Ћирилица

Драгољуб Збиљић: Отворено писмо Матици српској – Хитно поништити новосадски договор!


Отворено писмо председнику Матице српске др Ивану Негришорцу –
др Драгану Станићу и управи Матице српске


 Пише: Драгољуб Збиљић

 

ХИТНО ПОНИШТИТИ НОВОСАДСКИ ДОГОВОР
И ИСПРАВЉАТИ ЊЕГОВЕ ПОГУБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
У ЗАТИРАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

 Сажетак писма

            Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, предочавам Вам у овом отвореном писму неке кључне чињенице. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954), док се не напусте његови постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма. Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања о мом предлогу, забрана дијалога о мом предлогу и забрана да поднесем други предлог (реч је о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине од тог 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно своја страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскога језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету, као и да нарочито истакнем своје незадовољство због целокупног понашања  председавајућег на реченој седници, због чега ме принуђујете на појачану борбу и у Матици и изван Матице за одбрану српског језика и писма ћирилице, као и за, истовремено, (о)чување светлог образа Матице српске колико ми је више могуће.

          Постало је превише очигледно да се, по правописним активностима, по линвистичким радовима и делима, не само на моју личну жалост, у Матици српској у недопустивој мери настављају погубни токови по српски језик и српско писмо ћирилицу у филологији, лингвистици и правописним прописима са свим карактеристикама које нам је насиљем у време комунистичке диктатуре наметнуо Новосадски договор (1954) и његови лоши Закључци који су донети на скупу лингвиста и културуних радника бивше Југославије с подручја српског језика, одржаним, како се наводило, на састанку у Матици српској 8. 9. и 10. децембра 1954. године (Нећу овде, због уштеде у простору и времену, наводити те погубне Закључке који се налазе у свим Правописима српскохрватскога књижевног језика, који је Матица српска објављивала између 1960. и 1993. године).

          И лично, као члан Матице српске, и преко деловања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ после 2001. године, покушавао сам да предочим стање у вези са српским језиком и (нарочито) са српским писмом  и да предлозима председницима, управама Матице српске и Одељењу за књижевност и језик од те 2001. па до ове 2012. године укажем на неизбежност нових мера како бисмо уопште, па и у Матици српској исправили макар минимлно шта се може исправити после толико деценија наопаког, штетног, погрешног рада и у Матици српској и изван Матице у вези са српским језиком и писмом. За то време, тачније од 1994. године до ове 2012. објавио сам својих укупно 15, а од тога десет књига у којима сам детаљно описао катастрофално стање у српској лингвистици (највише), па и у филологији, у правописним активностима, као и у просветном раду у српским школама у којима српски језик и књижевност имају значајан фонд часова на којима треба да се исправно описује стање и шта и како треба радити. У том описивању најпрецизнији и најдетаљнији био сам у књизи Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011) у којој сам на 1.070 страна показао и доказао да су и српски језик и (нарочито) српско писмо – србица или вуковица били на удару вековима, а ћириличко писмо је било подвргнуто невиђеном другде у свету – политичком и физичком насиљу. То насиље нароичито је успешно примењивано после споменутог Новосадског договора из 1954. године „изнутра“, од комуниста који су наложили и са српским сербокроатистима се били („у позадини“, „иза врата“) договорили у коначном циљу тог насиља – да се српско писмо сасвим замени србокатоличком и хрватском латиницом.

Катастрофално стање српског језика, а нарочито ћирилице

описано је у 20 књига објављених у Ћирилици

          Осим мојих десет књига о овој проблематици, „Ћирилица“ је објавила још десетак дела других аутора или зборника радова с наших симпозијума о ћирилици у српском језику. Све смо то достављали Матици и њеном Одељењу за књижевност и језик (зашто није Одељење за „српски језик“, то не може бити јасно никоме), а, наравно, слали смо их и свим другим институцијама, али није било очекиваних практичних и корисних одзива на њих.

