Драгољуб Збиљић

Саопштење „Ћирилице“ и Драгољуба Збиљића поводом учесталих напада поименце на њих у последње време


           Драгољуб Збиљић (проф. српског језика, писац 15 књига, председник Удружења „Ћирилица“) моли у овој изјави споменута гласила и све сајтове на интернету да, поводом вишедневних прозивања Удружења које сам основао 2001. године и водим 12 година, објаве мало и наше изворне изјаве и иницијативе за коју нас нападају „замењујући тезе“ (као комунисти раније) и карикирајући наше садржаје без изворног цитирања. Ево озворно наше изјаве у име Удружења „Ћирилица“ које се данима напада грубо и изврћући наше захтеве да би их, тако, омаловажили. Ево и слика, ако треба (различите слике, а исти човек):

 

                    
Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић

 

 

Саопштење „Ћирилице“ и Драгољуба Збиљића поводом учесталих напада поименце на њих у последње време

 

„Ћирилица“ тражи примену Устава Србије

и европске праксе

У свету нико, осим српских сербокроатиста, свој народ у свом језику не „обогаћује“ и не предвајају двоазбучјем. То је педесетогодишњи светски уникат само српских квазилингвиста

 

Ових дана се у Вечерњим новостима, Kuriru, Danasu, Правди и често у Политици и другим новинама и гласилима објављују само изјаве српских лингвиста који спомињу моју маленкост и Удружење „Ћирилицу“, али без наших правих, аутентичних изјава о нашој иницијативи за повратак српске ћирилице у употребу свуда тамо где допуштају Устав у Члану 10. и светска пракса у решењу питања за све друге језике. Дају се изјаве, нажалост, не правих научника него, очигледно, само већине преживелих сербокроатиста чији су истомишљеници српском народу, својим ранијим одлукама, потписима на Новосадском договору (1954) и погрешним (не)научним оценама, нанели ненадокнадиву штету лишивши наш народ суверенитета на давно српско име језика и његову народну и стандардну језичку основу, па нам данас нуде и нове називе, од којих је последњи онај немачког лингвисте Михаела Шацингера – „ексјугословенски“ или „југословенски језик“.

Реч је о новом називу српског језика који је Немац нашао у тврдњи председника Одбора за стандардизацију српскога језика, мог личног истинског пријатеља – академика Ивана Клајна, који је недавно (записано и у књизи) тврдио – уместо „српскохрватског“: „Међутим, још боље би било да је усвојен назив југословенски језик, под условом да су, стварно, постојали услови за то“ (реч Ивана Клајна у књизи Милоша Јевтића Чудо језика: разговори са лингвистима, Службени гласник, Београд, 2010, при врху стр. 204).

 

            Не постоје никакви научни услови за „југословенски језик“

 

И, ево, сада има и „услова“ за тај нови назив српског језика. Ако то предлаже један назовилингвиста, па још немачки, куд ће бољи „услов“ за спровођење идеје мог стварног (не шалим се, иако различито о томе мислимо, пријатељи смо као људи) пријатеља Ивана Клајна. А чињеница да у Србији нема данас признатијег лингвисте од мог пријатеља Клајна, то су два услова да се нови назив региструје.

Наравно, „Ћирилица“ сматра да је то нова „лудорија“ заснована на дугогодишњем лошем раду српских сербокротиста, на којој линији је и мој, такође искрени пријатељ, Срето Танасић, на пример, у Danasu  од 3-4. новембра 2012, стр. X у тексту новинарке Марјане Стевановић („Марјане, Марјане… – лепа песма, а новинарка је професионално забележила изјаве Клајна и Танасића). Сличне изјаве објављују више дана високотиражне Вечерње новости (2. и 3. новембра на страни Културе, Kurir (1. новембра 2012. на пример) итд.

Ми, наравно, за те изјаве не кривимо новинаре који те изјаве преносе, али бисмо замерили гласилима једино ако не би дали нашу „живу“, аутентичну реч ради одбране на очигледне махинације сербокроатиста.

 

            Шта предлаже и тражи „Ћирилица“?

 

Ми не знамо (нисмо у „контакту“) шта тражи нека друга „Ћирилица“, али ова прва, која постоји као удружење од 2001. у Новом Саду, не тражи никакво ни „избацивање“, ни „забрану“, ни „одстрањивање“ никакве и ничије латинице, јер како бисмо онда без тих верзија латинице учили енглески, немачки и друге језике без њихових латиница и како бисмо разумели исти српски језик у хрватској, бошњачкој и црногорској варијанти српског језика ако „одбацимо“ хрватско национално писмо? Нити смо ми по било ком основу власни да такве глупости изваљујемо.

Ми тражимо само решење питања писма српског језика (ћирилица) по два кључна основа: 1. по Члану 10. Устава Србије и 2. по општој европској о светској пракси заснованој на примени природног решења по практичном, примењивом, природном принципу: „један језик и народ тог језика – једно писмо“. За лингвистичке варијанте српског језика Срби су, потписом српских лингвиста сербокроатиста последњи пут 1954. године, изгубили право да одлучују, а за српски језик су одлучили на референдуму за Устав Србије у Члану 10. да се српски језик поново увршћује у светску и европску општу праксу: један народ не може вечно у свом рођеном језику и да трајно и свакодневно примењује глупост српске сербокроатистике па да вечно „скакуће“ с писма на писмо, јер то не може да ради нити ради у свету ниједан здрав човек, јер је то штетно и болесно. За шизофрене српске лингвисте не знамо да ли могу да тако целог века „скакућу“. (Могуће је да само они имају такву шизофрену кондицију!)

            „Ћирилици“ није никада (ни у сну) тражила забрану туђих језика и њихових писама

 

Не знамо, како рекосмо, шта тражи нека друга „Ћирилица“, али ова прва, која постоји као удружење од 2001. у Новом Саду за целину српског језика и писма, не тражи никакво ни „избацивање“, ни „забрану“, ни „одстрањивање“ (како то манипулишу речима сербокроатисти из њиховог личног „речника“) никакве латинице ни било ког другог туђег писма.

Молимо из Удружења „Ћирилица“ и сербокроатисте и средства обавештавања народа да не изврћу и не карикирају наше уставне захтеве усклађене са Уставом Србије, језичком науком и светском праксом, а молимо средства обавештавања посебно да се нама да мало простора да саопштимо изворно своје нормалне захтеве, а не да  се допушта само сербокроатистима да већ данима „вршљају“ сами по новинама и да они својим сербокроатистичким „речником“ описују „слободно“ своје сербокроатистичке глупости, а да нама приписују „глупост“ (баш тако они први тако често нас описују иако ми тражимо само оно што је у свету познато одавно у лингвистици).

Ми у „Ћирилици“ под језичком стварном науком не сматрамо научном, јер за то немамо валидних научних аргумената, српску сербокроатистику која већ сто година отворено фалсификује Вука да је и он, тобож, био „сербокротриста“ и залуђују и обмањују српску децу и српски народ који, преко „српскохрватског језика“, лишавају сопствени народ власништва над његовим давним изворним именом (српски језик) и српско писмо ћирилицу дајући предност параписму – латиници у језику Срба, која је најпре познатим насиљем наметнута Србима католицима, па преко комуниста и Новосадског договора (1954) сербокроатиста и остаку Срба – огромној већини Срба православаца.

 

Потпис: Драгољуб Збиљић, с. р.

4. новембра 2012.