АУТОРИ

Милован Балабан: Хилари и Кетрин – трубачи за узбуну српског друштва


Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су пре неколико дана биле у Београду. Зашто је њихова посета значајна и шта нам она највише говори?

05.11.2012. видовдан.орг, пише ФБР аутор: Милован Балабан

Колико се ствар откотрљала низбрдо попуштањем претходне власти, и колико се Косово уз помоћ својих савезника Америке и ЕУ удаљило од Србије, још једном је показао недавни долазак Хилари Клинтон и Кетрин Ештон у Београд. Њихова рутинска посета свела се на јасан захтев за наставком преговора Београда и Приштине, али са децидним ставом да евентуално потезање питања статуса јужне српске покрајине не долази у обзир.

Милован Балабан

Јасно је да у таквим околностима, прихватајући наставак преговора у Хилариним координатама под покрoвитељством ЕУ, чијем изграђивању је претходни режим својим „патриотским“ приступом косовском проблему значајно, готово пресудно кумовао, Србија може само да, поштујући територијални интегритет „државе Косово“, преговара о изграђивању добросуседских односа са овом НАТО квазидржавом. А добросуседске односе може изградити уколико ради на постепеном укидању сопствених институција, које су од наших гошћи, те Америке и ЕУ, окарактерисане као паралелне, у „суседној држави“.

„Нећемо признати Косово“

Међутим, и поред пристанка на све захтеве („или можда добронамерне сугестије“) који су испоручени држави Србији премијер Дачић је био задовољан (или се правио задовољан), вероватно зато што, како су рекле гошће, од Србије нико не тражи да признамо Косово. Готово „осокољен“ наступом евроатлантског женског двојца Дачић је рекао: „да нећемо признати овако проглашену независност Косова, али учинићемо све да нормализујемо односе са Приштином ради заједничке интеграције у Европску Унију“. Другим речима потпуно ћемо бити кооперативни у изградњи фантомске државе Косово, са којом чак имамо заједнички циљ који се зове ЕУ. Чак ћемо дати и максималан допринос том процесу, али ћемо остати „чврсти“ и кавазидржаву Косово нећемо никада признати. Тако је мантра о непризнавању Косова у рукама и актуелног премијера остала једини адут којим исти гарантује свој патриотизам, државотворност, као и територијалну целовитост сопствене земље.

Но, нама, за разлику од премијера, овакав развој догађаја не даје нимало разлога за оптимизам. У ситуација када су пред Америком и ЕУ, у разрешавању косовског чвора остала само два циља да се реализују – довршавање косовске државности путем примене споразума о интегрисаном управљању (односно завршетак изградње границе Косова и Србије) и разваљивање наводних паралелних институција, а потом признање исте од стране Србије – природно је да у овој фази они који су нам одузели покрајину не инсистирају на de jure признању.

Оно ће доћи на ред, и биће сасвим логично и неминовно када се обави посао око реализовања добросуседских односа, односно потпуног протеривања државе Србије и њених институција (безбедносних структура, милиције, судова, школа, болница) из сопствене покрајине. Зашто би онда Хилари Клинтон и бароница Ештон тражиле да Србија у овом тренутку призна независност, чиме би без конкретних тренутних добити само узбуркале српску јавност, а посао заокруживања косовске независности, који им је приоритетнији, евентуално закочиле или довеле у питање (не значајно довеле у питање али свакако без преке потребе ризиковале евентуално српско незадовољство). То би управо за њихове и интересе њихових савезника Албанаца било контрапродуктивно.

Према томе ако се неко случајно понадао, или ако га је Дачићево задовољство понукало да помисли да није све изгубљено (има ли таквих) нека прикочи, све је под америчком контролом, односно све се одвија противно најминималнијим српским националним и државним интересима.

Да ли је премијер дежурни кривац?   

