу Србе. Они масакрирају србске цивиле (прeкo три хиљaдe само пoслe НATO бoмбaрдoвaњa 1999. г.) у присуству мeђунaрoдних снaгa УН. Настављају..

САД и Европска Унија вођене СР Немачком у договору са Шиптарима, уз подршку Турске, сада хоће да пониште после пет векова обновљену ослободилачку борбу и ослобођење Косова и Метохије, и Србског народа тамо, које се постигло пре тачно један век.

Већи проблем од спољних утицаја је антисрбско деловање на врху саме наше државе. То илуструју еписмо изложено у тачки 1 овде и Додатак 3.

Нама је наметнуто да прихватамо да постоји проблем територије Косова и Метохије. Тај проблем не постоји. Косово и Метохија је србска постојбина и нераскидиви део Р. Србије. Проблем који постоји је проблем на Косову и Метохији, а тиме и у Републици Србији. То је проблем шиптарске националне мањине јер:

– она не поштује Србе и Србију за пружено гостoпримство, поверење, слободан живот, равноправан статус са свим осталим држављанима Р. Србије, за коришћење државних/друштвених станова, за сређено запошљавање, за школовање без школарине и на Шиптарском језику, за потпуну здравствену и социјалну заштиту, за живот у мирнодопским условима,

– шиптарско вођство лажно убеђује, васпитава и образује младе Шиптаре да је Косово и Метохија њихова земља,

– шиптарско руководство васпоставља шиптарски нацизам из 2. Светског рата и јача тероризам против староседелачких аутохтоних Срба,

– шиптарско руководство организује Шиптаре да не поштују ни Републику Србију ни Кумановски споразум ни Резолуцију 1244 УН већ је створило оружану војску и прогласило Косово и Метохију за своју државу,

– шиптарско руководство уништава све србске националне, културне, духовне и материјалне вредности на Косову и Метохији, и самовољно распродаје државну / друштвену / црквену / приватну имовину Републике Србије, Српске православне цркве и Србског народа,

– шиптарски терористи од 1941. године не престају са злочинима над Србима, најпре под заштитом Хитлера и Мусолинија, потом под плаштом оданости КПЈ/СКЈ, а сада под патронатом СР Немачке и под њом повинутих Председника и Влада свих западних савезничких држава из Другог светског рата,

– Шиптари масовно свуда шире лажи о Србима и Србији, чему се у тим државама даје велики публицитет да би се њихови народи у то убедили као да је истина,

– шиптарско вођство непрекидно распирује мржњу међу Шиптарима против Срба,

– шиптарско вођство непрекидно појачава истребљивање Срба свим средствима и методама, уз благонаклоност власти тих држава, КФОРа и ЕУЛЕКСа,

– Шиптари држе Србски народ у ропском положају, све уз подршку влада тих држава.

У Члану 2, тачки 2з, Кумановског споразума (Куманово, 9. јун, 1999) пише:

« До доласка цивилне мисије УН, КФОР ће да обезбеди адекватну контролу над границама СРЈ на Косову према Албанији и Македонији.»

Ово јасно показује да УН признају и поштују државну границу Р. Србије према Албанији и Македонији, а тиме да је Косово и Метохија део Р. Србије.

Савет безбедности је на на свом 4011. састанку 10. јуна 1999. године усвојио Резолуцију 1244 о ситуацији у вези са Косовом и Метохијом. У њој се, између осталог, утврђује и одређује следеће у основном тексту:

– Да ће након повлачења договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља да буде дозвољено да се врате на Косово да би обављали функције у складу са Анексом 2;

– Захтева се демилитаризовање Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других наоружаних група косовских Албанаца како се захтева у ставу 15. у даљем тексту Резолуције;

– Успостављање сигурног окружења, у којем избеглице и расељена лица могу безбедно да се врате домовима, међународно цивилно присуство може да ради, привремена администрација да буде успостављена и хуманитарна помоћ достављана;

– Обезбеђивање јавног реда и сигурности до тренутка кад међународно цивилно присуство буде могло да преузме одговорност за овај задатак;

– Обезбеђивање сигурног и неометаног повратка свих избеглица и расељених лица својим домовима на Косову;

Додатак 1 Резолуције УН 1244 одређује:

Безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица и неометан приступ Косову организација које пружају хуманитарну помоћ;

Политички процес у правцу успостављања привременог оквирног политичког споразума који ће да обезбеди значајну самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразум из Рамбујеа и начела суверенитета и територијалног интегритета Савезне Републике Југославије и осталих држава у региону, и демилитаризацију ОВК;-

Додатак 2 Резолуције УН 1244 налаже:

Проверљиво повлачење са Косова свих војних, полицијских и паравојних снага према убрзаном распореду.

О успостављању привремене администрације за Косово, као дела међународног цивилног присуства под којим људи Косова могу да уживају значајну аутономију у оквиру Савезне републике Југославије, одлучиће Савет безбедности Уједињених нација. Привремена администрација ће да омогућује прелазну администрацију док успоставља и надгледа развој привремених демократских институција самоуправе које треба да осигурају услове за миран и нормалан живот свим становницима Косова.

Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља биће дозвољено да се врате да би обављали следеће функције:

– Везу са међународном цивилном мисијом и међународним снагама безбедности;-Обележавање/чишћење минских поља;-Одржавање присуства на српским историјским локалитетима;-Одржавање присуства на кључним граничним прелазима.

– Безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица под надзором Канцеларије Високог комесара Уједињених нација за избеглице и неометани приступ Косову организација за хуманитарну помоћ.

– Политички процес у правцу успостављања привременог оквирног спопразума који обезбеђује значајну самоуправу Косову, уз пуно поштовање споразума из Рамбујеа и начела суверенитета и територијалног интегритета Савезне републике Југославије и осталих држава у региону, и демилитаризацију ОВК.

Република Србија је у потпуности испоштовала и спровела у дело све одредбе Кумановског споразума и Резолуције УН 1244. УН су обавезне да обезбеде да и Шиптари испоштују та два документа. Та документа утврђују следеће:

1. Косово и Метохија је саставни део Републике Србије (као правног наследника Савезне Републике Југославије).

2. Косово и Метохија треба да буде демилитаризована област под суверенитетом Републике Србије (као правног наследника Савезне Републике Југославије) и у сарадњи са КФОРом као органом УН да се обезбеди мир и равноправност свих становника на Косову и Метохији (природно оних који су или држављани Р. Србије или имају одобрење власти Р. Србије да живе на Косову и Метохији, што проистиче из признавања суверенитета Р. Србије на Косову и Метохији).

3. Све шиптарске војне формације морају да буду распуштене.

