АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Борис Алексић: Пресуда српском народу


Након пресуда Србима у трајању од хиљаду година, пуштања на слободу злочинаца Насера Орића и Рамуша Харадинаја, као и уништавања доказа о трговини људским органима отетих Срба, Трибунал у Хагу је амнестирао Хрвате за најтеже злочине почињене над српским народом. Жалбено веће Хашког трибунала је 16. новембра 2012. године преиначило пресуду Претресног већа и ослободило одговорности Туђманове генерале Анту Готовину и Младена Маркача за убиства Срба, како цивила међу којима су била и деца, тако и војника, приликом агресије на Републику Српску Крајину 1995. године.

24.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Борис Алексић

За такву пресуду гласала су тројица судија Теодор Мерон из САД, Патрик Робинсон са Јамајке и Мехмет Гинеј из Турске, док су двојица била против – Фаусто Покар и Кармел Ађијус. У пресуди на сто четрдесет страница, председник Трибунала Теодор Мерон је истакао да Жалбено веће сматра „да оптужени Готовина и Маркач нису учествовали и удруженом злочиначком подухвату током операција у Книну, Обровцу, Грачацу и Бенковцу“, а да циљ артиљеријске ватре на те градове „није био да се протерају цивили“!i Према првостепеној пресуди Претресног већа, Готовина који је примао налоге од Туђмана, и Маркач, командант тзв. специјалне полиције, учестовали су у удруженом злочиначком подухвату чија је сврха била протеривање српских цивила са територије РСК. Дакле, Хрвати су овом одлуком ослобођени и одговорности за кривично дело које је кршећи основне принципе међународног права измислио Хашки трибунал – удружени злочиначки подухват, који је остао резервисан за Србе.

Дупли стандарди Хашког трибунала су одлично познати. Поређења ради, Војислав Шешељ оптужен за вербални деликт налази се у десетогодишњем притвору без првостепене пресуде. Милан Мартић председник РСК је 2008. године осуђен на 35 година затвора због седморо мртвих приликом гранатирања Загреба, док су Хрвати Готовина и Маркач, 2012. године ослобођени за злочине у којима је убијено 274 пута више људи! Према евиденцији Веритаса, у „Олуји“ је погинуло и нестало 1.922 Срба, од којих 1.192 цивила. Више од половине су били старији од 60 година. Међу жртвама су 534 жене. Убијено је и 19 малолетних лица и деветоро деце. Током трајања „Олује“ дневно је, у просеку, убијано по 68 Срба. Све жртве ни до данас нису ексхумиране ни идентификоване, а на списку несталих се води још 1.011 особа, од којих 660 цивила, међу којима 337 жена. Хрвати су у агресији на РСК 1995. године користили тешку артиљерију и нису бирали циљеве. У Книну су 4. августа 1995. године гореле зграде директно погођене пројектилима, било је мртвих и рањених цивила који нису успели да се склоне од првих удара на градско насеље. Град је гађан из пројектила великог калибра (130 мм, 155 мм и других), из бројних оруђа (вишецевних бацача ракета, тешких топова, хаубица) унакрсном ватромиз правца окупираног Грахова и других локација на планини Динари и из правца Дрниша, како говоре изјаве сведока из тог периода.ii Агресија на РСК је по својој суштини била геноцид, са јасно израженом геноцидном намером хрватског врха, иако таква формулација никад није нашла своје место у оптужници Хашког суда. Фрањо Туђман је лично издао наредбу „Морамо да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану!“ на Брионима, током састанака с највишим руководством, који је одржан 31. јула 1995. године, на којем је и договорена “Олуја” и убиства Срба. Међутим, 4. Августа 1995, РСК нису бомбардовали само Хрвати. Њихову агресију директно су подржали НАТО пакт и ЦИА. Већ првог дана ратни авиони НАТО пакта са носача „Теодор Рузвелт“ у Јадрану су испаљивали ракете на положаје Српске Војске Крајине у близини Книна, сејући страх на тај начин и пружајући директну подршку Туђману за истребљење Срба.iii

САД су још 1994. године потписале са Хрватима уговор о војној сарадњичији је један од потписника био сарадник ЦИА Гојко Шушак.iv Споразум је био уперен против Срба. После тога, Готовина је испред Загреба разрађивао детаље агресије на РСК у лето 1995. Године, у војној бази Шепурине код Задра, са тадашњим замеником директора ЦИА Џорџом Тенетом.v Бил Клинтон је претходно одлучио након саветовања са својим најповерљивијим сарадницима из Савета за националну безбедност да се САД укључе у директан рат против Срба. Он ће почети у РСК, наставиће се у Републици Српској и завршити на Косову и Метохији. Ту поруку хрватском „министру одбране“ Гојку Шушку пренео је војни аташе америчке амбасаде у Загребу Ричард Херик, тадашњи главни оперативац ЦИА у Хрватској.vi Хрвати су се спремили за убијање и протеривање Срба охрабрени подршком САД. У циљу провере развоја догађаја на терену, амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је на хрватском тенку ушао у окупирани Книн.

