Ћирилица

КАКО (И ДАНАС) РАДЕ МАТИЦА СРПСКА И САНУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ


КАКО (И ДАНАС) РАДЕ МАТИЦА СРПСКА И САНУ

НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ

 


 

Пишу: Драгољуб Збиљић и Дарко Ј. Ивановић

 

 

                                           

 

 

 

(Одговор на текст „,Латиничари‘ се још не дају“ и на изјаве Ивана Негришорца – Драгана Станића објављене на овом сајту 30. октобра 2012)

 

Матица српска је од свог оснивања (16. фебруара 1826. године), као књижевно-просветно друштво, имала основни задатак назначен у Основу Матице, у ствари статуту „који је израдио Хаџић“  а у коме је стајало: „Повод к заведенију овога Дружества јесу једина љубав и ревност к обштему благу – а најмјереније јест распространеније књижества и просвештенија народа Србског, то јест да се књиге Србске рукописне на свет уздају и распрострњавају, и то сад и одсад без престанка за свагда“  , с тим што су оснивачи нагласили (оно што се најчешће наводи у вези с радом Матице српске) да је она „као једно тело које равним и једним јединим духом за ползу и славу народну дише“ .

Готово сваки састав Матице српске настојао је да искаже опште јединство у раду Матице кроз све те године постојања (а ближе се два века трајања Матице). Матичини челници увек су настојали да рад Матице опишу бољим него што је он био и да искажу њене непогрешивости у свему. Готово у свим извештајима о раду Матице то се истиче као нека врста „светости“. Па чак и неке грешке (свако ко ради, наравно, мора и да мање или више, понекад, и погреши) увек су оправдаване и више него што је то потребно и корисно. Не треба, наравно, нико да идеализује ни свој ни туђи рад. Све подлеже преиспитивању, тумачењу, исправкама. Јер, непогрешив је, може се сматрати, само Бог. Сви људи су мање-више грешни. Проблем је само што се неки и људи и институције за неке своје грехове кају, а други нити грешке и грехе признају нити се икада кају. Чак, не желе ни да своје поступке преиспитују.

 

1. Данашње руководство у Матици српској посипа се угашеним сербокроатистичким „пепелом“

 

И руководства и управе Матице српске знали су да се посипају „пепелом“ и да прећуткују сваки свој поступак који се не може оценити идеалним.

Наравно, добро је када та руководства и управе настоје да ширим договором и расправама изналазе најбоља решења, а веома је штетно било (и биће) када су бивали затворени у себе и нису примали никакве приговоре „са стране“ или приговоре који су долазили из чланства.

Ми се нисмо бавили целокупним радом Матице српске (а он јесте прилично обиман). Настојали смо да се овде озбиљно осврнемо на рад Матице српске (све важи и за рад САНУ који су многим питањима готово пресликавају) на неговању српског језика и писма ћирилице, српске ћирилице наравно, а не ћирилица чији се различити састави користе у другим језицима. Чак се нисмо бавили ни чињеницом да је Матица српска дуго одолевала језичкој и графичкој реформи Вука Стеф. Караџића, па ни том чињеницом да је Матичин један од челника Милош Светић – Јован Хаџић био познат по „утуцима“ и полемикама вођеним с Вуком Караџићем, што је сигурно значило дуго одбијање у Матици српској да се прихвати Вуково реформаторско језичко и графичко дело. Ми чак, на неки начин, сматрамо то мање штетним од неких каснијих понашања челника управа у раду Матице српске у вези са српским језиком и, нарочито, српским писмом ћирилицом.

 

2. Управе у Матици српској десет година су одбијале сваки озбиљан разговор о српском језику и ћирилици

 

Сигурни смо да су по Матицу српску и њену улогу у неговању и (о)чувању  српског језика и писма ћирилице била најштетнија она времена када су челници и управе Матице српске одбијале сваки разговор о иницијативама са стране. Директно, када су годинама одбијале сваки разговор с представницима Удружења „Ћирилица“ које је основано с главним задацима да се српски језик и његово писмо ћирилица у Матици и у САНУ усклади с новим потребама у раду на српском језику и писму после разбијања Југославије, када је било право и неизбежно време да се поново заузму научни ставови (лингвистички) уместо чисто политикантстких и насилних (ненаучних и нестручних) поступака из времена Новосадског договора 1954. године.

Новосадски договор, нажалост, био је највећа мрља бачена на лице Матице српске и, истовремено, на лице САНУ, свакако. Тешко је због те мрље данас приговарати Матици српској и САНУ из тога времена. Свако разуман и довољно упућен у комунистичку диктатуру има извесног разумевања за (не)дела обе институције. Оне су, наравно, као и све друго, бачене под ноге те диктатуре и сваки отпор тада комунистима завршио би се врло лако на штету и науке и српске културе уопште.

