Америка

ТЈЕРИ МЕЈСАН: ОБАМИНИ ЦИЉЕВИ И БЛИСКИ ИСТОК


 ТЈЕРИ МЕЈСАН: ОБАМИНИ ЦИЉЕВИ И БЛИСКИ ИСТОК

„Амерички сан“ је само сан, илузија, они који мисле да је то узор треба да се пробуде

21.11.2012. Нови Стандард, ФБР преводилац Светлана Максовић

Западна штампа, као и она из Персијског залива, оцениле су америчке изборе као доказ виталности „најмоћније демократије на свету“. Насупрот томе, почетком године та иста штампа описивала је референдум и парламентарне изборе у Сирији као „фарсу“ и позивала на обарање „диктатуре“. У чему је ствар? Хајде да упоредимо оба система, употребљавајући идентичне критеријуме иако је је један од њих толико моћнији од овог другог да се обично устручавамо од сваке критике.

Устав САД је проглашен у име Народа иако суверенитет додељује федеративним државама, а не грађанима. Дакле, САД нису демократија као што ју је подразумевао Абрахам Линколн („влада народа, од народа и за народ“), већ је то пакт између Народа и једне олигархије. Покрет Окупирај (Occupy) и њихов слоган – „Ми смо 99 одсто“ – подсетио нас је на чињеницу да су богатство и моћ у САД у рукама оних који чине мање од један одсто становништва. А Устав Сирије признаје суверенитет Народа који бира своје лидере, али, како би решила ситуацију непрестаног регионалног рата, Сирија је установила неку врсту непрозирне управе која је народ лишила контроле, која је потребна за свакодневно функционисање демократије.

ТО НИЈЕ ДЕМОКРАТИЈА

Према америчком Уставу, председника не бира народ, већ колегијум од 538 бирача који представљају федералне државе. Међутим, временом се наметнула идеја да гувернери морају да се консултују са својим грађанима пре него што именују представнике њихове државе за бирачки колегијум. У неким државама та консултација је обавезна, у другима је само саветодавна, тако да гувернер може да одлучи како му је воља. Било како било, гласање од 6. новембра нема никакву уставну вредност. Сетимо се да је 2000. године Врховни суд игнорисао гласове грађана Флориде и прогласио Буша млађег за председника на штету Гора.

Главна функција гласања које се десило пре неколико дана није бирање председника већ обнављање народног пакта. Учествујући у томе, амерички грађани изражавају своју припадност институцијама. Међутим, то учешће непрестано опада (осим 2008. године). Наиме, од 230 милиона пунолетних, гласало је само 120 милиона људи. Дакле, проценат учешћа у гласању је много мањи у САД него у Сирији за време референдума и парламентарних избора иако ти избори нису одржани у четири дистрикта у јеку рата.

Обама је добио 50,38 одсто гласова, док је Ромни добио 48,05 одсто. Остатак, тј 1,67 одсто гласова добило је 18 осталих кандидата за које никад нисте чули и који нису имали приступ медијима како би се представили својим суграђанима. Насупрот распрострањеном мишљењу, Демократска партија и Републиканска партија су државни органи. Тако, на пример, избор кандидата унутар тих партија нису организовале те партије, већ федералне државе, и то о свом трошку. Штавише, без обзира на то како грађани гласају, ове две партије заједно управљају различитим администрацијама, као што је на пример НЕД (The National Endowment for Democracy – Национална задужбина за демократију), која је политичка витрина ЦИА у иностранству. У крајњој линији, двопартијски систем САД је еквивалент једнопартијског сиријског система. Насупрот томе, Сирија данас признаје мноштво политичких странака које почињу да имају приступ медијима.

Као што сама реч каже, „амерички сан“ је само сан, илузија. Они који мисле да је то узор, треба да се пробуде.

СВЕ ЈЕ САМО ПРЕДСТАВА

Ово кратко поређење не треба да обесхрабри сиријског читаоца који је незадовољан претходним реформама. Напротив, треба да га охрабри и укаже на то да се институције његове државе развијају у добром правцу иако остаје још доста тога да се уради.

Вратимо се на тренутак на америчке изборе и на поуку коју можемо да извучемо из њих. Демократа или републиканац су два различита бренда истог производа. Можете да изаберете „пепси“ или „кока-колу“, и сваки од ова два бренда је у вашој машти повезан са различитим митологијама. Један бренд може да вам се свиђа много више од овог другог. Али, ако их пробате на слепо, нећете моћи да их разликујете јер се ради о истом производу. У оваквој перспективи америчке амбасаде су деловале као анкетари који обављају маркетиншка истраживања. Оне су организовале фиктивне изборе у различитим државама јер тако могу боље да разумеју укус страних потрошача. Гласајте и ви. Бирајте Обаму или Ромнија (сасвим је непотребно споменути осталих 18 кандидата). Ваш глас не служи ничему јер нисте амерички грађанин? Па ни глас америчког грађанина не служи ничему! Од вас се само тражи да учествујете у игри.

Овај лажни плурализам илустрован је у победничком говору Барака Обаме. Тај говор је могао да прочита и Мит Ромни. Он слави пакт између Народа и олигархије: свако мора да успе у свом животу; наша војска је најмоћнија у читавој историји; наше етничке заједнице чине један Народ. Политички садржај се ограничио на једну реченицу, која је и сама споразумна: „Радићу са лидерима обе партије како бисмо се супротставили изазовима које можемо само заједно да решимо: смањење дефицита, реформа фискалног система, стабилизација нашег имиграционог система, ослобађање од зависности од стране нафте“. Овде треба приметити да ће два Обамина циља из његовог другог мандата утицати на Блиски Исток. Смањење дефицита подразумева даља смањивања буџета Пентагона, тј. наставак повлачења америчких војника из региона. Крај зависности од стране нафте подразумева да Вашингтон више неће морати да штити Саудијску Арабију ни џихадски систем којег је створила.

Тјери Мејсан је француски интелектуалац, председник и оснивач Мреже Волтер (Réseau Voltaire) и конференције Axis for Peace (Осовина за мир). Професор је међународних односа у Центру за стратешке студије у Дамаску. Његова последња књига на француском је  „Ужасна лаж: том 2, Манипулације и дезинформације“, JP Bertand, 2007.

Превела Светлана МАКСОВИЋ
Voltairenet

// < ![CDATA[
//