ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

СЈЕЋАЊЕ НА ПРОГОН СРБА ИЗ ГРУБИШНОГ ПОЉА 03.11.1991.


ГРУБИШНО ПОЉЕ, 3. НОВЕМБРА /СРНА/ – Српски народ из Грубишног поља у западној Славонији протјеран је на данашњи дан 1991. године из 18 села која је Хрватска појска потом разорила, спалила и опљачкала. Грубишно поље у источној Билогори нападнуто је крајем октобра. У тим нападима паравојних хрватских јединица, терористичких група и појединаца убијено је 61 лице, већином цивили. Само троје живот је изгубило у ратним дејствима од гранате.

03.11.2012. извор сајт јадовно.цом, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прогон
Пребијањем, мучењем, клањем или ватреним оружјем усмрћено је 31 лице, а неколико их је спаљено послије извршеног злочина.

Кодни назив операције био је „Откос“.

У јавности је познато пет таквих акција хрватских снага чије трагичне посљедице Крајишници обиљежавају сваке године – „Масленицу“ 22. јануара, „Бљесак“ 1. маја, „Миљевце“ 21. јуна, „Медачки џеп“ 9. септембра и „Олују“ 4. августа.

За прву такву акцију – „Откос“, у којој је по много чему извршено етничко чишћење без преседана, једва да је ико чуо, речено је раније Срни у Завичајном удружењу „Билогора“.

Источна Билогора је простор на сјеверозападу данашње Хрватске, у троуглу који чине Бјеловар, Дарувар и Вировитица. Прије рата је на око 700 квадратних километара имала 54 насеља са бројним српским становништвом.

„То је домицилно становништво, насељено као хришћански граничарски зид према турској империји још у периоду од 1597. до 1606. године и које је све до укидања Војне крајине 1871. било већинско“, кажу у овом удружењу.

Геноцидна идеја, како наводе, садржана је у самом кодном називу хрватске оружане акције „Откос“, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 бранилаца Билогоре.

Према хрватским изворима, у директном нападу учествовало је око 2 500 припадника хрватских снага, а процјене су да је са резервама, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао достићи и 20 000.

Послије напада услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора.

„У усташкој `традицији` из 1941. године настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом Унеска, храм Светог Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. године и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године“, истичу у удружењу.

У цркви Светог Марка у Београду у недјељу, 28. октобра, служен је парастос погинулим борцима Територијалне одбране општине Грубишно Поље у грађанском рату у Хрватској 1991. године, као и цивилима са тог подручја страдалим у периоду од 1991. до 1997. године.
Иницијативу за обиљежавање страдања Срба из овог краја покренуло је Завичајно удружење „Билогора“, чије је сједиште у Београду.

+++

Ранко Раделић: Хрватска акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!

У суботу, 29. октобра у цркви св. Марка у Београду са почетком у 11 сати служиће се парастос изгинулим борцима Територијалне обране општине Грубишно Поље у грађанском рату у Хрватској 1991, те цивилима са тог подручја страдалим у периоду од 1991. до 1997. године.
Иницијатива за обиљежавања ових догађаја започетих пре двадесет година у којима је живот изгубила 61 особа и чији су егзекутори паравојне формације, терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти,  дошла је од Завичајног удружења „Билогора“ чије је сједиште у Београду, а парастос ће служити протојереј-ставрофор Трајан Којић уз саслужење више свештеника.
Већину страдалих, 35 од укупног броја чине цивили, свега троје од њих је изгубило живот у ратним дејствима од граната, а 31 је усмрћен у терору, пребијањем, мучењем, убиством клањем или ватреним оружјем, а неколицина су и спаљени послије извршеног злочина. Потребно је споменути да међу страдалим војницима и цивилима осим Срба има и Хрвата, Мађара, па и Албанаца поријеклом из мјешовитих бракова, као и да су у хрватским формацијама убијена од својих колега и двојица Срба који су се невољно нашли у њиховом саставу.
Највећи број погинулих бораца, чак половина од њих 24, изгубили су живот 31. октобра 1991. у свеобухватном нападу на источну Билогору изведеном под хрватским кодним називом „Откос“.  У јавности је познато пет таквих акција хрватских снага чије трагичне посљедице крајишници обиљежавају сваке године – Масленицу 22. јануара, Бљесак 1. маја, Миљевце 21. јуна, Медачки џеп 9. септембра и Олују 4. августа, међутим, за прву од њих, ОТКОС, по много чему етничко чишћење без преседана, једва да је ико чуо.
Источна Билогора је простор смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске у троуглу који чинеtabela 1 Бјеловар, Дарувар и Вировитица, прије рата 1991. имала је на око 700 квадратних километара 54 насеља са бројним српским становништвом. То је домицилно становништво, насељено овдjе као хришћански граничарски зид према турској империји још у периоду од 1597. до 1606. године и које је све до укидања Војне крајине 1871. било већинско. Иако поријеклом са читавог Балкана и његовог окружења, са подручја десет данас независних држава, али и са примјесама генетског наслијеђа већине словенских па и многих несловенских народа, током вијекова и кроз бројне родословне везе ова популација се хомогенизовала и створила јединствен билогорски род који је пред 2. свјетски рат имао 18.000 душа. У том рату фашистичка НДХ сатрла је у геноциду хиљаде невиних, тако да је, примјера ради, у општини Грубишно Поље од предратних 12.600 у првом послијератном попису 1948. регистровано свега 7.760 српских житеља.
Поучени историјским искуством и надолазећим ратом, послије провокација, премлаћивања и првих убистава Срби Билогоре су се организовали и наоружали, истина, тек 7. јула 1991, девет мјесеци послије хрватске паравојске, бранили своје куће и села и послије хрватског напада пошли на пут без повратка 31. октобра, односно 1. новембра 1991. Тада је ријеку Илову прешло и зачеље дуге тракторске колоне у којој су били житељи 23 комплетна билогорска села и дио становништва још 15 других насеља. Уз Србе, ту је било и Хрвата, Чеха, Мађара, Рома, па чак и Италијана. Да би провела свој геноцидни наум и „очистила“, како су говорили, Билогору од оних који су своја села држали под „окупацијом“ пуна четири вијека, хрватским властима су сметали сви који су је бранили или били у добрим односима са браниоцима.