          Једино са задовољством истичемо да је у оквиру Матичиног рада академик Иван Клајн (иако суштински ни он не заступа на одговарајући начин право Срба да имају ћириличку сувереност писма у свом језику), док је излазио часопис Језик данас (чији је био главни уредник), увек објављивао све што смо му ми из Удружења „Ћирилица“ слали. Ни један једини текст није одбацио и био је један од најдемократичнијих уредника којега знамо. Остали Матичини часописи нису посвећивали пажњу нашим текстовима. (Додуше, и акатулени главни уредник Летописа Матице српске, објављивао нам је текстове све док у њима нисмо почели да указујемо на мањкавости правописног рада у Матици. После тога није нам објавио на десетине текстова само из тог разлога, иако су они, сасвим сигурно, били јачи и зрелији од оних ранијих које је објављивао. А ро значи, да у Матици и данас, као за све време „златног доба“ комунизма, може да се објављује само омо што је у складу с једноумним мишљењима стручњака који се шрите межзсобно и појединачно славним именом Матице српске)

Једва су пристали на разговор

после десет година мољења…

          Десетак година смо молили да нам Матичино Одељење за књижевност и језик посвети један разговор у коме бисмо отворено говорили о томе шта треба Матица и стручњаци у Матици да (у)раде да нам се не би наставило давно започето и одавно превише очигледно, а данас готово до краја у јавности доведено, затирање српске миленијумске ћирилице. Тек после десетак година мољења нови председник Матице српске академик Чедомир Попов успео је да „убеди“ Одељење да прими делегацију „Ћирилице“ на разговор. Тада смо делегацији Одељења – коју су чинили проф. др Мато Пижурица, проф. др Драгољуб Петровић и проф. др Јасмина Грковић-Мејџор, а разговор је водио у име Матице врло љубазни потпредседник проф. др Славко Гордић ­– примило нас је на тај десет година мољени разговор и он је одржан у Матици 29. септембра 2008. године у 12 часова. Наша екипа за разговор (Драгољуб Збиљић, мр Бошко Брзић, Јасмина Пивнички, Ћорђе Јањатовић  и Петар Јаћимовић) врло пажљиво и тачно је предочила проблем у вези са српским језиком, а нарочито у вези с ћирилицом која је и у Србији у процесу затирања.

          Једина примедба из екипе Матице српске била нам је тада што смо „дуго“ говорили. Говорили смо, уистину нешто дуже зато што је и српски проблем у вези с језиком и (нарочито) писмом  предуг. У другоме се нисмо тада нашли у противуречју, осим што је проф. Петровић тврдио бесмислицу да је „илирску латиницу“ саставио Вук Стефановић Караџић (примио је то на основу некритичког и непажљивог „учења“ проф. др Петра Милосављевића о „српској латиници“!), а чињеница је да је сâм Вук негирао у једном свом писму да је он састављач те лоше приређене абецеде за српске католике и Хрвате јер је природа српскога језика (који су Хрвати касније званично прихватили за свој језик и преименовали га) неподесна за такав абецедни састав. (Наравно, ни тада ни сада, за судбину српског писма ћирилице уопште није кључно важан податак ко је састављао ту лошу абецеду, него је кључна чињеница из целокупне светске праксе која не уводи двоазбучје, јер, наравно, уведено параписмо мора да сузбија дотадашње писмо.)

Непристојно је 2010. у Правопису

изигран Устав Србије…

          Одмах после тог разговора били смо у страху јер нисмо веровали да ће та „екипа“ Матице српске прихватити доказиве чињенице које смо предочили. (Видело се то по томе што нас нису радо примили на разговор, осим С. Гордића који је све време показивао очигледну пристојност.) Али, веровали смо донекле да се правописци неће усудити да у новом правопису (најављиваном у то време и десетак година пре рога) прекрше већинску народу вољу садржану у потпуно јасном Члану 10. Устава Србије из 2006. у коме је сасвим јасно за српски језик (поново, разуме се), сасвим исправно, изабрано ћириличко једноазбучје.

