Биљана Диковић

Проф. др Милан Мићуновић – ШЕСТА МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА


О расколницима, секти, јеретицима и путешествујућим

Само слепи, или они који намерно своје очи затварају, не виде да се последње две године води прави „грађански рат“ унутар СПЦ. Постоји велика духовна пометња у редовима хришћана безусловно верних патријарху СПЦ и Синоду СПЦ.

05.11.2012. извор: СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

Амфилохије, Иринеј бачки и папа

За спречавање те пометње на сајту СПЦ на истакнутом месту стоји непрекидно текст са насловом: АРТЕМИЈЕВА СЕКТА-ПАРАСИНАГОГА-ПАРАЦРКВА. Текст је потписан човеком бриљантне интелигенције, који сам себе назва епископ из Херцеговине Светог Саве. Не бих се упуштао у теолошка надмудривања, ја – неуки и „незнавени зилот“ (по најновијој класификацији датој у поменутом тексту) једино бих запитао: да ли је Свети Сава крст и панагију крио у џепу или их поносно показивао и њима земљу српску и себе штитио од демона и наопаких људи?

Не знамо шта је у том џепу епископа Атанасија. Поменути (самопензионисани) епископ се пресрећан, такође кријући нешто у џепу, фотографисао поред споменика свог пријатеља масона. Сви се надају да је сакривена ствар у џепу крст Господњи. Не знам шта је горе – крст немати или га крити и клањати се Велијару? У поменутом тексту на сајту СПЦ он каже, између осталих „бисера“, да се у селу Љуљци (тачно је Љуљаци) врши паралитургија у парацркви. Ипак суве гранчице унутар иконе Мајке Божје у овом, духовно, прелепом храму цветају целу годину дана (као Аронов штап) и говоре сасвим друкчије. Изгледа да се у уму парадуховне паравеличине много тога узмутило. Народ непогрешиво каже ако коза лаже рог не лаже. Присетимо се овде и земљотреса који се догодио 1. новембра 2010. током изгона и само на дан пре имендана владике Артемија – дана помињања славног великомученика Артемија. Ко има очи да види упозорење нека види! Нажалост, они којима је упозорење упућено са обе руке су очи покрили.

Погледајмо сада мало ка наследнику патријарха Српског Павла. Ко се може назвати оцем народа православног ако не патријарх? Патријарх – какво узвишено и величанствено име, од Авраама до данас? Али, шта рећи за патријарха Иринеја а не заплакати? Шта да кажу деца коју отац на силу нагони да као мајку признају блудницу која им страшном злобом поби толико браће? За неке „зилоте“ овај патријарх је јеретик откривене главе, за друге није, али су сви сагласни да се он жалосно клиза ка јеретицима. И то после прекрасног изборног програма састављеног у стилу Цицерона, минимумом речи и максимумом садржаја. Да га поновимо: 1. следити Светог Саву и 2. борити се за Косово. Нисам способан за неку високоумну теолошку анализу па ћу покушати да изнесем неке аналогије духовног и материјалног догађања. Јерес је духовна прељуба и то страшна, на коју се по псалмима цара Давида Господ највише гневи. Зашто су римокатолици јеретици? Одговор је прост, јер у Симболу вере стоји: ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНУ СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ. Не постоји римокатоличка црква и остале (из ње произашле) цркве, већ само једна ЦРКВА – православна. Саслуживање са јеретицима је несумњива прељуба in flagranti чија су „ванбрачна деца“ у овом случају унијати (канони са казнама расчињења управо служе да се каже шта са таквим прељубницима чинити). Паљење свећа на јудејској менори током хануке – најблаже гледано је то намигивање и флерт који води ка новој прељуби (откривене главе). Екуменизам (или како неки воле да га зову икуменизам) представља клизање од мале прељубе, без физичког додира, до прељубе in flagranti, која рађа наказна „ванбрачна чеда“ унијатства који на своју правоверну браћу ножевима насрћу. Умни теолози кажу да је такав ин флагранти чин једнак духовној смрти од које нема повратка. Прељуба са јудејима и/или римокатолицима (као и протестантима и осталим из ССЦ) је многоженство. Но, да ли је и намигивање на римокатоличку „блудницу“ која себе назива црквом (и усто страшну злочинтељку) или раскалашно смејање са њом дозвољено? То јест, да ли је Дух Свети увек на патријарху и Синоду, па чак и када то чине? Наравно да није, поред, између осталих и чињенице да ови високи достојанственици СПЦ у Загребу седе испод фотографије Степинца, а заобилазе Јасеновац без служења помена великомученицима српским. Директна последица овог жалосног заобилажења жртава – својих предака, долази муњевито тако што после завршене посете неки трећеразредни фратар тврди како се у Јасеновцу ништа страшно није ни догађало већ да су то злонамерне халуцинације православних шизматика усмерене против хрватског народа. Обе тачке патријарховог изборног програма су одавно погажене, још када је првих дана његовог патријарховања законити архијереј рашкопризренски и косовскометохијски Артемије избачен из Богом чуване и њиме вођене епархије.