Дакле, не знамо да ли ико може и има права (ми мислимо да не може и да нема права) да те институције које су се питале за све у вези са српским језиком и писмом – данас оштрије напада за такав наопак рад на језику и писму. То је била дуга ера тзв. сербокроатистике у српској језичкој науци и одупрети томе могло је да кошта не само каријере него и главе онога ко би се усудио да критикује сербокроатистику као наопаку борбу за српски језик и писмо.

Нас, међутим, изненађује време од 1990. године па надаље (све до данас) у вези са српским језиком и писмом, а нарочито после нашег оснивања Удружења за заштиту ћирилице српскога језика 15. фебруара 2001.године. Изненадило нас је што су све институције за српски језик и српско писмо остале готово у свему на постулатима Новосадског договора (1954). Као што се из пуног назива Удружења „Ћирилица“ види, у почетку смо мислили у Удружењу да ми не треба да се бавимо превише српским језиком, него првенствено писмом ћирилицом у српском језику. Мислили смо да ће се српским језиком довољно добро бавити споменуте овде институције: Матица српска, САНУ, Институт САНУ за српски језик, факултетске катедре за српски језик и књижевност, Друштво за српски језик и књижевност и др. Међутим, убрзо смо се уверили да су сви они само формално вратили узворно име српском језику, а наставили су да готово у свему раде на исти начин како се радило у време комунистичке диктатуре. Нама ни данас није јасно то. Мислили смо да је то нека кратка забуна и да ће се српски лингвисти вратити на научни (србистички) пут, на крају на вуковски пут, у тумачењу природе српскога језика, његовим историјатом, да ће књижевни језик почети да негују не у свему, као у време Југославије и комунистичке диктатуре, тј. према Новосадском договору, него да ће поново почети да тумаче истину и природу српскога језика какву је установио Вук Стеф. Караџић и како се на српски језик и писмо гледало на научни начин, у складу с постулатима европске и светске лингвистичке науке и праксе.

 

3. Враг је одавно однео сваку шалу са сербокроатистима у српској језичкој науци

 

Да је враг давно однео шалу, па и наша погрешна очекивања бољег рада, могли смо се уверити већ 1990. године кад је било јасно да ће у крви нестати, уз злу помоћ споља, лажно „братство-јединство“, Југославија и српско погубно југословенство. Тада су српски лингвисти, као прави сербокроатисти у квазилигвистици, у Друштву за српскохрватски језик закључили поводом предлога да се, коначно, „српскохрватски језик“ врати свом изворном и правом имену „српски језик“ и да се и српски народ (макар онај већински, како је увек и било до комуниста) врати једноазбучју  – светској пракси у решењу питања писма за сваки појединачни језик у Европи и у свету. Споменуте 1990. године, поводом уставног предлога да се дâ апсолутно првенство српској ћирилици у службеном српско(хрватском) језику, питани стручњаци за српск(охрватск)и језик одговорили су из Друштва за српскохрватски језик на овај начин:

„Друштво за српскохрватски језик и књижевност Србије сматра да назив језика у новом уставу Србије треба да остане   с р п с к о х р в а т с к и   језик.“

И додали су:

„1. То је   н а у ч н о   з а с н о в а н о   решење. Оно проистиче из става наше сербокроатистике да је српскохрватски језик један језик, са одређеним диференцијацијама унутар њега Такво схватање засновано је и на досадашњим резултатима наше науке о језику и на доприносима савремене социолингвистике у свету.

2. Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.

Овај назив није наметан ни српском народу, него је опредељење за њега израз поверења у науку о језику и израз политичке мудрости и далековидости.“

О оваквој препоруци српске лингвистике из Друштва за српскохрватски језик раније смо овако казали:

„Оваква апсолутно нестручна збрка у „политичкој мудрости

и далековидости“ српских лингвиста само је потврдила давно порушене темеље српског  језика и настављање ,љуљања‘ српских поствуковских језичара на неодрживим и нелингвистичким темељима  ,српскохрватског језика‘ и уникатног, тј. за престижан свет бесмисленог, ,богатства двоазбучја‘. На тим неодрживим лингвистичким темељима српски лингвисти јесу само формално пристали на прави лингвистички назив језика Срба, али су суштински остали темељно у својој старој теорији и још горој пракси у којој нам страни језик на сваком кораку све више замењује свој језик и, поготово све више имамо туђег уместо свог писма.

Досад нечувено и невиђено на лингвистичкој мапи Европе и света!“

 

4. У уџбенику за српску децу српски језик је и данас само на корицама, унутра је „српскохрватски језик“

 

Данас томе,овде, немамо шта да додајемо а да та оцена не буде само још оштрија.