 

Razmestaj Srba u naseljima opstine Grubisno Polje 1991..jpg

 

Геноцидна идеја садржана је већ у самом кодном називу хрватске оружане акције Откос, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 браниоца Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу учествовало је око 2.500 војника, а процјене су да је са резервама, блокадама, осигурањима праваца напада, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао досећи и 20.000.
Послије завршеног „посла“ услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора. У најбољој усташкој традицији из 1941. настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом UNESCO-a, храм св. Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. год. и Успенијe Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године.
Страшни су примјери билогорских судбина суочених са злом за чије фактографско помињање аутор од будућег читаоца тражи опрост и које спада у арсенал турске казнене праксе и енглеских средњовјековних закона који (кога то још у Србији чуди) и данас важе. Страшно је и рећи да је клање другог људског бића негдје било легално ако не и легитимно на крају 20. вијека. Али према премлаћивању до смрти, набијању на колац, утапању у септичкој јами, сакаћењу, што су све примјери из Билогоре 1991, као да су и заклани имали благу смрт, а убијени метком имали милост божију.
Али шта рећи о Даници Вудраг, старици из Велике Дапчевице, српског села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица у којем у два рата оној неколицини Хрвата који су ту живјели „ни овца није фаљела“. Даници 1941. у парку у Грубишном Пољу усташе отимају двогодишњег сина Драгу и одводе га незнано куда. Даница је тада трудна, пред усташама рађа близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Педесет година касније, 1991, онако успут, рутински, рафалом, вировитички зенговци и Даницу убијају у родном селу. И тако се круг злочина затворио.
Судбина Данице Вудраг и континуитет злочина без казне је парадигма хрватског ексклузивизма према српском живљу у два рата двадесетог вијека која не дозвољава друго именовање хрватских власти послије 1991. осим као усташких. Они се тиме и поносе – „Čitav dan, pa i dugo u noć, orile se pjesme: „Evo zore, evo dana“…. i „Lili Marlen“. (Ivica Debić, Ante Delić, Otkos, G. Polje, 1999, str. 46-47).

 

Srpska naselja napadnuta 31. oktobra 1991..jpg

 

Усташтво као идеологија, политика, наопаки морал па и неки облик сатанистичке религије дубоко је импрегнирало све слојеве и сегменте хрватског друштва, тако да ће и површно информисан посматрач оправдање за то именовање налазити у актуелним вијестима све до данашњег дана. Оракул свему томе дају не само извршна и судска већ и законодавна власт што је најбоље видљиво усвајањем 21. октобра ове године у хрватском Сабору закона о ништавности правних аката ЈНА, СФРЈ и Србије. Геноцид је тиме постао легалан и легитиман, а фашизам промовисан у овој земљи на велика врата. Тако се потврдио став аутора књиге о страдању Билогораца у два рата – Билогора и Грубишно Поље 1941-1991, др Милана Басташића, да је хрватски напад на српска села и његове браниоце који су затварали једва 350 квадратних километара „тријумф усташтва и фашизма“. Од негдашњих 18.000 житеља источне Билогоре, 2005. их је остало 1170, углавном старијих особа без дјеце.
Тренутак евентуалног пријема такве државне творевине у састав Европске уније би промијенио или можда показао прави карактер те организације, а сваког даљњег поборника евроинтеграција квалификовао у најмању руку као некомпетентног, а истински као неког ко је на трагу фашизма, јер је фашизам још увијек еуфемизам у недостатку правог имена за оно што чине или се спремају да чине креатори и слуге тзв. новог свјетског поретка.
У круговима власти постоји интерес да се око свега тога не диже превише прашине. Дипломатски се могу „пробавити“ све хрватске акције после 1991. уз срамежљиви приговор због неколико стотина хиљада протјераних, те уништене или отете имовине. Хрватска је тада већ била међународно призната држава. Међутим, како се поставити у том дипломатском еквилибријуму у односу на Откос који је 31. октобра био напад паравојних снага непризнате државе на Територијалну обрану општине Грубишно Поље која је у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне војне силе још постојеће државе. Тиме би се морало тражити укидање пресуда за „оружану побуну“, исплата одштета, које би, када би се поштивала људска и божија правда, за подручје источне Билогоре, од Северина до Јасенаша и од Трешњевице до Великих Зденаца, за овај али и „онај“ рат досизала апроксимативно око 3 милијарде долара. То је ипак превелики залогај за слабашну актуелну српску власт, али још увијек далеко мањи проблем него отварање историјског питања и пратећих консеквенци о географији србомржње, што у билогорском примјеру значи одговор на питање – Зашто је први хрватски геноцидни удар 1991. услиједио у Билогори, али такође и 1941. када је први ухапшени Србин који је завршио живот у Јадовну био Симо Ормановић из Беденичке, одведен већ 12. априла 1941, а слиједили су житељи Ласовца 20. априла и масовни погром Грубишног Поља и околине 26/27 април?

 

СРПСКО СТАНОВНИШТВО НА ПРОСТОРУ    ОПШТИНЕ ГРУБИШНО ПОЉЕ  1732. ДО 2005. Г.

Srbi opstine Grubisno Polje od 1732-2005..jpg

 

Интегрални дио тог питања, али и рецимо то тако, билогорске приче, су и чињенице у којима је можда садржан и највећи дио одговора. Довољно ће бити за овакав кратак напис да их само неколико набројимо, тек толико колико је довољно да се види да је српска књига са Билогоре за општу српску јавност написана на за сада, попут хетитских текстова за Bedřicha Hroznog – нa непознатом писму и непознатом језику – Арсеније Чарнојевић је боравио два мјесеца на Билогори; у Северину је у буни 1755. на окупу била највећа српска војна сила послије Косовског боја; у источној Билогори су још у првој половини 18. вијека отворене прве српске народне школе и прва српска средња школа, написана прва географија, а Павле Соларић истовремено са Савом Мркаљем и касније Вуком започео реформу писма; у Северину у храму Светих апостола Петра и Пaвла су чувани Statuti Valachorum  и још 41 докуменат крајишких привилегија; активношћу „протопопа хорвацког“ Николе Поповића из Велике Писанице сломљена је ватиканска прозелитска офанзива. Не треба сметнути са ума ни да је у билогорска села средином 19. вијека дошла главнина породица (Покрајци, Тесле, Додлинићи, Гаталице) из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле. Мало се знало о Билогори и прије 1941, а и то мало је послије 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбијање Билогораца да клекну пред понтифекса. Није им узето за олакшавајућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. вијека у Билогори није страдала ни једна жена ни дијете.
Међутим, има и једно друго питање у вези са Билогором и не само са Билогором, са Олујом и не само Олујом, са Јадовном и не само Јадовном, са 1991. и не само са 1991. већ са читавих пола вијека посљедњег миленијума који ће се у вијековима који долазе, ако дођу, сублимирати у само један појам – Јасеновац. Оно што Јевреји знају и о чему ћуте, оно што Хрвати не желе да признају, а што Срби носе у себи као најдубљу рану, то је да је Јасеновац најстрашнији догађај у историји човјечанства, а однос према Јасеновцу калибрисан као мјера људскости. Не може се говорити у вјери код Срба, а да се не помене Јасеновац који има онтолошко значење, који је догађај без премца по својим духовним посљедицама, са којим су једва упоредиви значај Светог Саве и Косовски завјет. Матија Бећковић је својом душом мјерио претешку ријеч Косово и једва наслутио до којих незнаних дубина се тас спустио, али свакако до тамо гдје се Србин дефинише по томе колико га се тиче Косово. А у Јасеновцу је читав један народ, Син човјечји многоструко убијен на десетине хиљада различитих начина, син многих народа, тако да би се и сам човјек могао дефинисати по томе колико га се тиче Јасеновац, па се схватање и самог смисла његовог живота и патње са надом и зебњом, са гњевом али и страхом очекивало у одговору сваки пута, изнова и изнова, небројено пута послије рата када је било којем крајишком јереју постављано у основи јеретичко питање, добронамјерно или не, али најтеже питање које је икада Србин Србину могао да постави – ГДЈЕ ЈЕ БИО БОГ У ЈАСЕНОВЦУ? Црква себи не може дозволити да на то питање даје одговор и тумачи најважнију српску ријеч само пјесник, ма како надахнут био, а да она о томе ћути. А без тог одговора се расап који је већ започео, српског народа и његове цркве, више неће моћи зауставити.