          Шта се две године после тога догодило?

       Ново исправљено и допуњено издање Правописа српскога језика (објављено у Матици српској крајем септембра 2010) непристојно је изиграло Устав Србије у реченом Члану 10. Учињено је то на морално неприхватљив начин.

        Морално је то био неприхватљив начин зато што су правописци чак цитирали Члан 10. Србије од речи до речи у фусноти Правописа, означеној једном звездицом на 15. страни, где стоји, вуковски речено прецизно, да је српски језик у записивању Срба сада поново једноазбучан у ћирилици, а већ на 17. страни правописци су поступили очигледно дрско – не хајући за већинску народну вољу, за светску праксу која је сва у једноазбучју и за наведени у реченој фусноти Члан 10 – па су оставили стање из тзв. српскохрватског језика и на основу погубног (у Матици никад непоништеног) Новосадског договора (1954), чија је чак, на неки начин, за то време наоко исправна 3. тачка Закључака налагала „равноправност латинице и ћирилице“. Та у стварности каснијој лажна равноправност свела се на политичке, насилне и (не)стручне обмане језичких лажних стручњака, тзв. сербокроариста како та тачка у тој формулацији значи „алтернативност писама код Срба“, „богатство двооаузбучја“, а данас чак и да је та латиница „(опште)српска латиница“, што она без окупација Срба и насилног наметања латинице (и) православним Србима под комунистичком диктатуром никада није била српско (изабрано) писмо.

          С политичарима и политикантима, а нарочито са српским лингвистима „сербокроатистима“ који су се у вликој мери бавили обманама, а не чистом лингвистиком и филологијом, касније (после Новосадског договора, 1954) српском народу је насиљем и обманама (а обмана је такође успешан вид насиља нарочите врсте, јер је требало спровести договор иза врата на Новосадском договору да се ћирилица и у Србији замени латиницом!) наметнуто, сасвим непотребно и штетно по његову културу и цивилизацију, латиничко писмо. Тако су сада сви Срби (и православци) чак и у Србији насилно и лукаво полатиничени у проценту који води у довршавање штетног латиничења Срба и коначну замену српског писма србокатоличком и хрватском лошијом латиницом од српске ћирилице за природу српског језика.

          Дуго сам мислио да све то српски стручњаци (лингвисти, правописци и филолози) у Матици српској (наравно сложно и изван Матице, свуда) раде нехотице, зато што не читају оно што је истраживано и непрекидно доказивано у претходних дуже од 20 година, оно што сам и ја у својим радовима, текстовима, књигама доказивао. Мислио сам да то они нерадо читају зато што моје звање није докторско, па сам резоновао да их морам и разумети кад ми не придају довољно значаја. Мислио сам, чак, једно време да они то – пошто ме „потцењују“, не желе да читају шта истражујем, закључујем и предлажем – па да зато и не разумеју. (Човек може нешто да не разуме ако се у то не удубљује, а не чита оне који то продубљено разматрају.) Надао сам се да ће једног дана пристати да нешто од свих силних доказивања о пропасти српскога јеика и затирању ћирилице из мојих књига прочитају и да ће „схватити“ проблеме у вези с урушавањем српскога језика и затирањем српскога писма и у Србији.

          Моју наивност у ранијим проценама да то српски лингвисти (пошто ме потцењују, па моје књиге не читају) „не разумеју“ коначно ми је распршила нова управа Матице српске изабрана почетком 2012. године и – нарочито – нови председник Матице српске (не знам које му је име важније, па наводим оба) Иван Негришорац (и готово сва средства обавештавања у марту 2012. јавила да је „нови председник Матице српске Иван Негришорац“) – Драган Станић (који је филолог, књижевни теоретичар, књижевни критгичар и писац а верујем да се разуме и у лингвистичка питања).

          Како ме је из наивности личне извео проф. др са два имена?

Учинио је одлепршалим то моје наивно веровање да „не разумеју“ они проблеме те врсте на сувише очигледан начин на ванредној седници Скупштине Матице српске у суботу 2. јуна 2012. године (седница је почела у 11 сати).