Власт Р. Србије прихвата да се преговара с вођама шиптарског терора, поробљивача Србског народа, окупатора србске постојбине, пљачкароша србске имовине, с онима који шире лажи о Србији и Србском народу да смо извршили злочине који нису учињени, који тако обмањују свој народ и цео свет ширећи пропаганду којом се демонизују Србија и цео Србски народ; власт прихвата да разговара с патронима вађења органа живим Србима,…. С којим моралним, историјским, ентичким и уставним правом то власт Р. Србије чини? Шта доказује да је то добра политика у складу с Уставом?

Ви, као и сваки други држављанин Р. Србије, немате уставно право на било какав разговор с представницима шиптарских окупатора Косова и Метохије и с било ким другим ко не признаје суверенитет Р. Србије на Косову и Метохији, јер тиме не признаје Устав Р. Србије што значи да не признаје ни Републике Србију!

Власти Републике Србије су обавезне да јасно свима објасне да проблем Косова и Метохије не постоји. То је србска земља и неодвојиви део Р. Србије. Проблем је део, терористички и освајачки део пре свега, шиптарске националне мањине. О том проблему може и треба да се разговара и да се утврди часно решење полазећи од Устава Републике Србије и Повеље УН.

Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Њена граница је неповредива (Члан 8 Устава Р. Србије). Косово и Метохија је саставни део њене територије и ви сте сви дужни да заступате државне интересе Р. Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима (Преамбула Устава и Председничка заклетва у Члану 114 Устава). Ви сте сви, а Ви председниче НИКОЛИЋУ посебно, обавезни да се потпуно посветите очувању суверенитета и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, и очувању људских права и слобода свих грађана Р. Србије (Председничка заклетва). Ви, председниче НИКОЛИЋУ, имате свету дужност да изражавте државно јединство Р. Србије (Члан 111 Устава).

Ви немате право (ни било ко други) да преговарате, у име Р. Србије и Србског народа, с било ким ко је насилно, без одобрења власти Републике Србије ушао у њу. Ви, председниче НИКОЛИЋУ, сте дужни да подсетите све Шиптаре и шиптарске институције којима је одобрен боравак у Р. Србији, а посебно да подсетите шиптарске држављане Р. Србије, да су обавезни да поштују Устав и закон Републике Србије на њеној територији, што значи и на Косову и Метохији, и да имају сва права која из тога произилазе. Устав је у том погледу јасан и недвосмислено Вас обавезује, а ту сте обавезу добровољно и с чашћу прихватили Председничком заклетвом. Једино оправдано одступање од тога је Ваша оставка.

8. Да се поништи неуставна пријава за учлањење Републике Србије у Европску Унију.

Учлањење у Европску Унију значи да Србија прихвата да безусловно спроводи све законе и одредбе Европске Уније. Србија тиме губи своју сувереност. То је супротно Уставу (Члану 2 Устава). Учлањење у Европску Унију захтева промену Устава. Ради се о промени једног од начела Устава. Та промена може да се оствари само на основу референдумске сагласности држављана Р. Србије (7. став Члана 203 Устава). Власт је била обавезна да организује рефе- рендум по питању да ли је народ за учлањење Р. Србије у Европску Унију под дотадашњим условима и дотадашњим односом Европске Уније према Р. Србији и Србском народу.

Пошто то није урађено, зато је акт за то учлањење противуставан. Уставном суду је 13. 01. 2010. године било предложено да оцени уставност и законитост акта Р. Србије за њен пријем у Европску Унију. У свом Закључку (Број IУо-9/2010 од 25. 05. 2010. године) Уставни суд је утврдио да је тај акт било заједничко писмо председника Републике (Бориса ТАДИЋА) и председника Владе (др Мирка ЦВЕТКОВИЋА), упућено 19. децембра 2009. године председавајућем Европске Уније. Њиме се у име Републике Србије подноси захтев за пријем у чланство Европске Уније, уз достављање меморандума Владе у вези са подношењем тог захтева. Суд је поднету иницијативу за оцену уставности одбацио због ненадлежности да по њој води поступак и одлучује.

Ако би била истинита представа о Србији и Србима, коју владе и медиа многих чланица Европске Уније створише и развијају у својим земљама и народима дубоко их обмањујући, каквог смисла и оправдања онда има да Европска Унија хоће да прими такву Србију и такав Србски народ за свог члана? Каква је та Унија која прихвата такву земљу и такав народ? Да ли Европска Унија уопште хоће да прими стварну Р. Србију и стварни Србски народ?

Водеће државе чланице Европске Уније, а уз њих и већина других, јасно и отворено исказују свој став да они неће да прихвате стварну Р. Србију. Они захтевају да Р. Србија призна отимачину и шиптарску окупацију Косова и Метохије и Срба тамо, да тако успостављену окупаторску власт призна и да тиме прихвати да је шиптарски противуставно прокламована „држава Косова“ независна, засебна држава. Они захтевају да Р. Србија прихвати да постане умањена за 15% своје територије, унижена без своје постојбине, која више није Р. Србија, и да онда буде укључена у Европску Унију као понижени осакаћени њен члан. Они траже да се Србски народ одрекне својих националних вредности и да прихвати у Србији чак и оно што ни сама Европска Унија није прихватила. Они неће да прихвате стварни Србски народ као народ. Они хоће наше људе, посебно хоће нашу полетну, здраву, паметну, вредну и лепу омладину да ангажују за своје интересе постепеним њеним преваспитавањем и претапањем. Био сам присутан састанку представника једног западноевропског подручја с око 40 наших средњошколаца 2004. г. Они су били гости те државе. Председник обласног Националног савета је у свом обраћању нашој деци јасно рекао да треба да забораве на своју прошлост и историју и да мисле само о својој европској будућности. То не говори деци свог народа.

Ово показује да водеће државе Европске Уније настоје, не само уз наш добровољан пристанак, већ уз наше вишеструке молбе, да загосподаре потпуно нашим људима и нашом територијом да би се они експлоатисали како то њима одговара. Зато треба народ референдумски да одлучи да ли под досадашњим условима и односом Европске Уније према Р. Србији и Србском народу треба Р. Србија да се учлани у Европску Унију. Без референдумске народне одлуке за то учлањење, писмо тадашњег председника Републике Бориса ТАДИЋА и председника Владе др Мирка ЦВЕТКОВИЋА не може да буде у име Републике Србије. Зато је Уставни суд закључио (Број IУо-9/2010 од 25. 05. 2010. године) да њихово писмо и уз њега приложена акта „не представљају опште правне акте, у смислу одредаба члана 167 Устава, јер се њима не уређују права и обавезе правних и физичких лица, већ имају карактер политичког акта који одражава европску оријентацију Републике Србије, изражену и кроз начело утврђено у члану 1. Устава Републике Србије. Стога је поднету иницијативу Уставни суд одбацио због ненадлежности да по њој води поступак и одлучује“. Овај закључак Уставног суда утврђује да то писмо представља исказ европске оријентације Републике Србије. Оно не може да буде, и није, пријава у њено име за њено учлањење у Европску Унију. Оно је било непотребно, јер је народ референдумски то унео у Устав.