 

Сакрални објекти уништени и девастирани у два рата у источној Билогори

 

У Завичајном удружењу „Билогора“ не гаје илузије о томе да ће истину о Откосу, Масленици, Миљевцима, о Олујама, анђелима и ђаволима пласирати у јавност они који су од државе Србије плаћени за то. Они су толико заузети својим безалтернативним послом да им није довољан геноцид, бомбардовање, пљачка, тровање, трговина органима, санкције, окупација и понижавање Срба и Србије посљедњих двадесет година од стране запада, да препознају исте методе као у наступању фашизма 1941. Чак ни онда кад им „под нос“ ставите текст са нацистичког плаката из 1942. године  –  “Србија није изoловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме, па ни Србији, нема живота. Без победе европске заједнице, Србију чека смрт.” Додате ли томе оно арлаукање из 1914.  – Serbien muss sterben! – оптужиће вас за теорију завјере и наставити да попут Чеде призивају нови геноцид – „Србија ће бити чланица Европске уније са Србима или без њих!“ Јасно, препознатљиво и у континуитету.
Због тога је за 2011. формиран одбор да организује обиљежавање 20 година изласка из Билогоре, а за наредни период се планира и организовање научног скупа и конференција за медије као и издавање посебног рада са описом околности страдавања појединих жртава, а у току је и опсежни пројекат – књига о узроцима, току и посљедицама оружаних сукоба у овом дијелу Западне Славоније,  под радним називом Рани мраз на Билогори.
Сводећи биланс пред Свевишњим у чију су славу православни Срби источне Билогоре подигли 65 сакралних објеката, од давне 1597. до 2011. када је на старом станишту остало мање од хиљаду душа и скоро угасле српске свијеће, човјек не може а да се не сјети питања из Откровења (6, 9-11)
И кад се отвори пети печат, видјех под олтаром многе душе покланих за Ријеч Божју и за свједочанство Јагњетово које имађаху. И повикаше гласом силним говорећи: докле, свети и истинити господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што станују на земљи? И би им дата свакоме хаљина бијела, и речено им би да почину још мало времена док се не напуни број сабраће њихове и састрадалника, који ће бити убијени као и они.

и сам упита да ли је број коначно напуњен, да се мирно живи и благо снива. Или је можда Свевишњи, ако је било до њега, према прогнаним крајишницима био само утолико милостив да им пружи прилику да азбуку преживљавања још једном и на вријеме утврде, почевши као и њихови преци – од празне ледине.

 

Билогорски грб

 