Приликом разматрања последње тачке дневног „Предлози чланова Матице српске“ јавио сам се за реч и допуштено ми је да прочитам свој предлог. Он није предуг, па ћу га, с разлогом, и овде предочити. Предлог је гласио:

       „Као члан Матице српске осећам дужност и обавезу да предложим да се Матица српска даље не брука у ниподаштавању Члана 10. Устава Србије и да данас (на овој седници) донесемо одлуку да ће у решењу питања писма поштовати Устав Србије и већинску народну вољу из њега у вези с ћириличким једноазбучјем у српском језику, на шта обавезује први став Члана 10. Устава Србије – директно. Ту не сме да буде изврдавања и околишења (као у Правипису српскога језика, Матица српска, 2010, стр. 15-17), већ да (и) српски језик у решењу питања писма хитно усагласимо с целокупном праксом у целој Европи и престижном свету, као и с јасним Чланом 10. Устава Србије, јер нико други у свету не доноси неприродно решење питања писма за један народ и један језик у двоазбучју, троазбучју и сл.

          Молим и тражим да о томе сада (после образложења) гласамо.

Образложење предлога

          У овој шестој тачки Предлози чланова Матице српске, као одговоран и савестан члан славне нам Матице, не желим да сутра буде забележено да смо ми чланови у једном периоду брукали Матицу српску на тај начин што смо газили свој устав и што смо се понашали противно пракси у целом престижном свету. Такво наше понашање данас не заслужују славне традиције Матице српске, а Матица ће и у будућности бити толико славна колико смо ми њени чланови у сваком часу спремни и вољни да чувамо њено лице.

          Убеђен сам у потпуности да у оваквом предлогу и његовом усвајању постајемо сви достојни чланства у Матици српској и у српској нацији. Ми, чланови Матице, нисмо власни да погрешно убеђујемо већински део свог славног народа данас да није у праву у ономе у чему је он у праву у односу на целокупну престижну праксу Европе и целог света. Ако онолики амерички народ и ако још многобројнији сав руски народ, на пример, имају своју довољност у једном писму за њихове језике (енглески, руски, на пример), неће бити да смо ми у праву да мислимо да нама није довољно наше национално писмо (ћирилица, србица, вуковица), него да морамо да свом писму само ми у свету супротствљамо било чије писмо, па и ово латиничко србокатоличко и хрватско истовремено. Што се свакодневне употребе српског језика тиче, српска ћирилица – објективно оцењена у свету више пута као најбоље и најсавршеније писмо – сасвим нам је довољна. Тамо где је латиница по међународној пракси неопходна као помоћно писмо, то или било које друго писмо се подразумева само колико се та употреба неког другог писма користи у другим светским језицима.

          Надам се да ће нова управа Матице разумети мој предлог (подржан од свих ћириличара у „Ћирилици“, али и изван „Ћирилице“) и да ће допустити редовним својим  члановима да се данас о овом предлогу званично, слободно, демократски, дизањем руку – изјасне. Важно је да овај демократски поступак разумемо и важно је да се Радно председништво Матице српске данас неће супротстављати оваквом демократичном поступку.

          Дакле, као члан Матице, молим и тражим да се о овоме сви изјаснимо и пребројимо ко је за, ко је против и ко је уздржан (ако је могуће бити уздржан у уважавању Устава своје државе). Државни, национални, културни, цивилизацијски и сваки други – велики је разлог да се ово питање реши у складу са европском и светском престижном праксим и већинском вољом народа Србије с референдума за овај Устав (2006). Данас смо ми, наше генерације, дужни да се коначно свуда за српски језик врати доследно у употребу српско погажено писмо у ери комунистичке диктатуре, када је, први пут, српска ћирилица међу Србима и у Србији па и у њеном делу – Војводини под насиљем прешла у мањинско писмо. То се не сме више толерисати и допуштати!