Савез Вашингтона и Загреба има своје историјско упориште посебно изражено пред крај Другог светског рата када су САД и Ватикан организовали „пацовске канале“ којима су неки од највећих злочинаца стигли на Запад, где су сарађујући са америчком владом несметано живели.Сједињене државе су користиле усташе да би оствариле своје циљеве у Европи након Другог светског рата, за припрему нових подела и ратних сукоба. Како наводи проф. Смиља Аврамов историјат тајних контаката између Ватикана и Вашингтона описао је врло детаљно Лофтус, високи службеник америчког Министарства правде, и сам учесник у тој игри. По његовим речима одмах по окончању Другог светског рата оформљен је „Ватиканско-британско-амерички антикомунистички конзорцијум“ који је окупио најокорелије ратне злочинце осовинских сила и њихових сателита и трансформисао их у „борце за слободу“, у нове крсташке ратнике. Директор ЦИА Далс (Allen Dulles) упутио је Кејсија (William Casey) у Лондон како би потпомогао функционисање „пацовских канала“. САД су оформиле посебну службу (МИ6), утврдиле посебну квоту за улазак тих лица у земљу, која су одмах по уласку била додељена Пентагону и ЦИА. За избегле усташе изграђени су војни и терористички центри. Усташки фратар Крунослав Драгановић и сарадник ЦИА, био је секретар братства Св. Јеронима у Риму и хрватски представник у „Интермариуму“. Тако се називала група која је руководила операцијом на линији Рим-Лондон-Вашингтон, а на њеном челу био је Словенац Миха Крек, бивши члан југословенске краљевске владе у Лондону.vii

Сарадња између САД и Хрвата је настављена и у самом Хашком трибуналу. Председник Хашког трибунала и особа која је гласала за ослобођење Готовине и Маркача, Теодор Мерон је сарадник Савета за спољне односе САД.viii Савет за спољне односе за своје функционере и саветнике већ деценијама има челнике ЦИА. Међу њиховим директорима налази се и поменути шеф ЦИА Ален Далс.ix

Исто тако, према наводима бивших високих функционера хашког тужилаштва америчка обавештајна служба је контролисала стратегију кривичног гоњења самог Хашког трибунала. У својој књизи „Мир и казна“ Флоренс Артманова истиче да су половином 1994. године када је „Трибунал напокон могао да почне са радом“ 22 функционера Пентагона и ЦИА са читавом опремом стигла у тужилаштво да му помогну.x Војни аналитичари, правници у ствари обавештајци обављали су стратешке послове у Трибуналу све време служећи својим владама.xi Англосаксонци су остварили надмоћ у Трибуналу.xii Флоренс Артман цитира речи Џејми Шеја портпарола НАТО пакта који је поводом злочина над Србима на Косову и Метохији изјавио: „Будите уверени да смо ми (НАТО) и Трибунал једно…“.xiii

И заиста, САД, НАТО пакт, Трибунал и Хрвати су једно. То се потпуно потврдило на примеру њихових заједничких злочина против српског народа.


i
 http://www.icty.org/x/cases/gotovina/acjug/bcs/121116_summary.pdf

ii Политика, 08.05.1995. године

iii Исто.

iv Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник-ЛДИ, 1997, стр. 194.

vhttp://www.tanjug.rs/novosti1/66716/jutarnji-list-gotovina-oluju-pripremio-sa-cia.htm

vi Исто.

vii Види: Смиља АврамовОпус Деи – Нови крсташки поход Ватикана, Ветерник, Нови Сад 2000.

viii http://www.icty.org/sid/149

ix http://www.cfr.org/about/history/cfr/appendix.html

x Мир и казна, Тајни ратови међународне политике и правде, Флоренс Артман, „Филип Вишњић“: Клуб Плус, 2007, стр. 50

xi Исто, стр. 54 и 55.

xii Исто.

xiii Исто, стр. 61

//