АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (2)


Нови ФБР фељтон који вам, поштовани читаоци СРБског ФБРепортера представљамо садржи анализе и мишљење о појединим догађајима везаним за тему економије, уваженог експерта и нашег сарадника Часлава Кузмановића. Надамо се да ће неке од анализа стања, дати одговоре на многе речене и прећутане истине о корацима које су, најчешће погрешно, правили они који су у одређеном времену били задужени да воде политику у овој области у Србији. Ово је део оног што су “заборавили” да треба да знате… Колико је тај њихов посао био успешан видљиво је и данас, сиромаштво и народа и државе, задуженост и неправилна расподела средстава довела је ту област далеко испод тачке са које се може нешто исправити. Осим, ако се не нађе неко па као Франсоа Оланд у Француској направи оштар рез и ред у економској политици Србије.

31.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Истина о пољопривреди Србије

( јун 2011.)

Не дамо земљи да нас прехрани

Пољопривреду нам уништава монополска бахатост, недостатак државне стратегије и неспособност установа • Ко одбија да уведе јасна и проверена правила опоравка пољопривреде? • Зашто се не ојачају Робне резерве и подстакну стабилност?


Као згодна платформа врха режима да пољопривредницима (читај: гласачким роботима) поручи како је Србија снажно опредељена да развије потенцијале пољопривреде и аграрне индустрије, употребљен је овогодишњи 78. Међународни пољопривредни сајам у Новом Саду.

Ова највећа пољопривредна манифестација на Балкану окупила је више од 1.500 излагача из 60 земаља. Наравно, зазивана је и „будућност“ и „брзо отварање нових радних места“, дакле, сва општа места и ове политичке кампање.

А чињенице најбоље говоре колико је опредељење за развој пољопривреде заиста искрено. Пољопривреда у Србији, иако највиталнија, са сталним спољнотрговинским суфицитом и развијеном научном основом, никада није званично проглашена стратешком привредном граном. У стварању буџета државе, пољопривреда учествује директно са примарном производњом хране са око 15 одсто. Када се ту додају и друге пратеће делатности, пре свега прехрамбена индустрија, онда је то и преко 40 одсто.
Истовремено, пољопривредни буџет Србије износи само 2,5 одсто укупног буџета земље. Овај обим средстава тешко би се могао назвати и „подстицајним“ а камоли „развојним“.
Због тога нам кажу да је потребна сарадња са финансијским институцијама, пословним банкама и страним донаторима, јер развој аграра не може бити финансиран само из буџетског раздела.

Кад уредбе замењују стратегију

У складу са изнетим, Влада Србије усваја главно оруђе аграрне политике, на жалост — једну уредбу. Назив јој је такав да засени масе: „Уредба о подстицању пољопривредне производње путем кредитне подршке кроз субвенционисање дела каматне стопе у 2011. години“ (Службени гласник РС, бр. 33/11, 17. мај 2011).

Овом Уредбом банкама ће практично бити подељено 2,7 милијарди динара како ту суму не би узеле на име камате од: 1) физичких лица — носилаца комерцијалног породичног пољопривредног газдинства , осим физичког лица које је привремени носилац пољопривредног газдинства; 2) предузетника; и 3) правних лица — то јест од оних који имају и остварују право на кредитну подршку.

Посебно је занимљив Члан 3. став. 2. поменуте Уредбе јер каже: „Кредитна подршка може се користити под условима из ове уредбе и за рефинансирање краткорочних кредита одобрених на основу Уредбе о утврђивању Програма мера за субвенционисање камате за краткорочно кредитирање пољопривредне производње у 2010. години“ (Службени гласник РС, бр. 6/10 и 20/10).

Осим банкама, ово решење је корисно и бројним пољопривредницима, прошлогодишњим корисницима кредита, који су завршили овогодишњу пролећну сетву о свом трошку а којима до данас није извршен повраћај 30 одсто трошкова за утрошено гориво у ту сврху, нити 14.000 динара субвенције по посејаном хектару.

Да подсетимо и да је овогодишња сетва за трећину скупља од прошлогодишње, пре свега због скупог семена и ђубрива, несташица, кашњења…

Описани став 2. показује и то да се многима није посрећило прошлогодишње задуживање јер нису у стању да о року сервисирају дуг банкама. Таквима би било корисно да убудуће добро разграниче праве подстицајне мере од кредитних задужења. Такође, мора се једном схватити и да нема јефтиних кредита за оне чија делатност зависи истовремено и од ћуди природе и од користи доминантних играча на тржишту.

Министар пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде истиче у штампи да ће крајњи корисници на располагању имати кредите са каматном стопом од 8% годишње и да ће исти бити динарски без девизне клаузуле.