Закључак (Број IУо-9/2010 од 25. 05. 2010. године) Уставног суда обавезује председника Републике, који једини има право да представља Р. Србију (тачка 1 Члана 112 Устава), да извести Европску Унију да је то њихово лично писмо које „одражава европску оријентацију Републике Србије, изражену и кроз начело утврђено у члану 1. Устава Републике Србије“ и да оно није, и не може да буде, поднето у име Републике Србије, да не представља њену, на уставан начин прихваћену и потврђену, пријаву за учлањење у Европску Унију.

Зато је председнике Републике обавезан да тражи од Народне скупштине да потврди да, Република Србија није поднела, нити подноси, званичну, уставно потврђену, пријаву за своје учлањење у Европску Унију под досадашњим условима и досадашњим односом Европске Уније према Р. Србији и Србском народу. У супротном се подржава противуставна радња са судбоносним последицама по Р. Србију и Србски народ..

Народна скупштина је обавезна да заузме став у складу с Уставом, тј. да то писмо није пријава поднета на уставно предвиђен начин и да зато није у име Републике Србије.

9. Да Народна скупштина укине Закон о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, да се тај споразум раскине и да све војне формације САД у року од 18 месеци напусте Републику Србију.

Потписници споразума су Влада Републике Србије (у њено име је потписао председник Републике Србије Борис ТАДИЋ) и Влада Сједињених Америчких Држава (у њено име је потписала државни секретар САД Кондолиза Рајс). Сарадња утврђена тим Споразумом (потписаним у Вашингтону, САД, 7. септембра 2006. године), који је Народна скупштина потврдила Законом (у петак, 29. маја 2009. године), је „заснована на потпуном поштовању суверенитета Страна и Повеље Уједињених Нација,“ (3. Став Преамбуле Споразума).

Влада Сједињених Америчких Држава признаје шиптарско самопрокламовано а насилно отето Косово и Метохију за шиптарску независну државу „Косова“. Отворила је своју амбасаду у Приштини, иако има амбасаду у Београду! Влада Сједињених Америчких Држава већ годинама, не само да не поштује суверенитет Републике Србије, већ је један од водећих протагониста у рушењу суверенитета Републике Србије, а тиме и у њеном уништавању. Влада Сједињених Америчких држава је прекршила и наставља непрекидно да крши тај Споразум. Она га је учинила неважећим. Задак је и Владе и Народне скупштине и председника Р. Србије да то констатују, да о томе обавесте Владу САД, да је обавесте да је она тиме ставила ван снаге Споразум и да зато треба да у року од 18 месеци потпуно повуче све своје оружане формације и људство са целокупне територије Републике Србије.

10. Да се отвори кривични поступак против претходног председника Републике господина Бориса Тадића за његово противуставно деловање.

Претходном председнику Републике господину Борису ТАДИЋУ је низ пута од јуна 2007. године, јасно писмено, указивано на његово кршење Устава. Неколико пута му је писмено јавно предлагано, или од њега тражено, да због тога поднесе оставку.

Уставном суду је 21. 05. 2008. године било предложено да оцени уставност и законитост рада и деловања председника Републике Бориса ТАДИЋА. На то је одговорила (Број: IIP- 207/2008 од 25. 07. 2008.) секретар Уставног суда госпођа Снежана Наковска Антић „да Уставни суд, поводом иницијативе грађана, не одлучује о повреди Устава од стране председника Републике.“ Председнику Борису ТАДИЋУ је био достављен тај допис Суду.

Уставном суду је 19. 08. 2008. године било предложено „да Уставни суд заштити уставност, законитост, људска права и слободу од противуставног рада и деловања председника Републике Бориса ТАДИЋА“. Председнику Борису ТАДИЋУ је био достављен тај допис Суду. У име Уставног суда, његова секретарица госпођа Снежана Наковска Антић је обавестила (Број: II P- 325/08 од 14. 12. 2008. године) предлагача „да Суд не одлучује о представкама којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјављују представке или жалбе на рад државних и других органа и организација, као и о другим представкама којима се захтева поступање Уставног суда по питањима која нису у његовој надлежности, о чему секретар Уставног суда писмено обавештава подносиоца представке.“

Последњи пут је председнику Републике господину Борису ТАДИЋУ био поднет Захтев (1. 07. 2011. године, број 070-78/2008) да поднесе оставку. Захтев су у току 49 дана (три сата дневно) јавно потписали 1548 држављана Р. Србије. Он се о све оглушио. У Додатку 3 је тај Захтев. У њему су докази једног дела његовог противуставног рада и деловања као председника Републике. Пошто није био поднео оставку до 1. септембра 2011. године, Захтев за његово разрешење функције и положаја председника Републике је био поднет 1. 09.2011., исправљено 5. 09. 2011. године, Народној скупштини с другим оригиналним списком свих потписника. У име Шефа кабинета председника Скупштине, Мр Душица Петровић је одговорила (01 Број 118-2938/11 од 7. септембра 2011. године). Одговор је био цитирање целог Члана 118 Устава на чији су се 1. став потписници Захтева били позвали и који су тачно цитирали. Други став одређује да Скупштина покреће поступак за разрешење на предлог најмање трећине народних посланика. Таква трећина није постојала у том сазиву Народне скупштине.

Оставку је председник Републике господин Борис ТАДИЋ био поднео тек пред изборе ове године. Био је образложио да хоће да почне свој трећи мандатни период с новом Народном скупштином и Владом. Његов изборни мандат је требало да траје још целу годину пошто Захтев за његово разрешење није био ни разматран у Народној скупштини. Тиме је он покушао да утиче на држављане Р. Србије како да се определе на изборима ове године.

Последице противуставног деловања господина Бориса ТАДИЋА у својству председника Републике су вишеструко штетне по Републику Србију и по Србски народ. То је објашњено у Додатку 3. Уколико Ви, председниче НИКОЛИЋУ, не тражите од одговарајућих државних органа да покрену поступак утврђивања његове кривичне одговорности онда Ви постајете заштитник таквог деловања, прихватате га и самим тим кршите Председничку заклетву. То би био још један знак и подстрек многима да без одговорности раде и делују супротно Уставу и закону. Ваше обраћање државним органима да по Уставу и закону покрену и спроведу тај поступак би био исказ свести садашњег председника Републике и јасан знак свим држављанима Р. Србије, а посебно будућим председницима Републике, као и свим државним функционерима, да могу и да треба да одговарају за кршење Устава и закона.

ВАША УСТАВНА ОБАВЕЗА ЈЕ ДА ПОДНЕСЕТЕ ОСТАВКУ

Ви сте председниче НИКОЛИЋУ, одмах после првог изборног круга пролетос јавно говорили о великој изборној крађи. Показивали сте и неке доказе. И други су то чинили. Обећали сте да ћете расписати нове опште изборе ако будете изабрани за председника Републике. До сада то нисте покренули.