ЖРТВЕ ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ ОД 1991. ДО 1997. ГОДИНЕ
Под источном Билогором чије су жртве предмет овог истраживања подразумијевамо простор са површином од око 700 км2 смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохије Северин, на сјеверу селима парохије Мала Трешњевица, на југу Великим Зденцима, док је његова источна граница село Јасенаш, односно линија на којој строго географски гледано престаје Билогора – превој дуж којег се пружају пут и пруга Бастаји – Сухопоље.
Овај списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних дејстава 1991. године те прије и послије њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чији су егзекутори хрватске паравојне формације, као и терористичке групе и појединци организовани или подржани од хрватских власти. На списку се налази и неколицина жртава страдалих од посљедица терора и рата који је завршио 1995, као и оних чија је смрт посљедица србомржње подгријане у том периоду и за коју нема индиција да ће у догледно вријеме нестати.
Треба напоменути да су 1991. убиства починили војници и цивили тада међународно непризнате хрватске државе, а да су жртве лојални грађани и формације територијалне обране тада још постојеће СФРЈ чији су сви припадници без изузетка рођени у билогорским насељима или ту живјели низ година. Узгред речено, становништво нападнуто 1991. год. од стране хрватских власти и њених паравојних снага са циљем ликвидације или протјеривања је домицилно становништво овог подручја, које ту има најдубље коријене који сежу још у 16. вијек, до 1597. године. Утолико, затирање српске популације у 2. свјетском рату и његов егзодус 1991. год. представља чист случај геноцида без преседана у свјетској историји. Он не говори ништа ново о екстремној хрватској политици која је већ вјековима препознатљива као продужена рука ватиканског прозелитизма, али говори много о свијету на почетку трећег миленијума и антиципира праксу којом ће се будући сукоби рјешавати. Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин. Нека нам је свима Бог у помоћи послије оног што нам предстоји.
Списак који слиједи направљен је на основу до сада објављених изјава и свједочења, властитих биљешки, те консултација са Стевом Ђукићем, Миланом Басташићем, Радом Кљајићем, Даницом Чакмак, Живком Лолићем, Петром Вучковићем, Александром Лолићем, Д.М, Радом Орићем, Зором Попржан, Ц.Г, Р.С, Стевом Радаковићем, Б.Б, М.Р, Миланом Дијаковићем, М.Ј, Анком Вучковић, Покрајац Љубаном, Милновић Владом, Тулум Љубишом и другима.
А/ ПОГИНУЛИ ИЗ САСТАВА СРПСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
1.  МИЉАНОВИЋ Милана ЗДРАВКО из Јасенаша, р. 1960, погинуо 2. септембра 1991. на мосту на ријеци Илови према Ремовцу. Тог дана припадници хрватских снага, полиције и ЗНГ из три правца су напали Јасенаш, а осим Здравкове погибије рањене су још три жене и два два борца територијалне обране – Душан Станчић и Владо Милновић. Са подручја источно од Илове погинуо је п.поручник Мраковић Зоран из Дарувара и три припадника територијалне обране из Бастаја, који су нађени заклани у шуми. Становништво Јасенаша се повукло према Цјепидлакама гдје је један дио и остао, док су се остали вратили у Јасенаш. У поновљеном нападу на мјесто ови цивили су заробљени и држани у некој врсти логора у сеоској школи, одакле су под контролом пуштани у току дана да нахране стоку. Од тих цивила један је старији човјек послије премлаћивања умро од задобијених повреда.
2.  БЕРАК МИЛЕ, Србин из Лончарице, р. 1968, погинуо код Ивановог Села 21. септембра 1991. године.
3.  ВЕРИЋ Ђуре ВЕСЕЛКО из Бачковице, 1965, рањен и заробљен код Ивановог Села 21. септембра 1991. године, има индиција да га је на крају убио Вељко Марић и да је закопан булдожером у кукурузима Зденка Зиме који је имао имање на почетку Пољана.
4.  КУЧЕРА ВЛАДИМИР из Грубишног Поља, по оцу из Грбавца мађарског, а по мајци српског поријекла. Рањен и заробљен у борби код Ивановог Села 21. септембра 1991. године од припадника хрватске војске и послије мучења погубљен.
5.  КЛЕУТ Митра ДРАГО, рођен 1962, из Јасенаша, погинуо од гранате у Цјепидлакама у октобру 1991.
6.  ШУКИЋ Васе МИЛЕНКО, родом из Велике Барне, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
7.  ГЛЕЖНИЋ ДУШКО, из Велике Дапчевице погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
8.  ТИЈЕГЛИЋ СВЕТОЗАР, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дјаковцу.
9.  ИЛИЋ ЈОВО из Зринске, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991.
10.  БОЈИЋ ДУШАН из Малог Грђевца, погинуо на положају у Зрињанским брдима 31. октобра 1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.
11.  ЛАЗИЋ ЗОРАН из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима и послије тога погинуо.
12.  ХОРВАТ ЂУРО из Чађавца, Хрват, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991.
13. КОКОТ (МИЛЕНКО ?) из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спа-љен од стране хрватских бојовника заједно са Познић Живком.
14. РАДОЈЧИЋ Милана НЕНАД, 1970, из Горње Ковачице, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа који су надирали из правца Писанице и св. Ђурђа. Кад је Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу – Jој тата ал је тешко умријети! На то један усташа извади пиштољ и убије га хицем у чело пред оцем Миланом“.
15.  ПЕНДЕЉ НЕНАД из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968., погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991. од тенковске гранате. Сахрањен код Частека у дворишту.
16.  ПОЗНИЋ Раде ЖИВКО из Малих Зденаца, р.1957. у Турчевић Пољу, заробљен од припадника ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991, звјерски мучен, набијен на колац и жив спаљен.
17.  СМИЉАНИЋ РОБЕРТ, погинуо 31. октобра 1991. на положају у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.
18.  БОРОТА Стево БОШКО из Грубишног Поља, р.1952. г. у Горњој Рашеници, погинуо као припадник Барањске дивизије приликом напада хрватских снага 1993. на дравском насипу у близини Невесиња.
19. ФАРКАШ ЖЕЉКО, рођен у Сибенику у мјешовитом браку од оца Мађара и мајке Хрватице, погинуо у Барањи.
20.  ЛАЛИЋ Гојко ГОРАН из Грубишног Поља, 1974, погинуо у Барањи као борац Барањске дивизије на линији обране према Осијеку 1993.
21.  САВИЋ НИКОЛА из Зринске, послије повлачења из Билогоре погинуо у саставу Војске Републике Српске.
22.  БОЈИЋ ДУШАН из Велике Ператовице рањен 21. септембра код Ивановог Села, послије одласка са Билогоре погинуо на Влашићу (1993?) у саставу Војске Републике Српске.
23.  ЦВИЈАНОВИЋ ДУШАН из Лончарице, рањен 21. септембра 1991. у Горњој Рашеници, касније погинуо на Влашићу у саставу Војске Републике Српске.
24.  МРКИЋ МИЛЕ , 1949, из Велике Дапчевице, погинуо у Барањи.
Б/ УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ
25.  СТАНИЋ ДМИТАР, припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске под командом активисте ХДЗ-а Стојана Густина из Вировитице, локална хрватска паравојна формација под политичком контролом вође ХДЗ-а Анте Делића из Грубишног Поља и полицајци из грубишнопољске полицијске станице под вођством начелника Гладојевић Стеве незаконито су ухапсили и држали под тортуром у импровизиваним затворима у Грубишном Пољу и подруму хотела „Билогора“ у току августа 1991. низ Срба из Грубишног Поља и околине.  Тада су малтретирани и физички злостављани (батињање, рањавање ватреним оружјем, сакаћење, пљачкање, хапшење и одвођење у непознатом правцу) Милан Бозета, Илија Стојић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, Боривоје Димић, Сукур Живко, Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган, Торбица Милорад, Милошевић Спасоје, Милојко Рајлић, Саво Карановић и други. У тортури су активно учествовали и неки локални активисти ХДЗ-а. О томе постоји низ изјава, од једног од мучених коме су одсјекли уво, Млађена Кекеровића (Извјештај Српског сабора о прогону српског народа и етничком чишћењу Западне Славоније од стране власти Републике Хрватске, стр. 5, Анекс II), преко свједочења размјењених заточеника попут Живка Сукура и докторке Душанке Даљуг до изјава раднице хотела „Билогора“ Недељке Рајлић.
Станић Милана Дмитар, рођен 1952. у Великој Ператовици је ухапшен 16. августа 1991. и убијен тог дана или непосредно послије, што се односи и на друге убијене.
26.  МАЧАК ДРАГАН, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника јединице Стојана Густина за којег се, на основу свих расположивих чињеница, може закључити да је био онај који је одлучивао o животу и смрти.
27.  МИЛОШЕВИЋ СПАСОЈЕ, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. год. Индиције о извршиоцу – син зубара из Великог Грђевца Златка Буковца, Круно Буковац који је такође у августу у Великом Грђевцу на бензинској пумпи без икаквог повода тешко ранио рафалом из аутоматске пушке Миленка Басташића, Србина из тог мјеста, оца четворо малољетне дјеце.
28.  ТОРБИЦА МИЛОРАД, 1953, малтретиран и усмрћен августа 1991. у згради бившег штаба ТО преко пута аутобуског колодвора у Грубишном Пољу. Мртво тијело одвежено и остављено у дворишту у Рашеници.
29.  ПОЧУЧ МИЛОРАД – послије бјекства брата Мирка и његове супруге из Великих Зденаца 15. августа 1991. пред групом хрватских терориста који су намјеравали да Мирка убију, Милорад је заједно са Миланом Царићем 27. септембра 1991. затворен и пребијан. Послије тога је пуштен и требало је неколико операција и уграђивања пластике да би се санирале све повреде. Након свега, већ послије рата, Милорад тужи државу Хрватску, на суду траже доказ о степену инвалидности, он ради тога одлази у вировитичку болницу гдје послије седам дана на пречац „умре“.
30.  ВАСИЉЕВИЋ МИЋО из Грубишног Поља, убио га је Вељко Марић септембра 1991. г. у Грубишном Пољу.
31. ТВРДОРИЈЕКА Ђуре СТЕВАН, 1927, Србин из Грубишног Поља, изузетно ситуиран и угледан домаћин убијен 20. септембра 1991. По изјави Хараузек Жељка из истог мјеста, који је са колегом Хорват Ивицом случајно био свједок овог догађаја, Стевана су убили Марић Вељко и Трегнер Рудолф зван Јумбо, оба из Грубишног Поља. Они су у дворишту Пере Вучковића који је тада већ избјегао из Хрватске убили Стевана Тврдоријеку, раскомадали тијело и у двије пластичне вреће од ђубрива га однијели и закопали на локацију Прдавац десно од пута Грубишно Поље – Велика Барна. Марић је ухапшен на основу међу-народне потјернице у Димитровграду при покушају преласка у Бугарску, 17. априла 2010.
32. ГАШПАРОВ ЉИЉАНА, рођ. Вучковић из Велике Трешњевице, убијена 17. септембра 1991. у спаваћој соби у породичној кући њених родитеља којима је дошла у посјету и на коју је испаљена тромблонска мина. У Великој Трешњевици у току рата није било борбених дејстава, а по изјави Поткоњак Милана из овог мјеста извршиоци злочина су припадници ЗНГ Републике Хрватске.  Повод за убиство је вјеројатно супруг Љиљанин, Хрват са којим се вјенчала 4. маја исте године и који је отишао у Њемачку да избјегне мобилизацију у хрватску војску. Послије убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину мајку Анку и шеснаестогодишњег брата Далибора, туку их и муче  на незамисливо монструозан начин два дана. По изјави Анке Вучковић, ту би били убијени да их није извукла хрватска полиција послије пријаве њиховог нестанка од стране комшинице из хрватске породице.
33.  СЛИЈЕПЧЕВИЋ ПЕТАР, Србин из села Растовца, убијен септембра 1991, постоје индиције да је то учинио Вељко Марић, криминалац који се придружио активистима ХДЗ-а.
34. ЉУШТИНА НИКОЛА, стар око 70 година, заробљен средином септембра у Јасенашу у поновљеном нападу хрватских снага на ово мјесто, држан у импровизованом логору, премлаћиван и умро од задобијених повреда.
35.  ПОЗНИЋ Станка РАДЕ, рођен у Турчевић Пољу 1935, отац Познић Живка, одведен 28. октобра из куће у Малим Зденцима од припадника грубишнопољске полиције под командом Гладојевић Стеве. Из Полицијске станице у Грубишном Пољу Раде је одведен у Бјеловар гдје је убијен, тијело није нађено.
36.  КРАВИЋ РАДЕ, ухваћен од припадника ЗНГ, држан једно вријеме у затвору у Бјеловару и пуштен. На путу кући у Дапчевачке Брђане нестаје у шуми иза Грубишног Поља гдје је и нађен. Сахранила га је кћерка у Дапчевачким брђанима.
37.  ВУДРАГ ДАНИЦА, старица из Велике Дапчевице, села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица убијена током зиме 1991/1992. рафалима из аутоматске пушке које су испалили припадници вировитичке јединице ЗНГ која се враћала са ратишта код Пакраца. Детаље о убиству сазнала је Даничина унука Јованка удана за Вучан Марка у Словенији, кћер Шегић Николе из Мале Ператовице и Милке р. Вудраг која је умрла као избјеглица у Барањи.
Мика Лолић, кћер Дане и унука Данила Лолића из Дапчевачких Брђана се удала код Трбојевића у Велику Ператовицу, а њена кћер Даница за Вудраг Стеву у Велику Дапчевицу, гдје је имала Милку и Јованку. Даница је имала још троје дјеце и једну од најтрагичнијих билогорских судбина, тако да због сувог, фактографског набрајања људи и догађаја аутор од будућег читаоца ових редова тражи опрост. Једно од те дјеце, Драгу Вудрага у доби од око двије године усташе отимају са непознатим бројем других малишана 1941. у парку у Грубишном Пољу (по неким индицијама Драго је данас у Канади). Даница успјева накратко побјећи усташама, тада је већ поново била трудна и они је сустигну, пред њима роди близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Даница је имала кућу у Великој Дапчевици одмах преко пута Марка Јуришића, једног од неколико Хрвата у оближња три српска села и којем у два рата „ни овца није фаљела“. Даница 1991. остаје у кући по одласку Срба из Билогоре и хрватски бојовници је убију у дворишту Филипа Глежнића. Тако се круг злочина затворио.
38.  ОРИЋ ЉУБАН из Тополовице заклан од стране припадника ЗНГ 2. новембра 1991. год. и послије тога са супругом Љубом спаљен. Стари и болесни нису се усудили кренути на дуги и исцрпљујући пут са осталим народом породици сина Саве, официра ЈНА у Београду.
39. ОРИЋ ЉУБА, супруга Љубана Орића из Тополовице, заклана и спаљена од стране усташа,  припадника ЗНГ из Вировитице, 2. новембра 1991.
40.  ОТКОВИЋ ЉУБА из Растовца, убијена од стране Вељка Марића у новембру 1991, а беспомоћни очевидац злочина био је њен супруг.
41.  ВУКОВИЋ ЗОРКА, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
42.  ЧАКМАК РАНКО, погинуо у октобру 1991. код гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
43.  ЧАКМАК МАРА, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаја „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.
44. ЈАВОРИНА МИЛАН, 1951, родом из Мале Дапчевице радио је у комуналном предузећу у Грубишном Пољу и био свједок свих сахрана страдалих. Послије одласка Срба из Билогоре инсценирана је саобраћајна несрећа у којој је Милана пред зградом Шумарије у Грубишном Пољу прегазио извјесни Чвек.
