ДРУШТВО

Приватне војске: Навијачи су постали приватне војске, али њихови стварни генерали нам нису познати


„Нови Пазар, или Београд, сасвим је свеједно јер је у питању једно те исто. Парадокс је да се српска јавност ових дана далеко више потресла због оптужби из Велике Британије – да су српски фудбалери расисти, него што се скандализовала ужасним сликама са домаћих терена и око њих. Ако овако наставимо, стићи ћемо и до расизма.“

06.11.2012. ФБР

СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Приватне војске

Навијачи су постали приватне војске, али њихови стварни генерали нам нису познати

Мирјана Бобић Мојсиловић

(колумна, Вечерње новости 27.10.2012.)

НА некој утакмици у Новом Пазару, прошле недеље, истакнут је огроман транспарент којим се велича и слави „жута кућа“ и незапамћени злочин Шиптара на Косову и Метохији који су живим Србима вадили срце, бубреге, плућа и друге органе које су потом и продавали широм света. Тај догађај изазвао је скандализовање јавности, бурне реакције, а из Новог Пазара стигла су и саопштења да је „овим потезом навијачка група “Екстреми” обрукала Нови Пазар и све Новопазарце и директно је гурнула ‘прст у око’ полицији, надлежним правосудним органима, свом народу, комшијама Србима и држави Србији.“

Међутим, пре неколико месеци навијачи Рада су имали исто тако скандалозан транспарент на тему жртава Сребренице.

Где ми то живимо?

Фудбалске трибине су постале идеално тло за политички маркетинг балканске мржње и дивљање најстрашнијих страсти. Навијачи су нека врста паравојних формација у служби углавном најназаднијих и најмрачнијих политичких идеологија. Озверивање на трибинама, у име фиктивне битке са противником, претвара фудбалске утакмице у отворене часове мржње и насиља, али фрапантно је како држава то толерише. И како је могуће да су фудбалске утакмице непрестано нека врста опсадног стања – више није битно да ли играју ривали из истог града, или „непријатељ“ стиже са хордама својих навијача из суседства – тек, испоставља се да је фудбал, као забава за најшире народне масе – пледоаје за неку врсту непрестаног тренирања потенцијалног рата. Полиција је у приправности, навијачи се организују, у то су без сумње укључене партије или неке друге интересне групе. Зашто се уопште чудимо ономе што се догађа на нашим трибинама, када су највећу бруку пред очима целе Европе, ономад, у Италији, извели наши организовани хулигани? Ко их је организовао? Ко им је платио пут? Ко то толерише?

Па, очигледно, они којима и одговара идеја да у приправности имају на хиљаде потенцијалних „војника“, који ће не само на трибинама, него и на улицама, ако тако буде било наређено, правити нереде и заводити страховладу. Држава која не може да контролише навијаче нема чему да се нада. Истицање парола мржње на трибинама није никада, наравно, ствар „самоорганизовања“ и спонтанитета навијача – они инструкције добијају са више инстанце, као што и заштиту, касније, добијају од политичких моћника. Јер, наравно, и политика добија подршку од навијача.

Навијачи су тако постали приватне војске, али њихови стварни генерали нам нису познати. Управо у том грму лежи зец – онога тренутка када се обелодани ко су ратни команданти тих дивљих хорди, ствар би могла да се промени. Моћ вођама навијача дају политичари, који очигледно рачунају са навијачима.

Нови Пазар, или Београд, сасвим је свеједно јер је у питању једно те исто. Парадокс је да се српска јавност ових дана далеко више потресла због оптужби из Велике Британије – да су српски фудбалери расисти, него што се скандализовала ужасним сликама са домаћих терена и око њих. Ако овако наставимо, стићи ћемо и до расизма.

Занимљиво је да је тај навијачки примитивизам и ратнохушкачки миље (који се гаји и кад играју, на пример, Чачак и Београд) превасходно фудбалски феномен – очигледно јер су у причу о најмасовнијем и најпопуларнијем спорту на свету умешани и политика и криминал, и много новца – а то значи много муља и мутне воде.

Па ипак, време је да се и ту ствари, напокон, доведу у ред. Неће бити да је довољно да се ухапси неколико полуделих клинаца – ако је свака фудбалска утакмица симболичка темпирана бомба, и ако нам трибине служе као политички лакмуси, онда нема говора о правној држави и било каквој стабилности.

Можда најављеној борби против корупције, коју је најавила ова влада и коју засада смело води Александар Вучић, треба додати и ову ништа мање важну тему. Насиље и промоција насиља није никада спонтана, него је режирана ствар, као што је чињеница да политика зна врло добро да ту ватру искористи.

Али Србији је ваљда доста подметнутих пожара.