Ослањајући се на Ваше изјаве и показиване доказе, као и на изјаве и тврђења многих других (нпр. ДВЕРИ, које су прве то покренуле, затим ДСС, обавештења Срба с Косова и Метохије,…), закључио сам да је то један од разлога да се пониште избори.

Обратио сам се 16. маја, 2012. године, Уставном суду да оцени уставност и законитост изборне листе кандидата за председника Републике за поновљено гласање 20. маја, 2012. године. Уставни суд је закључио 5. јуна, 2012. године (две недеље после одржаних избора!) да није надлежан по том питању (Закључак Уставног суда бр IУо-243/2012 од 20. 06. 2012. године)!

У Србском / српском језику је јасно значење речи бирати / бити биран и изабрати / бити изабран. Јасна је разлика између њихових значења. Разлика је суштинска.

Бирати значи радњу испитивања свих могућности да би се одредило најповољније решење. Бити биран значи бити међу тим могућностима међу којима се тражи решење.

Изабрати значи доношење, усвајање и спровођење одлуке о најповољнијем, најбољем, решењу међу разматраним могућим решењима, међу бираним. Бити изабран означава да јеси прихваћен, усвојен и проглашен за најповољнији, најбољи, избор међу бираним.

Устав Републике Србије из 1990. године јасно и недвосмислено одређује у 3. ставу свог Члана 86:

Исто лице може бити изабрано за Председника Републике највише два пута.

Тај Устав је дозвољавао сваком да буде биран, тј. кандидован, неограничено много пута. Устав се мења ради суштинских промена. Једна битна промена се односи на критеријум о кандидовању и избору лица за председника Републике. Критеријум је строжији у садашењм Уставу (3. став Члана 116 Устава Р. Србије). Он гласи:

Нико не може више од два пута да буде биран за председника Републике.

Одредба Устава је изричита и без ограничења. Потпуно је јасна. Нико не може више од два пута да буде кандидат за председника Републике. Свака одредба сваког другог акта мора да буде у складу с Уставом (2. и 3. став Члана 194 Устава), јер ако није онда је неважећа. Зато су неважећи и Члан 18 Уставног закона (који није референдумски потврђен и зато мора да буде у складу с Уставом) и Члан 12 Закона о председнику Републике. Неважеће је свако тумачење супротно 3. ставу Члана 116 Устава Р. Србије. Народ је ово референдумски прихватио да би се отвориле могућности за освежавање групе кандидата за председника Републике. Устав се мења из битних разлога. Нови устав доноси суштинске промене. То се види и у одредбама старог и новог Устава за избор председника Републике. Није у питању формална промена, нити се ради о језичкој непрецизности. Оба Устава јасно и прецизно одређују ограничење за кандидовање и за избор лица за председника Републике.

У тачки 3. овог образложења је показано да је СФР Југославија по Уставу требало да има новог Председника после смрти дотадашњег председника Јосипа Броза Тита, и да то није никада урађено. Држава је била обезглављена. Устав је изигран. Последице су очигледне. Немојте да дозволите да се и Устав Р. Србије изиграва, јер је то онда спрдање с државом и народом. Последице могу опет да буду трагичне и катастрофалне.

Народ сматра да су два покушаја довољна. То је и показао тиме што Ви (а тиме и Борис ТАДИЋ) нисте добили подршку већине од броја уписаних бирача. У садашњој ситуацији Р. Србије и Србског народа за наше добро је потребно да за председника Републике буде изабрано лице које добије подршку већине од укупног броја бирача, тј. (Члан 18 Закона о избору председника Републике) да лице буде изабрано у првом кругу гласања.

Ви сте (као и Борис ТАДИЋ) пре избора ове године били већ више пута бирани за председника Републике: 2004. и 2008. године. Ваше кандидовање (као и кандидовање Бориса ТАДИЋА) ове године за председника Републике је било противуставно. Ваш избор је противуставан. Имајући у виду Председничку заклетву, Ви сте обавезни да без одлагања поднесете неопозиву оставку на функцију и дужност председника Републике. То је за добро Р. Србије и Србског народа, а верујем и за Ваше лично добро.

Одмах по (противуставном) избору за председника Републике Ви сте се одрекли функције и положаја председника Српске напредне странке ради поштовања Устава (Чланови 6 и 115 Устава Р. Србије). Тиме сте најавили да сте спремни да поштујете Устав. То ћете потврдити ако не прекршите своју реч.

Ви сада јавно и потпуно исправно, у складу с Уставом и на основу њега, иступате да Р. Србија не може да постане члан Европске Уније без Косова и Метохије. Јасно, јер без Косова и Метохије не постоји Република Србија. По том добру ће Вас, уверен сам, Србски народ памтити.

Како ће Вас народ памтити о Вашем потпуном односу према Уставу, држави и народу и о Вашем председничком мандату зависи од Вас. Ако одржите своју реч јавно дату између два изборна круга и поштујте Устав да нико не може да буде биран више од два пута, Ви ћете да заорете дубоку бразду њиховог даљег поштовања за све будуће Председнике (или Монархе) Србије.

Када власт и посебно председници Републике не поштују Устав, делују супротно њему, зашто би онда било који држављанин поштовао Устав, закон и њих?

ЗАКЉУЧАК

Наша дужност је да износимо и поштујемо истину о нашем народу и догађајима у вези с њим и нашом земљом, и да је преносимо нашој деци и потомству.

Власт на челу с Председниом је дужна да штити истину о народу и држави, да је брани, да је потпуно посвећена добробити народа и добром развоју државе. Да то чини на основу Устава и у складу с Уставом и законом. Да тако води државу и народ. То тражи да сви прихватите све тачке овог Предлога, и да Ви, председниче НИКОЛИЋУ, поднесете неопозиву оставку.

Надам се да нећете о ово да се оглушујете, као што су чинили ваши претходници. С таквом надом вам свима желим свако добро.

С поштовањем,

Послато поштом данас као што је наведено горе.

Београд, четвртак, 25. октобар, 2012. године. Др Љубомир Т. Грујић, с.р.

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

Додатак 1:

Додатак 2:

FROM THE CONSTITUTION OF

SOCIALIST REPUBLIC OF CROATIA

BASIC PRINCIPLES

„The Croatian people, together with the Serbian people and nationalities in Croatia,“ …., „established its state Socialist Republic of Croatia and on the basis of the right for self-determination, including the right for secession and unification with other peoples,“ ….“, with free will united with other peoples and nationalities in SFRY,“…

(from „The basic principles“, Constitution of S. R. Croatia (S. R. C.)).

“ Article 1

S. R. C. is the national state of the Croatian people, the state of the Serbian people in Croatia and the state of the nationalities which live in it.“

Додатак 3:

Господин Борис ТАДИЋ, Председник Р. Србије

Народна канцеларија Председника Републике

Масарикова 5/VI

11000 Београд

Доставља се преко Интернета:

СРЕДСТВА ЈАВНОГ ОБАВЕШТАВАЊА

ДРЖАВЉАНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

у Републици Србији и ван ње

Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.