45.  ГЛЕЖНИЋ СТЕВАН зван Кузман, р. 1920, из Велике Дапчевице, затекао се почетком новембра 1991. у Лончарици гдје су га заклали хрватски бојовници из Вировитице.
46.  МИШЧЕВИЋ ЖИВКО, 1948, заклали га у властитом дворишту у Лончарици припадници ЗНГ у Лончарици почетком новембра 1991.
47.  ПОПОВИЋ МИЛАН, 1928, заклали га хрватски бојовници у Лончарици почетком новембра 1991. године.
48.  СОКОЛ ФРАЊО, Хрват, отац Анђелке удане за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља, убијен у властитој кући по доласку хрватских снага из Копривнице и Вировитице у Велику Дапчевицу почетком новембра 1991.
49. ИБИШАЈ Тема МИРОСЛАВ, рођен 1963. у Малом Грђевцу од оца Албанца и мајке Српкиње, био је предмет хрватских пропагандних лажи попут оне о Луци Шербеџија из Тополовице коју су тобоже „ćetnici“ убили у Зринској, а радило се о томе да је она боравила код Балог Ђуре, Хрвата из тог мјеста који је из само њему познатих разлога активирао у кући бомбу од које је Луца погинула. Тако је и за Мирослава Ибишаја, ваљда због његовог по оцу албанског поријекла медијски експлоатисана прича о томе да су га Срби убили. У најбољој усташкој традицији Мирослав је чак сликан са ножем у грудима, а вјеројатно због потреба педагогије постоји, да се традиција не заборави, и групна слика са жртвом. Истина је да је он један од оних цивила који су остали у билогорским селима, није због психичких сметњи носио ни пушку као његова браћа, а послије повлачења српских снага су га убили хрватски бојовници по уласку у то мјесто 1. новембра 1991, а постоје индиције да је прво одведен у Велики Грђевац и тамо ликвидиран. Детаље тог догађаја сазнао је и испричао Миленко Ибишај, брат Мирославов који се као и трећи брат Милорад 1991. године борио у саставу ТО општине Г. Поље, био је и рањен, а након Билогоре се нашао у саставу Војске Републике Српске.
50.  МАЧАК СТЕВО из Мале Јасеноваче остао је са супругом Љубом у селу и послије повлачења српског становништва 1. нопвембра 1991. са Билогоре. По доласку хрватских снага Стево је пребијан и мучен, присиљаван да копа себи раку и до пола затрпаван и остављен у шуми. Једва се довукао до куће, гдје је умро од задобијених повреда.
51.  МИЛИЋ Стеве ВОЈИСЛАВ, поријеклом из Зринске, непосредно прије рата живио у Ждраловима, по одласку Срба из Билогоре одлази у новембру 1991. у Зринску да види шта му је са породицом и имањем, у повратку га припадници ЗНГ извуку из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убију уз пут у граби.
52.  ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, убијен 8. октобра 1991. године. Здравко је требао имати раднике за пољске радове па је пошао дан раније у Велику Писаницу по намирнице, али и да прода телад за које је тог дана био откуп. По истом послу с њим је пошао и Царевић Миленко. Здравко тог дана продужује и у Велики Грђевац, а у повратку га хапсе полицајци хрватске војске код угоститељског објекта „Шумска вила“ под оптужбом да вози „крух за ћетнике“ и живог баце у септичку јаму на војно-полицијском полигону у шуми Кукавица између Великог Грђевца и Мале Писанице.
53.  ЦАРЕВИЋ Илије МИЛЕНКО, р. 1952, из Чађавца, ухапшен од хрватске војне полиције у Великој Писаници 8. октобра 1991, одведен на полигон у шуми Кукавица, малтретиран и тучен, а у томе се истицао „да би се додворио Хрватима“ припадник полиције Ивановић Душана Бранко, Србин из Равнеша. Снажним ударцем ноге он је Миленку отворио трбушну шупљину и потом га убио рафалом из аутоматске пушке.
54.  ПЕУЛИЋ СТЕВО, Србин из Лончарице, послије изласка са Билогоре нашао се у Барањи гдје је страдао.
55.  ЈОВЕТИЋ Стојана НЕДЕЉКО, из Чађавца, ухапшен почетком октобра (?) 1991. године у Великој Писаници. Непознато гдје је убијен иако има индиција да је то вјеројатно било у шуми Кукавица.
56. РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН из Бачковице, поријеклом из Велике Барне, ухапшен и одведен почетком октобра, непознато гдје је убијен.
57. ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, рођен 1970. у Имљанима у БиХ, пријератни досељеник из Босне на Полум, ухапшен 6. октобра 1991. у Великој Писаници, непознато гдје је убијен.
58. ПОПРЖАН Јосифа РАДЕ, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.
59. РАДЕЛИЋ Андрије МИЛАН (1923) из Великог Грђевца је посљедња жртва Србима наметнутог рата и србомржње која се наставила и послије завршетка ратних дејстава. Та мржња је код појединаца досегла такве димензије да се о њој може говорити као о супституцији за религију, на што упућује и голо тијело жртве у ноћи 24/25. април 1997, на Велики Петак, жртва злочина са елементима ритуалног, сатанистичког убиства. Милан је убијен са три хица у главу из „калашњикова“ руске производње поријеклом из Мађарске које је својим активистима дијелио ХДЗ крајем 1990. Злочинца Јосипа Маријана из истог мјеста су хрватске власти ухапсиле, бранио се шутњом, а по исказима мјештана имао је саучесника који се доводи у везу са Златком Грдинићем из Павловца, хадезеовцем који већ крајем октобра 1990. задужује један од 25 „калашњикова“ руске производње довежених из Вировитице за грубишнопољски ХДЗ и код којег је пронађен читав арсенал оружја. Милан је осма жртва усташа у два рата из ове породице и посљедњи са тим презименом у Великом Грђевцу.
Ц/  СРБИ УБИЈЕНИ У САСТАВУ ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА
60. ШКРБИНА Младена ПРЕДРАГ, 1968, из Оровца. Послије почетних немира 1991. године, Предраг је, вјеројатно не сналазећи се најбоље у новонасталој ситуацији, остао као млад полицајац радити у Полицијској станици у Новској. Крајем јула 1991. гине у сукобу хрватских и српских снага у Костајници, што је службено тумачење из хрватских извора, док друге информације то доводе у озбиљну сумњу.
Прву од њих је Милици Раделић пренио брат Емил, Предрагов дјед. Наиме, одмах послије Предрагове погибије у Оровац је дошао млади пар, иначе Хрвати из Новске којима је Предраг био вјенчани кум. Емилу су у повјерењу испричали да им се Предраг жалио да је од колега Хрвата у полицијској станици добио задатак да мора ликвидирати седморицу других колега Срба ако сам намјерава остати жив. Предраг је обавијестио Србе што се тражи од њега, они су се склонили, а он убијен на путу према положају на Банији, гдје су га тобоже убили „ћетници“.
По другој информацији коју је у Барању донијела жена избјегла из Новске, презименом Удовчић, Предрага су убили „још у ауту“ на путу за Костајницу, а ову причу употпуњује и тврдња једног од спашених Срба полицајаца коју је она пренијела, да је Предраг имао дјевојку Сњежану, Хрватицу, која је то била само „по задатку“, да би лакше био наведен на ликвидацију седморице колега. По свему судећи, Предраг није погинуо под новокомпонованом хрватском заставом, већ да би заштитио своје другове. Под том заставом није ни сахрањен у Оровцу 30. јула 1991, јер је склоњена и спаљена у кухињској пећи.
61. МИТРОВИЋ Боривоја ГОРАН, затворен 1991. због уништавања плаката ХДЗ и Туђманових слика лијепљених по Великој Трешњевици. По пуштању из затвора мобилисан је под пријетњом смрти у хрватску војску. У току 1992. са другим војницима је свратио у крчму у Питомачи, гдје му је сељанин из Велике Трешњевице Дакић (брат саборског заступника Јосипа Дакића) читавим рафалом од око 20 хитаца пуцао у ноге и затим у торзо. Ни на поновљене молбе му нико није желио пружити помоћ, тако да је убрзо искрварио и умро.