Али, министар не помиње ефективну каматну стопу као показатељ укупне цене коштања кредита (члан 8.), ни трошкове осигурања предмета кредита (члан 12. Уредбе). Вероватно да не би збуњивао будуће дужнике…

Председничка честитка

Срећни председник Србије је честитао пољопривредницима и агропредузећима на великом расту извоза пољопривредних производа, што је допринело смањењу трговинског дефицита државе. Такође је мудро подсетио и да Србија није довољно искористила квоте за извоз пољопривредних производа у Европску унију, пре свега меса.

Честитка је умесна, јер је прошле године извезено пољопривредних производа (сировина за храну) у вредности од 2,24 милијарде долара. Овај резултат би био још драгоценији да у истом периоду није увезено пољопривредних производа за 1,1 милијарду долара, па имамо суфицит од само 1,14 милијарде долара.

Статистика каже да Србија извози само 464 долара по хектару, што је најмање у Европи. Друге земље извозе производе виших фаза прераде и до 1.000 долара по хектару. Колико је смислено управљање агроекономијом најбоље показује то што извозимо кукуруз, а увозимо свињско месо.

Подсећање на неискоришћене квоте, такође је умесно јер годинама имамо дозволу за извоз 8.875 тона „беби бифа“ у ЕУ, а ми смо прошле године извезли скоро девет пута мање — око 1.000 тона. Да су имали прилику, стручњаци и пољопривредници би подсетили председника–психолога на безброј погрешних, системски неосмишљених потеза државе који су довели до покоља стоке и данас празних стаја по Србији.

Пољопривреда даје 22,9 % српског извоза, а резултати би били још бољи када би државне дотације и субвенције биле макар приближне онима у региону. За аграр се из буџета издваја само 27 евра по становнику. У Хрватској је тај износ 99, просечно у Европској унији 156, а у Мађарској чак 233 евра по становнику.

Бруто вредност пољопривредне производње у 2010. години процењена је на 5,13 милијарди долара, што је за 0,56% мање од реализоване у претходној години, саопштила нам је Привредна комора Србије.

Нето остварена вредност пољопривредне производње, у висини од 4,1 милијарду долара мања је за 1,62% у односу на 2009. годину. Поред пада пољопривредне производње, смањују се и пољопривредне и ораничне површине.

Нема места претераном радовању због новоотвореног тржишта Руске Федерације јер ми немамо много тога да понудимо. Нема места ни претераном жаљењу, јер и када би знатније користили повољан аранжман са Русијом, тај успех је унапред осуђен на привременост, то јест до (хипотетичког) учлањења у ЕУ када престаје важност аранжмана са онима који нису у том звезданом колу.

Ко омета тржиште?

Истога дана када је Председник помињао нашу светлу будућност, крто месо, издашне житарице и друге бајковитости, Министар пољопривреде је искрено изјавио нешто друго.
Министар нам види „да постоје озбиљне сметње на тржишту и да ми као држава морамо да се тиме јако, јако позабавимо. Снажење капацитета Комисије за заштиту конкуренције, повећање броја њеног стручног особља, стварање информационих система који ће им омогућити увид у оно што се дешава на тржишту у ствари је једини прави лек за заштиту тржишта.“

Прилика је да се подсетимо да је оснивање, положај, организација и овлашћења Комисије за заштиту конкуренције уређено „Законом о заштити конкуренције“ (Службени гласник РС бр. 79/05), а да је сама Комисија формирана 2006. године. Нови „Закон о заштити конкуренције“ важи од 1. септембра 2009. године (СГ РС, бр. 51/09).

Нови Закон је углавном усаглашен са антимонополским одредбама и директивама европског законодавства. Најзначајније унапређење у односу на ранији закон (из 2005) огледа се у битно повећаним надлежностима Комисије, као независног регулаторног тела. Међутим изостале су одредбе које би олакшале рад Комисије и њене одлуке учиниле поузданијим и мање арбитрарним. Међу њима је од посебног значаја критеријум за утврђивање тзв. релевантног тржишта.

Због наведених пропуста у тексту Закона, многи су склони да поверују како је донет пре свега због притисака са стране, а мање због жеље за истинским бољитком потрошача. А због недовољних овлашћења и стручних капацитета, али и недостатка политичке воље, Комисија је имала мали утицај на спречавање монополског понашања.
На тапету Комисије су до сада били млекари; провераван је и утицај житомлинске индустрије на формирање цене пшенице и договарања око заједничког откупа; отворено је и питање монопола међу пекарима, а оно се редовно потегне и када крене откуп сунцокрета.

Претпоставке су да монополи заиста постоје, али је на држави, односно комисији да то докаже. Без обзира да ли постоје или не, млинари и пекари имају приличну зараду на уштрб примарне пољопривредне производње и крајњег потрошача. Толику зараду, да је држава у једном тренутку морала прописати максималну цену хлеба, баш као у земљама Трећег света.