2. став члана 2 Устава.

Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.

1. став члана 6 Устава.

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.

Члан 111 Устава.

Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

Члан 113 Устава.

Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи:

„Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“

3. и 4. став члана 114 Устава.

Предмет: Захтев да Ви, Ваша екселенцијо председниче Републике господине Борисе ТАДИЋУ, поднесете безусловну оставку на положај и функцију Председника Републике Србије.

Ви, Ваша екселенцијо председниче Републике господине Борисе ТАДИЋУ, непрекидно кршите Устав Републике Србије и Резолуцију УН 1244, делујете супротно трајним интересима Републике Србије, вековним опредељењима Србског народа, јединству, суверенитету и територијалној целовитости Републике Србије.

На основу Устава и ради његовог поштовања (Преамбула, Чланови 1 – 3, 6, 8, 10, 13, 16, 18, 19, 21, 23, 25, 26, 27, 37-39, 43, 46, 50 – 56, 97 – 99, 108, 109, 111, 112, 114, 115, 117, 118, 122 – 124, 194), нас 1548 држављана Републике Србије смо јавно у току 49 дана потписали следећи захтев Вашој екселенцији председниче Републике господине Борисe ТАДИЋУ:

Захтевамо господинe Борисe ТАДИЋУ да до 1. септембра 2011. године поднесете оставку на функцију и положај председника Републике Србије, а aко то не учините, захтеваћемо да Народна скупштина, без одлагања, спроведе по Уставу поступак Вашег разрешења положаја и функције председника Републике Србије.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

I. Доказ неуставности Вашег полагања председничке заклетве

Ви сте, господине Борисе ТАДИЋУ, били обавештени и као председник Републике и као председнички кандидат о неуставној припреми избора за председника Р. Србије још 25. децембра 2007. год. писмом (с једним потписником) Народној скупштини (1), које Вам је било тада и достављено и у коме Вам је било објашњено да су избори били припремљени на неуставан начин јер нису били припремљени да се спроведу на целој територији Р. Србије – на целој територији Косова и Метохије равноправно и слободно за све држављане Р. Србије. Замољени сте били као Председник Републике да се рокови помере да би се избори организовали у потпуном складу с Повељом УН и Уставом.

Потом Вам је било директно упућено то писмо 4. јануара 2008. год. са осамнаест потписника (из Аустралије, Француске, Немачке, САД, Србије и Уједињеног Краљевства), с предлогом да се одложе избори (за највише 60 дана) да би се Р. Србија обратила УН да јој омогуће да организује и спроведе безбедно слободне изборе на целом Косову и Метохији равноправно за све своје држављане (2).

У писму (с једним потписником) Вама, господине Борисе ТАДИЋУ, и господину Томиславу НИКОЛИЋУ, као председничким кандидатима у другом кругу, од 31. јануара, 2008. год. (3), ви сте били замољени да тражите пре одржавања другог изборног круга поништавање председничких избора и расписивање нових у потпуном складу с Уставом. Тада је указано да: „Сваки од вас двојице ко то не учини тиме сам себе потпуно дезавуише да може да буде уставни председник Р. Србије“.

У допису (с једним потписником) Вама, господине Борисе ТАДИЋУ, од 7. фебруара, 2008. год. (4), Ви сте били замољени да откажете своје инаугурисање јер „оно не испуњава основни услов а то је да избори буду организовани и спроведени у складу с Уставом и Резолуцијом Народне скупштине“. Истовремено Вам је скренута пажња на следеће: „Од тог избора ће да зависи и ваљаност Ваше председничке заклетве: да ли се подноси после овог неуставног изборног процеса, или после новог, у потпуности спроведеног према Уставу и Резолуцији Народне скупштине.“ То Вам је било поновљено у допису (5) Народној скупштини од 12. фебруара, 2008. год. (са 10 потписника из Француске, Канаде, Немачке САД, Србије и Шведске). У њему је тражено од Скупштине да откаже Ваше инаугурисање пошто то нисте Ви учинили, а да би се расписали и спровели избори по Уставу.

Упркос свему томе, Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, сте прихватили да положите јавно Председничку заклетву (Члан 114 Устава):

Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности,

Упркос тој заклетви и Ваше свести да су председнички избори били неуставни, да нису била поштована уставна и људска права свих држављана Р. Србије на Косову и Метохији, Ви нисте поднели још оставку да би се расписали и спровели избори за председника Р. Србије у складу с Уставом. Тиме сте прекршили Члан 52 Устава да Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира, и погазили сте саму Председничку заклетву. Ви сте на противуставан начин преузели положај и функцију председника Републике Србије 2008. године.

II. Доказ Вашег непрекидног јавног кршења Устава подчињавањем функције председника Републике интересима једне политичке странке и њене коалиције

i. Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, сте председник Републике. Председник Републике Србије не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност (Члан 6 и Члан 115 Устава). Функција председника политичке странке није у оквиру делатности председника Републике које су прописане Уставом (Члан 112 и Члан 113). Устав не дозвољава да председник Републике буде председник политичке странке.

Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, сте председник политичке странке, конкретно Демократске странке. Ви непрекидно делујете супротно Уставу. Ви стално подчињавате функцију председника Републике интересима и политичким ставовима те странке и својим личним. Тиме Ви драстично кршите и Члан 111 Устава о томе да председник Републике изражава државно јединство Р. Србије и Члан 114 Устава да Председник поштује и штити Устав. Ви не можете да изражавате, нити изражавате, државно јединство Републике Србије. Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, зато не испуњавате основни услов да будете председник Републике Србије.

ii. Носилац предизборне листе врши јавну функцију. Та функција није у оквиру делатности председника Републике које су прописане Уставом (Члан 112 и Члан 113).

Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, сте председник Републике. Устав председнику Републике не дозвољава да буде носилац предизборне листе (Члан 6, Члан 112, Члан 113 и Члан 115 Устава). Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, сте били носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“).

Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, који сте посебно обавезни Председничком заклетвом (4. став Члана 114 Устава) да поштујете и штитите Устав, чините супротно. Ви сте противуставно били носилац изборних листи. Ви сте јавно, све активније и активније, све жешће и жешће, водили посланичку изборну кампању за изборне листе чији сте били носилац као да је у питању председничка изборна кампања. Ви сте спутавали посланичке кандидате да искористе расположиво време да се представе народу. Тиме сте драстично кршили и Члан 111 Устава о томе да Председник изражава државно јединство Р. Србије и Члан 114 Устава да Председник поштује и штити Устав.

Тиме сте јавно кршили Устав, подчинили положај, функције и ауторитет председника Републике страначким интересима. Експлоатисали сте углед и значај председника Републике за њене и сопствене интересе.