          Хвала Вам свима што сте ме саслушали и хвала унапред члановима Радног председништва седнице што се, надам се, неће недемократски и нецивилизовано опирати демократичности да се за овај предлог јавно гласа дизањем руку чланова Матице српске.

Драгољуб Збиљић,
члан Матице српске“

Докази о наопаком и злом путу

          Шта се после овога догодило? (На моју жалост, догодило се много шта!)

          Догодио се очигледан доказ да наши академици и други сербокроатистички стручњаци на наопаком и злом путу, па и председавајући овој седници, одлично разумеју проблеме о којима сам унајкраће у предлогу говорио. Значи, помогао ми је, својим каснијим понашањем на овој седници Драган Станић – Иван Негришорац, нови двоимени човек на челу Матице српске (као раније Милош Светић – Јован Хаџић који није дао Матици да усвоји реформу Вука Караџића, па је она усвојена тек после смрти њеног творца, којим се данас Матица српска дичи, али га у науци и даље не следи у потпуности, него се бави сербокроатистиком!). Учинио ме је разумним, па сам у свести коначно искорачио из своје наивности у мишљењу да „они то не разумеју“ – забранио је да се Скупштина Матице српске гласањем изјасни о нормалном корисном предлогу члана Матице да се Правопис српскога језика Матице српске усагласи са светском праксом у решавању питања писма и са Чланом 10. Устава Србије о ћириличком једноазбучју у српском језику.

          Станић – Негришорац ми је том забраном отворио очи да схватим да  готово сви они у управи Матице и изван Матице одлично разумеју све то о чему сам говорио и што сам предложио, али да из неког – мени још неоткривеног разлога (мада је разлог могућ најпре у наопакој политици, власти и смишљеном наставку погубне сербокроатиостике) – држе се давно постављеног задатка да не дају да се на прави и једини могући начин (србистички, а не сербокроатистички) негује и богати, развија и чува српски језик и да се (са)чува његово најсавршеније на свету – српско ћириличко писмо.

          Такву наопоаку постојећу намеру Негришорац – Станић јасно ми је открио у свом  образложењу зашто не дâ да се гласа о предлогу да се подржи Устав Србије у Правопису у складу с праксом у целом свету. Ево шта је казао као податак за историју (не могу баш навести од речи до речи, али је смисао био овај):

          „Није потребно да се чланство Матице српске о томе изјашњава. Ми радимо на истим циљевима и задацима као што ради „Ћирилица“, али су наши поступци друкчији. Ми ћемо се тиме бавити, али уважавамо стварност да је наша култура двоазбучна. Ми ћемо се бавити питањем писма и можда ћемо то питање решити, али нећемо то брзо учинити. Решићемо то питање за 50 до 70 година, колико то питање (двоазбучје) код нас постоји.“

          Пошто ми није дао реч, пошто је укинуо реплике, односно дијалог, био сам приморан да му с места кажем: „Господине, српске ћирилице у оваквим условима двоазбучја у Матичином Правопису неће бити ни за десет година, а за 50 до 70 година, ако овако радимо, неће бити ни нормалних Срба!“ (То је он оценио као моју „недоличност“ (што су „његови“ из публике реаговањем „потврдили“, а оно што он није дао да се гласа и што ми није дао реч да поднесем други предлог, не знамо да ли је за њих све било „долично“ и „демократски“!)

„Не може да се гласа за предлог,

не може два предлога…“

          Председавајући и, истовремено нови председник Матице српске спомињани Негришорац – Станић није забрано само да да се гласа о спомињаном предлогу, што је свакако било ретко и у златном добу комунистичке (не)демократиоје, него је још нешто забранио. Измислио је правило које у Статуту Матице српске не постоји (нити је могуће да било где, у било ком правилнику о раду неке седнице постоји). Није ми дао реч да поднесем још један предлог уз његово образложење: „Не дам Вам реч јер сте ви својих десет минута искористили.“ (Наравно да је било договорено да се појединачни настут заврши у току од десет минута. Али, по Статуту, нема одузимања права од нових десет минута у вези с неким другим предлогом. А мој други предлог, који ми није дозвољен, био је – поништење погубног Новосадског деоговора и његових Закључака из 1954. године, као и то да се суштински напусти пракса Новосадског договора и ненаучне сербокроатистичке вишедеценијске праксе у решавању најважнијих питања и српског језика и српског писма.)