Овај попис је ажуриран са закључно 23. октобром 2011. и још увијек се нажалост не може сматрати коначним, јер је могуће да западније, даље од зоне ратних дејстава има понека жртва у серији систематских застрашивања која су захватила током рата 1991. до 1995. године читаву родословну зону, од минирања и паљевина кућа до малтретирања и пребијања српских житеља. Исто тако, није искључено да у Бјеловару или на некој другој локацији широм бивше Југославије није страдао још неко поријеклом са источне Билогоре. Оптимистичка је процјена да таквих, неевидентираних жртава нема више од пет.

Ранко Раделић

+++

 

ПОТРЕСНА СВЕДОЧЕЊА ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ О СТРАВИЧНОМ ТЕРОРУ УСТАША

ПУТ ИЗ ПАКЛА

• У колони дугачкој петнаестак километара, у Бањалуку је јуче и прекјуче приспело више од 5.000 Срба са подручја Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице а очекује се долазак још десет до 15 хиљада људи, жена и деце • Избеглице које су још у шоку, сведоче да је усташка солдатеска разарала и палила све пред собом а ко се није извукао, убијен је или заклан на најбестијалнији начин

ОСТАЛА ПУСТОШ

ХРВАТСКА усташоидна солдатеска опустошила је Велику и Малу Ператовицу, Велику и Малу Барну, Лончарицу, Зринску, Велику и Малу Дапчевицу, Брђане, Горњу Рашевницу, Доњу Ковачницу, Мали Грђевац, Црепушину, Сибеник, Топчаловицу, Малу Јаснивачу…

Најгоре су прошле Велика Ператовица, у којој је био смештен билогорски Штаб ТО и Горња Рашеница у којој су хрватски бојовници претрпели велике губитке.

– Падом Билогоре отворена је комуникација од Вировитице до Грубишног Поља. Остане ли тако, онда ће хрватске снаге имати нормално снабдевање, а то ће им омогућити окруживање даруварског подручја и, евентуално, напредовање према Пакрацу и Липику. Ако то остваре, мале су шансе да се одржи и окучански крај, односно слободна територија на подручју западне Славоније – каже Ненад Брујић, територијалац из Горње Рашенице.

СПАС У ЗАДЊИ ЧАС

Из шуме смо, са положаја, гледали како кољу старце који нису успели побећи, које нисмо могли спасити. Друг до мене је гледао како му кољу оца, а није му могао помоћи. У задњем часу смо се извукли. Нас 700 је било опкољено са њих 5-6 хиљада. Курди, Румуни, Аустријанци, сви се боре са усташама, а кад се истрезне, плачу као деца, прича борац са Билогоре, по имену Тркало.

ОГЊИШТА У ЗГАРИШТУ: Срби су морали да оставе своја огњишта и спашавају голи живот

ОГЊИШТА У ЗГАРИШТУ: Срби су морали да оставе своја огњишта и спашавају голи живот

Нови талас српских избеглица из Хрватске запљуснуо је Босанску крајину. У недељу и понедељак, у Бањалуку је приспело више од пет хиљада Срба са подручја западне Славоније, који су успели да извуку живе главе из најновије, жестоке и крваве офанзиве хрватских оружника. Неђо Вујовић, члан Регионалног штаба за прихват избеглица, каже да се очекује долазак још десет до петнаест хиљада људи…

Река избеглица, у колони дугој петнаестак километара, тече са подручја општина Вировитица, Грубишно Поље, Подравска Слатина, Дарувар, Славонска Граховица… Страшна је то река – понорница што у себи носи и ваља хиљаде људских трагедија, ужас, јад и  беду српског народа изложеног стравичном терору бојовника „нове хрватске демокрације“. У њој су вртлози смрти и туге, готово без капље наде…

 

КОНВОЈ КА СРБИЈИ

Из Бањалуке, у којој су за кратко предахнуле, српске избеглице из западне Славоније, углавном су се запутиле према Србији. У Спортској дворани „Борик“, у којој су смештени, остало је синоћ нешто више од 350 Срба нагнаних да напусте своје куће и имања махом на Билогори.

Синоћ је оповргнута веста да је конвој аутобуса и београдских таксиста, којим су се избеглице упутиле према Србији, враћен из Прњавора из безбедносних разлога. Од дежуног у Станици јавне безбедности Прњавор, Боре Ђураша, сазнали смо да је конвој имао једночасовни застој због техничких проблема. Чим су они отклоњени, избеглице су, преко Драгаловаца, наставиле пут према Добоју.

– Ухапсили су мог брата Илију, узели му 50 хиљада марака, пребили му прсну кост, поломили сва ребра на лијевој страни. Игром случаја, заробили смо неке важне муповце, па смо направили замјену. Са Илијом су били Спасоја Милашевић, Драган Мачак и Митар Станић, које су након звјерског мучења убили. Њихови лешеви нађени су на сметлишту. То хрватска власт ради Србима, док Европа о томе ћути, прича са горчином, Миленко Стојић, из Грубишног Поља.

 

ДОЊА РАШЕНИЦА

СПАЉЕНА ЦРКВА ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ

ПРАВОСЛАВНА црква Велике Госпојине у Доњој Рашеници у грубишнопољској општини споменик велике вредности спаљена је на католички празник свих светих 1. новембра, рекао је јуче новинарима у Бањалуци Бранко Поповић, члан владе САО Западне Славоније.

Пре само годину дана 28. августа завршено је реновирање овог културног споменика од непроцењивог значаја. У реновирању је материјалну и стручну помоћ, како истиче Поповић допринос дала хрватска влада пре доласка ХДЗ-а на власт.