Суштински таква гледишта задржана су у Матици српској и САНУ, али и у свим другим институцијама, иако је „научна реторика“ нешто изменила речник и (готово) ћутке пристала на враћање старог изворног природног имена српскога језика. Кажемо, суштински се ништа у српској ненаучној лингвистици о српском језику није променило. То се може видети и у уџбеницима за српски језик у којима се српски језик искључује као језик у оквиру јужнословенске језичке групе, а наводи се и даље српскохрватски језик у складу с Новосадским договором у Матици српској 1954. године. Ево потврде у једном уџбенику из 2010.године, где стоји: „јужнословенска – коју сачињавају бугарски, македонски, српскохрватски и словеначки“.

И пре овог уџбеника и после њега у „Ћирилици“ смо врло брзо схватили већ 2002. године да наш посао у Удружењу „Ћирилица“ не може да се односи само на писмо ћирилицу српскога језика, него и на сâм српски језик који је, очигледно, највише и најопасније угрожен од огромне већине српских квазистручњака сербокроатиста који чине и даље основу науке о српском језику и писму у највишим школама и институцијама за српски језик и писмо.

Овај наш одговор има за циљ да овде сажето предочимо наше научне погледе на изворни српски језик и на решење писма српскога језика у складу са европском и светском језиочком науком и праксом у решењу питања писма свакога појединачног језика.

Наш је циљ, наравно, да предочимо погубне путеве којима се у вези са српским језиком и писмом ћирилицом крећу у данас пре свега најодговорније институције за српски језик и писмо Матица српска и САНУ у вези с правописом, речницима и граматикама српскога језика. Посебан нам је циљ да предочимо апсолутну погубност у решењу питања писма српскога језика које је светски уникатно у одређивању писма и параписма за језик свих Срба, како је то учињено и у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године, где се наводи да су писма у алтернативној употреби српска ћирилица и „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“ , чиме су на врло дрзак начин пренебрегли већинску народну вољу из Члана 10. Устава Србије који је за службену употребу српскога језика предвидео (само, као у целом свету, једно писмо) ћирилицу. И нису српски сербокроатисти тиме изиграли само већинску вољу народа из Устава Србије, него и целокупну светску једноазбучку праксу за решење питања писма у појединачним језицима. Српски лингвисти и правописци тако су остали само у складу са самима собом, однсно у складу с Новосадским договором (1954) у столетном српском квазинауком – сербокроатистиком.

Ми пишемо о начину рада у Матици српској и САНУ иако нам је јасно да се и Матица српска и САНУ неће лако и брзо очистити од сербокроатиста у због тога што српски језик није још научно реституисан међу српским лингвистима зато што су они сами, показује се већ двадесетак година, неспремни на научну лустрацију од сербокроатистике.

Ми смо се овде осврнули на потребу да се пробуде успаване ненаучне (сербокроатистичке) савести у Матици српској и САНУ, надајући се да би се то могло догодити, јер је одавно време за буђење (и) српских језичких стручњака који су цео двадесети век преспавали на сербокроатистици, која се показала погубном науком, јер је била разарајућа за српски језик и српско писмо.

 

5. Тешко је натерати човека да нешто разуме ако му плата зависи од тог неразумевања

 

Мислимо, најзад, да је проблем и у Матици српској и у САНУ садржан у речима „Тешко је натерати човека да нешто разуме ако му плата зависи од тог неразумевања.“ Антона Синклера што се Матичини и Акедемијини стручњаци (о)сећају да су већ дуго плаћени за такав (наопак) рад. Дакле, проблем је и у новцу који сербокроатисти добијају из буџета овог осиротелог народа за такав рад.

Овде ћемо још само кратко споменути голу чињеницу да су хрватски језикословци у 20. веку из Матице хрватске јавно и званично 1967. године, преко Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, започели отворену битку за озваничење и формално раздвајање тзв. хрватског од (вуковског) српског језика, а српски лингвисти на ту освајачку битку нису званично (институционално) ни одговарали, тј. практично су предали битку за српски језик и ћирилицу у свему и даље у складу с Новосадским договором (1954), а при крају 20. века коначно су започели и још воде међусобну („братоубилачку“) битку за суштинско деловање у складу с Новосадским договором за непостојећи „заједнички језик“ којему су, готово присилно прихватили само формално стари изворни назив српски језик, а практично делујући институционално и даље у оквирима сербокроатистике.

И такав неки „стручњак“,осећајући да је угрожен таквим својим незнањем, не сме од бруке ни да каже своје име, па може анонимно да блати оне који траже само оно што је у Уставу Србије пише и што се примењује у светској пракси. Он зове „талибани“ људе који траже да се српска држава коначно врати поштовању уставног права за свој народ.

А данашњи председник Матице српске двоимени Иван Негришорац – Драган Станић (не знамо које му је име право) на седници од 2. јуна 2012. узурпирао је Статут Матице српске када је забранио да се гласа о предлогу једнога члана Матице српске, а, такође противно Статуту, није му дао реч да предложи поништавање Новосадског договора о српскохрватском језику и писму и његовох Закључака који су се примењивали и кривотворно и штетно по језик Срба и њихово писмо ћирилицу после 1954.године.

 

(31. октобар 2012)