Овим је држава дала сигнал да званична економска филозофија потпуне слободе не функционише за изабране на тржишту. А како би и могла без снажне политике у погледу социјалног дијалога и колективних права радника.

Мрачна стварност монопола

Живот и струка добро знају последице монопола. Цене на монополском тржишту више су од тржишних цена на савршено конкурентном тржишту, али је и равнотежни обим монополске производње далеко испод обима производње на савршеном конкурентном тржишту. Просто речено, кад год хоће, монополи могу изазивати вештачке несташице производа, све док не издејствују поскупљења.

Коначне последице оваквог понашања су преливање потрошачевог вишка у монополски екстрапрофит, али штети ту није крај. Расипа се и један део потрошачевог вишка који није прерасподељен у корист монополисте, већ је у потпуности изгубљен. Тај део се назива алокативни губитак благостања.

Монопол представља само екстремно насилну тржишну структуру, која ствара највећу тржишну моћ. И сваки други облик несавршености тржишта (рецимо, доминантан положај, нелојална конкуренција…) производи сличне ефекте. За последицу имамо највећи могући губитак друштвеног благостања. Ово није на одмет знати, како би ојачала друштвена свест и подршка борби против монопола и сличних поремећаја конкуренције на тржишту.

Када је све наведено доказано и у теорији и у пракси, можемо се запитати: због чега нема воље власти да се обрачуна са монополистима? То је зато што нема тог монополисте који није истовремено и донатор владајуће партије. За власт, укидање монопола није баш мудар потез.

Горан Живков, агроекономиста и некадашњи министар пољопривреде Србије, тврди да монопола у аграрном сектору има. И то највише у областима где се држава меша, као што су производња семенске пшенице у државном институту или дистрибуција ђубрива једне компаније.

Буђење антимонополске комисије

Да се вратимо Комисији за заштиту конкуренције. Четири године после формирања Комисије, према оценама Европске банке за обнову и развој и Светског економског форума, Србија се према индексу тржишне доминације и делотворности антимонополске политике нашла на зачељу држава Балкана.

Један од разлога је тај што је Комисија највише капацитета употребила за давање мишљења о (не)дозвољеним концентрацијама. Комисија је у током 2009. Влади и ресорним министарствима редовно упућивала мишљења о прописима који неоправдано ограничавају конкуренцију. У већини случајева није било никаквог ефекта.

Комисија Уједињених нација за трговину и развој започела је у новембру 2010. једногодишњу анализу политике конкуренције у Србији. УН ће претрести све аспекте: Комисију за заштиту конкуренције, Владу, министарства, регулаторна тела, Привредну коморе Србије, удружења послодаваца, систем заштите потрошача…

Након завршетка посла биће урађен детаљан извештај о законском оквиру и могућностима примене мера антимонополске политике у Србији. Носилац активности на захтевном пројекту је Комисија за заштиту конкуренције.

Можда ово објашњава зашто су донете прве одлуке о новчаном кажњавању монополиста, као што су Ветеринарска комора и „Денјуб фудс“ група и због чега министар пољопривреде обећава снажење Комисије за заштиту конкуренције. Да је Комисија већ охрабрена, ако не и оснажена, говори и чињеница да је Савет Комисије на 27. седници (28. априла 2011) донео „Упутство о примени правила о заштити конкуренције на удружења учесника на тржишту“.

Упутство не представља обавезујући акт, иако садржи одређене елементе које Комисија за заштиту конкуренције разматра приликом оцене удруживања тржишних учесника, и у том смислу представља пожељан образац поступања на тржишту.

Овом приликом навешћемо само оне апсолутно забрањене радње удружења тржишних учесника, у смислу правила конкуренције: утврђивање цена, ограничавање и контрола тржишта производње и потрошача, заједничко предузимање активности у току процеса јавних набавки усмерене на уклањање конкуренције…

Комисија за заштиту конкуренције најавила је средином марта ове године покретање истраге о могућим недозвољеним радњама при трговини и производњи пшенице. Пре тога је већ почела са свеобухватном анализом тржишта млечних производа као и тржишта нафте и нафтиних деривата, како би утврдила да ли постоје недозвољене концентрације или злоупотреба доминантног положаја.

Истраге за сада нису усмерене ни према једном предузећу посебно, већ Комисија по службеној дужности проверава могућих прекршаја, с обзиром на позната искуства о нетржишном поступању у овим областима.

Робне резерве као стратешко средство

Опште је позната и несумњиво велика улога робних резерви у обезбеђењу редовног снабдевања тржишта по прихватљивим ценама. Ова улога је још већа у државама где пољопривредна производња због управљачких недостатака натпросечно осцилира, као што је случај у Србији.