Млађен Кекеровић, из Грубишног Поља, преживео је, такође хапшење. Пребијен је, са делом одсеченог уха, дао је све што је имао, аутомобил, два камиона, 180 хиљада динара. Након опоравка, отићи ће каже, на положај.

Међу избеглицама је и Спасоја Лукић из Тополовице, који је допратио оца Љубомира и мајку Видосаву, који ће продужити за Србију, а он се враћа у завичај, да брани оно што је остало. Спасоје каже:

– Два моја друга, у најбољим годинама, су погинули. Отац је, као дете, преживео Јасеновац, а сада ово. Обећана нам је подршка, а сада на положају имамо сиротињско наоружање, наспрам најсавременијим тенковима. Ово оружје што имамо, отели смо, иначе…


УДАР СА СВИХ СТРАНА

У СПОРТСКОЈ дворани „Борик“, за време доручка, након пробдевене ноћи, разговарали смо са Мартом и Рајком Шуљ из Горње Ковачице.

Пошла сам у папучама. Пуцало се са свих страна, ништа нисмо стигли понети. Два месеца смо живели без ичега. Само су Хрвати пуштали у трговине. Срећа је, па су деца раније отишла рођацима у Црну Гору. Са страхом чекам сваки нови дан, јер очекујем бебу – прича Марта.

 

ВЕЉКО ЏАКУЛА, ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ САО КРАЈИНА – ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА

ОДЛАЗАК САМО – ПРИВРЕМЕНО

Од председништва СФРЈ захтевамо да скрене пажњу међународној јавности на прогон српског становништва из Хрватске. Свету се мора објаснити да Срби не воде освајачки рат. Да није тако, онда, рецимо, Сирач и Бадљевина, хрватска села између Дарувара и Пакраца – мада у окружењу српских места – не би остала цела и недирнута. С друге стране, само на подручју пакрачке општине, спаљено је и разорено осам српских села. Тежњу садашње хрватске власти за етнички чистим простором најречитије потврђују избеглице са Билогоре, које су остале без кућа и имовине. Светска јавност мора бити обавештена о томе и свет мора да схвати шта се Србима дешава у Хрватској – каже Вељко Џакула, председник Владе САО Крајина – Западна Славонија. И наставља:

– Ми се супротстављамо тези о исељавању и пресељавању становништва. Стога ћемо захтевати да се српском народу, избеглом из западне Славоније, омогући повратак на простор са којег је истеран. Немам ништа против да се то одвија уз мирно покровитељство земаља Европске заједнице. 

Ко год мисли да ће моћи да истера Србе из Хрватске, односно са њихових огњишта и имања, тај је у – заблуди. Српски народ је већ једном изгоњен из Хрватске, али се после победе, опет вратио у њу.

Ако се у року од два-три дана не реши питање српског народа у западној Славонији, онда је извесно да ће, за одређено време, бити сасвим доведен у питање будући живот Срба у западној Славонији. Али, одлазак српског народа из својих кућа, и са својих имања, може да буде само привремен. Истина, животи многих људи биће угрожени и доведени у питање – закључује Џакула. 

Двадесетогодишња Дуња  и петнаестогодишња Тања Иванчевић из Грубишног Поља заједно су на ратишту са својим друговима са којима су излазиле у кафиће, пре овог рата. Са њима су Драгослав и Димитрије Мачак, те Миленко Стојић, припадници ТО. До Бањалуке су дошли несвакидашњим превозом – оклопним транспортером. Кажу, боље БОВ, него пешачење. 

А МОРА се људима веровати и када причају.

Напали су нас 31. октобра, у девет часова. Ударили су са свих страна, од Бјеловара, Вировитице, Грубишна Поља, Великог Грђевца и Левиновца. Тукли су најпре вишецевним бацачима ракета, хаубицама, минобацачима калибра 120 милиметара, тенковима. Тек онда су покренули пешадију. На Билогору је кренуло више од пет хиљада хрватских бојовника. Дочекало их је 400 наших бораца. Држали смо своје положаје до два часа после поноћи, док и последњи цивил, који је хтео у збег није извучен каже Ненад Брујић, територијалац из Горње Рашенице код Грубишног Поља. 

 

БОРБА БЕЗ ПОДРШКЕ

На Горњу Рашеницу пало је према процени Миливоја Бороте, припадника ТО, близу три хиљаде артиљеријских пројектила. После топовске канонаде, напала је хрватска пешадија, подржавана са два тенка и једним транспортером. Битку је прихватило 36 бранилаца овог српског села. Своје положаје, каже Борота, одржавали су све до 18 часова. Пре тога, лево крило се, пред тенковима, морало повући – на десном је остало само осам бораца. Одступили су тек пошто су село напустили сви цивили.

Борота тврди да Билогора никад не би пала, само да су имали артиљерију или подршку авијације.

Да смо топовима могли да тучемо њихове артиљеријске положаје, или да су дејствовали авиони – у Бањалуку не би стизале избеглице са Билогоре. Овако нисмо имали избора. Неко се, то је мишљење већине бораца, поиграо судбином српског народа из Билогоре.

Солдатеска др Фрање Туђмана, сведоче избеглице, разарала је све пред собом. Паљене су и миниране куће; горела су цела села. Масакрирани су цивили; усташоидни хрватски оружници иживљавали су се на телима мртвих бранилаца српских села на Билогори. 

Заклали су старог Милоша Јузбашу и његовог сина Милорада. Њега су везали за стожину и запалили. Убили су Зорку Вуковић, Зору и Ранка Чакмака, Јову Илића. Мртвом борцу, Душку Грежнићу, одсеклу су уши, извадили једно око, а онда му гулили кожу са руку, груди и леђа – казује Слободан Влаисављевић, додајући да је гледао како горе билогорска села Велика Бара, Зринска, Црепушина и Горња Ковачица.

Бранећи српска села на Билогори погинули су Миленко Шукић, Душко Бајић, Миливоје Берак… Тачан број мртвих каже Његован Поповић, територијалац из Лончарице, можда се никад неће ни сазнати:

– Нисмо могли извући све наше погинуле саборце. Знам да је, борећи се против усташоидне хрватске војске, погинуо Роберт Пајур, Хрват по националности, сахранили смо и Ненада Пендеља.

Сместићем породице на сигурно и сви ћемо се, опет, вратити на положаје да до краја ратујемо против фашизма у Хрватској, али смо под условом да нам Армија да своју технику. Овако, како је до сада било, више не иде – изричит је Бранко Базета, територијалац из Лончарица.

Како ће даље „ићи“ – мало ко сада може рећи. Али, да ће се и места за борце-територијалце и места и наде за избеглице наћи – мора се веровати…

Извор: НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.

НОВОСТИ - 5. новембар 1991.