Тиме сте учинили изборе наравноправним и деловали против државног јединства кршећи Устав (Члан 111), против достојанства свих држављана који нису давали подршку Вама и/или Демократској странци чији сте председник, против остварења пуне слободе и једнакости сваког држављанина у праведном, отвореном и демократском друштву и изборном процесу чиме сте кршили Устав (Члан 19 и Члан 23). Ви сте парламентарне изборе и на тај начин стечене мандате изборне листе „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“ учинили противуставним.

Такав Ваш понижавајући однос према свима који су у изборном процесу поштовали Устав је супротан Уставу (2. став Члана 25). Тиме сте повредили њихов психички интегритет што је Уставом недозвољено (1. став Члана 25).

Противуставне и противзаконите изборне листе не могу да буду пуноважне. Њихово оглашавање за пуноважне је противуставно. Зато је ништавно. Зато су и све Збирне изборне листе у којима су изборне листе с Вама, Борисом ТАДИЋЕМ, као носиоцем такође противуставне и ништавне.

На пример, прихватањем да у Збирној изборној листи буде изборна листа бр. 1 „За европску Србију – Борис Тадић“ с председником Републике као њеним носиоцем се крше и Чланови 111 и 114 Устава, као и Члан 42 (4. и 5. став) Закона о избору народних посланика којим се одобрава да носилац изборне листе може да буде кандидат за народног посланика или за други државни орган што је недозвољено председнику Републике (Чланови 112, 113 и 115 Устава). Закон, повезан с Уставом, такође не дозвољава председнику Републике да буде носилац изборне листе, те не дозвољава тиме да таква листа буде у Збирној изборној листи.

Таквим својим противуставним вођењем страначке кампање Ви сте, председниче Борисе ТАДИЋУ, учинили цео изборни процес неравноправним и противуставним (супротно 2. ставу Члана 52), те сте тиме конституисање Народне скупштине и Владе такође учинили противуставним.

Тиме сте, председниче Борисе ТАДИЋУ, подчинили Народну скупштину својој вољи и обезвредили изборно право и слободу сваког држављанина који није гласао за изборну листу чији сте Ви били носилац.

III. Доказ Вашег противуставног вођења политике

Уверени у успешност и неприкосновеност свог противуставног деловања, које је замагљено створеним утиском постигнутим представљањем себе као неоспорног демократе, Ви, председниче ТАДИЋУ, све чешће преузимате да водите политику Р. Србије. Устав Вам на то не даје никакво право (Чланови 112 и 113 Устава о делатности председника Републике). То је искључиво право и обавеза Владе Р. Србије (Чланови 122 и 123 Устава).

У том противуставном ширењу своје власти, Ви сте, председниче ТАДИЋУ, својим присуством не само подржавали већ и потврђивали да је потпис министра Ђелића на Споразуму с Европском Унијом пуноважан у име Р. Србије. А на тој церемонији, пре потписивања, је лично Оли Рен рекао да се чуди премијеру Коштуници што се противи потписивању Споразума када у његовом члану 135 јасно пише да се Споразум не односи на Косово и да ће питање Косова посебно да се решава.

То значи да се тим Споразумом не признаје да је Косово и Метохија суверени део Р. Србије. То потврђују представници држава које признају нелегитимну албанску државу створену на Косову и Метохији. Тиме се крше и Устав (Преамбула, Председничка заклетва) и Резолуција Народне скупштине из децембра 2007. године по којој сви акти и сва деловања у име Р. Србије морају да буду у функцији очувања територијалне целине Р. Србије – те Косова и Метохије у њеном оквиру.

Упркос свему, председниче ТАДИЋУ, Ви сте пажљиво пратили да ли министар Ђелић добро потписује Споразум.

Председниче ТАДИЋУ, Ви сте одмах по завршеним парламентарним изборима јавно и јасно објавили да председник Владе не може да буде та и та личност већ да мора да буде из Демократске странке чији сте Ви председник, иако та странка није добила подршку већине бирача. Тиме сте деловали супротно Уставу (1. став Члана 3 и тачка 3 Члана 112 Устава). Тиме сте омаловажили изборно право и слободу држављана супротно Уставу (1. став Члана 3 и 2. став Члана 52).

Председниче ТАДИЋУ, Ви сте у процесу избора мандатора за састав Владе деловали истовремено и у својству председника Републике и као председник Демократске странке и као носилац изборне листе „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“, тј. као вођа те коалиције. Тиме сте битно кршили Устав (Члан 6 и Члан 115).

Председниче ТАДИЋУ, Ви противуставно (Члан 112 и Члан 123 Устава) диктирате Влади какву ће политику да води.

На простору (http://www.parlament.rs/народна-скупштина.115.html,) Народне скупштине може сада да се прочита:

Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (Петак, 29. мај 2009). У њему пише:

„Потврђујући ово, доле потписани са овлашћењима својих влада потписали су овај споразум.

Потписано у Вашингтону, 7. септембра 2006. године, у два истоветна примерка на српском и енглеском језику, при чему су оба текста подједнако аутентична.

За Владу                                                                                           За Владу

Републике Србије                                          Сједињених Америчких Држава

председник Републике Србије                                  државни секретар

Борис Тадић,                                                              с. р. Condoleeza Rice, с. р.“

Ви сте. председниче Републике господине ТАДИЋУ, то потписали још 2006. године у име Владе. Зашто у име Владе то није потписао председник Владе? Ви, као председник Републике, немате уставно право да то потпишете у име Владе (чланови 112, 122 и 123 Устава).

Тим споразумом Република Србија даје страној држави и страним држављанима већа права него што је Хитлер тражио, а кнез Павле Карађорђевић прихватио, 1941., и што је народ 27. марта 1941. оборио. Тај споразум је против суверенитета и независности Републике Србије, против слободе њених становника, против (1, става Преамбуле, Чланова 1 – 3, 1. става – Члана 18, и Члана 27) Устава.

У току своје председничке кампање 2007./2008. и у току парламентарних избора, када сте противуставно водили кампању за изборну листу „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“, Ви нисте обавестили држављане Републике Србије да сте већ били потписали тај Споразум! То сте сакрили од народа!

IV. Ваше омаловажавање Народне скупштине

Ви сте, господине ТАДИЋУ, из иностранства, са прославе осамнаестогодишњице Републике Српске, наложили Народној скупштини да донесе Декларацију о Сребреници „која се многима неће допасти“. (Ви сте из целог узрочно-последичног низа злодела и злочина потенцирали усредсређивање само на један, и то на неодиграни већ измишљени, догађај за који се тврди да су Срби у Сребреници масакрирали у току неколико сати преко 8000 невиних муслиманских цивила. Тиме сте се придружили ширењу лажне представе о Србима као геноцидном народу, и Републици Српској и Републици Србији као геноцидним.)