          Због свега што се у Матици српској догодило на ванредној седници Скупштине у суботу, 2. јуна 2012. године, а с обзиром на то да сам се на тој таквој седници, уз такво недемократично и нестатитарно понашање прдседавајућег, у потпуностим „излечио“ од свог наивног досадашњег веровања да се у Матици српској не води исправна, научна и у склладу с начином вођења бриге о језицима и њиховим писмима у целом свету, као и да не постоји моје даље веровање да се то у Матици ради наопако нехотице или из неразумевања и незнања, него да се то, сасвим очигледно, деценијама ради на постулатима погубног Новосадског договора и у наставку лоших намера (вероватно уз подршку и некога јаког из власти) – увидео сам да ми је једини частан излаз да своју борбу за српски језик и српско писмо ћирилицу појачам и у Матици и изван Матице. Или да не долазим док се не уверим на основу рада управе у Матици да се напушта погубан сербокроатистички пут у даљем уништавању српскога језика и у очигледном данашњем довршавању затирања српске ћирилице (србице, вуковице) која је и од наших и од страних истраживача и стручњака оцењена више пута као најсавршеније и најбоље писмо за природу српскога јерзика.

          У том смислу стручно и правописно задржавање природно неодрживог двоазбучја, као решења питања писма у једном језику, у Матици српској и у њеном Правопису само за  српски народ и српски језик, на начин како се у српском језику спроводи од стручњака – може и мора да води само до коначног затирања српског писма у српском језику у коме се оно (у ранијем или данашњем саставу) користи непрекидно једанаестак векова.

          Постало ми је на овој седници очигледно да то српски стручњаци за језик и књижевност (лингвисти и филолози) разумеју, али да наопако решење подржавају из неке наметнуте им нужде, а можда код неких појединаца и из заблуде или недовољног разумевања, из слабе стручне упућености.

Имам права да искажем јавно своја страховања

и незадовољства због појединачних понашања у Матици

          Мислим да не би било тако мало подржавалаца моје теорије и образложења предлога решења питања српског језика и писма на овој седници у Матици српској, али и уопште, да данас и даље у нашој науци уопште, па и у још неуспостављеној србистици, односно у неизвршеној никаквој суштинској реституцији српскога језика и писма – за шта се моја маленкост залаже одавно у књигама, радовима и наступима – да не влада неприродна и штетна, боље рећи погубна (једноумна) субординација међу научницима. Та субординација у толикој мери – ако убрзо не буде сузбијана и ограничавана – мишљења у лингвистици о неопходности промене понашања и рада још задуго, нажалост, неће бити.

          Оваква наоко песимистичка оцена на крају овог отвореног писма новој управи Матице српске и српској јавности није у складу с мојом сталном потребом да битку за српски језик и српску ћирилицу никада не напустим, па ћу је и у самој Матици и изван Матице, због овакве њене управе и, посебно, због неодговарајућег понашања председавајућег још појачати. Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, имао сам обавезу да Вам предочим неке кључне чињенице и да, најзад, и ово додам. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954) и док се не напусте његове постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма.

          Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања и недозвољавање да поднесем други предлог о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно и своја велика страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскот језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету.

          Имам права и на јавно предочавање свог великог незадовољство због нестатутарног понашања  председавајућег на реченој седници.

          А да ли ја помажем Матици српској и њеном светлом образу на овај начин, може да потврди само време које ће доћи. Понашања у садашњости често се покажу у правом смислу тек у будућности.

(Нови Сад, 5. јун 2012)
Драгољуб Збиљић,
(члан Матице српске)

3 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.