Држава планира да појача рад и ефикасност Републичких робних резерви. Министар пољопривреде открива да су средства од 700 милиона динара недовољна да се нешто озбиљније уради а да постојеће резерве у роби нису у таквом капацитету да нас одбране од поремећаја на тржишту.

Истовремено нам указује и на узроке. Робне резерве дугују огроман новац другим деловима државе — Фонду за развој и Агенцији за санацију банака — и то их чини кредитно неспособним. Просто невероватна губитничка комбинација! Поготову са Агенцијом, том виртуелном Али–бабином јазбином која угрожава прехрамбену сигурност нације.

После оваквог сазнања да ли уопште вреди помињати квалитетне предлоге о враћању снажне улоге робним резервама у предупређивању и отклањању постојећих неравнотежа на тржишту?

Економиста Мирослав Здравковић — знајући за уобичајену праксу да откупљивачи пшенице чекају најнижу цену до септембра или чак октобра — каже да би држава морала да изађе са минималном ценом по којој би откупљивала сав род. На тај начин би Влада престала да храни препродавце.

Здравковић је предложио увођење пореза на валутне трансакције од 0,5% и додаје да би се, након искључења извозних прихода и девизних дознака из овог пореза, прикупило најмање 30 милијарди динара. Новац од прикупљеног новог пореза мора би се дати за подстицај основне пољопривредне производње и интервенције из робних резерви.

Накупачка глава шећера

Истовремено, веома је важно да се одреди прецизан коридор у ком Робне резерве купују по најмањој и продају по највишој цени како основне животне намирнице, тако и извозне пољопривредне производе.

Милорад Крстин, члан Одбора за пољопривреду Српске радикалне странке при републичком парламенту, сматра да Робне резерве морају већ сада да купе на терминском тржишту двомесечне залихе пшенице „на зелено“.

Ако буду чекале жетву, постоји опасност да се понови стара пракса и да велетрговци откупе сав род по цени за динар, два више. Тиме им се оставља могућност извоза (када се утврди тржишни вишак) и увоза (када се резерве потроше) исте пшенице. И зарада у оба смера!

Крстин такође предлаже да се утврди ко све дугује Робним резервама, те да дужници род врате с почетком жетве, а ако неће — да им се исти одузме ради намирења дуга.
У условима разграђених веза између пољопривреде и складишних капацитета, Крстин нас упозорава, постоји реална опасност да приватни складиштари посегну за монополским понашањем.

Агросервис потврђује ову тезу чињеницом да ратарима који су дали пшеницу на чување у постојећа комерцијална складишта, власници складишта данас нуде 18–20 динара по килограму, иако се она продаје за скоро 30 динара по килограму.

Повећање броја и укупних капацитета јавних складишта треба да буде у функцији тржишног осамостаљивања комерцијалних породичних газдинстава. На овај начин би им било могуће да у свом пословању користе и робне записе.

И председник Друштва агроекономиста, др Миладин Шеварић, слаже се да би несташице биле смањене ако би систем робних резерви био ефикасније организован. То подразумева да се биљне културе купују „на зелено“ док би резерве меса, уместо досадашњих залиха „на леду“, биле држане као жива стока код произвођача.

Решење се зна (али се избегава)

Наш основни циљ у пољопривреди морао би бити стабилизација производње и цена. Цене хране у Србији нису много различите у односу на друге европске земље, али за разлику од њих, код нас су много нестабилније.

Управо та нестабилност цена има свој разорни повратни утицај на нестабилност производње. Тако се ствара зачарани круг у којем сви губе, осим тржишних манипулатора који у ситуацијама изазваних неравнотежа између понуде и тражње, остварују највеће зараде.

Стабилност пољопривредне производње почиње стабилношћу државе и њеног јасног дугорочног опредељења у погледу визије, стратегије, циљева, задатака али и буџета којим се та стабилност брани. Дугорочно утврђени паритети цена такође делују на уравнотежење зараде свих учесника у репродукционом ланцу пољопривредне производње.

Истовремено, нарушавање паритета од стране било ког учесника, јасан је путоказ регулаторним телима за спровођење мера антимонополске политике и другим облицима интервенције на тржишту.

Развој и унапређење конкурентности се постиже улагањем у знање, информације, технологије, опрему и дефинисањем социјалне политике на селу.

Стабилност и напредак најорганизованијих пољопривредних земаља, које су уједно и међу најбогатијим у свету, као што су Швајцарска, Данска и Холандија, почива на једном крајње простом али неприкосновеном закону.

У тим земљама, сваком учеснику у пољопривредној производњи који поштује зацртане и свима познате циљеве државе, јамчи се приход једнак трошковима просте репродукције, увећаним за профит по просечној стопи која важи за привреду као целину.

Ко у Србији руши ову математику, доводећи све нас на ивицу глади?


Објављено као: „Не дамо земљи да нас прехрани [Истина о пољопривреди]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун, стр

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (1)

 

//

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.