Ви сте, у договору са странцима, одбацили Декларацију Народне скупштине упућену Генералној скупштини УН. Без сагласности Народне скупштине сте у име Републлике Србије поднели другу Декларацију, сачињену у иностранству у договору са странцима! Ви немате као председник Републике право на то (Члан 98, т. 7 члана 9, члан 112 Устава).

Ви јавно показујете јасно своју одлуку да диктирате Народној скупштини како ће да ради.

V. Ваша одговорност за необезбеђивање страних амбасада и за стварање погрешне представе у иностранству о Р. Србији – Неиспуњавање услова да представљате Р. Србију

Демократска странка, чији сте Ви председник, није позвала држављане на народни сабор у Београду 21. фебруара, 2008. год.

Неколико дана пре тог народног сабора су били протести због незаконитог проглашења стране државе на територији Р. Србије. Тада су демонстранти, покушавајући да се приближе неким страним амбасадама, дошли у сукоб с полицијом у току кога су бацали камење. Било је и повређених. То је било довољно упозорење да треба да се обезбеди заштита страних амбасада, посебно да се заштите амбасаде држава које признају незаконито проглашење стране, окупаторске, државе на територији Р. Србије.

То су схватили страни представници. У њихово име је папски Нунције тражио од наших власти да предузму одговарајуће безбедносне мере 21. фебруара, 2008. год. Једна страна амбасада је склонила све своје чланове ван амбасаде тог дана, или само тог поподнева, свеједно. Странци су оцењивали да могу да буду напади на њихове амбасаде. А Ви, председниче ТАДИЋУ?

Ви, председниче ТАДИЋУ, сте апеловали на људе, позивали народ, да се не праве било какви изгреди који могу да наруше углед и мир Р. Србије. То показује да сте били свесни да постоји опасност од нереда. Добро је што сте то учинили. То је било неопходно да урадите. Али то није било довољно.

Председниче ТАДИЋУ, Ви сте сазвали Савет за националну безбедност. Када? Тек после извршених напада на стране амбасаде.

Председниче ТАДИЋУ, Ви нисте предузели довољне мере да се заштите амбасаде страних држава нити од евентуалног гнева демонстраната 21. фебруара, 2008. год. нити од оних који настоје да срозају Р. Србију.

Председниче ТАДИЋУ, Ви сте баш тада, у време одржавања народних сабора у Београду и широм Србије, били у иностранству.

Председниче ТАДИЋУ, Ви сте најодговорнији за необезбеђивање страних амбасада тог дана. Ви сте најодговорнији за стварање погрешне, ружне, представе у иностранству о Р. Србији, а којој је дат у иностранству већи значај него самом народном сабору. Уосталом, и Ви сте то исто лично учинили.

Председниче ТАДИЋУ, Ви треба да представљате Р. Србију у земљи и иностранству (Тачка 1 Члана 112 Устава Р. Србије), што према свему изложеном, Ви чините противуставно.

VI. Неизвршавање уставних председничких обавеза

Тиме што сте сазвали Савет националне одбране после догађаја који су били предвидљиви, а не пре њих, тиме што нисте организовали обезбеђивање страних амбасада, и тиме што, упркос свему томе, председниче ТАДИЋУ дајете томе већи значај него неупоредиво тежим злоделима над Србима на Косову и Метохији и над Р. Србијом, Ви показујете или неспособност или одбијање да организујете безбедност и одбрану земље и да је адекватно представљате, и тиме не испуњавате председничку обавезу коју сте прихватили под заклетвом.

Председниче ТАДИЋУ, Ви не предузимате одговарајуће довољне акције, а ради одбране земље као врховни командант војске (последњи став Члана 112 Устава) и као једини овлашћени представник Републике Србије (Тачка 1 Члана 112 Устава Р. Србије), код УН (КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС, Секретар УН, Савет Безбедности) да УН обезбеде испуњење обавеза које су преузеле према Резолуцији 1244, и то:

1. Да се договорени број полицијског и војног србског особља врати на Косово и Метохију (Тачка 4 и Тачка 6 Анекса 2 Резолуције 1244).

2. Да се распусте све шиптарске војне формације (Тачка 9/26524 и Тачка 15 Резолуције 1244).

3. Да се обезбеди миран повратак свих расељених лица и породица (Тачка 9/26525 Резолуције 1244).

4. Да се омогући Р. Србији да остварује своју сувереност и територијалну целовитост и на Косову и Метохији (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244).

5. Да се осигура безбедно слободно живљење и кретање свих држављана Р. Србије по целој територији Косова и Метохије (Тачка 9/26530 Резолуције 1244).

6. Да се спрече стране институције и оружане формације да постављају граничне прелазе унутар територије Р. Србије раздвајајући тако њене делове, и да прете применом војне силе против мирољубивих ненаоружаних држављана Р. Србије који хоће слободно да се крећу по Косову и Метохији, нпр. прелазећи из средишњег дела Србије на Косово и Метохију (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2, и Тачка 9/26530 Резолуције 1244).

7. Да не смеју да руше сувереност Р. Србије на Косову и Метохији признавањем противуставно прокламмоване стране, и то окупаторске, државе као настављача фашистичке Велике Албаније, и да тиме стављају у стварности ван снаге Резолуцију 1244 чиме престаје да важи њена одредба да војне и полицијске формације Р. Србије не могу да обављају своје уставне дужности на Косову и Метохији. Да држављани Р. Србије који то чине буду предати Суду Р. Србије, а странци редовном Међународном суду у Хагу (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244).

Председниче ТАДИЋУ тиме кршите Устав (Преамбулу, Чланове 111, 112 – тачка 1 и последњи пасос, и Председничку заклетву).

Председниче ТАДИЋУ тиме срозавате безбедност Р. Србије и њених држављана.

То све показује или да Ви, председниче ТАДИЋУ нисте способни да извршавате дужности председника Републике у складу с Уставом или да свесно кршите Устав (Члан 111, Тачку 1и последњи пасос Члана 112, и Председнички заклетву).

VII. Ваше прихватање албанске окупације Косова и Метохије

Ви сте, председниче ТАДИЋУ, били изјавили у марту ове године да сваки договор о Косову мора да почива на реалности на терену, а реалност је да Албанци (ПА ВИ ПОКУШАВАТЕ ДА ГОВОРИТЕ У ИМЕ АЛБАНАЦА!!!) никада неће прихватити суверенитет Србије, као што ни Срби са севера покрајине никад неће прихватити суверенитет Косова.