                                     

Ипак изгледа да је српски премијер у наступу Клинтонове и Ештонове видео шансу да пред широким аудиторијумом обичног света, који не улази у све нијансе изјава које дају званичници, оправда своју, нимало угодну, позицију реалног губитника. Званичан став ЕУ баронице и државне секретарке САД изнет у Београду, у ком оне наглашавају да не траже званично признање Косова, као да је његова последња сламка спаса помоћу које он покушава да своју позицију прикаже као чврсту и државотворну (понављањем ваљда милион пута, за последње четири године од стране претходног режима изречене мантре по којој никада нећемо признати Косово), те да сакрије очигледну капитулацију.
Ваљда док се Власи не досете, али Власи су се давно досетили, те је умишљена позиција премијера неодржива, док је капитулација, свима је јасно, наша тренутна реалност. Испоставило се да је претходни режим предалеко отишао у поистовећивању српских и америчко-европских интереса, који су идентични албанским, тако да је у овом тренутку актуелној власти повратак на воз који би возио у правцу аутентичних српских интереса (враћање проблема Косова у СБ Уједињених Нација где би активирали питање његовог статуса) готово немогућ, бар са досадашњим приступом проблему.

Зато је најпотребније у овом тренутку, не само распалити по Дачићу, већ сагледати наш државни и свеукупни пад. То је прави изазов за српско друштво, све његове институције и виђеније представнике. Јер континуитет политике лаганог препуштања Косова је очигледан (то не значи да су сви исти како неки често вулгарно размишљају па стављају све у исти калуп) и влада на челу са премијером се, после почетног лутања и бледих покушаја да нешто промени, приклонила таквој политици, коју је формулисао и спроводио претходни режим (једино може да ме демантује дуго очекивана платформа за Косово).

Но, то не говори само о премијеру и влади, то говори, чак много више, о дубини проблема у ком смо се нашли. Јер прихватање континуитета са косовском политиком претходне владе је резултат наше немоћи, која је узрокована, како нашом општим стањем у држави и друштву (стањем у елити, власти и народу) тако и конкретним наслеђем политике и њених резултата коју нам је оставио и које је остварио Тадићев режим. Далеко смо отишли тим колосеком тако да је повратак са њега врашки тежак и захтеве ангажованост и максимално напрезање читавог друштва (питање да ли је и под таквим условима краткорочно гледано могућ). Због тога је сигурно да би свака друга власт имала исте проблема као актуелна (а алтернатива овој власти је само неки реформисани ДС са деловима актуелне владе, вероватно појачан са неким од перјаницама антисрбије, а никако Коштуница и нека пропатриотска опција), и да би, колико год то нама било мучно да признамо, у овом тренутку тешко водила другачију политику (чак и нека наизглед патриотскија опција). Ово наравно није амнестија премијера и садашње власти него само непријатна и свакако болна констатација.

Стање српског друштва није обећавајуће

Као друштво ово стање, које призилази из горе наведених закључака морамо пред собом прихватити, да би правилније сагледали узроке стања у ком смо се нашли, те да би евентуално успоставили праву дијагнозу, а потом и адекватну терапију. Српско друштво, шизофрено подељено је онемоћало и овакво какво је није спремно за велика прегнућа каква су била остварена пре сто година у Балканским ратовима. Антисрбијански пол, организован од глобалних центара моћи, упрегнут је у њихове интересе и пројекције српске будућности, које су по правилу усмерене против елементарних српских интереса, те је због потпуног отуђења његов нејекстремнији део дугорочно изгубљен за било коју српску ствар.

Са друге стране патриотски блок је често јалов, док је његов нејекстремнији део, често против своје воље, искоришћен од стране глобалних центара моћи, да додатно поларизује српско друштво. Немајући додир са реалношћу (услед острашћености и идеолошке перцепције стварности) и не схватајући тежину ситуације они истичу максималистичке захтеве (типа отерајмо ЕУ, отерајмо ове издајнике на власти, окренимо се Русији и помоћу ње одбранимо Косово, као да је то лако и једноставно), чиме дижу тензије у друштву, смућују га и збуњују, те га тиме онеспособљавају да оствари неке, можда скромније, али реалније циљеве. Ово омогућује страном фактору да додатно појача контролу читавог друштва и да га усмерава у жељеном правцу реализације његових стратешких циљева.

Умеренији део пропатриотског блока пак често покреће питање Косова, али и других горућих проблема државе и друштва, само у случају угрожености својих синекура и бенефита које ужива, или пак сматра да му припадају, а није их добио. Тако се одбрана Косова, али и само Косово, претвара у монету за поткусуривање и остварење личних интереса и умишљених заслуга, који уколико бивају остварени резултирају напуштањем дотадашње енергичне борбе, те стављањем проблема под тепих. Наравно до следећег незадовољства када се лични интереси покушавају остварити на идентичан начин.