Нас оптужују да смо као „зилоти“ расколници или секта. Питам се шта је боље: не чинити ништа док ауто у ком смо срља у амбис или се борити из све снаге да тај ауто не заврши у јарку или, не дај Боже, амбису? Овај други опасан и жртвени метод је изабрао владика Артемије не бојећи се демонске злобе и људске пакости и малоумности. Рече једном приликом преосвећени Артемије да чак и једна искрена молитва може држати Косово и Метохију. Какве речи храбрости, наде и вере! Пакосна „браћа“ Артемијева добро знају да је раскол толико тежак да расколнике ни мучеништво не спасава. Зато њега и нас и чашћавају овим именима,а заправо, прави расколнички па чак и јеретички идентитет, препознаје се искључиво у редовима екумениста и новотараца, тј. његових и наших прогонитеља. Тако да је очигледно да они овде намерно мењају места узроку и последици. Чак на почетку поменути, понекад-херцеговачки, (пара)епископ у поменутом тексту цинично саветује свога брата Артемија како је требао да се скруши и смирено прима ударце саветујући му по свом „свезнању“ који је најбољи положај да заузме примајући ударце. По Атанасију некад и понекад херцеговачком: ако си прав, трпи да те бију (како ово подсећа на фарисејски изазов Господу да сиђе са крста). Толико о „икуменској љубави“.

Опасност од доласка папе у Србију и његовог, не дај Боже, уласка у неки православни олтар у Србији, до скоро је расла сваког часа и велико узнемирење је у верном народу тим поводом настало. Зашто је папа 1000 година био не-добродошао (по речима Свјатејшег Патријарха Павла) а сада јесте? Рече наследник нашег Павла да је овај „управитељ“ на земљи моћан. Зар није био моћан и раније још од времена Светог Саве, деспота Ђурђа, Светог Василија Острошког, Светог Николаја Жичког и у време харања Свете Горе и Цариграда па нико не рече да треба нам дође?! Шта би он, непомјаник римски, радио него би кренуо право у неки олтар да га опогани и ко би га у томе спречио? Зато, хвала Богу, изгледа надвлада струја разумних епископа у СПЦ који (притом можда и зазирући од „зилота“ као патријарх Иринеј) рекоше да неће доћи. Далеко му „лепа кућа“! Мада се то питање и даље чини отвореним.

Шта чинити сада са таквим патријархом? Следећи речи Господа нашег Исуса Христа да права молитва и планине помера, помолимо се из све снаге Богу да овога предстојатеља СПЦ уразуми, отргне од јеретика, те да служећи Богу исправно и разумно, буде православним хришћанима оно што је обећао. Помолимо се за њега, али не и са њим, јер се не можемо молити са оним ко се моли заједно са јеретицима, јер нас тако уче свети оци. Помолимо се да тада са њим бар неком од садашњих епископа екумениста омекша срце, тако да дође себи и опет почне светосавски служити Богу. Шансе су веома мале, али је Бог велики. Ако се помолимо свом душом и од свег срца можда ћемо и успети. Тако нам Бог помогао!

У Крагујевцу, на дан светог великомученика Артемија 2012.

 

1 reply »

  1. + … е мој „ПРОФЕСОРЕ“ скини горку титулу и реци брат ! Тешко, признај самом себи драги брате мој !Намера ти је добра, морам признати али узалудна, да вас подсетим на брата Фјодора (Достојевског): „пут до пакла поплочан је добрим намерама“. Како ће оправдати сребрењаке,крижеве,куртоазне титуле и остале поклоне ? Свети Сисоје се молио за све нас до другог доласка Васкрслог Господа Исуса Христа, по милостивости, чистоти и незлобивости помолио се и за самог сатану неби ли га спасио и ????!!!!гле чуда Господ му се јавља и каже да то не чини. Владика Артемије, послушан канонима и светој Светосавској Цркви, спасоносна дела чини. И на самом имендану рече:“..ко хоће за Христом мора и да страда на том путу..“. Бацасмо АНАТЕМУ у св. Цркви на сваког ко иде против Христа и проклињасмо а шта сада збориш е мог (стави титулу сам) Милане !Јеванђеље каже:“ пазите да спасавајући туђе душе не погубите своју“

    Свиђа ми се