А) Реалност на Косову и Метохији је да Албанци прогањају Србе од почетка Хитлерове окупације Косова и Метохије, да су у том периоду прогнали преко 150 000 србских породица и преотели њихове домове, да је Титова власт забранила Србима повратак на своја огњишта, да је под Хитлером преко 100 000 Албанаца досељено тамо, да је Србија после 1948. године отворила границу албанским избеглицама од стаљинистичке диктатуре Енвера Хоџе, да им је дала сва политичка и грађанска права, бесплатно школовање и здравствену заштиту, државне станове, потпуну слободу кретања и живљења, да су албански терористи повремено деценијама масакрирали Србе, да су ширили лажи о Србима и да немају људска права, да су измислили неодиграни масакр албанских цивила у Рачку да би то НАТО узео као разлог и повод за 78-о дневно-ноћно бесомучно бомбардовање Србије, да су Шиптари бежали од НАТО бомби и потом оптуживали Србе да су од њих бежали, да је тај њихов егзодус почео тек трећег дана НАТО бомбардовања, да су уз помоћ НАТО дошли албански терористи опет на Косово и Метохију, да су прогонили и убијали Србе, пљачкали, отимали, узурпирали србску имовину, и да то настављају да чине, да супрогласили своју окупацију Косова и Метохије за легитимну власт и прогласили га за своју државу потпуно обесправљујући Србе стављајући их у гетое, да су уништили преко 150 србских цркава и манастира, србска гробља, да су прогнали стотине хиљада невиних Срба и других неалбанаца, да преимењују србске манастире у несрбске, да не бирају начине и средства да тлаче Србе. Узурпирали су сва државна права Републике Србије и људска права Срба. То је реално стање на Косову и Метохији. Ви то стање прихватате.

Б) Такво стање је Хитлер стварао од 1938. године у Европи. Такво стање је било реално 1940., 1941, 1942,.. Је ли Европа прихватила то стање? Је ли га Србски народ прихватио? Нису га прихватили.

В) Ваше прихватање таквог стања, не само да је противуставно, против националног бића Србског народа и његове слободарске државотворне традиције, већ је у супротности с антифашистичким опредељењем и борбом савезничких народа и Србског народа међу њима.

VIII. Ваш пример и порука народу

Ви, председниче ТАДИЋУ, својим свакодневним кршењем Устава дајете пример и шаљете поруку држављанима Републике Србије да Ви можете несметано да кршите Устав и тиме утичете на све да свако може несметано да не поштује ни закон ни Устав.

IX. Ваша строгост и одговорност

Ви сте тражили најстрожија кажњавања младих. Да сте применили упола блажи критеријум на себе Ви би сте већ одавно поднели оставку на положај и функцију председника Републике Србије.

Ви сте недавно јавно изразили своје жаљење што нисте на време обавестили народ да неће моћи да се остваре предизборна обећања због светске економске кризе и да прихватате одговорност за то.

Преузмите одговорност за кршења Устава и поднесите неопозиву оставку на положај и функцију председника Републике Србије.

X. Закључак

Председниче ТАДИЋУ, Ви нама показујете своју моћ да можете и смете да противуставно делујете и да у оквиру тога подређујете и подчињавате функцију председника Републике интересима своје политичке странке и својим. Ви од Републике Србије правите суштински једнопартијску државу, а државничку и државну функцију Председника поистовећујете с партијском. Ви нас не враћате на крај 20. века, већ нас враћате на крај прве половине 20. века – у 1945. годину.

Све то показује како Ви, председниче ТАДИЋУ, постепено стављате Устав ван снаге истовремено противуставно (члан 2 Устава) присвајајући сувереност од грађана и тиме успостављајући све шире и дубље свој апсолутизам који прераста у Вашу диктатуру.

Оглушили сте се о сва добронамерна упозорења, предлоге, молбе, да поштујете Устав.

Ово Вам се подноси данас, 1. јула, 2011. године да имате довољно времена до 1. септембра ове године да о свему пажљиво, смирено и мудро размислите.

Све изложено показује да је Ваша што скорија оставка на положај и функцију председника Републике за добро држављана Републике Србије, почевши од Вас лично, за цео народ и државу, Потписници Захтева се надају Вашем разумном, честитом и мудром расуђивању те да ћете прихватити Захтев.

Слободан МИЛОШЕВИЋ је два пута (1992. и 2000.) прихватио ванредне председничке изборе. Омогућио је народу да на новим изборима оцени његов рад. Он никада није тврдио да је демократа. Ви сте се не само тако декларисали, већ сте и председник Демократске странке. Зато Вам ми потписници подносимо овај Захтев с надом да ћете омогућити, без даљег одлагања, да држављани Републике Србије на ванредним председничким изборима, расписаним ове године, оцене Ваш рад као председника Републике Србије.

ДОДАЦИ:

106 листова са подацима и својеручним потписима 1548 држављана Републике Србије који захтевају да Ви, господине Борисе ТАДИЋУ, до 1. септембра, 2011. године поднесете оставку на функцију и положај председника Републике Србије.

РЕФЕРЕНЦЕ

(1) Допис Народној скупштини од 25.12.2007. достављен председнику ТАДИЋУ.

(2) Допис председнику ТАДИЋУ од 04.01.2008. .

(3) Писмо господину Борису ТАДИЋУ и господину Томиславу НИКОЛИЋУ, као председничким кандидатима у другом кругу, од 31. јануара, 2008.

(4) Допис господину Борису ТАДИЋУ од 7. фебруара, 2008. год.

(5) Допис Народној скупштини од 12. фебруара, 2008. год.

С поштовањем,

Београд, 01. 07. 2011. год. Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋ, с.р.

ЈМБГ 2910939710225

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

062/8399-551

Овај документ са свим додацима сам поднео председнику Борису ТАДИЋУ у Канцеларији председника Републике. Речено ми је да му неће бити предат, осим ако не буде објављен у медијима. За јавност је изложен на: http://istina-pravda-mir.info :

Поштовање Устава, државе и народа: последице непоштовања

 

3 replies »

  1. Уз сву захвалност Др Грујићу на представци, налазим да ове захтеве треба проширити.
    Рецимо,
    питањем земљишта за албанску брану ФИЕРЗА које је првих послератних година дато без питања Срба и Србије?
    Штав ћемо са Барањом, делом Срема и са осталим територијалним поклонима српских територија нове комуинистичке власти?

    Свиђа ми се

  2. Свака част овом г. др Љубомиру Т. Грујићу. Човек је толико убедљиво написао све истинито и поткрепљено чињеницама, да ће се ови којима је представка или шта је ово већ,упућена или призвати памети и ово све учинити како је овде предочено и тражено, или ће се обрукати ако преко овога пређу ћутке.

    Свиђа ми се

  3. Слажем се. Текст треба мало изменити и допунити и претворити у једну Резолуцију или Декларацију. О чему? О српској истини, правди, достојанску и императиву националног опстанка. А после тога ићи на реализацију сваке тачке. Које су то снаге? ДСС, СРС фракције СПС и СНС и патриоотске организације и независни појединци окупљене у један ПАТРИОТСКИ БЛОК. Тај блок мора да освоји власт и употреби је за остварење ових циљева. Ко може да нам пружи подршку? Руси и друге замље БРИК-а и неке земље Европе.

    Свиђа ми се