Поставља сe питање да ли је могуће радити у правцу мењања начина деловања, размишљања, те преображају елите, народа и власти, који би резултирао другачијем приступа горућем проблему (и проблемима) са којима се суочава српско друштво? Јер очито садашњи начин функционисања друштва тешко да даје могућност да се из њега изроди било каква снага која би могла да се ухвати у коштац са косовским, али и другим, проблемима. Идеја о некаквом општем националном консензусу и окупљању је, с обзиром на горе наведени начин функционисања друштва и појединаца у њему, тешко остварива. У таквом једном широком покрету, без обзира на могућу његову искреност и добре намере, губи се она истинска и употребљива енергија, поред разних ексцентричних ликова и умишљених величина, који би се свакако накачили не једну такву идеју и покрет, најчешће покушавајући да реализују личну добит.

Потребни су стрпљивост и континуитет


Да би се само померили са места потребно је да две ствари да схватимо. Прво, да наше често максималистичке захтеве, када је у питању Косово, оставимо на страну, или по могућношћу неко време заборавимо. Затим, у складу са тим да почнемо да радимо за почетак само оно што смо тренутно у ситуацији да реализујемо и променимо, да при том имамо стрпљења, те да наш посао карактерише континуитет и вера да ће се ствари поправљати лагано, али само уколико будемо упорни и истрајни. И друго, а то је да при делатности коју одаберемо почнемо да скупљамо сродне душе, са мотивима и циљевима идентичним нашима, те да временом наша групација јача и сходно снази и друштвеном утицају формулише нове циљеве.

Више таквих групација после извесног времена могу да постану значајна снага друштва, нарочито са координацијом њиховог деловања. У одређеном тренутку оне би могле да врше, сходно својој снази и друштвеном значају, и политички утицај на највише структуре власти (да замене садашње најчешће јалово, али без конкретног резултата критиковање власти), или пак да изроде појединце који би били истински браниоци српских националних интереса, чак и у самим институцијама власти. Другим речима да стварамо нову елиту са изграђеном свешћу о државном и народном интересу. Но за то је потребно време, а дотле је, понављам, потребна пре свега стрпљивост и рад, јер пут је дуг и мора се, готово по правилу, кренути са оне најниже тачке која одговара реалности дубине нашег пада.

Попуштање Хилари и Кетрин је показатељ дубине проблема

Дубина косовског проблема (и уопштено српског друштва) је, иако не непремостива, изузетно велика. Она не може да се сведе на прозивање ове власти (то је наравно потребно, али на досадашњи начин није много функционално) и аналогно том амнестирање свих осталих друштвених и државних структура, па и народа. Косово је „грдно српско судилиште“ и у њему се огледа читаво српско друштво, а попуштање актуелне власти захтевима, закључно са последњим које су нам саопштиле ЕУ комесарка и америчка државна секретарка, је и резултат дуготрајних унутрашњих декадентних процеса тог истог друштва.

Приступити проблему Косова (а и другим проблемима) на другачији, конструктивнији, начин није лако и због дуготрајних навика, које су формирале у нашим главама одређени мисаони логички склоп, који често лимитира наше способности да рационално сагледамо стварност. Она није ружичаста, али њено сагледавање и прихватање представљају први предуслов без ког није могуће започети било какав дугорочни процес обнове (о којем смо говорили у тексту) и изласка из свеопште друштвене кризе. Но, једино тако можемо трасирати пут који води светлости на крају тунела. У противном ћемо тумарати у мраку најчешће међусобно завађени и несхваћени, што ће опет свим нашим непријатељима омогућавати лакшу контролу наше државе и друштва, те сходно томе реализацију њихових интереса, који су готово по правилу супротни нашима.

 

 

4 replies »

  1. Најкарактеристичнија психолошка црта ропског духа је устрашеност. Могу само претпоставити колико си ти устрашен (или устрашена) када не смеш ни преко псеудонима да се јавиш.
    У зависноси од тога да ли ми се јавиш, и одговориш на питање које сам ти поставио, знаћу шта имаш између ногу. Односно да ли си дечак или девојчица.

    Свиђа ми се